Kud god okreneš, di god da kreneš, ljudi samo oće da ih vole. Svi oće da budu voljeni. Dodala me nedavno jedna cura na fb, i objavljuje statuse u kojima je ona kao, kulerka, provaljuje ove - one kako su ofirni, ismijava ove - one i tako, al sve sa tom dozom stava: Ja sam kul. Što se ona tako ponaša? Jasno, jer želi da je ljudi vole! Samo što je ona kondicionirana da ljubav dobivaš samo u pakovanju u na kojem piše kul i u kojem su karakteristike tog, bivanja kulerkom. Di god okreneš, di god da gledaš pošast je ljudi koji žele da ih volite. Npr arogantne osobe, koje će maltretirat kolege na poslu i slično, svi su oni samo ranjena mala dica, razočarana u ljude. Također, ljudi koji se uhvate raznih ovisnosti, o drogi, o pornografiji, o ljudima (recimo partnerima), opet žele jednu stvar: ljubav. Samo oni ne znaju kako da to postignu. A kvaka u svom tom ponašanju i želji da budu voljeni je to što ljudi odustaju od autentičnih sebe, prilagođavaju se kalupu u kojem se osjećaju udobno i za koji postoji vjerovatnost da budu voljeni. Ima san prijatelja u Sarajevu, koji je bija ekstreman narcis, bija je pun sebe, veliki poeta, fura se na Šerberdžiju i slično. Ono što je iz njega izbijalo je potreba da bude voljen. Ja san prije ljude nasmijava, forsira humor da izbjegnem nervozu, dušija ljude pričom, sve samo da ne bi vidili moje slabosti. Jer u tom slučaju, oće li me volit? A kvaka je, dok god tako razmišljaš, stavljaš sebe u poziciju žrtve. Jer ovisiš o drugin ljudima, prosiš za ljubav. A zapravo, sam si vrelo ljubavi. I kad bi naučija volit sebe, ne bi više ima potrebu za izigravanjen ničega, jer bi zna da si voljen i da ti ništa, al ama baš ništa tu ljubav ne mere oduzet. Nadan se da ću jednom to postić. Ovako pišen teoretski, ali virujen da je istina.
|
