Ovde u selu di živin, neman nekih obaveza i pretežito mi je dosadno. Međutim, iman jednog prijatelja s kojin iman ritual, bukvalno svaki dan pijemo kavu. Po svemu tome kakav je on, reka bi da nije moj tip za družit se. I uistinu, i ja ga nekad znam gledat kao da nije baš moja razina il tako nekako. Ali ne doživljavan ga baš tako, msm uglavnom ga gledam ko dobrog prijatelja. Kvaka je što ja neman s njin nekih zajedničkih tema, nismo mi tipovi koji bi se družili da obojica ne živimo kako živimo i da nam nije dosadno. On ima svoju, poprilično jezivu životnu priču. Dok je bija dite, ujko mu je ubija mater i brata, njega baba sakrila pod krevet. Cilu srednju školu je svaku noć sanja tamu i krikove. Sa 20 je ima prvu psihotičnu epizodu, i od tada ih je ima puno, sveukupno je proveja neke dvi godine po raznim psihijatrijama. Trenutno prima penziju i invalidninu, šta li već, i od tog živi. Ne radi. Međutin, on je ok s tim životon, jedino što mu fali je što bi volija nać ženu. Oko toga se i trudi, na nekakvom je četu stalno i ima par potencijalnih cura/žena i tako. Meni on dođe kao nekakvo misto di mogu bacit sidro, ono, ako mi je loš dan vadi me što ću njega vidit. Nikad ga ne mogu smistit ko ostale prijatelje, s kojima dilin zajedničke interese, aktivan život i tako to, ali i on mi je prijatelj, samo na drugi način. Po nekin stvarima je i bolji nego drugi. Sa njin mogu bit prirodan. Jedna je od ritkih osoba kojima mogu reć kad mi je teško. Ne objašnjavat, ne tražit utjehu, nego samo reć da mi je teško, a da me on samo sasluša. Inače se loše osjećan kad nekom kažem da je teško pa se on nasekira za mene. Taj prijatelj me i oraspoloži, znamo se smijat i zajebavat, a nekad znaju trefit i neke dobre teme. Mislin realno, nismo mi tipovi koji bi po ovako običnoj logici bili za družit se, al okolnosti nas vežu. Ja za razliku od njega, želin da mi bude bolje i da, možda, napustin ovo selo u kojem živin. Al kad god se vratin sigurno ću s njim popit kavu. Koliko god on to ne pokaziva, duboko mu je stalo do mene. Jednon san ga pita šta bi najviše želija, da mu more bit, on je reka: "da ti ozdraviš". Skoro san proplaka tada, a općenito ne mogu plakat, iman blokade. On bi moga bit moj posebni prijatelj, jer se ne uklapa baš u sliku mojih drugih prijateljstava, ali opet i s njim to što iman je dobro prijateljstvo. A on mene baš voli, i voli kad mu dođen na kavu. Bože, fala ti na mom Stipi.
|
