POSTELJA BELA - DAJANA DIVERNO

Postelja bela, bez tebe sam sama
I pogled kroz prozor na svetlo daljine
Čemer jutrom počinje da me gnjavi i slama
Oblačim oklop duše ko da oblačim haljine.

I svetlo mi smeta... Fali mi tama
S tobom bih u neke čudne visine.
Bič žudnje počinje da me muči i slama
S tobom bih da zađem u vrtloge miline.

Počinjem da mrzim pravila što su dana
Brzo skidam rukavice što čine nas fine.
Od strasti u glavi je sad bura, galama.
Ovog dana ja bih da me žudnja mine.

Postelja bela ko da peva o nama
I pogled kroz prozor u svetla daljine.
Bič žudnje počinje da me muči i slama
Dok skidam oklop duše, ko da skidam haljine.

08.12.2011 Wien

Oznake: postelja bela, bič žudnje, haljine

U ZANOSU LJUBAVI - Dajana Diverno

Onda kad budemo u mraku
Samo mi, samo usne pruži
Dodirni mi ruku nežnu i mlaku
U zanosu ljubavi nežne me drži.

Onda kad tek svetlo proviri malo
Samo mi, samo zagrljaj daj
Do ruku tvojih tako mi je stalo
Zanos ljubavi sad nas odnosi znaj.

Onda kad negde ponoćna zvona
Dopru do nas, gledaj me meko
Nemoj me skidati s tog trona
Pusti da nas zanos nosi daleko.

Jer proći će vreme dok tako snivam
A ti tad samo mi, samo usne pruži
Od svih te sad u sjaju oka skrivam
U zanosu ljubavi nežno me drži

POSLEDNJI SEKUND ZA BRAŠOV

Polako najavljujemo neke projekte. Dajana Diverno neko vreme nije govorila na tu temu, mada smo već o tome pričali na ovim stranama.
Kako, kada, ko će sve učestvovati u ekranizaciji jeste još uvek otvoreno pitanje, mada ideja je upravo izvrsna. Rumunsko-austrijsko delo, baca pogled na Trijanonski mirovni sporazum u nešto drugačijem okviru. Radnja se događa na relaciji Brašov-Beč-Budimpešta, a ovo je prvo delo gde Dajana u blagim primesama prikazuje i život podunavskih, banatskih Nemaca.
Do sada je delo predstavljeno nekoliko puta, čak i u vidu scenske prezentacije. Roman Poslednji sekund za Brašov jeste najdraži roman u triologiji književnice Dianne Divernoe
Kraj oktobra 2012 godine Dajana Diverno će provesti na odmoru u Transilvaniji, gde će između ostalog održati nekoliko poslovnih sastanak na ovu temu

ŽIVOT U LJUBAVI ili LJUBAV U ŽIVOTU

Kad bismo je pitali kako je napisala toliki broj romana, Dajana Diverno bi kratko dogovorila: ''Uvek sam zaljubljena''. Tako je ispod njenog pera iznikao niz lepih ljubavnih romana od kojih se sada osvrćemo samo na nekoliko: Francuski poljubac, Poslednje venčanje, Tajne strasti grofice Razaski...
Sada ćemo se osvrnuti na delo ''Francuski poljubac'' (Francia csók). Napisan po istoimenoj predstavi, objavljen 2009 godine. Svoje mađarsko izdanje delo je doživelo tek 2011 godine. Do sada je roman Francuski poljubac na mađarskom predstavljen svega jednom, ali nikad ne zasebno, niti se na njega posebice obraćala pažnja.
Dajana Diverno planira napraviti promociju ovog dela Budimpešti i to će biti njeno prvo predstavljanje kao književnice u mađarskoj prestolnici. Dajana ima mađarskih dela, međutim ona su u potpunosti nepoznata čitaocima u Mađarskoj. Da će se stvari sigurno promeniti ide u prilog i činjenica da Dajana uvek poštuje parolu 'tiha voda breg roni'', odnosno da polako prevodi roman po roman na mađarski jezik.
Najpre će predstaviti delo koje je već objavljeno, a potom će u nekom doglednom vremenu predstaviti i drugi literalni biseri a to su: Trijanon, Poslednji sekund za Brašov, Hunsko srce, Povratak kralja i brojna druga.

Život u ljubavi ili Ljubav u životu opet je otvoreno pitanje, ali da su brojna dela stvorena iz ljubavi govori nam celokupna umetnost koju su broji umetnici vekovima stvarali pre nas.

NOVEMBARSKE MAGLE PO ZAGREBU

Koliko smo informisani (šuška se iza ugla) Dajana Diverno treba izvesno vreme provesti u Zagrebu, kako bi se usaglasilo sve što je potrebno oko njenog predstavljanja s egipatsko-sirijskim delom ROBINJA kao prvim. Podsetimo se kako su i prije neki umetnici takodje s nekoliko različitih dela kretali na takmičenja (poput nobelovca Ive Andrića koji je dobio nagradu za tri romana). Tako i Dajanina ROBINJA ide kao prvo, mada je u igri celokupan rad Dianne Divernoe.
Dakle, reč je o određenom periodu, gde se pojedini ljudi trebaju upoznati s autoricom, s romanima, kritikama, recenzijama, preporukama... A Dajana želi najpre objaviti jedan roman u Hrvatskoj kako bi se čitatelji upoznali ponajpre s njenim radom. Do sada je Dajana radila za hrvatske online novine Dayline.info, ovim putem je objavila roman Fatalna prismotra.
Dajana trenutno traži stan u Zagrebu, i najverovatnije će dobar deo maglovitog novembra provesti u hrvatskoj prestolnici, a već kasnije koliko saznajemo posećuje Budimpeštu.

LEPTIR I CVET - Dajana Diverno

Ko leptirica nežno sad širim krila
Da sletim na tvoja pleća medena
Kad negde sam – ko da s tobom sam bila
Ljubav je ovo za sva vremena.

Ja sam sad leptir a ti si cvet
U letu svom samo uz tebe ću stati
Sad širim krila da vidi svet
Dodirujem nežno usnama ti lati.

Niz srca nam klizi ljubav ta znana
Koja će trajat za sva vremena
Toliko tog sočnog skrilo se u nama
Dok slećem na tvoja pleća medena.

I tvoje lati dodirujem lako
Zbog tebe još novi ne pravim let
Krila lagano širim da vidi svako
Ja sam tvoj leptir, a ti si moj cvet.

OSEĆAM TE - DIANNA DIVERNOE

Osećam te, kliziš mi niz vrat,

diraš mi grudi i znaš da to nije kraj

trenutka požude,

koji nam je dat -

kao da otvorio se crvene strasti raj.



Dodirni me opet polako,

opet klizni dole i stani na tren.

Dok pomeraš se u ritmu

snova lako -

u plesu strasti sav si zanesen.



Osećam te kliziš mi niz bedra,

diraš me, opet i ponovo tako.

Pripijaš se uz mene -

uz moja nedra.

U plesu strasti njišeš se

polako.



Kliziš niz mene i u meni rudi

taj iskričavi prodorni žudni sjaj.

A ti zastaneš

i dodirneš mi grudi -

kao da otvorio se crvene strasti raj.

Dajana Diverno
pesma Osećam te predstavljena na večeri erotske poezije 4.12.2008

VREME MOLITVE, VREME STRASTI - odlomak jednog od najboljih romana Dajane Diverno

Uspela se gore u oazu svog mira, u svoj mali atelje kog je još juče uređivala kako bi napokon počeo da liči na onaj atelje kog je mirnog srca ostavila u Budimu. Poređala je prazna platna i mislila se o svemu, potom slike koje je započela, a koje je donela ovde misleći kako će upravo ovde imati dovoljno smelosti da ih završi. Zurila je platna, koja su bolela svojom belinom svojom prazninom, na jednak način kao što je ta praznina tutnjala i njenom dušom, mislima i telom. I obgrlila je ruke oko svog mladog tela, onda je svesna da je platna takva kakva su bila, teraju u očaj, je prišla prozoru. Bila je skrivena iza zavese, ali je mogla da posmatra dešavanja u dvorištu. I svog supruga kog je bolničar gurao u kolicima. Mihailj mu je nešto gorljivo objašnjavao, maltene i rukama i nogama. Doduše nije bio Mihailj taj koji je privlačio pažnju mlade žene.

Pogled je usmerila dalje niz travnjak, prema ulazu u plebaniju. Fratar Ferika je prolazio tuda i gurao je u kolicima neke džakove, a otac Aurel je stajao s strane i nešto objašnjavao desetogodišnjoj dečurliji koja se uzbuđeno stiskala oko oca.

Iako je bio dovoljno daleko, savrašeno dobro je videla njegov odraz, njegovu visinu. Ruku koju je podigao kako bi mahnuo Mihailju koji je prolazio kraj njih. Čak i sada, on je nosio svoju tamnu mantiju, svoju odoru s krstom oko vrata, a kosu je zagladio unazad i delovao je, čak i s te daljine zadivljujuće.

Opet se odmakala dalje, svesna svojih grešnih misli, potom je prišla platnima, želeći da ipak može da bude upravo kao i ta platna – neiskvarenih žudnji. Da bude, upravo onakva kakva je bila kada je pre svega par dana došla u to mesto, izašla iz kočije, daleka, nedodirljiva i neživa. Međutim nešto se u njoj menjalo i ona je hitro, kao da se znoji, iako u sobi sem svežeg proletnjeg zraka nije bilo baš toliko toplo, skinula ogrtač s svojih ramena i prišla je svojim kistovima zagledana u njih na onaj ekspluzivan i posesivan način koji imala u zaista retkim trenucima vredne inspiracije.

Prišla je platnu koje je bilo prazano već par dan, reč je bilo o onoj slici koju je s toliko žudnje želela da naslika i sad je znala kako je došao taj trenutak.

Nije ni bila svesna trenutaka koji su prolazili kraj nje, koji su tutnjali u nepovrat, sekunde koje kao da su odzvanjale u njenim ušima, sve dok napokon nije i shvatila kako nije ni reč o umišljenoj zvonjavi, već je to bila zvonjava s katedrale.

Svoje misli je uprla prema jabuci, prema divnoj, sočnoj crvenoj jabuci. Najlepšoj jabuci koju je mogla da naslika u koju je mogla da utihne jedan deo svog duha i sebe, svojih strahovanja i čežnji, pitajući se tiho da li bi bilo previše ukoliko bi sitnim, pomalo i neprimetnim slovima upisala reč ''greh'' u srce te jabuke. Međutim odolela je iskušenju koje je obuzmalo. Njene misli su bile uprte prema većim i vrednim stvarima, prema postanju za koje je znala, prema prvim ljudima i stvaranju. Nikad do tad nije na takav način i u tolikoj meri mislila o svemu tome, uviđajući da je to tema koja je zaista nescripna za bilo koji oblik umetnosti, a ne samo za slikarstvo. Kist je spretno i s istančanim lukom leteo po platnu, zadržavajaući se tek pomalo na nekim delovima koje je kao iskusan profesionalac (što sebi nikad nije htela priznati) zastajala, želeći ih posebno naglasiti, kao da je na takav način otkrivala i jedan deo svoje duše i osećanja koja su je kao euforija nosila sve dalje i dalje. Zastajala bi tek na trenutak da bi prišla prozoru zagledana u travnjak, u onog viskog i neobičnog muškarca koji je čas ulazio u plebaniju, čas izlazio iz nje, u njegovu odoru koja ga je i koja će ga uvek činiti drugačijim od nje i od običnih ljudi. Potom bi hitro, maltene trčeći, kao da se setila još nečeg što je morala dodati ili naslikati, prilazila platnu, dovršavajući ga, dorađivajući svoje misli o Adamu, o Evi o prvom grehu koji ih je zauvek osudio i koji je pokvario divnu idilu u kojoj su živeli.

Pomalo je, kao da je od nečeg i strah, dorađivala divan Adamov lik plašeći se, kao da zapravo i neko stoji iza nje i prati svaki njen pokret, da ga nacrta kao oca Aurela. Međutim nije mogla da odoli da ga ne predstavi s sličnom bojom kose i tim visokim čelom, žarko se nadajući kako tu sliku zapravo niko nikad ni neće videti. Odmakla se u onom trenuku kad je posvećenost Adamovom licu i očima učinila do krajnosti savršenom, kad joj se učinilo kako je to upravo ona jedna od onih slika nad slikama koja će nadživeti sva njena dela.

TAJNE STRASTI GROFICE RAZASKI - DAJANA DIVERNO

TAJNE STRASTI GROFICE RAZASKI jeste komičan roman, napisan 2007godine. Drasela Razaski je samoživa grofica koja utehu nalazi u spletkama. Uviđajući da u svoju korist može iskoristiti muževljevo neverstvo opredeljuje se na to da zavede mađarskog političara Janoša Falkona. Uvodan deo romana čine dve pesme: Nemir i Opet mislim na tebe

(odlomak romana)
..........
Reda radi, Dimitri je opomenuo Borisa nekoliko puta, jer je sa svim tim pitanjima svu harizmu večeri okrenuo ka dosadi i da, bez obzira koliko je onaj pravi vedri duh Božića bitan i dobar, ipak ne treba toliko da se narušava sa pričom o umiranju i smrti. Boris se potom povukao u svoju sobu i uvredljivo izjavio kako je glupo da bude među onima koji žele dobro svetu, a zatvaraju oči pred nečim takvim kao što je gubitak dvogodišnjeg deteta ili dvadesetpetogodišnje devojke koja je umrla jer neko nije imao para da joj plati transplataciju srca.
Dimitri je odahnuo kada se ovaj povukao.
– Slažem se sa njim po pitanju toga da ne treba oči zatvarati pred smrću, ali večeras je atmosfera bila tako prijatna da ... – pokušao je da se kulturno opravda.
– Verujem, dragi moj, kako ti je stvarno bilo teško nakon tog celog dana po svim tim mukotrpnim sastanicama – reče Drasela mazno. Znala je zašto je tako odobrovoljen ...
– Nemaš pojma koliko – Dimitri poskoči. – Rekao sam ti da ću ti pokazati slike koje imam o pariskim glavašima, sećaš li se? – okrenuo se prema Janošu. – Idem samo da pogledam da li sam ih doneo ovamo. Sačekaj trenutak. Drasela, dušo, budi molim te, toliko zlatna i pravi našem gostu društvo.
– Nema problema – rekla je sa primesom hladnoće.
Znala je kako se glupo ponaša. Imala je dovoljno godina da preživi pubertetsko crvenjenje i tinejdžersko zurenje u jednu tačku. Okrenula se prema njemu, jer nije želela da on misli kako je njegovo prisustvo uzbuđuje. Posmatrao je svojim sjajnim pogledom.
– Divno od vas što ste nas posetili večeras. Videli smo se na sahrani, zar ne? – upitala je na mađarskom jeziku.
– Da, ali ... – osmehnuo joj se. Očarano je piljila u njegove usne. – Tada ste drugačije izgledali.
– Zapravo i jesam. Kako vam se dopada Moskva? – upitala je tiho.
– Manji deo svog života sam proveo u Moskvi, mada loše govorim ruski. Moji roditelji su se razveli.
Zbunjeno ga je gledala.
– Ali zar niste Mađar? Učinilo mi se da...
– Moja majka je Ruskinja. Moje drugo prezime je Grigovič, međutim ne koristim ga jer smatram kako nije bitno.
– Trebali biste da ga koristite. Prezime je veoma lepo. A i ne biste ljude, kao sada mene, doveli u situaciju da misle kako ste isključivo Mađar – glup joj je bio taj razgovor. Želela je da ga pita nešto zabavnije. O ljubavi... O pažnji ... O strasti...
– Imate li kućnog ljubimca? – počela je ko iz topa.
– Ne. Nemam vremena za to. Kao dete imao sam dva rotvajlera. Zvao sam ih Triksi i Triniti.
– Keruše, zar ne? – pitala je i osmehnula se usiljeno. – To me podsetilo na onu pesmu od Jesenjina.
– Čitate pesme? – poskočio je odjednom. – Veoma volim Jesenjina.
– I ja – bubnula je nenadno. Sem te Pesme o keruši, ničeg drugog nije mogla da se seti. Ali zar je to bitno? Zbog njega može literalno da se angažuje i da sazna sve o tome piscu ako treba. Čak i da otvori klub obožavaoca Sergeja Jesenjina u kom bi presedavala i kog bi nazvala ‘’Lesi se vraća kući’’.
– Voleo sam da posvećujem vreme literalnom usavršavanju pre nego što sam ušao u politiku. Nekad sam maštao o tome kako ću biti pisac hronika ili ...
– Ne mogu da vas zamislim u toj poziciji – reče Drasela iskreno.
– Nije mogao ni moj otac. Zato je učinio sve kako bi moje ciljeve usmerio u drugom pravcu. Politika je bila moja budućnost.
– Možda je čovek bio u pravu – počela je ona brže bolje.
– Ko zna? Sve to u vezi prošlosti gledam na jedan način, a to je – nikad ne razmišljaj o tome šta bi bilo kada bi bilo. Ne vredi da se čovek na svom putu hvata za plug budućnosti i obazire nazad u brazde prošlosti. To može biti problem.
Znala je kako je to pametna izjava. Ali o tome će misliti kad ostane sama. Zadivljenim očima ga je posmatrala, iako nikako nije mogla da sakrije vlastiti zanos.
– Verujem da ljudi uvek treba da idu napred.
Uzdahnuo je. – Koji je vaš životni moto? – uporno ju je posmatrao.
Nije stigla da mu odgovori. Dimitri je ušao unutra, noseći slike.
– Jedva sam ih našao. Sve sam prevrnuo ... – govorio je zadihano, kao da je stigao sa trčanja. – I evo su! Sećaš li se šta sam ti već pričao o ... – zatim je tema krenula u sasvim drugačijem smeru. Pričali su o francuskim političarima osamdesetih i devedesetih go-dina prošlog veka. Činilo se kako obojicu ta tema veoma zanima.
Drasela se uskoro povukla. Uveliko je znala kako će već sutra morati da natera svoju svekrvu da joj ispriča do detalja sve što zna o Janošu Falkonu.
Pre nego što je zaspala, mislila je o onom pitanju koje joj je Janoš postavio – koji je njen životni moto.
Ustanovila je kako nema adekvatan odgovor. Znala je kako sigurno pripada grupi problematičnih ljudi koji se pri izgradnji budućnosti uveliko hvataju za plug i gledaju nazad ka onom što je bilo i kakvi su bili, jer im je lakše da jednom nogom uvek ostanu u prošlosti.
Možda je vreme da se promeni stari sistem razmišljanja ... I uhvati se za plug bez obzira šta bilo ...

U PRAVOM MAĐARSKOM ELEMENTU - DIANNA DIVERNOE

Lik o kom na ovim stranama nismo mnogo pisali jeste lik ekscentrične, samožive ruske grofice Drasele Razaski. Izmišljen lik, izmišljene grofovije u izmišljenom ambijentu s stvarnim okvirom. Radnja romana Tajne strasti grofice Razaski događa se na relaciji Budimpešta-Pariz-Moskva i roman je komičan. Ovo delo ipak nije poznatno hrvatskoj čitalačkoj publici, mada se vode značajni pregovori s izdavačem iz Zagreba, koji ovo delo još uvek čita, pa će dati svoju ocenu.

A ko je Drasela Razaski?

U romanu, primetićete nema ništa o njenom detinjstvu, njenim mladalačkim snovima. Zapravo celokupna radnja se događa za svega tri nedelje, tako da samo odjednom kao grom iz vedra neba upoznajemo porodicu Razaski, Draselinog nevernog supruga Dimitrija, a sve to u vrhuncu bude zaslađenom zavođenjem mađarskog političara Janoša uz saučesništvo svekrve.
Dakle, Drasela Razaski, tog nema u romanu (barem ne u prvom delu, a ima ih 5), jeste polufrancuskinja polu mađarica. Na nekim stranama prilikom njenog boravka u Budimpešti se spominje rečenica
Ono čega nije bilo u njenom domu u Budimpešti bili su ogromni porterti Grejs Keli. Ponekad sa joj nedostajali. Drasela je volela što ih ima u Parizu, navikla je na njih, ali ovde ... Ovde bila u svom ambijentu – Mađarica, sa svim propratnim stvarima koje to i označavaju.
Zahvaljujući njenim francuskim korenima dolazimo do milozvučnog neobičnog imena Drasela.
Kad je pisala ovaj roman Dajana je uviđala kako joj kao glavan lik treba osoba koja je zapravo pravi snob, samoživa, egocentrična i razmažena. U nekim stvarima sama autorka i glavna junakinja se znatno razlikuju. Oni koji poznaju Dajanu znaju kako je obožavala Jesenjina u detinjstvu, dok njena junakinja Drasela nema blagog pojma o tom pesniku. Primer rečenice razgovora Drasele i Janoša:

– Keruše, zar ne? – pitala je i osmehnula se usiljeno. – To me podsetilo na onu pesmu od Jesenjina.
– Čitate pesme? – poskočio je odjednom. – Veoma volim Jesenjina.
– I ja – bubnula je nenadno. Sem te Pesme o keruši, ničeg drugog nije mogla da se seti. Ali zar je to bitno? Zbog njega može literalno da se angažuje i da sazna sve o tome piscu ako treba. Čak i da otvori klub obožavaoca Sergeja Jesenjina u kom bi presedavala i kog bi nazvala ‘’Lesi se vraća kući’’.
– Voleo sam da posvećujem vreme literalnom usavršavanju pre nego što sam ušao u politiku. Nekad sam maštao o tome kako ću biti pisac hronika ili ...
– Ne mogu da vas zamislim u toj poziciji – reče Drasela iskreno.
– Nije mogao ni moj otac. Zato je učinio sve kako bi moje ciljeve usmerio u drugom pravcu. Politika je bila moja budućnost...

Ono što se takođe da primetiti jeste da su ipak mnogi ljudi zavoleli lik otkačene grofice Razaski ponajviše zato što je ljudska, realna, zato što u mnogim njenim mislima prepoznaju sami sebe. Mnogi koji su čitali delo Tajne strasti grofice Razaski mogu reći kako delo nisu ispuštali iz ruku dok ga nisu pročitali, a neki su ga smestili u omiljenu literaturu.

I sad posebice otkrivamo kako je lik Janoša Falkona, mađarskog političara, takođe izmišljen, jer da biste pisali dobre romane, kako kaže Dajana Diverno, treba da imate bujnu maštu i budete uverljivi u onom što radite.

Da li će se hrvatska čitalačka publika upoznati s ovim delom, jeste otvoreno pitanje, a mi ćemo vas povremeno obaveštavati o svemu tome.
Izdavač bi bio iz centra Zagreba, a promocija bi u ovom slučaju bila na proleće sledeće godine.

TAKO SI BLIZU, A TAKO DALEKO - Dajana Diverno

Zagolicaš mi misli, tako da zaboli

Zapadneš lako u te talase snene

Ne smem nikom reći da te srce voli

a ti ni ne znaš šta značiš za mene.



Tako si blizu, a tako daleko od mene

Trudim se da ljubav prema tebi plaho lista

Ne znaš šta je to osvojiti srce neke žene

Ljubav za te ostajaće, nedirnuta, čista.



Zapadneš mi u misli, korakom mi dođeš

I tu se smestiš, živiš, a ja volim tako

Nežnim osmehom niz puteve duše moje prođeš

Možeš da me imaš hitro O kako je lako.



Misli mi zagolicaš, dođeš, a to me boli

Sretnem te svaki put kad negde vidim svoje zene

Ne smem nikom reći da te srce voli

A ti ni ne znaš šta sve značiš za mene.



*Pesma je poznatija pod nazivom MOM MADJARU mada je Dianna Divernoe rešila da izmeni naziv

SEXY CRNKA - DAJANA DIVERNO

SEXY CRNKA - DIANNA DIVERNOE
Rekli bismo kako smo je već podosta vidjali kao raskošnu prelepu crnku i da je svakako vreme da promeni nešto kod sebe. Da postane ponovo plavuša, ili ridjokosa, ili da skrati kosu o čemu se već špekulisalo, i to da će je u potpunosti skratiti i nositi zalizano (što joj vrlo lepo stoji, imidž koji je nosila u 16 godini svog života)
Na slici je vidimo u oktobru 2011 (slikao Kendereši Vilmoš) i u oktobru 2012 (slikao Miodrag Radojčin), i možemo reći da uvek lepo izgleda u crnim verzijama, minićima, u lepim dekolteima, s urednom šminkom. Deluje kao da iz godine u godinu postaje lepša i zanosnija... Kao da je vreme stalo u jednom trenutku za nju.
U svakom slučaju pre nego što počne da nosi vrlo kratku kosu (extreme promena) da uživamo još malo u crnim kovrdžama i seksi stilu

VOLELA SAM PREDSEDNIKA - Odlomak romana

Svako danas na ovom svetu ima nekog svog predsednika i potpredsednika, gradonačelnika ili premijera kog voli i ceni. Uvek ima neko za koga navijamo...
U delu VOLELA SAM PREDSEDNIKA, kog pojedinci koji su čitali smatraju najboljim u triologiji, Dajana se osvrće na dešavanja u Evropi, raspad Ugarske, uništenje Ruske kraljevine i dolazak komunizma. Lik u delu, lik predsednika Lava je izmišljen, ali je okvir u potpunosti stvaran. Likovi koji se pojavljuju u delu su između ostalog i neki stvarni likovi poput Staljina ili pesnika Sergeja Jesenjina. Radnja se događa na tlu Mađarske i većim delom na tlu Rusije.
Na osnovu dela postoji scenario za film. Delo je dobrim delom prevedeno na mađarski jezik, ali o tome više tokom decembra 2012 godine.
Delo je tragičnog kraja i mnogi ga porede s''Francuskim poljupcem'' književnice Dianne Divernoe

Odlomak romana trećeg u datoj triologiji, najsnažnijeg i najemotivnijeg dela VOLELA SAM PREDSEDNIKA - DAJANA DIVERNO


Sat vremena je provela u krevetu, u spavaćici. Samo je ležala, plakala i prekrila se plahtom preko glave. Zašto ona, pitala se nemoćno, mora da ispašta zbog politike? Zato bi se nju ticali očevi strahovi i bojazni, očeva netrpeljivost prema Čehoslovačkoj, prema činjenici da je lakim potezom sve promenjeno, da je poredak Ugarske zbrisan, da više nisu kraljevina, da je sve to... Bila su to očajna nabrajnja koja joj ni u čemu nisu pomagala.
Začula je kucanje na vratima, ali nije mnogo hajala. Neko je ušao u sobu, ali to nju nije zanimalo.
- Otac mi je rekao kako je vaš razgovor prošao neuspešno!
Bila je to gospođa Janoš, ali Aurora je nije pogledala. I dalje je ležala ispod plahte, skoro nemoćna da se makne.
- Da. Rekao je da ga ni ne zanima šta mislim – reče Aurora.
- Ne vidim razlog zašto histerišeš. Nema smisla i potrebe za tim. Prilika koju imaš u Moskvi je prilika koja..
- Da budem učiteljica četvorogodišnjem derištu! – prekinula ju je.
Majka joj nije odmah odgovorila.
- Jogunasta si i ponašaš se nezrelo. Otac ti želi najbolje. Ksenija je dražesna devojčica koja je, na žalost, ostala bez majke i kojoj je potrbena sva ljubav.
Nastao je tajac, a gospođa Janoš se pitala da li je kćerka uopšte i sluša. Uzdahnula je duboko i premišljala se uviđajući da je bolje da razgovor ostavi i za neki drugi put.
- Da li znaš čija je ona kćerka?
- Ne zaista. Ni ne zanima me! – besno odvrati Aurora i poželi da poklopi uši svojim rukama.
Majka je gledala još par trenutaka prema njoj, a onda je već krenula prema vratima. Okrenula se još jednom i smireno rekla.
- Zove se Lav Ivanovič Beli. Da li ti to ime nešto znači?
Auror stisne oči. Kad bi majka već izašla iz sobe!
- Ne, baš ništa posebno.
Majka je pogledala još jednom i odmahnula glavom. A onda je bila spremna da pođe na počinak.
- Čitava Evorpa zna za njega – rekla je svojim baršunastim i nežnim glasom. – On je predsednik Rusije.




GLAVA DRUGA

- Našla sam neki članak o Lavu Ivanoviču Belom. Rođen je, da lepo piše, u Moskvi, gde je odrastao, gde je pohađao u univerzitet. Govori dva ili tri jezika. Zimus je izgubio ženu na porođaju i čini se kako je on jedna velika ruska nada – govorila je Ana koja je raskrilila novinu ispred sebe zagledana u retke, kao i u lik muškarca s slike. – Nije čak ni ružan, mada nije moj tip. Ima plave ili sive oči, ne mogu da procenim jer je slika crno-bela, kratku kosu, lepe usne i sigurno je jedan od najlepših ruskih političara do sada. Nadam se kako me slušaš, jer ti svo vreme govorim o ruskom predsedniku, a ti si svo vreme na tom prozoru i nemaš sluha čak ni prema tome da se okreneš i baciš pogled na ovu novinu – bio je to prekor, ali s razlogom.
Naizad se u belom trioku, Aurora okrene prema svojoj sestri i priđe novini koja je bila razastrta na stolu. Pogledala je tekst i na brzinu je prešla pogledom preko slike....

ČETIRI CILJA VODE K POBEDI

Zar je ovo ista osoba? - pitanje koje se sigurno pitate.

Dakle, dakle ista osoba je u pitanju, jedan mali-švrćo-piskaralo koje mašta da bude jedan od najvećih pisaca sveta.
To je Dajana Diverno.
Na prvoj slici, mršavija, neuglednija, naivnija, u večitim sivim majcama s malo šminke, s četiri cilja od kojih je onaj prvi najvažniji a taj je da bude jedan od najvećih pisaca sveta. To je bilo 1999 godine, vreme NATO bombardovanja, ali četiri cilja su postavljena skoro 9 godina ranije pre toga.
Na drugoj slici, rekli bismo najlepša književnica planete Dianna Divernoe, žena koja ostavlja bez daha, s oko 80 romana, seksi, privlačna, moćna, zanosna, ekstra i s četiri cilja od kojih je prvi najvažniji a to je da bude jedan od najvećih pisaca sveta.
Ima li neke razlike?
Ne.
Ciljevi su isti. Oružja su ista. Principi su isti. Četiri cilja i dalje stoje...
Verujete li fizičkom izgledu?
Nemojte jer je varljiv. Jer je mnogo, mnogo varljiv...
Dajana Diverno je žena koja to prva ne ceni, kao ni materijalne vrednosti, ali odakle joj onda tolika snaga i volja za borbom za svoja četiri cilja... I da li će uspeti u tome? Ili će samo biti jedna od najlepših književnica koja je ikad hodala ovom planetom?

Rekli bismo kako je ovaj tekst najbolje završiti rečima koje stoje kao posveta u delu Vapaj orhideje: 'Posvećeno svima koji imaju neku viziju i uz snagu volje uspeju da je ostvare''

Za četiri cilja je najvažnija snaga volje.
Dianna Divernoe najbolje zna kako je to.

p.s
Sve je samo stvar u pozadini, jer i jedna i druga ličnost na slici veruju u isu stvar - u pobedu!!!

http://dianna-divernoe.webs.com/

SAN IZ DETINJSTVA – JESENJINOVO RECITOVANJE

Mnogi pisci neke svoje snove iz detinjstva ostvaruju mnogo, mnogo kasnije pišući brojne zanimljive istorijske romane. Upravo jedna takva zanimljiva stvar vezuje se za Diannu Divernoe i delo ''Volela sam predsednika'' odnosno Trijanon 3 deo. Dajana Diverno kaže: ''Kao dete obožavala sam da čitam, posebno sam volela čitati pesme koje pisao i stvarao jedan od najboljih pesnika sveta, ruski pesnik Sergej Jesenjin. Umeo je na vrlo istančan i nežan način da pristupi poeziji i da nije umro tako mlad, sigurno bi napisao još brojna dobra dela. Jedna od pesama koja me oduševila jeste ''Pesma o keruši''. Kao dete sam je pročitala nebrojeno mnogo puta, tako što sam uzela tetkinu knjigu Sergejeve poezije.. Kada sam stvarala rusko-mađarsko delo ''Volela sam predsednika'' gde se osvrćem i na Trijanonski mirovni sporazum, kao i dolazak komunizma u carsku Rusiju, uvidela sam da mogu ostvariti san iz detinjstva. Na stranama svog romana mogu se družiti s omiljenim pesnikom Sergejom Jesenjinom, koji se inače i pojavjuje u ovom delu kao sporedna ličnost. Posebno mi je bilo zanimljivo pisati deo kada pred brojnim posetiocima, izlazi na scenu mlad pesnik i boem Sergej Jesenjin kako bi pročitao svoju ''Pesmu o keruši'', a moja glavna junakinja se nalazi u publici. Bez sumnje najbolji književni događaj kog sam utisnula na papir bio je upravo taj, još i sada se uvek raznežim kad pomislim da je upravo lik kao Sergej Jesenjin, moj najdraži pesnik, krasio strane dela (romana i scenarija) kakvo je ''Volela sam predsednika''

Sigurni smo kako brojni umetnici svakako ostvaruju neostvarive i nemoguće želje na stranama svojih romana, jer bilo kako bilo Sergej Jesenjin je živeo pre stotinu godina i nema šanse da ga naša književnica ikad i sretne ili upozna. Ali u romanima, jednako kao i filmovima, sve je moguće, pa tako i biti u publici koja sluša Jesenjinovo recitovanje.

SVE JE U POZADINI I NIŠTA VIŠE...

Ljudi odrastaju, menjaju se, neki se tako promene da ih ni rodjena majka više ne raspoznaje.. Tako i naša Dianna Divernoe (koja baš i nešto ne voli da vidi svoje slike iz mladosti). Na prvoj slici kao devojka iz 1999 godine i na drugoj sada 2012 godine.

''Nema'' mnogo razlike, sem u pozadini..
I ništa više...