Jooooj al san izgorija danas na suncu. Mi vamo u Ljubuškom imamo super rijeku, al ovo misto di se ja i prijatelj mi iđemo kupat nema skoro nikako lada. Crven san znači ko paprika i još upaljen. Sutra il ne iđen na kupanje il ćemo negdi drugo. Priča san sa psihologinjon danas i u jednon momentu nakon seanse osjetin neki shift, neko novo stanje i neku kao novu snagu koju do sad nisan ima. Obično mi efekat nakon seanse s vrimenon izblidi, a realno i iman jednu u 10 dana a tribala bi mi jedna sedmično, ali pare jbg, nemam nego za svako 10 dana. Al iako izblidi efekat ostanu te neke promjene, i drago mi je što se svaki put nakon seanse trgnen i vratin u život, koliko god bija duboko zaglibija... Danas mi se npr uopće nije ni pričalo, a super mi bilo. Gleda san neke Ted talkove zadnjih dana i onaj jogi iz prošlog videa mi se baš dopada. Simpatičan je a i slažen se s onin šta priča. Sad iman jednog Šaolin Budistu, koji mi zrači predobrim miron i stabilnošću. Vidi se da vlada sobom. Zanimljivo je kako različite religije oblikuju različite karaktere kod ljudi. Kako primjetiš razliku između Budiste, Jogija, katolika, muslimana itd. Al kod posvećenih vjernika msm, onih baš ozbiljnih. Još jedna stvar, danas smo vadili kumpire. Ala san se nanosa vrića, dobro mi je došlo malo umora. Elem, evo video da ne duljin:
Rad sa novom psihologinjom mi ima efekta. Dovela me je do neke točke da san se maka sa mista na kojen san već dugo, dugo. Dobija san uvide u neka stanja koja iman. Vidija san jasno, kako u meni postoji nešto s čim me je strah doć u kontakt. Također, nakon zadnje seanse san šeta i osjeća jasno tu vezu, kao crivo koje iđe iz mog trbuha, kao pupčana vrpca, koja me veže sa mojima i koju triban pustit ako oću slobodu. Bar mi se tako čini, da je triban pustit. Moguće je da će ona postojat i dalje ali da ja triban se prominit, ne znan, znan samo da san osjetija tu pupčanu vrpcu i čini mi se da me ona sputava, da me je strah osamostalit se, pustit tu vrpcu da se razmrsi, il tako nešto. Par dana nakon seanse san bija dobar, bija san i na kavi i bija san dobar i kad san doša kući samo san se počeja opuštat... I doša san u stanje skroz van svih sranja, kao neku prazninu di nema misli o ničemu što ne valja, di ne trpin ništa i tako, kao neko novo stanje se otvorilo, i ja se, naravno, pripa da će me pribacit na to da počmen bacat po kući i prikinen to. Kad san to prikinija osta san u nekom zbunjujućen stanju, srića brzo san mora ić u polje radit pa je to nekako sve leglo na misto... Zadnjih dana mi je burno, dolazin opet na točku di mi se dijeli oću li pobacat il potonut u katastrofu... Stvar stoji ovako, ja iman neki strah u sebi koji je začet nekad u vrlo ranom dobu, neman ni sjećanje na to kad je nasta taj strah, al osjećan da je baš star. I ja bi porazbaca po kući da sebi dokažen da mogu bez svojih, da si na taj način dopustin da osjetin taj strah, da ja to mogu. Teško mi je nać prave riči da opišen to što oću reć. U jednu ruku to bacanje je nebitno, to je samo nuspojava, i kad bi ga proša doša bi u kontakt sa tim strahom u meni. A s druge strane tim bacanjem oću sebi dokazat da ja mogu živit i drukčije nego što moji to žele. Strah me pustit ih, u tome je stvar. Pa bi zato razbaca, da ih pustin. Ali mislin da to nije "the strah", nego da taj strah s kojin ne želin doć u kontakt je nešto dublje u meni.
Energija u meni kipi i goni me, vidin da je tonjenje u katastrofu, stanje koje je faktički pakao, nezamisliva patnja, najgora patnja koju bi ja moga iskusit, lakši put. Linija manjeg otpora. Inercija me vuče ka tome. A za pobjedu, suočavanje sa strahon neman hrabrosti. Ne znan kako da to riješin, strah me, fakat me strah da ne potonen u pakao i neman nade, kad dođe ispit ja padan na ispitu, ja podilazin ovoj opciji katastrofe... Elem, razmišlja san da s jednin prijateljen iznajmin negdi vikendicu, da tu probijen strahove. Samo, stvar je u tome što je meni to jednako teško bilo di... Ali odlazak od kuće na par dana je radikalan izlaz iz moje komfor zone, jer ja praktički jedva piće popijen negdi van kuće, negdi di ima drugih ljudi. Istinski želin ovo proć, mora bit neki način, da ja ovo prođen a da pritom ne povridin svoje. Mada iman osjećaj da mi je jednako teško ovo prolazit di god bija i s kim god bija. Gadno je, jer energija me goni i moran nešto poduzimat. Energija vrije u mene i goni me u jednu od dvije ponuđene opcije, ili moj iskorak i suočavanje ili inercija i pakao. Gledaću izdržat do nove seanse sa psihologinjon mi, pa ću nakon toga vidit za tu vikendicu. Nešto novo moran probat, nešto mora upalit. Mada u meni u dubini mene, se ja nisan odlučija za uspjeh. Al moraću to prilomit. Ne mogu čekat da se sve u meni posloži savršeno kako triba. Proba bi na vikendici, pa i ako porazbijan iman para za platit štetu, mada me strah da se ni tamo ja ne bi suočija... Ne znan, izgubljen san, uša san u ove zajebane borbe, jednin djelon bi volija da nikad nisan, ali to mi je dato, nisan bira, u meni je taj duboki strah, nisan ga bira imat. Nametnuta mi je ova borba, a ja sumnjan da ću uspit... Prepuštam se previše. Mada nekako uspjevan održat status quo. Tribaću prikupit hrabrosti i opredjelit se za neku opciju suočavanja. A strah je u meni, neman mu di pobić, i di god se s njin suočavan, opet se suočavan u sebi. Držite mi fige. Pozdrav :)
Riječi u plesu
spotiču se
same o svoja slova
Kao dječaci
dok se penju na drveća
Zvonari na crkvama
i pobožni hodočasnici
riječi šute
tišinama
Riječi u plesu
ne prodiru u tamu, jer
tama je van riječi
ali zato
otvaraju vrata
Vitar puše jako
kao da se prostor izvija
i iskrivljava
sigurnost utočista
podsjeća na majčinu utrobu
Riječi u grlu
zastaju i bore se
sa grčevima
teškom probavom
i željom
Vrime šapuće tiho
gotovo nečujno:
odaću ti tajnu
mene nema, ali ipak
tebi sam stvarno
Riječi u ljubavi
su užarene i vruće
ali se vremenom hlade i
podsjećaju
na lipotu potoka dok teče
Snovi, snovi plove
priko astralnih brana
priko svega onoga što smo
mi zabarikadirali
jer prepreka uvik i jesmo
sami sebi
Riječi u plesu
mirno sagorijevaju na
ljetnom suncu
dok um odmara, misli
se ne odmaraju
i praznina i nirvana
tek su puste želje, ali
lipše je kad se
uskoči u vodu
Dok um kopa da nađe
kost koja će mu bit dovoljna
da priživi do idućeg susreta
sa samim sobom
igra riječima se nastavlja
poput uspona na kakvu planinu
poput udara munje
Riječi su u plesu
a ja
postojim sam
neograničen i
beskrajan
Sutrašnjica igra
u ranu zoru koja spaljuje noć
Svemir i Bog razbijaju prozore
divljim udarima vitra
čovik se mora pripremit
dal da biži
il da prihvati
da biži uzalud
Jedno od pravila sela u Hercegovini, a virujen i šire, je da dobro strahuješ od toga šta će "selo reć". To je obavezno, ako dođu gosti a malo je neuredno kupatilo živci su odma napeti, ljudi koji dolaze upadaju nenajavljeno, to je još jedno od pravila, i ta dva pravila skupa su odgovorna za veliki strah i trepet sviju od sviju drugih. Jer ako jedna komšinica vidi neuredno kupatilo, reće drugoj, ona će trećoj i onda će selo mislit da je kod nas vazda neuredno kupatilo. Također, jedna od bitnih stavki života u selu je da se svi jedni prid drugima ustručavaju, ali ih intenzivno zanima šta se dešava kod ljudi iz sela, pa sa jednim komšijon pričaju u drugom komšiji, sa drugim o tom prvom i tako. Ljudi se snalaze, jer, znat šta se kod koga dešava je nešto bez čega je život nemoguć. Još šta je najgore kad imaš takav seoski mozak, pa soliš nekome iz svoje obitelji pamet kako se privatne stvari "ne govore van kuće", da ni prijateljima ni nikome ne govoriš o tome, jer, potajno se ne viruje ni prijateljima jer i oni mogu bit prijetnja i tako. Ono što je dobro, je kad živiš u takvom selu a živo te zaboli kurac za to ko će ti šta reć. Meni je uglavnom tako, uglavnom, ali nije mi svejedno ako nekad odlučim bacit šetnju po noći, tipa iza deset i kad naiđe auto, kontam misliće da san lud. A već znaju da iman papire da san lud. Eto, to ti je definicija besmislenog straha i mene budale. :D
Želim da pripadam tu
da dišem skupa sa drvećem
da plačem sa mojom majkom
nad sudbinom, koja vene reže
Želim da ostanem tu
Želin da ostanen tu,
da se drveće behara i njiše
da mi kisik iz grana dišem
da buden sol na krilima galebova
da buden nebo misecu što ga obasjava
Želim da ostanem tu
u ovim zelenim rijekama
divljim i zastrašujućim gudurama
di se orlovi gnjizde
i di ljudi prave kuće
od ilovače i slame
Želim da ostanen tu
u svitu, s vama
da pripadam, da postanem, jedan
jedan od mnogih, a opet svoj
jedan
jedan od onih koji znaju i pričaju
jedan
Želim da buden tu
di tice pivaju odu suncu u ranu zoru
di se Zemlja slika u milion boja
samo da ukrasi svoju ljepotu
radi sebe same
Želin ostat uz Zemlju
da me voli, i da je volin
da morima suza oplačen svoje prokletstvo
da buden onaj koji zna a i želi
da oplačen svu tugu ovoga svita,
svo beznađe
sav kukavičluk i strah
Želin da ostanen tu
da se smijen i da mi vitar raznosi osmijeh
kao moj barjak koji se vije
di god krenen
da me vitar voli i da ga volin
da sagorin na lipoti
i da na samom svom kraju, nestanen
i kažen
bija san ja.
Ja ću ovo svoje stanje proć kad potpuno odustanen. Ka ja, znači ja, a ne ovaj il onaj dio mene, nego ja koji ovo kucam, kad potpuno odustanem. Kad sve što bi radija, prepustin svemiru. Nek neko rekne i Bogu, kako god. Moje ozdravljenje je već tu, samo ga ja ne dozvoljavam. Jer si ne dopuštan da se prepustin tom stanju, tom pravom blaženstvu. A dolazi mi to stanje, bukvalno navire a ja ne dam. Valjda je zato i ovoliko teško, jer je na pomolu velika stvar. Mada, opet, to je i prosta stvar. Ja držim te blokade zbog kojih moje stanje ne prolazi. Jučer san ga proba pustit, i krenen ić prema kući sa namjerom da se na svoje ispsujen ko kočijaš, možda i da polupan. Kad san se primjetija da san takav, zaustavija san se. Nisan odusta. U jednon momentu mi je bilo normala, porazbijat ću sve u kući, ko mu jebe mater, šta sad, nek se desi šta god da se desi. Ali kad je došlo do tog bijesa koji bi se ispoljija, tu san sta. To mi je previše. Fakat previše. Svoje nasekirat vičuć, lupajuć... Al ne vidin trenutno drugi način da to prođe. Jer ko što reko, ja moran potpuno pustit svoju unutrašnjost. Odustat od svakog petljanja, pustit da se ovaj proces u meni više jednom odvije. Poslje mi je pomalo počeja dolazit osjećaj kako triban bit najbitniji sam sebi, po što po to, a naravno, ne mislin sad pod cjenu toga da se pobiješ s nekim, il ovo ono, al pod cjenu npr toga da se izvičem i porazbijam, tu cijenu bi moga platit. Ako je to cijena, triban stavit sebe na prvo misto i uradit to. Mada, to je diskutabilno, jer tu prilazin granice, ulazim u nasilje prema drugima, pa kakvo takvo. Al kako god bilo, nadan se i molin se da razvijen samopouzdanje da sebe stavin na prvo misto. To je prirodan razvoj događaja, tako triba bit, svakome. A mene je strah. Užasno me je strah. Bilo bi fino da mogu zagrlit medu i zamislit da će strah proć, al jebiga, nije mi 8, nego 28...
Nešto vrtim po glavi ideju oko eventualne komune... Kontam bolje mi je mislit i pisat o tome nego o svojin sranjima, mada ja možda u suštini i ne bi moga živit u takvoj komuni a i mada možda nije tek tako ostvariva. Al neka, nema veze, sanjariću. Definitivno šta bi u komuni bilo veliko NE su droge. Znači baš nema droga. Ako neko oće da se drogira nek to radi u svojoj sobi i tako to, al javnog drogiranja i sadnje marihuane il drugih biljaka koji mijenjaju stanje svijesti nema. Naglasak bi bija na ljudima koji su alternativni i žele zdrav život. Umjetnici, zaljubljenici u jogu, meditaciju, život u prirodi, uživanje u litnjen kupanju i u domaćoj hrani su ciljana grupa koju bi volija vidit da dolaze il žive u komuni. Druga stvar je što bi volija da komuna ima i urbane elemente, tipa kafiće i bar jedan dobar klub, di će se puštat dobra muzika za partijanje tipa vikendom. U te kafiće i klub bi super bilo kad bi dolazili i ljudi van komune, stanovnici Ljubuškog i okolice a možda i drugi, ako bi se za nas pročulo. Vrhunski bi bilo da imamo klub koji liti pušta muziku na otvorenom i u kojem moš uživat. Bilo bi super kad bi radili festival nekakav il nešto tomu slično. Ne znan šta bi sve bilo moguće radit u komuni niti koliki bi broj ljudi želija da žive u njoj. Volija bi da to bude malo veći broj ljudi koji se druže i koji žive tako, samoodrživo. Volija bi da proizvodimo svoju struju i svoju hranu. Volija bi da bude dosta i stranaca koji bi došli živit u zajednicu, al ne bi volija da budemo zatvoreni za ljude koji nisu u komuni, volija bi da prihvatimo bilo koga ko bi doša u posjet, da budemo dobri domaćini. Također, djelon bi se financira kroz turizam, da ljudi koji ne žele živit u komuni ali žele provest neko vrime u njoj daju neke pare, sad nezz koliko bi tražija za smještaj, al ne bi puno. Bilo bi ok i da ljudi rade van komune a žive u komuni. Ovo su mi neke smjernice šta bi tija, a sad, ne znan iman li dovoljan broj ljudi koji bi se upustili u tako nešto, napravit tako nešto. Al iman život prid sebon da ih nađen. Ako je to to što mene fakat zanima.
Danas mi je pala na um ideja koja bi mogla bit moja životna misija. Da se potrudin sa par prijatelja, i još ako bi nas se našlo voljnih pomoć, napravit neko naselje, uz Trebižat negdi u okolici Ljubuškog. Neke takve ideje su mi se motale po glavi i prije, al ovaj put bi volija nešto konkretno. Neko misto koje će bit alternativno i koje će bit samoodrživo. Da proizvodimo svoju struju, hranu, ako ne potpuno onda bar dobrim dijelom da pokrijemo troškove. Volija bi i da tu dođu neki stranci, zapravo volija bi dosta stranaca da se useli u tu komunu i da živimo skupa. Bavili bi se poljoprivredom, stočarstvom, ali možda i još nekim stvarima, tipa imali bi kafić i klub za izać navečer. Neman neke konkretne ideje šta bi još mogli radit uz to sve, ali vjerovatno će ideje doć same od sebe kad nešto takvo krenen. A tija bi da tu bude prostora za još nešto radit, da moremo živit od toga. To kad bi se sastavili, grupa ljudi koja bi poduzela prve korake, pa polako dalje. No da bi to ostvarija prvo ja moran sebe sredit. Onda ću i imat jasniju ideju šta bi tija. Ko će znat, možda i odustanen od nje, al ne znam. Za sad mi se čini da bi me ova ideja mogla držat. Inspiriralo me je gledanje dokumentarca o Oshu, ima ga nać besplatno, netfliksov je. Oni su bukvalno napravili cili grad od ničega. Sad je trenutno mutna ideja, ali ima nas trenutno već nekoliko koji bi bili voljni uložit u nešto takvo. Rada a i para. Možda bi održavali tu i neke festivale, muzičke, svakakve, puno je toga što bi mogli. Ali triba odnekud počet. Par prijatelja mi već rade jednu parcelu zemlje, eko uzgoj, rade potpuno prirodno, bez išta umjetnog gnjojiva i bez pesticida. Bilo bi fino da se to polako s vrimenon pritvori u nešto značajno. Nešto di bi mogli radit, bit kreativni, i rast kao ljudi. Nadan se da će se to jednon desit. Uvik san planira ić živit u neki velegrad, i sad kad pomislin i to me vuče, al ko bi reka, možda završin u sasvim drugom filmu sa ovon idejon o komuni u prirodi.
Ne tražin te noćas
da ti plačem na ramenu
ne tražin te
da vodiš ljubav sa mnon
tražin te samo, da mi kažeš
da ću jednon ja
bit ja
da kad se sazviježnja i planeti
namiste u konstelaciju
da će se moj um i srce
pomirit i da
ću uspit da zakoračin u ono
u što izbjegavan da koračan,
a koje me ipak
stalno usisava u sebe.
Moj život se uvelike sastoji od priča. Možda je svačiji, ko će znat, samo bitno je kakve su priče u pitanju. Neko možda sastavlja svoju svakodnevnicu od finih priča, i živi tako, ne misleći o cilom procesu sastavljanja priča i o tome kako je život u suštini priča koju si ispričamo. Ali ipak, je li to baš tako? Ili postoji stvarnost van svake priče? Ja mislin da postoji i da ju je moguće iskusit. Pa ipak, ja živin od priča koje si ispričan. Kad san poša sad kod nove psihologinje, ispriča san si priču kako će mi ona pomoć da prevaziđen probleme, kako će mi bit lakše i ti folovi. Trajalo je možda prve tri-četri seanse, nakon čega san vidija da je sav rad na meni (što san zna već i sam, al eto) i što mi i dalje isti agresivni porivi ostaju neispoljeni, mada su se desili neki pomaci, ovako gledajuć. Al ta priča mi nije više baš takva da me može umirit, triba mi nešto drugo. Pa pričan sebi priču kako ću kroz izlaženje i izlaganje bit bolji, provodin dane u strahu od loših priča, tipa uradiću nešto loše nekome, ili hvataće me da porazbijan a ja ne mogu porazbijat, pa ću zbog toga otić u paka i uradit neko sranje. Od tih priča bižin i tih priča se bojin. Iman ja i svakodnevne finije priče, tipa danas ću bit ok, tipa more se ovo privazić i na neke druge načine i slično. A stvar je, da ću ja bit dobro, kad prestanen pričat sve te priče. Kad ću bit dobro? Kad prestanen mislit o tome kako da buden dobro, nego kad samo buden. Ima japanska, bar mislin da je japanska zen uzrečica: Cilj je dostignut kad završi putovanje. U momentu kad prestanen potpuno pričat sebi priče da me umire, tada ću bit ok. Ali postavljene su jake blokade ka toj verziji događaja i um se očajnički bori da nešto priča, da se hvata za nešto što je "problem", da ga analizira, secira, mada od tog svega nema nikakve koristi. Umu triba kost da je glođe, jer bez toga, on nema razloga da postoji. Možda je zbog toga sva težina moje situacije, što moran potpuno privazić svoj um. Ja to znan, i dostupna mi je i opcija da potpuno zanemarin sve, znači sve što sam sebi pričam o svom stanju. Znači da u mom umu potpuno nestanu misli i o kakvom stanju i problemima koje triba rješavat. Ali kad to krenem uradit vidin da me neka veza drži za nešto u tom paketu sranja kojih se triban riješit. Ja sam se držin za nešto tu, a ne znam za šta i strah me je pustit to, da ne bi porazbija u kući, što mi je ravno smrti. Tako da, iako znan da ću bit dobro kad prestane priča o tome kako ću bit dobro, ja si i dalje pričan priče. Ovaj put iman jednu realističnu. Kontam da zoven ovog jednog prijatelja da kampiramo par dana negdi u planini. Ja, kojem je izać par sati vani s nekim potpuni izlazak iz komfor zone, za dva-tri dana s nekin u planini, mislin da bi se probija, da bi doživija taj proboj koji toliko iščekujen. Ovo je trenutno na nivou ideje, a malo mi je bezze tek tako zvat ovog prijatelja, tako da ću vidit još šta ću. Ugl ova me priča drži zadnjih nekoliko dana. I ima jedna stvar još što san primijetija, a to je da odbijan to stanje u kojem ne pričan nikakve priče sam sebi. Ne znan iz kojeg razloga, ali se bojin pustit sve te misli. Valjda strah od nepoznatog. Ili gubitka imaginarne sigurnosti.
Ovaj svit je u suštini dobar. Samo po sebi je sve dobro. Okrutan je, bolan je, strašan je, ali sve je to dobro. Ovaj svit i sve što postoji u njemu su ljubav. Bezuvjetna ljubav. Kad kažen bezuvjetna, ni mislin kao suprotnost uvjetovanoj ljubavi. Nego mislin da nešto što je van dualizma uvjetno - bezuvjetno. Postoji ljubav u ovom svitu koja jednostavno voli. Nema tu kakav si, ko si, šta si radija, jesi dobar loš, vaki naki, ta ljubav voli. Voljen si. Nema situacije u kojoj nisi voljen. To je dobro znat. Ja san vidija svojon dušon i tijelon tu ljubav i mogu je slobodno svjedočit. Stavija bi ruku u vatru, ma šta, čitav uskočija u vatru u ime toga da takva ljubav postoji. I ta ljubav je suština svega što postoji, uključujuć i nas. Sad, nameće se pitanje, šta je izvor te ljubavi? Ja to ne znan. Ja san vidija ljubav i to je to. Neko možda želi da izvor bude Bog. Meni je ok, nek bude i Bog. Neki bi tili reć da je to suština svemira kao inteligentnog organizma. Ok je i to, na tom san i ja nekom tragu. Ali bilo kako bilo, bitno je znat da je ona tu. I još bitnije, bitno je znat da je svak, ko je voljan da prođe bol pročišćenja, more direktno iskusit. I sam vidit kakva je. Ona je najdublja stvar što postoji. Njoj se neminovno vraćamo. Ona je tu, za nas, uvik, samo mi često na to zaboravimo. Prvi ja. Al s vrimena na vrime mi navrati, podsjeti me na to da postoji, osjetin je prema nekomu, nečemu... Jednon kad osjetiš tu Ljubav postaješ kanal za njeno širenje. Ja malo znan o ovom svitu, kao ljudsko biće, prirodno ne mogu dosegnit neke ogromne spoznaje, ali ovo u ovom postu znan 100% da je tako. Tako da, živila ljubav!
U međuljudskim odnosima, ono šta percepiramo kao normalno, poprilično zavisi od onoga što vidimo od drugih ljudi oko nas. Npr ima vamo jedan brig kuda ja šetan. I obično kad čujen neke glasove sa vrha briga, ne iden tin puton koji ide priko podnožja briga, da ne smetan ovima gori. I tako jednon šetan sa sestron, čujen neki glasovi sa vrha briga, kažen joj: oćemo okolo, da in ne smetamo? Ona odgovori: pa nećemo in smetat, samo ćemo proć ispod njih, nećemo se penjat na vrh k njima. I nakon toga samo primjetin kako mi je postalo normala ić priko svog briga kad i čujen neke glasove na njemu. Banalan primjer, al pokazuje kakva je naša priroda. Na taj način oblikujemo svoje ponašanje i kad su bitne stvari u pitanju. Prvo od malena upijamo od roditelja šta je normalno a šta nije, to upijanje je jedan vrlo čvrst pečat na našu ličnost, onda od šire obitelji, pa od drugih prijatelja, učitelja/nastavnika/profesora... Sve to pokazuje šta je normalno a šta nije. Također, na taj način se formira određena kultura. Jer kultura je širi produkt individualnog ponašanja, i zato je u nekoj kulturi npr normalno jest svinjetinu, a u nekoj drugoj nije, ili zašto negdi muškarci obično imaju više žena, negdi žene imaju više muževa, a negdi su parovi monogamni. Razlika u kulturama je mnogo, al one su u samoj suštini sve produkt individualno normalnog, onog što mi kao pojedinci smatramo normalnim. Sad u vrime globalizacije, zapad i istok poprilično utiču jedno na drugo, i mijenja se kulturološki šta je di normalno. Sekularno društvo na zapadu postaje ideal i nekim ljudima npr u Saudijskoj Arabiji, koja je šerijatska diktatura, pa se pojavljuju pojedinci koji se bore za takvo društvo. Sve je to potaknuto time što smo negdi vidili da je to normalno. Uz to, u svakom društvu postoje buntovnici. To su ljudi koji su svjesni svih mana svoje kulture i društva i bore se protiv tog sistema. Bore se za promjenu tog sistema, za drugačije "normalno". Dok god ima buntovnika ima i perspektive, jer perspektiva je usko vezana za progresivne promjene u društvu. I to sve potiče, na kraju, od nas samih, kao pojedinaca. Zato svi moremo nešto promijenit kod sebe i svojin primjeron pokazat da je drugačije ponašanje moguće.
Nalazim se pred strašnom dilemom. Dvoumim se dal da pretočim svoje misli u riječi. Misli, kad se pretoče u riječi jednom, ne moš vratit nazad u fluidnost i slobodu mentalnog prostora, di kao dica u embrionoj fazi plivaju u maternici. Jednom rođene, riječi u koje smo pretočili misli, zarobljuju svoje misli, kao što rođenjem tijelo zarobljava dušu, dajući joj oblik. Kad joj da oblik, onda se duša može ostvarit, ali misli, mislima je nekad previše tijesno u riječima, i gledaju kako da se probiju van riječi, a dovoljno je da ih samo jednom pretočiš u riječi da ih zarobiš zauvijek. Neke misli su rođene za riječi, kao neka bića što su rođena za tijela, neka su međutim eterična, kao i misli kojima je ugodnije i lipše da budu neizrečene. Međutim, jaka je strast u pitanju kod ljubitelja riječi, da i one misli koje nisu za riječi, ne pokušaju ukalupit u riječ, i time ih doživotno zarobit. Trenutno sam dobar, još ih nisan zarobija.
Kako čovik odrasta, on raste. Svijest mu se širi, kao da zauzima više prostora. Neke stvari obuhvati i potpuno ih prevaziđe. Međutim, uvik ostaju prepreke koje, dok ih savladavaš, potiču rast ljudske svijesti još više i više. Vjerovatno je da bi, kad bi jednon sve prepreke privaziša, umra.
Nego, zagolicalo me nedavno koliko mi u biti osjećamo drugu osobu s kojon komuniciramo. Prijatelj mi je ispriča jednu stvar koja je meni inače sasvim normala, ali dok je on priča mene počeja obuzimat smij (smijeh), i to točno vidin ono upijan to od njega. Kao da san upija njegovu projekciju na sebe. Tako vjerovatno svi jedni druge osjećamo kad se susrećemo, i naš prvi dojam osobe ovisi od toga šta je osoba u datom trenutku projicirala na nas. Fascinantno je kako nam svijest je sasvim drukčija sa drugim ljudima. Fakat fascinantno, kako je moguće da toliko upijamo.
Ovde u selu di živin, neman nekih obaveza i pretežito mi je dosadno. Međutim, iman jednog prijatelja s kojin iman ritual, bukvalno svaki dan pijemo kavu. Po svemu tome kakav je on, reka bi da nije moj tip za družit se. I uistinu, i ja ga nekad znam gledat kao da nije baš moja razina il tako nekako. Ali ne doživljavan ga baš tako, msm uglavnom ga gledam ko dobrog prijatelja. Kvaka je što ja neman s njin nekih zajedničkih tema, nismo mi tipovi koji bi se družili da obojica ne živimo kako živimo i da nam nije dosadno. On ima svoju, poprilično jezivu životnu priču. Dok je bija dite, ujko mu je ubija mater i brata, njega baba sakrila pod krevet. Cilu srednju školu je svaku noć sanja tamu i krikove. Sa 20 je ima prvu psihotičnu epizodu, i od tada ih je ima puno, sveukupno je proveja neke dvi godine po raznim psihijatrijama. Trenutno prima penziju i invalidninu, šta li već, i od tog živi. Ne radi. Međutin, on je ok s tim životon, jedino što mu fali je što bi volija nać ženu. Oko toga se i trudi, na nekakvom je četu stalno i ima par potencijalnih cura/žena i tako. Meni on dođe kao nekakvo misto di mogu bacit sidro, ono, ako mi je loš dan vadi me što ću njega vidit. Nikad ga ne mogu smistit ko ostale prijatelje, s kojima dilin zajedničke interese, aktivan život i tako to, ali i on mi je prijatelj, samo na drugi način. Po nekin stvarima je i bolji nego drugi. Sa njin mogu bit prirodan. Jedna je od ritkih osoba kojima mogu reć kad mi je teško. Ne objašnjavat, ne tražit utjehu, nego samo reć da mi je teško, a da me on samo sasluša. Inače se loše osjećan kad nekom kažem da je teško pa se on nasekira za mene. Taj prijatelj me i oraspoloži, znamo se smijat i zajebavat, a nekad znaju trefit i neke dobre teme. Mislin realno, nismo mi tipovi koji bi po ovako običnoj logici bili za družit se, al okolnosti nas vežu. Ja za razliku od njega, želin da mi bude bolje i da, možda, napustin ovo selo u kojem živin. Al kad god se vratin sigurno ću s njim popit kavu. Koliko god on to ne pokaziva, duboko mu je stalo do mene. Jednon san ga pita šta bi najviše želija, da mu more bit, on je reka: "da ti ozdraviš". Skoro san proplaka tada, a općenito ne mogu plakat, iman blokade. On bi moga bit moj posebni prijatelj, jer se ne uklapa baš u sliku mojih drugih prijateljstava, ali opet i s njim to što iman je dobro prijateljstvo. A on mene baš voli, i voli kad mu dođen na kavu. Bože, fala ti na mom Stipi.
