07.07.2021., srijeda

Ništavnost versus Punoća

Šta ako je sve uzaludno? Šta ako život nema nikakvog smisla? Šta ako je sve besciljno, ako smo bačeni na ovaj planet da besciljno tumaramo i da ne možemo ni opravdat svoje postojanje? Nihilizam je privlačan… Jer te lišava odgovornosti. Odgovornosti za vlastitu sriću.

Ništa nije ni smisleno, ni besmisleno. To su ljudski koncepti. Stvari jednostavno jesu. Postojanje jednostavno jest. U dubini stvari ne progovara nikakav bezdan ili zaborav. Naprotiv. Progovara punina. Progovara Ljubav.

Nisan neki veliki fan ezoterije. Mada i ona je put. Nisan fan jer mislin da znanje nije skriveno. Upravo suprotno, znanje je očito, potpuno razgolićeno i vulgarno. Samo mi ne želimo da ga vidimo. Ja težin trezvenosti. I čistini. Mentalnoj čistini. Čistom, jasnom gledanju. Gledanju očima orla.

P.S. Psihologinja mi je jednom rekla da reknen jednu životinju koja me prvo asocira na mene i meni je pao na pamet orao. Kad san razmišlja što bi to moglo bit, skonta san da je to jer orao dobro vidi. Pa eto, pazite se šta radite da vas ja ne bi vidija.

- 11:38 - Komentari (15) - Isprintaj - #

05.07.2021., ponedjeljak

Spirale

Gledaćemo rijeke kako teku
u zlatnu zoru
Putovaćemo bosonogi po suvoj zemlji
voljećemo se kao drveće i kao shume i planine
voljećemo se ko nebo

Sutra će bit riječ iz nekog stranog jezika
jučer će bit riječ koja se svaki dan iznova zaboravi
pićemo vodu sa potoka kraj izvora
pićemo život jedno drugom s usana

Duše stisniće nam se u grumen
pijeska, što ćemo ga, ko dica, valjat u ruci
da bi ga nestašno bacili u zrak, da se raspe
i da nas vitar otpuše
u novo proljeće

- 12:44 - Komentari (3) - Isprintaj - #

04.07.2021., nedjelja

Starost

Današnje društvo je opsjednuto ljepotom i mladolikošću. A meni baš ima nešto u ovim starim dedama i bakama, kod kojih vidiš brazde na čelu koje je život napravija, kod kojih vidiš sidu kosu koja miriše na mudrost… Uglavnom, starost je podcijenjena. A to je doba koje je, kako meni izgleda, na svoj način jako lipo. Vrime u kojeme ti organizam više ne traži divljanje ili neke ekstaze, vrime u kojem nekako, ukoliko si autentično proživija život, možeš uživat u miru i u manjoj aktivnosti. Možeš promatrat druge kako jure, a ti svoj posa lagano obavljat. Starost donosi i mudrost, ali pod uvjetom da si u životu naučija lekcije; i iz tih sidih kosa žena, i izbrazdanih dlanova muškaraca progovara cili jedan univerzum života, teku rijeke iskustva, progovaraju stranice i stranice knjiga koje bi s guštom mogli čitat. Svaka bora i svaki ožiljak pjevaju pjesme o životu koji je bija nekad, i žilavost i izdržljivost održavaju stare ljude i dalje vitalnima, tako da i dalje sudjeluju u društvu. Moderno društvo ne razumi starost i svi bi želili ostat vječno mladi. A ja baš ne želim. Želin da se na meni kad ostarin vide bore od osmijeha koje san dilija ljudima, da se vide side kose od mudrosti koju san dobija, da se vide žilave ruke Ljubavi koju san dava… Želin starost kakva danas više nije na cijeni, ali meni izgleda baš privlačno. Želin starost bez plastičnih operacija. Bez kajanja. Bez želje da buden nešto što nisan. Bez želje da bude mlađi i drukčiji nego što jesan.
- 13:08 - Komentari (11) - Isprintaj - #

03.07.2021., subota

Paranormalno (o ćaći)

Moj ćaća je bija čovik orjentiran na spoznaju onostranog. Ali ne u fazonu okultnog znanja, nego prosto one duboke duhovne spoznaje. Ima je i neka iskustva koja u biti samo on može shvatit. Jednom je, priča mi je, sa prijateljem se vraća na biciklima iz kina u susjednom selu. I u jednom dijelu sela kaže, ugledali nešto čovjekoliko, ali nije baš ko čovik, i veliko oko tri metra, sa ogromnon glavon. Ovaj prijatelj mu udarija vozit ko lud, dok je moj ćaća bija smiren, samo je nastavija normalno vozit, ne okrećuć se za tin stvorenjen. Kad je naiša do kuće od prijatelja mu, govori, vidija samo biciklo bačeno uz put, prijatelj se očito toliko pristravija da je samo uletija u kuću. Ja san ima par godina pita tog njegovog prijatelja za to iskustvo, i on mi je potvrdija da je se to desilo, prokomentira kako je to nešto bilo baš veliko. Sem toga, jednon je ispriča ćaća, kako je vidija duha di lebdi isprid naše kuće. Govori nije ima stopala ni ruke ispod lakata, ako se ispravno sićan. I njemu je to bilo normala, on je to vidija i samo pustija duha da ode. Ja ga pita: Kako bolan nisi inicira neku komunikaciju, nešto, na šta mi je on reka “Ooo ne smi se to, ne smiš se ti njemu petljat, ne znaš di on iđe”. Zadnjih dana, prid smrt je čita o starin civilizacijama i o ravnoj zemlji. :D Moj ćaća je bija šutljiv, on nije ima neku potrebu pričat o tim stvarima koje je doživija, ali eto, ima je neke doživljaje onostranog. Ali zanimljivo kako je to tako smireno i razumno doživljava i, što je još čudnije, uopće ga nije bilo strah. Valjda jer je zna da mu se ništa neće desit dok god se on ne petlja s tim bićima. Ima je on još ko zna kakvih doživljaja, jednon je prokomentira, kako je on doživija i sazna puno toga, ali da nema potrebu o tom pričat. A što se samih tih bića tiče, u budizmu postoje “Prete” i još neka bića koja mogu preć u našu dimenziju, pa se vratit u svoju u kojoj obitavaju. I da, znan za još priča poput ove ćaćine mi, što su mi pričali i mlađi ljudi, šta su sve vidili. Ali nećemo širit temu. Sad kad pomislin, ja san vjerovatno na ćaću povuka moj interes za duhovnost i za spoznaje, samo što kod mene se to drugačije manifestira… Možda je to i moj autetičan interes, koji bi bija tu i bez njega… Ne znan, al eto, drago mi je da san ima ćaću kakvog san ima.
- 15:41 - Komentari (11) - Isprintaj - #

02.07.2021., petak

Svetosti

Zaimljivo je kako ljudi imaju potrebu za nečim svetim. Tipa eto kršćanima npr Međugorje. Tu dolaze, na to “brdo ukazanja” i štuju to misto i općenito, doživljavaju crkvu u Međugorju i mista u sklopu crkve kao svetinju. Muslimanima je sveta npr Meka i dužnost je obavit hadž u Meku, ukoliko osoba ispunjava uvjete, jasno. I jedni i drugi imaju potrebu za nečim opipljivim svetim, da se nekako ta nevidljiva sila u koju se viruje, u ovom slučaju Bog, nekako uljudi, utjelovi, da nam bude pristupačna – opipljiva. U hindu tradicijama se štuju gurui na koje se gleda kao na hodajuće Božanstvo, osobu koja je oslobođena karme i slično. Te osobe se štuje i slavi ih se. I budisti imaju svoja svetišta, iako u budizmu kao religiji toga ne bi tribalo bit. Tako se u Šri Lanci navodno čuva Budin zub. Također, budisti u praksi imaju sveta mista koja štuju, jer se je i budizam, kao i kršćanstvo i islam, miša sa lokalnim tradicijama i shodno tome usvaja neke druge prakse. Meni je zanimljiva ta ljudska potreba za svetosti, za prisustvom “svetog”. I u paganskim tradicijama se razne stvari smatralo svetima, pa su se štovale biljke i životinje, sunce, misec itd. Ova moderna sveta mista vuku korijen iz paganskih tradicija, u principu, iz te potrebe da mogu doživit sile u koje viruju, na sebi blizak način. U kršćanstvu se čak smatra da je sam Bog posta čovik, da nam se približi. Ja u svetosti baš i ne virujen, mada mislin da ljudi određenim mistima mogu posvetit posebnu energiju, da ljudi mogu svojom praksom učinit neko misto posebnim. A sad, za nekog ko viruje, neke stvari mogu bit svete. Mada specifično je da u religijama svi imaju nešto svoje što smatraju svetim i tumače to na svoj način. Ali to je za mene fina kulturološka šarolikost, a u samu prisutnost neke više sile na nekim mistima, ne virujen. To “što jest” postoji svugdi, i jednako je sveto svako misto na ovom planetu. Na kraju krajeva, ta svetost je i u nama.
- 14:48 - Komentari (9) - Isprintaj - #

01.07.2021., četvrtak

Poljoprivreda - nastavak

Jučer smo povadili sve kumpire. Ručno, motikom. Mene je bilo malo kupit i nosat vriće. Nije mi bilo teško. Ima nešto lipo u radu na zemlji, ali ipak, to nije baš moja Ljubav. Nisan tip od poljoprivrede, ali opet fino je pojest nešto što si sam uzgoija. A fino je i radit, do neke mjere. Nego, misli. Puno je lipše kad imaš šta radit i kad ti je dan koliko toliko okupiran obavezama. Otkrija san toplu vodu, jel da? :D Al ne, msm znam to i sam odavno, to zna svak, ali eto, ne desi se uvik da iman obaveza, pa kad ih iman, onda se podsjetin. Danas me je prskat kavode (paradajz/rajčice) protiv pauka, već se na njima pauk stvorija i spleja mrežu. Ako ne poprskamo, propašće nam. A vidiš, iman prijatelje koji se bave eko poljoprivredom. I stvarno se trude. U nekoj mojoj idealnoj varijanti bi bilo dobro ić uz prirodu, a ne protiv nje. Tipa prijatelji mi sade neke biljke koje tjeraju insekte, da ne dolaze na njivu. I tako, tome slično, ideš skupa s prirodon kao saveznicom u radu. A ne ko ova konvencionalna poljoprivreda di ubijaš insekte. Pa ubiješ i neke što nisu štetočine, tipa bubamare. Mada, eko poljoprivreda zahtjeva znanja i truda. Ali ipak, možda se meni samo čini, ali izgleda da ljudi sve više prelaze na eko uzgoj. Što je dobro, nadan se da će se taj trend nastavit.
- 18:46 - Komentari (8) - Isprintaj - #

30.06.2021., srijeda

Poljoprivreda

Danas san ima malo poljoprivrednog melema :D Malo san iša pojit povrće s materon, pa smo poslje malo ručno vadili kumpire. Sad su mi neke stvari puno jasnije. Recimo svađe u selu kad neko s nekim ne priča. Jutros mater ustala i okrenula vodu u kanalu da teče za u naše polje. Došli do polja, vode nema. Vratili se, jedan čovik iz sela okrenija sebi vodu. Pitali ga kad će bit gotov, govori on za po sata. Uz to je reka da će se vratit i okrenut nama nazad vodu. Mi čekali do popodne, išli gledat, on i dalje poji i ne okreće vodu nama. Mi je poslje sami okrenuli, nismo ni vidili je li gotov. Kao da je to njegov privatni kanal.

Prije još, dok je bija živ, je redovno pojio ćaća. Nikad mu nije bilo teško, niti se je ikad bija požalija. Tek sad kad ga nema i kad mi moramo to radit, vidimo koji je to posa bija. On je svoju borbu borija, ispravno, do zadnjeg dana. Sad je na nama da svi nastavimo svoje individualne borbe.

- 18:38 - Komentari (9) - Isprintaj - #

28.06.2021., ponedjeljak

Da možemo

Da se možemo naći
Pod onim istim mjesecom pod kojim nam je koža gorila
Dok smo pucali od strasti, od te zemljane požude
Koja ima nezasitnu utrobu
Bi li i dalje, bila moja noć?

Da se možemo naći
Kraj one rijeke gdje pili smo si nevinost
Stidljivo, al opet prirodno, kao što to samo djeca umiju
pokazivali jedno drugom dijelove tijela
bili došla, da budem tvoj dan?

Da si možemo obećati
Da jednom, kad nam okretaji Zemlje izbijele kose
I kad nam duša nabubri, spremna za izdah
da ćemo do tad, biti jedno drugom i noć i dan,
Šta bi rekla, na moje izdajničko lice
Koje zna da vječnost
ne može prevariti?

- 19:57 - Komentari (6) - Isprintaj - #

Sranje

Već par dana me muče neke stvari… Muči me to što san mentalni invalid. Bukvalno tako rečeno. Ne mogu normalno se družit, kavu popit, radit, ništa. Socijalna anksioznost mi je užasna, sam ne bi moga uopće otić do grada, ili sist u autobus za negdi, ni pod razno, puka bi ko kokica. Potiskujem taj dio sebe kojeg se iz nekog razloga plašim… I u suštini, neman mira jer ga neman u sebi. Kad mi emocija dođe do te blokade u sebi, kad krene ić u taj potisnuti, il bolje da kažem zabranjeni dio mene, ja je odma presječem i ostanem totalno nijem emocionalno. Kad se krenem opuštat krene mi se bacat stvari i razbijat, ali zanimljivo, ne mogu svugdi, tipa to ispoljit u šumi, a ne mogu ni kanalisat, pa izbacit tipa kroz fizičku aktivnost. Jedan mali “ja” čuči u meni i ima svoju autonomiju, i oće po svom. A ja po njegovom ne mogu, vlastitu kuću ne mogu razbijat. I tu dođem do točke di mislin da za mene u ovom životu nema nade. Jer izlaza ne vidin. Ako ne nađen neki put za ovo proć, koji nije razbijanje kod kuće, ili razbijanje negdi drugo među ljudima, ne piše mi se dobro. Završiću ponovo na psihijatriji di ću potonit u pakao. U beskraju patnju iz koje vjerovatno neću izać za života. Užasno je bit na ovoj točki na kojoj se sad nalazin. Ipak, znan, odgovornost je na meni. Ali ja sebi ne virujen. U drugu ruku, draža mi je linija manjeg otpora. Al triba bit pošten i reć da iman i vrlo gadne probleme. Ne tražim izliku u tome… Ali tako je. Mislin da san gotov, da je to samo pitanje vrimena, to kad ću potonit u pakao. Ako se to desi, mogu se jedino nadat da neću baš dugo živit… A prije toga iman par ideja. Jedna je da sidnen na bus, recimo za Sarajevo, pa kud puklo da puklo. Ako puknem u vožnji, nek puknem. Druga je uzimanje nekih psihodelika, ali ta opcija nije baš izgledna. Nije ni ova s odlaskom negdi busom, previše je mene strah toga, ali eto, to mi se mota po glavi. Mislin da mi nema pomoći. Ali i dalje malo gori nada…
- 14:47 - Komentari (10) - Isprintaj - #

27.06.2021., nedjelja

Ljudi

Mi ljudi smo bića u kojima kulminira postojanje na ovom planetu. Takav je bar moj dojam. Kao da je u nama optimalno raspoređena sva energija koja postoji na ovom planetu. Te energije su u biti naše emocije, ono što osjećamo. Druga bića na ovom planetu imaju drugačije stadije razvoja… Ja mislin da je čovik biće koje je procvali plod ovog planeta. Time se otvara mogućnost transcendencije postojanja na ovom planetu, možemo ga nadrast, kao što se dite osamostali od matere. Ko zna di sve moremo otić i šta možemo postat. Mašta može svašta, ali ja virujen da mi nakon života na Zemlji iđemo negdi drugo… Ili nazad na Zemlju, živit ovde dok se ne preselimo. Da naglasin, ja ne mislin da je svrha života na Zemlji taj drugi svit i preseljenje na njega. Svrha života je da se živi, a i da se uči kroz život. Učenje bi tribalo ić prirodno. Tako dok smo na Zemlji, tribamo gledat da budemo sritni, a kad odemo u neke druge svitove isto ćemo tu bit da živimo tu, ni zbog čega drugog. Svako postojanje i život su tu sami radi sebe, nema neke druge svrhe. Pod “druge svitove” ne podrazumijevam raj i pakao iz kršćanstva il islama. Naginjen budizmu kad je to u pitanju, i u budizmu postoji pakao, ali nisi u njemu zauvik. A također, ja sam, mislin da može postojat i raj, u prevodu, svitovi u kojima nema patnje. Mada, ta stanja su dostupna i vamo na Zemlji. Moš bit u paklu il u raju, ovisno od stanja tvog uma. Također, mi smo jedina bića na ovom panetu koja su sposobna za zlo. Sposobni smo za zlo, jer smo sposobni za spoznaju. Ovde je jasna asocijacija na mit o Adamu i Evi te jedenju sa stabla spoznaje dobra i zla. Mi ljudi smo se drznuli da spoznamo. A kad spoznamo, tada imamo izbor, slijedit put koji je ispravan, ali teži (a put dobra je uvik teži) ili se prepustit inerciji koja vodi u zlo. Većina ljudi nije svjesno razgraničila dobro od zla, zato što su nesvjesni. Međutim, kad čovik spozna neke stvari, tada je sposoban za zlo. Zlo je otpor onome što jest, negacija, u biti čak i djetinjasta negacija života. U biti, izbor dobra i zla, je izbor između straha i Ljubavi. Strah je koristan sluga, ali paklen gospodar. Ljubav je odgovorna za sve lipo što doživimo, ali ona nas i tjera da se suočimo sa strahom i pobijedimo ga. Ako to nismo spremni, i ako strah nadvlada, možemo preć u zlo. Ovde mi padaju na pamet Star Warsi i Anakin Skywalker i poslje Darth Vader. Međutim postoje razne druge maifestacije zla, ali neću sad njima. Put dobra je put Ljubavi i onoga što ona nosi. Ona nosi prekrasne stvari, a opet neke tako okrutne i nemilosrdne stvari koje moraš proć. Ovde mi pada na pamet stih od Lao Ce-a iz Tao Te Chinga, ide otprilike ovako: “Priroda nije blaga, ona se ponaša prema stvarima kao prema slamnatim lutkama. Mudrac nije blag, on tretira ljude kao slamnate lutke”. Poanta je u biti da mudrac ne mari za naša očekivanja, nego da jednostavno biva i ponaša se prirodno, smetalo to kome il ne. A takva je priroda Ljubavi, baš poput prirode na Zemlji, a na kraju krajeva, Ljubav i jeste priroda i mi skupa s njom. Fromm je reka da se čovik triba odvojit od prirode, da se osvijesti, i nakon toga se vrati prirodi, ali ovoga puta svjesno. To se može gledat sociološki, kao cilo čovječanstvo. A more i individualno, da se rodimo spojeni sa sviton oko sebe, i tribamo se osvistit i ponovo povezat sa sviton. Sa ovim ću zaključit ovaj post, već san malo počeja lutat po temama. Pozdrav vam.
- 23:33 - Komentari (4) - Isprintaj - #