Marketing
TAJNE STRASTI GROFICE RAZASKI - DAJANA DIVERNO
TAJNE STRASTI GROFICE RAZASKI jeste komičan roman, napisan 2007godine. Drasela Razaski je samoživa grofica koja utehu nalazi u spletkama. Uviđajući da u svoju korist može iskoristiti muževljevo neverstvo opredeljuje se na to da zavede mađarskog političara Janoša Falkona. Uvodan deo romana čine dve pesme: Nemir i Opet mislim na tebe
(odlomak romana)
..........
Reda radi, Dimitri je opomenuo Borisa nekoliko puta, jer je sa svim tim pitanjima svu harizmu večeri okrenuo ka dosadi i da, bez obzira koliko je onaj pravi vedri duh Božića bitan i dobar, ipak ne treba toliko da se narušava sa pričom o umiranju i smrti. Boris se potom povukao u svoju sobu i uvredljivo izjavio kako je glupo da bude među onima koji žele dobro svetu, a zatvaraju oči pred nečim takvim kao što je gubitak dvogodišnjeg deteta ili dvadesetpetogodišnje devojke koja je umrla jer neko nije imao para da joj plati transplataciju srca.
Dimitri je odahnuo kada se ovaj povukao.
– Slažem se sa njim po pitanju toga da ne treba oči zatvarati pred smrću, ali večeras je atmosfera bila tako prijatna da ... – pokušao je da se kulturno opravda.
– Verujem, dragi moj, kako ti je stvarno bilo teško nakon tog celog dana po svim tim mukotrpnim sastanicama – reče Drasela mazno. Znala je zašto je tako odobrovoljen ...
– Nemaš pojma koliko – Dimitri poskoči. – Rekao sam ti da ću ti pokazati slike koje imam o pariskim glavašima, sećaš li se? – okrenuo se prema Janošu. – Idem samo da pogledam da li sam ih doneo ovamo. Sačekaj trenutak. Drasela, dušo, budi molim te, toliko zlatna i pravi našem gostu društvo.
– Nema problema – rekla je sa primesom hladnoće.
Znala je kako se glupo ponaša. Imala je dovoljno godina da preživi pubertetsko crvenjenje i tinejdžersko zurenje u jednu tačku. Okrenula se prema njemu, jer nije želela da on misli kako je njegovo prisustvo uzbuđuje. Posmatrao je svojim sjajnim pogledom.
– Divno od vas što ste nas posetili večeras. Videli smo se na sahrani, zar ne? – upitala je na mađarskom jeziku.
– Da, ali ... – osmehnuo joj se. Očarano je piljila u njegove usne. – Tada ste drugačije izgledali.
– Zapravo i jesam. Kako vam se dopada Moskva? – upitala je tiho.
– Manji deo svog života sam proveo u Moskvi, mada loše govorim ruski. Moji roditelji su se razveli.
Zbunjeno ga je gledala.
– Ali zar niste Mađar? Učinilo mi se da...
– Moja majka je Ruskinja. Moje drugo prezime je Grigovič, međutim ne koristim ga jer smatram kako nije bitno.
– Trebali biste da ga koristite. Prezime je veoma lepo. A i ne biste ljude, kao sada mene, doveli u situaciju da misle kako ste isključivo Mađar – glup joj je bio taj razgovor. Želela je da ga pita nešto zabavnije. O ljubavi... O pažnji ... O strasti...
– Imate li kućnog ljubimca? – počela je ko iz topa.
– Ne. Nemam vremena za to. Kao dete imao sam dva rotvajlera. Zvao sam ih Triksi i Triniti.
– Keruše, zar ne? – pitala je i osmehnula se usiljeno. – To me podsetilo na onu pesmu od Jesenjina.
– Čitate pesme? – poskočio je odjednom. – Veoma volim Jesenjina.
– I ja – bubnula je nenadno. Sem te Pesme o keruši, ničeg drugog nije mogla da se seti. Ali zar je to bitno? Zbog njega može literalno da se angažuje i da sazna sve o tome piscu ako treba. Čak i da otvori klub obožavaoca Sergeja Jesenjina u kom bi presedavala i kog bi nazvala ‘’Lesi se vraća kući’’.
– Voleo sam da posvećujem vreme literalnom usavršavanju pre nego što sam ušao u politiku. Nekad sam maštao o tome kako ću biti pisac hronika ili ...
– Ne mogu da vas zamislim u toj poziciji – reče Drasela iskreno.
– Nije mogao ni moj otac. Zato je učinio sve kako bi moje ciljeve usmerio u drugom pravcu. Politika je bila moja budućnost.
– Možda je čovek bio u pravu – počela je ona brže bolje.
– Ko zna? Sve to u vezi prošlosti gledam na jedan način, a to je – nikad ne razmišljaj o tome šta bi bilo kada bi bilo. Ne vredi da se čovek na svom putu hvata za plug budućnosti i obazire nazad u brazde prošlosti. To može biti problem.
Znala je kako je to pametna izjava. Ali o tome će misliti kad ostane sama. Zadivljenim očima ga je posmatrala, iako nikako nije mogla da sakrije vlastiti zanos.
– Verujem da ljudi uvek treba da idu napred.
Uzdahnuo je. – Koji je vaš životni moto? – uporno ju je posmatrao.
Nije stigla da mu odgovori. Dimitri je ušao unutra, noseći slike.
– Jedva sam ih našao. Sve sam prevrnuo ... – govorio je zadihano, kao da je stigao sa trčanja. – I evo su! Sećaš li se šta sam ti već pričao o ... – zatim je tema krenula u sasvim drugačijem smeru. Pričali su o francuskim političarima osamdesetih i devedesetih go-dina prošlog veka. Činilo se kako obojicu ta tema veoma zanima.
Drasela se uskoro povukla. Uveliko je znala kako će već sutra morati da natera svoju svekrvu da joj ispriča do detalja sve što zna o Janošu Falkonu.
Pre nego što je zaspala, mislila je o onom pitanju koje joj je Janoš postavio – koji je njen životni moto.
Ustanovila je kako nema adekvatan odgovor. Znala je kako sigurno pripada grupi problematičnih ljudi koji se pri izgradnji budućnosti uveliko hvataju za plug i gledaju nazad ka onom što je bilo i kakvi su bili, jer im je lakše da jednom nogom uvek ostanu u prošlosti.
Možda je vreme da se promeni stari sistem razmišljanja ... I uhvati se za plug bez obzira šta bilo ...
Post je objavljen 13.10.2012. u 17:01 sati.