Jedno od pravila sela u Hercegovini, a virujen i šire, je da dobro strahuješ od toga šta će "selo reć". To je obavezno, ako dođu gosti a malo je neuredno kupatilo živci su odma napeti, ljudi koji dolaze upadaju nenajavljeno, to je još jedno od pravila, i ta dva pravila skupa su odgovorna za veliki strah i trepet sviju od sviju drugih. Jer ako jedna komšinica vidi neuredno kupatilo, reće drugoj, ona će trećoj i onda će selo mislit da je kod nas vazda neuredno kupatilo. Također, jedna od bitnih stavki života u selu je da se svi jedni prid drugima ustručavaju, ali ih intenzivno zanima šta se dešava kod ljudi iz sela, pa sa jednim komšijon pričaju u drugom komšiji, sa drugim o tom prvom i tako. Ljudi se snalaze, jer, znat šta se kod koga dešava je nešto bez čega je život nemoguć. Još šta je najgore kad imaš takav seoski mozak, pa soliš nekome iz svoje obitelji pamet kako se privatne stvari "ne govore van kuće", da ni prijateljima ni nikome ne govoriš o tome, jer, potajno se ne viruje ni prijateljima jer i oni mogu bit prijetnja i tako. Ono što je dobro, je kad živiš u takvom selu a živo te zaboli kurac za to ko će ti šta reć. Meni je uglavnom tako, uglavnom, ali nije mi svejedno ako nekad odlučim bacit šetnju po noći, tipa iza deset i kad naiđe auto, kontam misliće da san lud. A već znaju da iman papire da san lud. Eto, to ti je definicija besmislenog straha i mene budale. :D
|
