U međuljudskim odnosima, ono šta percepiramo kao normalno, poprilično zavisi od onoga što vidimo od drugih ljudi oko nas. Npr ima vamo jedan brig kuda ja šetan. I obično kad čujen neke glasove sa vrha briga, ne iden tin puton koji ide priko podnožja briga, da ne smetan ovima gori. I tako jednon šetan sa sestron, čujen neki glasovi sa vrha briga, kažen joj: oćemo okolo, da in ne smetamo? Ona odgovori: pa nećemo in smetat, samo ćemo proć ispod njih, nećemo se penjat na vrh k njima. I nakon toga samo primjetin kako mi je postalo normala ić priko svog briga kad i čujen neke glasove na njemu. Banalan primjer, al pokazuje kakva je naša priroda. Na taj način oblikujemo svoje ponašanje i kad su bitne stvari u pitanju. Prvo od malena upijamo od roditelja šta je normalno a šta nije, to upijanje je jedan vrlo čvrst pečat na našu ličnost, onda od šire obitelji, pa od drugih prijatelja, učitelja/nastavnika/profesora... Sve to pokazuje šta je normalno a šta nije. Također, na taj način se formira određena kultura. Jer kultura je širi produkt individualnog ponašanja, i zato je u nekoj kulturi npr normalno jest svinjetinu, a u nekoj drugoj nije, ili zašto negdi muškarci obično imaju više žena, negdi žene imaju više muževa, a negdi su parovi monogamni. Razlika u kulturama je mnogo, al one su u samoj suštini sve produkt individualno normalnog, onog što mi kao pojedinci smatramo normalnim. Sad u vrime globalizacije, zapad i istok poprilično utiču jedno na drugo, i mijenja se kulturološki šta je di normalno. Sekularno društvo na zapadu postaje ideal i nekim ljudima npr u Saudijskoj Arabiji, koja je šerijatska diktatura, pa se pojavljuju pojedinci koji se bore za takvo društvo. Sve je to potaknuto time što smo negdi vidili da je to normalno. Uz to, u svakom društvu postoje buntovnici. To su ljudi koji su svjesni svih mana svoje kulture i društva i bore se protiv tog sistema. Bore se za promjenu tog sistema, za drugačije "normalno". Dok god ima buntovnika ima i perspektive, jer perspektiva je usko vezana za progresivne promjene u društvu. I to sve potiče, na kraju, od nas samih, kao pojedinaca. Zato svi moremo nešto promijenit kod sebe i svojin primjeron pokazat da je drugačije ponašanje moguće.
|
