Marketing
VREME MOLITVE, VREME STRASTI - odlomak jednog od najboljih romana Dajane Diverno
Uspela se gore u oazu svog mira, u svoj mali atelje kog je još juče uređivala kako bi napokon počeo da liči na onaj atelje kog je mirnog srca ostavila u Budimu. Poređala je prazna platna i mislila se o svemu, potom slike koje je započela, a koje je donela ovde misleći kako će upravo ovde imati dovoljno smelosti da ih završi. Zurila je platna, koja su bolela svojom belinom svojom prazninom, na jednak način kao što je ta praznina tutnjala i njenom dušom, mislima i telom. I obgrlila je ruke oko svog mladog tela, onda je svesna da je platna takva kakva su bila, teraju u očaj, je prišla prozoru. Bila je skrivena iza zavese, ali je mogla da posmatra dešavanja u dvorištu. I svog supruga kog je bolničar gurao u kolicima. Mihailj mu je nešto gorljivo objašnjavao, maltene i rukama i nogama. Doduše nije bio Mihailj taj koji je privlačio pažnju mlade žene.
Pogled je usmerila dalje niz travnjak, prema ulazu u plebaniju. Fratar Ferika je prolazio tuda i gurao je u kolicima neke džakove, a otac Aurel je stajao s strane i nešto objašnjavao desetogodišnjoj dečurliji koja se uzbuđeno stiskala oko oca.
Iako je bio dovoljno daleko, savrašeno dobro je videla njegov odraz, njegovu visinu. Ruku koju je podigao kako bi mahnuo Mihailju koji je prolazio kraj njih. Čak i sada, on je nosio svoju tamnu mantiju, svoju odoru s krstom oko vrata, a kosu je zagladio unazad i delovao je, čak i s te daljine zadivljujuće.
Opet se odmakala dalje, svesna svojih grešnih misli, potom je prišla platnima, želeći da ipak može da bude upravo kao i ta platna – neiskvarenih žudnji. Da bude, upravo onakva kakva je bila kada je pre svega par dana došla u to mesto, izašla iz kočije, daleka, nedodirljiva i neživa. Međutim nešto se u njoj menjalo i ona je hitro, kao da se znoji, iako u sobi sem svežeg proletnjeg zraka nije bilo baš toliko toplo, skinula ogrtač s svojih ramena i prišla je svojim kistovima zagledana u njih na onaj ekspluzivan i posesivan način koji imala u zaista retkim trenucima vredne inspiracije.
Prišla je platnu koje je bilo prazano već par dan, reč je bilo o onoj slici koju je s toliko žudnje želela da naslika i sad je znala kako je došao taj trenutak.
Nije ni bila svesna trenutaka koji su prolazili kraj nje, koji su tutnjali u nepovrat, sekunde koje kao da su odzvanjale u njenim ušima, sve dok napokon nije i shvatila kako nije ni reč o umišljenoj zvonjavi, već je to bila zvonjava s katedrale.
Svoje misli je uprla prema jabuci, prema divnoj, sočnoj crvenoj jabuci. Najlepšoj jabuci koju je mogla da naslika u koju je mogla da utihne jedan deo svog duha i sebe, svojih strahovanja i čežnji, pitajući se tiho da li bi bilo previše ukoliko bi sitnim, pomalo i neprimetnim slovima upisala reč ''greh'' u srce te jabuke. Međutim odolela je iskušenju koje je obuzmalo. Njene misli su bile uprte prema većim i vrednim stvarima, prema postanju za koje je znala, prema prvim ljudima i stvaranju. Nikad do tad nije na takav način i u tolikoj meri mislila o svemu tome, uviđajući da je to tema koja je zaista nescripna za bilo koji oblik umetnosti, a ne samo za slikarstvo. Kist je spretno i s istančanim lukom leteo po platnu, zadržavajaući se tek pomalo na nekim delovima koje je kao iskusan profesionalac (što sebi nikad nije htela priznati) zastajala, želeći ih posebno naglasiti, kao da je na takav način otkrivala i jedan deo svoje duše i osećanja koja su je kao euforija nosila sve dalje i dalje. Zastajala bi tek na trenutak da bi prišla prozoru zagledana u travnjak, u onog viskog i neobičnog muškarca koji je čas ulazio u plebaniju, čas izlazio iz nje, u njegovu odoru koja ga je i koja će ga uvek činiti drugačijim od nje i od običnih ljudi. Potom bi hitro, maltene trčeći, kao da se setila još nečeg što je morala dodati ili naslikati, prilazila platnu, dovršavajući ga, dorađivajući svoje misli o Adamu, o Evi o prvom grehu koji ih je zauvek osudio i koji je pokvario divnu idilu u kojoj su živeli.
Pomalo je, kao da je od nečeg i strah, dorađivala divan Adamov lik plašeći se, kao da zapravo i neko stoji iza nje i prati svaki njen pokret, da ga nacrta kao oca Aurela. Međutim nije mogla da odoli da ga ne predstavi s sličnom bojom kose i tim visokim čelom, žarko se nadajući kako tu sliku zapravo niko nikad ni neće videti. Odmakla se u onom trenuku kad je posvećenost Adamovom licu i očima učinila do krajnosti savršenom, kad joj se učinilo kako je to upravo ona jedna od onih slika nad slikama koja će nadživeti sva njena dela.
Post je objavljen 13.10.2012. u 17:17 sati.