Imam ja tu jednu prijateljicu koju jako volin. Ponosan san na nju. Nismo se upoznali, uživo, a poznanstvo nam je počelo ovde na blogu. Prije nekih 6 godina smo se počeli dopisivat. Sad se čujemo na whatsAapp, nekad češće a nekad rijeđe, al u kontaktu smo. Pratimo šta se jedno drugom dešava u životu, i pričamo, družimo se. Pijemo kafe zajedno iako smo kilometrima daleko. Ugl, ona je ima nekoliko otišla radit u Češku, i pozdravljala se je sa svojom bivšom curom (možda i sadašnjon, komplicirano je), i kako ta cura je baš siromašna i nema za kupit robu, ona joj je dala svoju jaknu, nekoliko dukserica i hlače. To je za mene divan gest. Ona je dosta mlada, sad su joj 22, ali život ju je išamara dobro, tako da je dosta zrela za svoje godine. Godi mi pričat s njom, ima dobru energiju i borac je. Iako padne i poklekne prid preprekama u životu, uvik se nekako brzo dohaviza. To mi je fakat fascinantno, kako jedan dan more bit katastrofa, a sutra bude ok. Ono, ne dobro da sad sve cvjeta, ali bude ok. Eto, došlo mi je da zabilježin negdi svoje trenutne emocije, pa san ih zabilježija vamo. Kad bi svi bili osjećajniji prema drugin ljudima, ljudima u potrebi, u ovom svitu ne bi bilo ni gladi, ni umrlih od izlječivih bolesti, ni ratova i ničeg od tih sranja. Al eto, takvi smo kakvi smo. Meni je drago da iman takvu prijateljicu, a iman i prijatelja još koji su dobri ljudi, članovi obitelji su mi dobri ljudi, tako da, mogu se smatrat sritnin čovikon.
Post je objavljen 31.08.2020. u 16:19 sati.