Otkazala mi danas psihologinja termin. Ja nešto bija loš, i kontam idem klin klinom, pustin si Fade into you od Mazzy Star i krenem se osjećat kako nikad neću bit normalan, kako nema nade da živin život normalno, da se normalno osjećan i povežen s drugin ljudima, ukratko da nema ništa od mene i normalnog života... Puštam te osjećaje i promatram... I u jednom momentu pomislin: Ima li u meni ikakva snaga, išta, šta me more izvuć? I kako to pomislin krene se energija dizat iz dna mog tijela i taman kao da mali plamičak se digne do stomaka, ja se uspaničin i prekinen tu energiju u svom stomaku. To isto ja radin sebi svaki put kad mi u životu općenito misli i emocije krenu negdi ić nekontrolisano. Ja odma prekidan te procese i ostanen nigdi. Tu je centralni problem kod mene. A sad može se i to gledat dublje, šta je to u meni šta se boji, i čega se zapravo bojin, šta me veže pa se ne dam sebi oslobodit... Zadnji put sa psihologinjon san vidija sebe i kako je sav moj problem u meni. Kao neka narančasto-crvenkasta vrećica nečega mi je bila u stomaku. Tako san vizualno vidija svoje probleme. Sad opet, kreće moja dilema ili dileme... Pitanje je mogu li ha pustit tu energiju a da je ne prekidan? I ako ne mogu, kako pustit procese da se odvijaju u smjeru da ta energija proteče, ako ti procesi uključuju neke nekontrolisane nasilne radnje, tipa razbijanje ko zna čega? I može li proć mirno, na neki način, kad jednostavno otkačin neke konce kojima san se veza... Što više pišen post je kompliciraniji. A u principu, samo prekidan energiju jer me je strah. Strah me šta će bit ako pustin. Već san ja to dovoljno istražija psihološki čega me je strah... Odrastanja, življenja mimo onoga što je mojima idealno, napuštanja svojih i uljuljkanosti u ovakvom stanju... Samostalnog života ukratko. Neki dan san samo zaključija kako triban jednostavno samo otić negdi i potražit posa. Al ta misao i energija me držala kratko i onda se sve vratilo na staro. Tako da, detaljno poznajen problem, al ne vidin mu rješenje.
|
