Malo o sranjima
|
Rad sa novom psihologinjom mi ima efekta. Dovela me je do neke točke da san se maka sa mista na kojen san već dugo, dugo. Dobija san uvide u neka stanja koja iman. Vidija san jasno, kako u meni postoji nešto s čim me je strah doć u kontakt. Također, nakon zadnje seanse san šeta i osjeća jasno tu vezu, kao crivo koje iđe iz mog trbuha, kao pupčana vrpca, koja me veže sa mojima i koju triban pustit ako oću slobodu. Bar mi se tako čini, da je triban pustit. Moguće je da će ona postojat i dalje ali da ja triban se prominit, ne znan, znan samo da san osjetija tu pupčanu vrpcu i čini mi se da me ona sputava, da me je strah osamostalit se, pustit tu vrpcu da se razmrsi, il tako nešto. Par dana nakon seanse san bija dobar, bija san i na kavi i bija san dobar i kad san doša kući samo san se počeja opuštat... I doša san u stanje skroz van svih sranja, kao neku prazninu di nema misli o ničemu što ne valja, di ne trpin ništa i tako, kao neko novo stanje se otvorilo, i ja se, naravno, pripa da će me pribacit na to da počmen bacat po kući i prikinen to. Kad san to prikinija osta san u nekom zbunjujućen stanju, srića brzo san mora ić u polje radit pa je to nekako sve leglo na misto... Zadnjih dana mi je burno, dolazin opet na točku di mi se dijeli oću li pobacat il potonut u katastrofu... Stvar stoji ovako, ja iman neki strah u sebi koji je začet nekad u vrlo ranom dobu, neman ni sjećanje na to kad je nasta taj strah, al osjećan da je baš star. I ja bi porazbaca po kući da sebi dokažen da mogu bez svojih, da si na taj način dopustin da osjetin taj strah, da ja to mogu. Teško mi je nać prave riči da opišen to što oću reć. U jednu ruku to bacanje je nebitno, to je samo nuspojava, i kad bi ga proša doša bi u kontakt sa tim strahom u meni. A s druge strane tim bacanjem oću sebi dokazat da ja mogu živit i drukčije nego što moji to žele. Strah me pustit ih, u tome je stvar. Pa bi zato razbaca, da ih pustin. Ali mislin da to nije "the strah", nego da taj strah s kojin ne želin doć u kontakt je nešto dublje u meni. Energija u meni kipi i goni me, vidin da je tonjenje u katastrofu, stanje koje je faktički pakao, nezamisliva patnja, najgora patnja koju bi ja moga iskusit, lakši put. Linija manjeg otpora. Inercija me vuče ka tome. A za pobjedu, suočavanje sa strahon neman hrabrosti. Ne znan kako da to riješin, strah me, fakat me strah da ne potonen u pakao i neman nade, kad dođe ispit ja padan na ispitu, ja podilazin ovoj opciji katastrofe... Elem, razmišlja san da s jednin prijateljen iznajmin negdi vikendicu, da tu probijen strahove. Samo, stvar je u tome što je meni to jednako teško bilo di... Ali odlazak od kuće na par dana je radikalan izlaz iz moje komfor zone, jer ja praktički jedva piće popijen negdi van kuće, negdi di ima drugih ljudi. Istinski želin ovo proć, mora bit neki način, da ja ovo prođen a da pritom ne povridin svoje. Mada iman osjećaj da mi je jednako teško ovo prolazit di god bija i s kim god bija. Gadno je, jer energija me goni i moran nešto poduzimat. Energija vrije u mene i goni me u jednu od dvije ponuđene opcije, ili moj iskorak i suočavanje ili inercija i pakao. Gledaću izdržat do nove seanse sa psihologinjon mi, pa ću nakon toga vidit za tu vikendicu. Nešto novo moran probat, nešto mora upalit. Mada u meni u dubini mene, se ja nisan odlučija za uspjeh. Al moraću to prilomit. Ne mogu čekat da se sve u meni posloži savršeno kako triba. Proba bi na vikendici, pa i ako porazbijan iman para za platit štetu, mada me strah da se ni tamo ja ne bi suočija... Ne znan, izgubljen san, uša san u ove zajebane borbe, jednin djelon bi volija da nikad nisan, ali to mi je dato, nisan bira, u meni je taj duboki strah, nisan ga bira imat. Nametnuta mi je ova borba, a ja sumnjan da ću uspit... Prepuštam se previše. Mada nekako uspjevan održat status quo. Tribaću prikupit hrabrosti i opredjelit se za neku opciju suočavanja. A strah je u meni, neman mu di pobić, i di god se s njin suočavan, opet se suočavan u sebi. Držite mi fige. Pozdrav :) |
