Vrime iđe, borbe se vode, ali ja i dalje ne vidin načina kako da privaziđen ovu prepreku. Jedna logika me vodi vako: Kad san počeja dolazit u kontakt sa svojin emocijama, prvo san počeja vikat. Pa kad san se izvika, počeja san ječat/zujat nekontrolisano, bez moje volje. Jedan dan san osjetija u kafiću kako mogu leć na pod i da će to proć... Nisan lega taj dan, al dva dana mi je samo to bilo u glavi i na kraju san otiša i izvalja se po podu u kafiću. Dok san to radija odvijali su se neki procesi, i onda mi je odjednom došlo da ustanem i krenem naglo baš psovat. Tada više nisan ima snage da se borin, i zovnija san ćaću da me vozi na psihijatriju, s namjeron da se pustin da potonen. Kad san doša na psihijatriju, skonta san da se ipak želin borit. I počeja san psovat jedan dan, potpuno se pustija da to izađe iz mene, i prestalo mi se psovat a počelo bacat. Tada san jedan dan bacija stolicu u zid, msm to je bilo skroz slabo bačeno, da se jedva i čulo, al eto, to san uradija i poslali su me na intenzivnu... Intenzivna je odjel za najteže bolesnike. Tamo bi tu i tamo bacija koju stolicu, ali nikad nisan smoga hrabrosti da je baš iz duše bacin, ono baš da si dozvolin da porazbacan sočno ono... Pa tako, ja bi nešto bacija, oni bi me vezali, ja bi bacija, a oni me vezali... Te ture na psihijatriji san odleža 4 miseca, od toga dva na intenzivnoj sa uglavnom, potpuno neuračunjivim ljudima. Na kraju san taj poriv za bacanjen potisnija i umisto agresija počela mi je dominirat anksioznost. Dokturi su zaključili da su mi našli pravu terapiju i vratili na lakši odjel. A nisu našli ništa, sam san potisnija taj poriv za bacanjen, a sve tablete što su mi dali su bile neefikasne, ni sa jednon terapijon nisan osjeća da mi išta djeluju lijekovi. I doktori su govorili da san rezistentan na njih... Nego, vratija san se na blaži odjel, tu otrpija anksioznost još misec dana i doša kući. I kako tada, prije neke dvi godine i misec i po dana, tako i sad, iman neutaživ poriv da pobacam sve, ali nije to ona agresija koju moš ispoljit bilo di, ne, nego nešto u meni je zapelo da pobaca baš di ono oće, i ja se volji tog nečeg moran povinovat, ako oću da prođe... Jednon san si bija dozvolija da pobacan, i počeja san osjećat intenzivan strah od smrti. Mislin da je ovaj put, ovo bacanje zadnje šta bi bilo, da bi nakon njega bija slobodan. Mislin to, jer vidin da bi iskoračija u nepoznato, mog starog ja bi nestalo, i izronija bi novi ja...
Nego, sad kad san izaša sa psihijatrije, radija san sa par psihoterapeuta i dijagnosticirali su mi disocijativni poremećaj ličnosti. To znači da san otcipija jedan dija sebe i potisnija ga, te sada, kad se krenen povezivat s tin dijelon sebe obuzima me poriv za bacanjem, za ispoljavanjem nabijene agresije. Pitanje je mogu li to izbjeć. Ja fakat neman snage da razbijan po kući, ali eto, logika dosadašnjih iskustava me vuče da zaključin da triban pobacat... Mada ja, ko ja, gledan da i ne bi triba. I ne želin. Mada ni za jedan korak do ovog sad nisan želija isto, ali kad bi se usudija i uradija šta mi se radi, otiša bi korak dalje. Sad trenutno, nije baš da su ove dvi godine bile džaba, prominija se jesan, ali nisan riješija taj konflikt, taj poriv za bacanjem, to spajanje otcijepljenih dijelova sebe. Ne znan iskreno što je zapelo da pobacan baš u kući, i što je toliko ljuto na moje kući, al ja se nadan da ću uspit nać neki način da se to riješi nekako mirno... Psihoterapija pomaže, ali za sada ne razriješava problem. Tablete trošin, konjske doze, ništa ne djeluju. Iskreno, ne znan šta da uradin a da ovo prođe. Agresija, užasna socijalna anksioznost, generalna anksioznost... Jedan prijatelj mi nudi da proban gljive, ali sumnjan da bi se ja to ikad moga usudit probat. I to nije ni pametno da to proban. Gugla san jučer neki budistički samostan, ako primaju ljude koji nisu redovnici, nego obični ljudi, da žive s njima neko vrime, ali nisan naiša ni na šta vamo blizu a da primaju... Daleko ne mogu putovat od panike, jer mislin da bi moga puknit. A također, ne znan ni kako bi osta s stranim ljudima, od toga koliko san napet prid strancima... Došla mi je sestra s dicon, to mi ne prija, generalno gledan da što više spavan, i ne znan šta ću od sebe... Ne vidin riješenje, jednostavno ga ne vidin, a da bacan po kući, ne mogu. A ne mogu sad i ne radit ništa i čekat da se nešto samo od sebe pokrene, jer u određenim okolnostima mogu upast u stanja u kojima me nešto iz mene preuzima i tjera da naudin nekome... Sebi ne mogu, na momente san suicidalan, ali ne mogu to uradit, pa o tome i ne mislin. Po ovome kakav san bija na moru, mogu vidit da iman dobar kapacitet za trpit nervozu, ali ne izgleda mi da bi moga otić negdi tražit posa... Msm da ne bi to moga. Poprilično san, zapravo siguran da ne mogu to. Ne znan, za sad ću priživljavat dane, pa nadan se da će s vrimenon se pojavit nešto, neka opcija, koja mi je prihvatljiva. Zašto mora bit ovako teško, ne znan. Fakat ne znan. Al eto, drži me u biti, znanje da život more bit lip i da ovo sve more proć. Ali kako, ja fakat ne znan.
|
