Pitaju me, kaj bi pitali, odma samouvjereno tvrde: Jebote, Seka, ono je 100 posto tvoj blog, onak blentavo moš samo ti pisati. Ja velim nemam pojma (ne varam, velim, ja lažem! - evo i sad lažem).
Onda jedna veli, čuj, mi delamo tu ko stoka, ajd ti to fino napiši da ja mogu čitati kad me John nasrdi. (da John. Ivek!)

Pa evo friška stvar, draga, kad već pitaš:

Sinu krepal bicikl pa bez pitanja zel sestrin i otpeljal mu ga ćaća kod sebe tam u vukojebinu. Naravno, neko mu tam na selu popalil one rogove s guvernala, zic zgleda ko lopta za ragbi, gume zbušene, boja neprepoznatljiva, a onda sin pita kaj sam sestri opće rekla da joj je zel bajk, ne bi ona kao ni primijetila (ne!) a još kak onaj medved pazi na stvari novi bic zahrđal ko neka stvar, i kad ga je vratil - dogodilo se od sestrine strane sljedeće: Urlikanje, psovanje, vatrogasne postrojbe Korčule, prolupala štitnjača, NATO (te nabijem – tak piše u Praškoj na zidu); u obzir također dolaze noževi, skinheci, borna kola, bacači plamena, MP3, odnosno kak se zove ona puška, M57, pa: cigarete valjda Getain (to je ziher pušil onaj iz Alana Forda), majgeri, toljage, lukistrela, sudske tužbe, pederluk, KKS, SMS, MMS, quis pro toto, ab ovo, sida, gaženje kamijonom noću, sam spomenula policiju? Pa štrazburg, pa kolt, štrik za vešanje, gušenje vrećicom, štramplama, harakiri, kikiriki, micubiši, micubuši, macupiši, macuriši, kineske metode mučenja s vodom, pikanje lutke iglama, morski i suhohzemni cucki, pirane, lame, boje, betoni (tak je moja bivša svekrva rekla za pitona).

Zanimljivo, jedino kaj nije bilo prihvaćeno je moj predlog da se kupi novi bicikl. Ali kaj, truc je truc (kćer). Auto je auto (Željko T.). Red je red, a rad je rad (Đorđe B.) A NJEN BICIKL JE NJEN BICIKL (BIO).

Je ti sad lakše, draga? Evo, kad te John nasrdi, ak niš drugo, imaš odmah na uvid izbor metoda i sredstava za osvetu. A, zna se, osveta je – osveta.

Nema niš za jesti!!!!!!!!!! Bila je nedjelja prije podne. Kaj smo mi tak siromašni? (Ne, imam 3 i pol milje plaću, Bivši ne plaća alimentaciju, ma o čem pričamo, pucam od love, ne znam kaj bi). Odem u kuhinju odma dojure morti ima kaj NOVOGA za krkati. Objašnjenje: Tvrde djeca: Dakle, nema niš za jesti. Odem na plac i pričam to jedoj pametnoj mladoj ženi. Okolo nas babe gledaju, napinju ušesa, oće čuti jer se ova celo vreme smješka. Velim, gle draga, u frižideru jaja (kokošja), mleko, vrhnje, šunka, putar, ona odurna salama sa povrćem (izbor djece), pa ima sira 4 vrste. Ima i tuna u povrću i bez, i srdela u povrću i bez. I nema niš za jesti. Rotkvice, kiseli krastavci, masline. Ti boga zrasla sam na Kneippovoj kavi i mleku s ostacima starog kruha, da se ne baci, a kao zdravo do boga. I zrasla i u visinu i u širinu. Babe se zgražaju. Ne kaj sam tak stara, zaboga, nego kaj nema niš za jesti, jadna moja deca, ne? Veli žena – normalno da nemaš niš za jesti. Izgladnjuješ si decu. Buju te tužili na plavi telefon, (nije važna boja, ali su mi već pretili da buju me prijavili zbog prehrane, da sva deca jedu džanki fud, a oni sve nekaj biranog i zdravog, bljak!). Opet se babe čudiju. Kad, veli ta mlada žena: kak ste glupe, valjda je jasno, nije bilo majoneze u frižideru! Ovo nije spam, ali Zvijezda majoneza u vrećici. Nikoja druga! U vrećici! Obična Zvijezda majoneza! To se zove hrana. Napravila sam pokus. Kad se sve uredno pokrkalo, kupila sam u Kerumu 4 vrećice te majoneze. Reakcija je bila: KONAČNO, BURAZ, GLE IMA PUN FRIŽIDER, OĆEŠ ŠKRAJAC OD KRUHA? (maksimalni izraz maksimalne ljubavi od silne sreće kaj se doma ima kaj za jesti. Da popizdiš od razonode). Kak se to brzo frižider ispraznil, studentica otvorila frižider, a u njemu na vratima tri (kokošja) jaja, dole flaša s maslinovim uljem. Slikala (mojim novim mobom kaj sam dobila za ročkas, ali njoj baš takav treba, meni dobra i Nokia 3310), da pokaže na faksu kak doma nema niš za jesti. Vratim se s posla (nosim hranu, to je svakom jasno), kad ono u frižideru samo ulje. Naja jaja. Velim, ljutim se, kak moš pojesti 3 jaja, kaj kopaš kanale?, boktenemarad, uvijek zadnje jaje (kokošje) mora ostati, za pofezne ili tak. Veli ona meni, trepče okicama: Je, veli, mama, ja nisam mogla ostaviti jedno jajčeko da bude samo u frižideru, osamljeno.

Skuham jedan dan maneštru. To sam naučila na moru od primorske žene, prave pravcijate, mrak. Sve šifre uključene, znam di bum kupila povrćke, meso, sve. I sva ponosna serviram stol, ono, ulje od muoslin, ma velim, kmica! Objasnim kak je danas maneštra, minestrone, kao, i to, kak je to bla bla bla. Ko da su se dogovorili; uglas: JA TO NE BUM JEL/A, TO ZGLEDA KAJ NAPOJ. E, ne, nisam poludila, za malo sam hitila sve kroz prozor. Onda mislim, pa skupo je to, čekaj, dobro. Mali lovi čokolino, ona peče kruh na tosteru i uvređeno vadi putar. Ja si natovarm maneštru, jedem ju, jede ona mene, kaplju mi suze u tanjur, (šparam na soli) kad, (on) - kaj to fino miriši? A ja bi to probal. E, NE BI! Čuj, (ona) a daj da ipak to jedemo kad si već skuhala? (NEMA JEBENE ŠANSE!). Zvoni telefon, odem se javiti, vratim se, krkaju napoj, da jako fino, on si dodal vrhnja, ona naribala sir, da bi to trebalo češće kuhati. O radosti moja, o majko Melanija, o blago meni.

Ovo je priča koju vrlo rado pričam...
Ne, ovo je jedna prastara priča i sva autorska prava (i tak postaješ poznat tek kad krepaš) dajem Bibi Jagodi Ichigo, jednom krasnom stvorenju koje me odlično podnosi a što je vrlo zahtjevno a koja ima ono što malo ljudi ima – a to je da pazi da nikog ne nagazi. Dok se ne pretjera, mislim nebumo sad još bili i bedasti. Čuj, ak si pogazila kakvog štakora po noći u Gorskom Kotaru, to se ne računa. A propos, ja sam jedamput s peglom, prije Krista, skoro zgazila risa, vratim se u Bergaz i čampri kak sam skoro zgazila risa u Korskom Gotaru, kad moja šefica, Zdenka, ono, da sam luda, pa ni ovo Afrika, da kak sam samo znala da je ris, jesam mu vidla one dlakice na uhima, reko a po čemu bi ga prepoznala, a veli muško ili žensko, ja poludela, reko ne znam, ja nisam udata (kao nesmeš znati ništa o sekundarnim spolnim obilježjima ak si ledična) ali otraga je imal dva jaja, možda se ti sećaš (ja sam sa svojim šeficama uvek na ti tak da se možemo zvređati) imaju li to muški, ono, kad te je mužek zadnji puta potrošil?

I kak nekad bog pogleda malo na ovu Dolinu suza, ispalo u Večernjaku, baš drugi dan, nemreš verovat, da su se te mice jako nakotile i to. I ja izrežem to iz novina i donesem ko corpus, a ova se sad tek naljutila na mene jer je ispalo da sam ja u pravu. Eh, ljudska sujeta, jaka stvar, ja bi vjerovala da je neko i slona tam videl, pa nigdi ne piše – zabranjeno slonovima plaziti po G. Kotaru, znam, sad treba napisati i da tak svejedno jer slonkači ne znaju čitati.



STRIČEK ANDRIJA

... super momak si tiiii...

... je dolazio u Zagreb, ne znam kako često, ali je bilo davno i značajno kad ga se sjećam kao predškolska klinka. Živjeli smo na periferiji grada (tada, sad širem centru), u Selskoj, a on je bio jako ljubazan i nije bil tak visoki ko moj tata, baš lepo od njega. Malo me je bilo sram kad me vodil za rukicu jer smo bežali od mame u neki dućan da mi nekaj kupi, dok je stara njarkala starome da nije red da čovek tolko troši. A starog bolil batak. A kak Andrija nije bil dvometraš ko moj stari, bilo mi je lakše šapnuti da želim osim Krašove tortice i jednu kaugumu. Isuse, raskoši. Sriček Andrija je bio tatin Ratni drug, onaj treći je poginul u ratu, i tata mi je to samo jednom rekel i nikad više. Pitam se jel Remark prisluškival. Bože, taj moj tata, kak je to bilo zatvoreno stvorenje, a ja se čudim svojoj kćeri, pa geni tu i tam preskoče, na mene su navalili svi geni koji se zovu – sve vidi i iskomentiraj kaj je zgodno, po mogućnosti da bu smešno. Posle rata se Andrija oženil Sarajkom i ostal u Sarajevu. Ne znam detalje, u to vreme se mislilo da su deca od 3 godine (ja- tada) tabula rasa i da im do srednje škole ne treba niš objašnjavati, samo nek slušaju od prve. Klinac! Nije bilo hiperaktivnosti, bilo je batina. Nije bilo oću čoksu, bilo je – nećeš. Nije bilo ja bih, bilo je – ili – ne, ti ne bi – ili – nema. A nije bilo ni pogovora.

Sjećam se Andrijinog smiješka, a i pojave, da ne velim imiđa, onda nije bilo ni imiđa: Na glavi beretka, čehle speglane na crtu, nema tu, ali malo ne baš najnovije, ali održavane, svakako najbolje ako ne i jedine. Teška jakna od goveđe kože, tamnosmeđa, zakaj deca tak patiju boje? A, ideš, sećam se, to je bilo važnoooo, i lisnice na preklop, kaj je držal u zadnjem desnom džepu od hlača, i nije zakopčaval onaj sigurnosni gumb jer se onda nije tolko ni kralo, a i bilo je brže za zvaditi i nama nekaj kupiti dok stara viče, Andrija, nemojte, ja ću se naljutiti! Ideš koja pretnja. Sjećam se tog neprestanog beskorisnog prigovaranja moje mame – Andrija, zabogamiloga pa nemojte pokupovati cijeli Zagreb toj deci, Isuse kaj mi je išla na živce, pa ko ju je kaj pital!

A taj Andrija dakle bio mator čo'ek, pa bar 36 je moral imati, tak nekaj.

Ne sjećam se njegovog dolaska u naš stan, sjećam se izlaska. Buraz je brzo mami pomogel sve pospremiti, taj je bil fletan, a najviše je bil fletan meni nekaj spustiti u prolazu i onda uvjeriti kak me nije ni taknul, a ja sam bila preosjetljiva i stalno sam se derala. I krenemo mi po gradu. Prva slastičarna, hop, idemo, ajde dobro, oni kafu, nama kolač. Opaa, 50 metara dalje slučajno (to nije bilo ko danas da imaš samo dućane za fufe i žderaonice) dućan, ops, tortica i čokolada životinjsko carstvo. Opet slastičarna, zimski sladoled: Kornet s nekim šlagom nutra ili s čime, a ober pokrito čoksom. Jebote sladoled nesmeš jesti po zimi, onda se i riba jede samo na moru. Sjećam se ko jutros: Razvalio čovjek smiješak preko face, stara kriči, on se okreće prema njoj, smije se i dalje, pruža mi ruku, drugom vadi novčanik, a meni frka, stara mi ne pušta ruku, galami, reko, valjda bu ipak ušel u tu slastičarnu. Uh, koja panika! Na kraju ga tak dugo nije bilo van da smo morali za njim, a on stoji, sećam se gleda nekaj di stoje kolači iza stakla, do prozora, a i neki fikus tam nakenjali, pa smeđi narijetko pleteni zastor. A ono, tam stoji Švrćo i Maza od marcipana, al to skupo pa samo svakom po jedno (burazu i meni). A oči poispadale, ne Švrći, nama. Pa limunada. Pa malinovac (fuj kaj to nisam volila ali sam morala, kakti to je dobro za krv, a šećera u limunadi, zasićena otopina, da je malo duže stajalo, cela čaša bi bila kaj da je nutra led a ne voda od šećera s mirisom limuna). E, pa sljedeći dućan 2 Adria napolitanke. A kaj sam to mrzila, i to sam naravno rekla, na opći užas moje već skomirane mame, a Andrija je odmah letil natrag u dućan da kupi nešto drugo, dvostruko ili skuplje. A stara nije prestala noriti, samo je postizala kontra efekt.

Redovno strogo poštujući sezonu lova, stizal je zec. Ustvari leš, upucani ukočeni zec s nekog bosanskog brda, ko komad suhe žilave grane, donosil ga je poštar, nepojmljivo, okolo trbuha zecu je bil neki papir pun štambilja, poštanski bosanski, pa valjda zagrebački, pa možda i kao potvrda da je zver zdrava. A mama, a zakaj on to šalje (Andrija). Stara se užasavala koliko je Andrija trošil, pa i kud zeca šalje, ima on svoju decu a teška vremena, a stari se duril (uvijek se duril), a buraz je grabil priliku da nekontrlirano zbriše na dvorište Dragecu i Borisu jer je znal da sad ne bu moral puno pomagati, trebalo je tog ukočenog zeca zguliti i rastrančirati pa spacirati i to. E, ne bi ga jela tad, prije bi si želudac metodom harakiri (ne, ženski harakiri se zove kubikiri) izvadila, a sestro, sad samo da me ponudiš i veliš kolko smijem. Kuća je mirisala ko crkva, naime, miješal mi se tada miris tamjana i lovora s ružmarinom. Zeca niko nije ni jel. Ja sam dobila rep (krzno) koji se brzo olinjal, ali nema veze, kolko je detetu izgračka zanimljiva, tolko je trajal, fala bogu u to vreme se nije imalo alergije (nesmeš!) a od prvih kućanskih aparata stara je kupila sauger, dlakih do stropa, a mama je i puno šivala pa to. Usput, pitala sam se zakaj taj zec dolazi “hitno” i zakaj ima taj papir i 200 žigova, to mora da je gadno važna stvar i zakaj nije u kutiji, koja bi odgovarala mrtvacu njegovih dimenzija. I bilo mi žal krzna više neg vlasnika krzna, tj. zeca, jer je bilo mekano i ugodno pod prstima.

Ideš, sad sam se setila, kak su na Trgu prodavali ono – cici-mici-na-šibici, pečeni šećer, pa još ak je nutra bilo oraha, a ideš DžurDŽa, a “lilihip” (nikad mi nije sel taj izraz, crveno-bijeli, pa zaobljeni na vrhu kaj drška od kišobrana, drek od proizvoda, ali okuugodno).

Sjećam se tatinog blagonaklonog smiješka i kak mu je to sve skup išlo jako na živce jer nije imao svoj kućni mir. A Andrija se vozil ko zna kolko vozom iz Sarajeva do Zagreba, ostajao jedan dan i nikad nije prespavao kod nas, da ne smeta, a hotel je bio preskup, i onda se vraćao vlakom i mi smo ga pratili, a Glavni kolodvor je tak bazdil, a meni to sve bilo guba i jako važno i svečano, makar smo se jedva izljubili u onom dimu od parnjača i čuli razglas: PAŽNJA PAŽNJA! VLAK ZA ..SPABVOS... KRČČČKKKR ŠŠŠŠŠŠŠŠ MPLJMLJOPO RONAU 125,49 MI...TA ! PONAVLJAM: .SFSDFSČFSDFM DONJE POLAZI DKKKKKRRRKKLLŠŠŠŠSLJ PERONA U 45667,87 KRČČČŠŠRRKKKKRR. Dotle je buraz trčal po kolodvoru i svakog u uniformi pital di je vlak za Sarajevo, koje Sarajevo, jebote, do njega si presedal 20 puta, ali on je isto bil mali pa je zapamtil samo Sarajevo, valjda prek Ljubljane, pitaj boga, onda je stari ponorel i zderal se na neku babu iza 500 stakala da gdi je taj voz i kad su se skoro počupali, ne da se Anka Partizanka, kaj ak je stari Horvat bil u partizanima, jebogabog, bila i ona ko ga jebe, već jedva čekal da Andrija nestane. E, onda su se čudili kad me Andrija digel (da tri godine i tabula raza, jebate, za sve one tortice i sladolede setila bih se i kak sam se rodila – al nije potrebno, TO mi je stara ispričala) i kad me podigel, onda mi je dal pusu i svašta lepoga rekel, ali je i on dobil pusu, kao eto neobično da ja dam cmok, i onda su se svi čudili ko pura dreku, pomogućnostismrznutom, a ti veliki su tak glupi, niš ne kuže. Mama je kasnije još danima pronalazila komade keksa i komadiće čokse u staniolu, onom kaj je imal masni papir ispod “zlata”, po mojim džepovima i stalno je vikala, Gospode Bože, taj čovek je lud, pa mjesec dana nebu imal kaj jesti tam u Sarajevu, sve je tu spiskal.

Andrija nas je tako srdačno zvao u Sarajevo. Nikad nisam bila u Sarajevu, a pričali mi o Baš Čaršiji, bila sam svuda i svašta vidjela i preživjela, ali Sarajevo, ondašnje, Sarajevo. Stari je uvek bil nadrkan i nije htio da idemo, i gotovo. Tu i tam bi stari spomenul sjećanje na neku Lepoglavu (kaj sam ja znala onda kaj je Lepoglava, čak je dobro zvučalo) pa Staru Gradišku i rekel je staroj da je Andrija naporan, onda je mama nešto plakala.

Andrija se javljao samo dopisnicama, gustopisanim urednim sitnim rukopisom da više stane, rekla je mama – jer je jeftinije od pisma. Onda su dolazile čestitke za novu godinu, one sa srebrom oko Deda Mraza i zvezdica, ja sam to skupljala u jednu kuvertu, ono gulila sa čestitki i čuvala, i sve manje i poslije ništa. Sjećam se da je mama nekaj behandlala po nekoj kiklji a kad sam pitala za stričeka Andriju stara je svaki put opala u bad mood, stari se počel još više duriti, a kaj, ja se i sad kad su oni mrtvi odavno, još sećam topline u duši i svečanosti kad je neko rekel – Andrija. I posle me jako vređala ona pjesma, kao Andrija, i kraj tvog imena, super momak si ti. Kaj je važno kak se zoveš, osim toga Andrija je bilo sasvim pristojno ime, i sad imamo Andriju na TV, i osim kaj je pozamašan (ne bi smel biti jer MOJ Andrija je bil pol njega), čovek je čist pristojan.

E ako je Andrija živ, njemu je jaaako puno godina. Kad bih mu mogla reći da se sjećam sva sretna i onog slatkiša, neka pretvrda prepečenka od šećera, kaj je to bilo neke autotrke, veličina je bila ko čoksica životnjsko carstvo, a nutra slikica nekog auta, slatkiš bez veze, ali lice picu prodaje, imal je buraz i album pa je nutra slikice keljil s karbon ljepilom kaj je smrdilo na kesten (tak su mi rekli. Meni je smrdilo na karbon ljepilo).

U Praškoj u Zagrebu ima lepi dućan od Kraša, personal lajav, simpatičan, sve baba bolja od druge, nekad uđem kad nema kupaca, pogotovo kupicâ, samo da velim bok komadi, kaj novoga?, pa imaju “lom” čokse, pa one bonkače za bombonjere, ne znam di je greška, u smjesi ili tak, Dorina, maltene još topla, pa bananko lom u kutiji, divota. Pa kak živim, živim, kupim to djeci, uvijek je svježe jer je prođa velika, a moje dijete izjavilo da bi bilo dobro da jedan dan kupim čokoladu koja je pristojno zamotana jer je sigurno bolja. Sjedni i plači sa mnom Jagoda, od smijeha, da je meni neko kupil pol kile čokolade, valjda bih i danas čuvala negdje komadić (lažem ko svinja, to bi već davno bil prah koji ni kukci ne bi jeli).

Eh, da je moj striček Andrija živ, u što sumnjam, pa da sad ja njemu kupim čokoladu, nek i lom u Krašu u Praškoj, pa da ga otfuram kod Vinceka... A super momak bio moj striček Andrija, nek se zna!

ZA DORDORU2 KOJA OČITO VOLI LJUDE, PA ČAK I DECU

ili – Zašto se udavati triput: Prvi put, zadnji i nikad više

Sad me svojim komentarom, dordora2, hvala ti draga na ljubaznosti, podsjetila na još jedan biser mog bivšeg.
Bijaše to davno u Lijepoj našoj, još je postojal Anić airlines, tada još Irena u buši, ona kaj se naglo pretvorila u dečka početkom prosinca. I lepo mi dolepršali u Split, i čekamo trajekt za Vis. Pijemo sok u nekoj gadnoj hladovini, nigdje žive duše, konobar se jedva dotepel do nas, kad moj bivši provali: kad te ovak gledam, bolje da sam zel nekog drugog sa sobom (ne znam koga to jer do danas nije stekao prijatelja).
Rastužim se, počnem tražiti obrazloženje, sve ono cici-mici, ništa, sve opakiji. Ja se dižem, uzimam torbu, plačem, odlazim. Da kam idem. Reko idem na bus za Zagreb, kaj. Onda scena koja nije za blog. Čak i konobar živnuo, mislio – morat će zvat muriju.
I vraćamo se za Zagreb, nema Anić aviona nego Croatia. Žena u poslovnici mi piše oko 20 godina manje, veli, i tako niko ne mari za nas trudne žene, velim, je pa ovak bu ispalo da sam rodila s 8 godina, veli, ajde lipa moja, ki će ti po toj vrućini računat godine, oni pogledaju da nisi godište ispod nekog broja, i putuj, a ća te još čeka, lipa moja, sa diteton, a imaš jedno, veliš, dala ti Gospe da i ovo bude žensko, ako se ne jutiš, a evo tebi godina toliko godina manje pa fino popi kafu, a lip ti je ovaj, oli ti je to autor? Velim, ne, kantautor je, oćete ga (sećam se zvala se Vesna, blažena bila), da neće, da joj je jedna beštija doma dosta, neka gospodin oprosti, onda je nekaj bilo s lovom, nema sitnoga pa ja odem menjati lovu i donesem njoj i kolegici kavu. Raspašoj! Ko da sam ne znam kaj napravila. Bivši: da kaj nisam mogla samo njoj kavu kupiti, neš ti Bika, bože me sačuvaj. A ne da ne volim taj znak, evo i kuma mi bik, i nekoliko krasnih žena, ali nemoj mi uopće reći da si Bik, nemoj mi kvarit društvo, eno Željka Fattorini rekla u Dobrojutrohrvacka, na TV jednom da ne voli Blizance jer je ona Bik. A jesam ja ikad rekla da ne volim Željku Fattorini ili pohračkala Bikove? Nisam.
I dobro, nije to pojanta, dobijem ja tako kartu s popustom, ako odbiješ one dvije kave s kavomata, i nije neki popust, 30%, ljiga, kad na izlazu iz zgrade, tamo prema nekom malom avionu, stjuardesa nabrijana dobar dan, gospođo (a mogla sam se prodati pod frajlu, bivši je bil tak škrti da mi nikad ni ering ni kupil) kol'ko ste trudni. Ja cvatem, u dvije trudnoće sam doživjela, u svakoj po jednu ljubaznost. Ne od bivšeg, božesačuvaj, on me i udario po trbuhu. Ali samo dvaput po prvom ditetu, zlatan je bio, stvarno. E lipo se, ka, vidi njoj va Splitu kako ja to fino nosin, i velim ja, 8 mjesec, a ona meni: Gospođo, Vi ne morete u avion. Bivši pizdi, ja zinula, zujim, reko nemojte me zafrkavat, jučer sam dolepršala s Anić avionom, sve fino i 5, to vam je jako fino odgojeno dijete, to bu se rodilo u Petrovoj u Zagrebu, u terminu, ne mislim se ja porađat u vašem avionu, pa da još posle čistit moram. - Nemre, veli ona. Ljudi cupkaju, ovaj cekeće kraj mene, kasnimo već 15 minuta u polasku, ona meni da ne, ja njoj da – da, i najemput, evo pilota. Dobar dan, dobar dan, kae. Veli, gospođa trudna. Ja velim – pa jesam, a i jučer sam isto bila trudna i sve je bilo dobro. Kad čovek meni veli: Čujte gospođo (fakin, još ga vidim, lipi, tanki i visoki) jel se vi dobro osećate? Reko znate kaj gospon. Nit sam povraćala ikad u trudnoći, nit mi se jede grašak sa sladoledom ili banana s lukom, nema šanse da vam rodim u avionu, sve i da hoćete. Hiti on zavodnički smješak (posle sam i o tome slušala od dragog) i mahne putnicima onom dugom dlakavom rukom, ko ovcama: Aaaaaaajmo, putnici, gospođa je obećala da se ne bu porodila u avijonu, da joj ne bu zlo, da joj ne smeta ni visina ni promjena tlaka, ideeemoooo, preko Kvarneeera, aaaajmo! (tu sam zapravo shvatila kaj mi se sve trebalo događati, majketi)
Let je trajal nekih ćuku vremena, čovek se svako tolko okretal sa smiješkom prema meni, veli bivši, daj čoveku znak neki, zahvali mu, pogledaj, mahni, pa kaj si ponorela, jebate, pa daj čoveku mahni, pogledava te svako tolko! MA NEMOJ! A kad sletimo onda buš me zajebaval da sam hofirala sa pilotom. Mahni mu ti! Medved! Kad mi blizu Zagreba, bivši najemput ponorel, setil se: A koji si ti kurac onoj babi stjuardesi opće morala reći da si trudna. Oštia, oli ga je ulovija ona spliska aria. Ća san tribala reći da mi je stomak onoliki od pive? Madona santissima! A sad je mali u pubertetu, pa pušta dlake, pa prištavi, pa se htel ženit s 14 godina, a ajme meni likom isti otac (ima neozbiljnu maminu narav koju bivši teše, teše, i istesat će po svome, e al ima oči na mamu i noge, to se ne teše!). Nemre ga pogledat ni gore ni dole da ne vidi onu koju mrzi. Jebemti, niko me u životu nije volil kak me bivši mrzi. Pogrešno postavljeno činjenično stanje.
A jest taj brak zajeban. Zato ja imam same oženjene prijatelje, s čijim ženama se poštujem uzajamno, one pak znaju da sam bezopasna. Svaka zna sve. I još kad se trebamo njen muž i ja naći, nazove žena, i veli, daj ostanite na kavi malo duže, ili daj nek ti po kući sve popravi kaj treba i ne treba, ote s decom u kino (on svoju dopelja, a i ja imam svojih), veli žena - da si odspavam ide mi na živce, nemem ga više čut ni videt. Naravno, ja ju odma utješim da ak misli da joj je loše da bum poslala mog bivšeg. Odma se svaka ohladi. Prestale i zvati.

OSTALA MI SUBOTA!!

Ostala mi subota od opisa vožnje gradskim prometalima gradom Zagrebom. Ma ak bum ikad imala zeta, nikad ga nebum volela ko ovaj Zagrebački ET.
Najviše mi je žal kaj sam to ispustila zbog moje nježnice dordore2, ona je pratila, redovno, roman u nastavcima (nadam se da ti ne smeta kaj te spominjem, a čuj i ja imam svoje slabosti), a kak su mi se poredali vozni dani u tjednu, fakat sve opanački, dok sam ja skužila da friška pisanija ide gore... A kad pišem pismo šogi, onda ide draga šoga pa bla bla pa voli te Seka, a viš tu naopački. Pa je. Dobro da se i riječi ne pomešaju pa da ide od, recimo gore ispod naslova: ET Zagrebački ovaj ko volela nebum ga nikad.... Eto. Blago te pripremam). Ono, autorska prava i to, da si možeš pokriti troškove benze za onu očajnu kantu kaj si kupila (mojoj zlobi nema kraja, jal, zloća, inat, ma dabičovekrečrekelisuzupustil, zlo od mene da goreg nema). Pazi sad.

Radna subota, fuj:
Radna subota, ili kak neki veliju surbota je rijetko radni dan ali ne da ti se zgadi, nego ono, žal mi onih kaj delaju, ali to je tak, a i ja sam nekad u hotelu radila, pa još svaki dan pa dvokratno, grdo pa se naučiš.
I da bismo uresile tu subotu, glumimo petak, i nedemo doma, nego ulazimo frendica i ja u šesticu (a u kaj bi ja ušla? Ne valjda u heliHopter). Gužva ko gužva, ni subota nije kaj je nekad bila, ali mi dve dobre volje, baš ono, valjda već od histerije a i pametnog posla. I ko po dogovoru (a kaj, ja se s takvima samo družim): Ona meni: Gospođo, prosim lepo, kaj ste prvi put u tramvaju, kaj se rivate! Ja njoj (prihvaćam, nemrem ženu pohračkati): Kaj vi to meni, glečte kolki ste (ima bar 20 kila manje od mene), trebali ste tražiti prikolicu samo za sebe. Daaa?, veli ona, krasno za jednu damu u vašim godinama! Reko, je, a vi ste kad ste se rodili odma imali 10 let, sad ste prek 4 banke, kladim se! - Kaaaj, veli ak vama nije 150, onda sam ja Leondardo da Vinci. - Velim ja, ma dajte, pa vi niste Leonardo da Vinci, ali zbiljam tak zgledate! Ona mi plazi jezik, ja velim tolko si ga rit porinite. Ona meni: Ja mislim da bi vama trebalo drugo nekaj porinuti da bi manje bili živčani. Ja njoj: Ja živčana, a vas ni u Vrapče nebi primili kak ste ludi!? Ona: Koje Vrapče, pa tam nema mesta od ovakvih kak ste vi, otam ste i pobegli. (diže se tenzija u tramvaju, a u nama kipi samokontrola, oće nam smeh van na uha zdimiti).
Reko čuj stara (mlađa je 8 godina) oćeš se svađati, odi si doma muža zajebavati. Ona: Lako za mog muža, tvoj danas ziher ni doma pa se iskaljivaš u tramvaju! Ja njoj, već mislim, jel bu se nasrdila, fort se šverca inače: Čuj babu jezičavu, kaj si mene našla, ljudi te gledaju kaj te ni sram, imaš ti opće kartu?! Veli ona jasno da imam kartu, a ti bi za ovu vožnju trebala bar tri imati! I to tri godišnja pokaza! - Draga moja, pa to je napredak, da ovaaaakva seljača s nekog brda zna kaj je godišnji pokaz! Opet ona meni: Je, jako lepo, kurva stara, sad bumo još i pedigre zvadlili, kaj smo kakti pokazali eht original zagrebačku lulturu, kaj ne? A prava Zagrepčanka, a ko bog stanuješ u Novom Zagrebu! (obadve stanujemo u Novom Zagrebu) - Ja njoj: Ja kurva, mama ti kurva bila inače ti ne bi tak “fina” ispala, a ko zna i ko ti je tata.
Raja se okreće, komentira, neki nas oće pomiriti (nismo baš 20-godišnjakinje), mi se ne damo, velim: Znaš kaj, kod Zapruđa buš izašla van, ja ti garantiram! - Aaaaaa, veli, ne, ne, TI buš izašla, to ja TEBI garantiram! I izađemo obadve kod Zapruđa, jer smo išle u Getro.

Nebum to više radila. Kad smo pukle od smeha, do suza, (nakon izmjene materinih i to) i izašle van, naravno da se raja osjetila prevarenom, ti bokca, ima i ovakvih svađa, al nemam sreće u životu, uvek dođem već na pol. Pa nemrem poloviti priču. Još bumo dobile po tamburi s ovakvim djetinjim gluparijama. Ali kaj, gušti su gušti. A radna subota je radna subota! A na kraju da je neko izašel prije nas, ne bi ni kužil da u pitanju nije obična svađa u ZET-ovom prometalu.


Petak, garantiram:

Uđe ta ista kćer u sedmicu, ide s treninga u pol 11, navečer. Kiša spojila nebo i zemlju, kišobran naja, stala otraga, da ne smeta, a i da ne moči ljude, doma je odma uletila u kupaonu, veli mokra do gaća, sve u veš. I priča mi iz kupaone, da: ušla jedna baba, oće baš stati u ćošak gdi ova stoji, s torbom za trening pred sobom. Da kaj se tu nakokila. A ova njoj, gospođo, tramvaj je poluprazan, ote napred, vite da sam mokra. Ova opet, kaj si se tu nakokila. Ote napred! Kaj si se tu nakokila. Ote napred! Ne, tu se ne stoji. Gospođo, pustite me na miru, mokra sam i umorna, kaj vam smetam, imate mesta napred kolko oćete. Ne, kak tu stoji samo smeta! Ne da se nijedna. Veli moja strogo odgajana kćer: Baba, idem s karate treninga, oš da ti opalim jedan majgeri u bulju, sedila buš vozaču u krilu!!! Ode baba, nemreš verovat. Ja to ne kužim, tu dosadnu upornost, veli moj prijatelj Branko da nemam tu vijugu. Pa ja bi se još makla od nekoga s kog se kiša cijedi. Ništa, nula bodova. Nemam vijugu.

Četvrtak

Mlađi ide 7. razred, ja ne znam koja je to pamet u tim knjigama, ali kad mu ja nosim torbu iz grada jer je ostao na vanškolskoj aktivnosti, spustim ju na pod. Pa te torbe su teže neg klopa kaj furam s placa. Jedan dan ulazimo skup, idemo prema napred da lima sjedne, žal mi ga je, taman s fizikalnih vježbi za kičmu iz Klaićeve, kad rista koji je do tada na Titekovom trgu drhteći stajao sa štapinom u ruci, stampedo, uletava brzinom munje, možda centimetar detetu pred očima gura štap i urliče - mali ja bum sel, ti si mlad, stoji! Nisi uvijek za svađu, fakat, a i zbuniš se nad tolikom okrutnošću, da ga je strefil u oko, bolje da ne mislim kaj bi bilo. Ali se s druge strane diže jedna vremešna dama, veli dečec, odi se sesti. E sad se naljutim, velim gospođo, da vam nije palo na pamet. Ona meni: Slušajte, vi ste mu mama, vidi se. Meni je 84 godine i imam hvala bogu zdrave noge. Poglečte kaj dete nosi na leđima. (Ono meni pune ruke vrećica, nemrem još i torbu, takav dan). Imam ja unuke, znam kak im je, odi dečec, buš se sel. Zvuči kao pretjerivanje, oće sesti neka opet baba mojih godina, ova od 84 se sedne natrag i veli; Ja sam se digla detetu, ni mami ni vama nego detetu. Ima žena neki autoritet u glasu, moš ga fućkat, ni ovaj moj dugo čekal, sel se. Nemrešbilivit.

Ili nekaj kaj me živcira, ajde da i to ubacim u četvrtak, nemrem ovo spojiti: Starac hračka, kiše, okreće se da bi to plasirao na sve strane, užas, a probaj kihnut (znaš ono, držiš mob, popravljaš torbu i kihneš si u lakat ak stigneš) odma komentira, taj isti čija slina već leti tramvajem. Ajd dobro, ne reagira mlađarija na to. Ali ovaj drži predavanje, jedan dan su bila takva dva mlađahna dečka, veli jedan ovom drugom -dajgle, stari sere a zarazil je celi amvajtra, ajmo van. I izlaze. Ovaj nastavlja monolog. To sve ludo, ona zvjerad u ZOO-u je blaža međusobno: Na idućoj stanici ulazi matrona, sve vrste kozmetike joj na njuški, a faca već visi, nakit od 5 generacija unatrag na njoj; kosa poblajhana u liht-roza, koma, nokti kaj da je sad nekaj klala, debeloguza babuskara prepotentnog izraza lica, ustaje joj se jedan dečko, a ona kopa facu – kao – i trebal si mi se ustati. A jedan dan u tjednu mogu i ja biti nabrijana, jebemti kad nemrem šutit, iskomentiram: Gospođo, velim, dobili ste mjesto, dobili ste – izvolite sjesti - pa kaj vam je teško reći - hvala. Veli ona meni, je pa kaj, tak se šika, i mi smo se dizali starijim navek. Reko možda, ne sjećam se, to su valjda u doba vaše mladosti bili konjski tramvaji, ali je vjerojatno da se i onda trebalo zahvaliti (vređam, naravno), veli ona - je, od kad sam ja u Zagrebu, tak je. Aha, velim gospođo, ali ovaj kaj se ustal je pravi Zagrepčanec a vi ste dotepenka koja hračka po originalu! Ajme, kad je osula paljbu, ja stara ali mlada duhom, MP3 na uha, pustim ja onak divljački Pejnt it blek, pa Halida Bešlića (to mi moja ćerce usnimila nenajavljeno, nekaj sam ju nasrdila, al sve bolje od babe) e,čulo se do Miramarske (naravno da smo bili u šestici kojoj Miramarska nije na putu, i malo si počagam u taktu). Moja kćer tvrdi da nisam normalna. Možebitno je dijete u pravu. Enđiiii, aaaeeieeiaeeenđ, ju kent sej vi never traaaaaaajed.

Srijeda, ukratko

Nekad mi se neko digne u tramvaju kad vidi da furam 20 kg hrane s Dolca, ali nikad ne stanem tak da ikoga guram hranom, uostalom kaj ko mora znati kaj mi deca jedu, i još takve količine. Onda se nađe, to je obično muški srednjoškolac ili student, veli izvolite gospođo, ja zahvalim, a na mesto se uvali baba s novinama, još odgurne dečka da prije sjedne. On menja boju lica, zine, ljut, ja namignem, velim hvala Vam, nema veze. I onda baba se fura jednu stanicu, i kad siđe, dečko sjedne natrag. Ha, ha, ha, e život je stvarno komičan. Onda ja dobim mjesto konačno, stanicu prije nego bum izašla, tak da pretovarim stvari i pošaljem doma SMS da ako danas hoćeju ručak nek izvoliju doći po mamu na stanicu. Dolaze, ali prigovaraju, da su umorni i vruće je. Normalno da je samo njima vruće, kaj ne?

(trebala sam početi pisati od petka, kad ova glupa naprava ne zna da radni dan počinje od ponedeljka, al nema veze tak svejedno)

Ostala sam duže raditi, umorna ko tri cucka skup, ulaze dvije babe mojih godina, u šesticu, jedna sikće još od ulaza, gužva joj je (drugima kao nije), ne dobi mesto i stera curu od kojih 20 godina, e po ovom buju me svi prepoznali, svima sam ispričala, e, a ta cura - bila je samo naslonjena na onu kocku kod srednjih vrata di stavljaju besplatne novine. I da bar baba čkomi! Stera malu jer joj je teško stajati, a ima teret (vrećica s 20 deka kave). Dete ju dagle, šuti, umor joj curi s lica, oko pol 6 popodne je. Da kaj, viče baba, cura tu kenja, da kad je ona bila mlada, išla je po uglecima da ne smeta starijima (skor sam je pitala jel kaj zaradila na vuglecu, al JOŠ šutim), bla, bla, bla, da kaj umorna mladež, da svi samo sediju. Ne zdržim više i najpristojnijim mi glasom izvalim: Gospođo, oprostite, ali nemrete tako, i mladi ljudi mogu biti umorni. - Kaaaaaaj, kaj studentarija dela, sediju celi dan sad je Bologna, sad pak zbiljam celi dan sediju, niš' ne delaju, i Milić je rekel (ko za inat baš tih sam se dana svađala s Milićem jer je provalil kak je osnoškolcima sve teže, a studošima sve lakše, a ja imam i jedno i drugo i znam sve). - (Pozvizdim na mrtvo, ne diraj mi u decu, ubijam bez opomene): Gospođo, Vi ne znate kaj je Bologna, to je očito, odu u 8 ujutro vrate se u 11, pa to prelazi i normalno radno vreme. - U to se cura pribrala i potiho joj veli, a sve se čuje, svi čkome kaj šljiva vriti, nekaj se događa u ovoj gužvi, da posle imaš kaj prepričavati, ak buš glasno dihal, morti kaj prečuješ - teta, veli, ja sam do sad radila.

- A kaj si radila? Kaj? U dućanu? Eh, malo si premetala stvari po dućanu.

- Pak mi diže živac - gospođo, kaj ima veze, digli ste siroče s te kocke, nije vam čak ni stolac zauzimala. Kaj ju davite, zaboga. Kolko vidim možete stajat, uostalom (finta svih studenata svih vremena), kaj niste zeli taxi!

Vidi ženska vrag šalu zel, ide u napad: Bute vi, veli ona meni, vidli kad bute stari, pa – e, tu ja prekidam, raja zanosno zlobno šalje vibru - mi vršnjakinje, velim - Fala, baš sam u cvijetu mladosti, fala lepo! – Baba nastavlja, malo slobodniji putnici ispuštaju zvukove poput he - he - he, svud okolo uha, jebate, samo uha, a ona nastavlja: Deca buju vam nogom vrit dala. - Gospođo, velim, ja od svoje dece niš ne očekujem, pa čak ni to. Ja im dajem koliko mogu, a oni će davati svojoj djeci. A osim toga ja bum svoju rit u datom času makla ak bum mogla, i to na stolac u tramvaju! Al da je jedno od njih sada tu ne bi mu dala da se vama ustane. - U tramvaju osjećaš pozitivan odjek misli prisutnih.

Babac: Meni ko zlo napravi, bu veliko zlo doživil, da znate kaj vam se sprema.

Preumorna da se svađam, sve cvatem kaj mi glas zvuči pribrano: Kaj, pretimo, znači ja se sad okrenem od vas, a vi meni nož u leđa?

Putnici uživaju. Niko ne silazi.

Ona: A, ne, ne, ja to drukčije radim.

Ja: Aha. Deklarirana vještica!

(dvije žene nekontrolirano pucaju u smeh). Jedna me značajno pogleda, lasen vir di augen šprehen, diže se i izlazi, ja sjednem, baba ostane stajati. Zadnje čujem kak imam iritantan glas (nikotinski alt, nema šanse da škripi u nekom molu) i kak ju moj glas živcira. U uhima mi MP3, Piči tramvaj, mjesečina prati, već sam blizu Folke, ne čuju se agregati, ali imam ja i Juanitu (knjiga, ne moje dete) u rukama, a Juanita baš izvela neku psinu u crkvi, i tako do sutra, ne trebat gubit nadu, naiša bu sutra pak neka nova baba.

MORAM OPRAVDATI IME BLOGA – OPET O ZET-U

Recimo – ponedjeljak:

Prij smrti da mi dete diplomira i da napišem brošuru kak preživjeti vožnju u tramvaju, ili busu, ZET-ovom, jasno, ne pričam o Osijeku, i fertiš! Ne partfiš, fertig ako ko inzistira.
Pa gledajte, svaka prehlada dolazi iz tramvaja jer svi hračkaju i kišeju bez ruke na žvalama, svaka vožnja predstavlja neminovno uzrujavanje i nasilno konzumiranje baterija, bakterija, virusa i inog. Ak si se ustal pozitivno nabrijan a nemaš MP3 na uhima pa makar slušal i Grdovića ili Seve, moraš ponoreti. A svaka prva jutarnja kava na radnom mjestu (ona seksi kava: piješ kavu i jebe ti se za posel) počinje prepričavanjem o preživljavanju na putu do posla, uz povišene tonove.

Prvo je normalno da tramvaja nema. Kad dođe nemreš ući da ti Bog ujak. Ako pokušaš ući, a debeli si, odustaješ iz pristojnosti. Ako si anoreksičan, 20 kg do idealne težine, pa s debelom jaknom, viče ti iz tramvaja brucoš s Juga: Oštija, oli ćete i vi ući gospođo, ajde nemojte, ajme Gospe moja. Di buš se nosil s Gospom mojom. Ne ulaziš i gotovo. Purgerska kultura. Kaj bu tebe neki Dalmoš učil kak se vozi u tramvaju, jadan ni ne zna kaj ga čeka do diplome, ako prije zbog gradskog prijevoza ne odustane od studija. Čekaš treći tramvaj, dragi moji iz Novog Zagreba, naravno, prepoznali ste, čestitam, radi se o šestici. Tramvaju, molim, ne broju grudnjaka.

Jedan ponedjeljak vraćam se s posla i putujem od gadnog centra točno 80 minuta. Dok mi standard ni popalil i auto, kilometromjer je pokazival da od Novog Zagreba do Zrinjca ima 6 km. 6 km za 80 minuta. Solidno. Mislim solidno da si išel pehaka. Taj dan sam promijenila da 4 tramvaja mijenjaju smjer, brojeve, vozače, linije, boje, lire, harmonike oni noviji, da bar otvoriju kafić nutra. Ne bih se ni sekirala da nisam štancala kartu. Zato nisam štancala drugi dan ujutro. (Osveta malog Perice).Uđeš u tramvaj, a s obzirom na meteorološke prilike, već se svi navukli na češnjak, luk i domaću rakijicu, svi na jeftinim učinkovitim narodnim lijekovima pa tramvaj ne da smrdi, ne da bazdi, nemreš dihati.

Zapravo je počelo ujutro: Penzići psuju mlađariju kaj se neće ustati, pa ko bu ti se ustal u ranu zoru, i tak svi penzići već sediju, al ne dal ti dragi bog da otpreš prozor, smak sveta! Ajde ima pametnih ljudi, nek mi neko veli kam ideju svi ti starci? Ajde, jedni doktorima, drugi čuvat mladunčad svoje mladunčadi (eh, to možeju, al stajat u 6-ici nemreju!) a treći ideju kam, da vam velim: Ide baba rano jutro, pol 8, u najvećem rašauru, menjati sineku od 32 godine cipele jer mu je kupljeni par broj premali.) A teta je u penziji, pa celi dan ima vremena, ne!!!! U ranu zoru!!!! A kam idu ostali, jebem ti strpljenje! Onda se jedan krupan mladac okuraži i otpre prozor. -a babac: Ajme, kaj ste vi ponoreli, vi mladi bi samo svežeg zraka, hote van pa hodite pešice, kaj mislite pa smo zaradili ove tramBaje i mi se moremo voziti kak očemo! - Morete Gospođo, veli mladac, ali ne po cijenu mog života. Osim toga, jaki su vam tramvaji, jebote, smrdite svi na kapulu i luk. Baba nori, ne kuži da to - kapula je kapula, a luk nije luk nego češnjak. Ajme, studoš nastavlja, a čini mi se da je i sapun poskupia, a pojfeftinija Badelov konjak. - Vrak ti mater jebo, dotepenec, kaj ne studiraš u Splitu (kak samo baba zna da dete studira i da je baš iz Splita?) - Slušajte gospođo, nisan ja iz Splita nego Zadra, a nisan se doša svadit s vama, nego podići nivo kulture u ovoj Lipoj našoj, standard visokim obrazovanjem, razumite vi mene, da ovi tramvaji voze ljude ka ljude, a ne ka turbine (otkud turbine?! To je izraz iz 1972., valjda su mu i starci studirali u Zagrebu) ma ja ništa ne razumin, ća se vi jutite ako malo arije uđe, ma ne more se disat. A meni pune oči suza, Zrinjac, moram van, nebum čula nastavak, a meniii neuugodnoo, a i došlo mi teeeškooo.

KAKO SE RODILA NINA 1993. U MALOM LOŠINJU

Rodila se jedna mala, pa baš i ne tak mala, blizu 4 kile, ali nek koj bude za početak, u Rijeci a već je šinjorina sad u Malom Lošinju, a to mi uredno telefonski čestitali, pol ćuke, tati! Nije bilo mobitela, pitali i za zdravlje majke i to i onda: Da ne ulećem s objašnjenjima, vrijeme kad smo bivši i ja bili još u ODLIČNIM odnosima (ovo je moj og-blo i mogu vikati, kaj ne?)
Moja kćer (tada 6,2 godina): Kaj je zbiljam teta Travu rodila (naravno to je mamin nadimak, zove se Tehvida, a bože moj, i to je za ljude, a, za znalce ona kaj tvrdi da je voz taj kaj vozi i vlak vleče i da to nema vez s mozgom).
Bivši (i danas ne vjerujem vlastitom sjećanju): Je, je, mišek, i ne veli se Travu nego Trau i ...
Moja kćer (mislim stvarno sad samo moja, isti su i ne trpe se, navikneš se): A kak se zove?
Ja: Zove se Tehvida, a mi je zovemo Trau i....
Bivši (meni): Glupačo!!!.- za neupućene, to bi bil kompliment; (djetetu): Mišek, curica se zove Nina.
Moja kćer: Aha!? A kakvo je to ime?
Bivši: Nikakvo!
Ja: Kratko!
Moja kćer: A gdi je teta rodila?
Bivši: U Rijeci.
Ja: U bolnici.
Moja kćer, pojedonosno i prepotentno znalački: Nije, nego u buši! (ko zna - zna!)
Ja: (a propos imena): Bar ne bu dete dobilao nadimak, ima kratko ime.
Moja kćer: Kužim ime. To je kak tata mene zove Mišek ili glupačo. To se isto ne da skratiti.
Treći red odavde na gore zahtijeva objašnjenje. Do tuda smo et d tajm došli sa seksualnim odgojem. Dijete doduše razme da nema roda deconoša, ni plodnog zelja, ali je sve nekak prenormalno prihvatila, no dobro. Alzo dakle, mama i tata se maziju u krevetu i onda mami zraste bušina i rodi dete. U bolnici, u buši, nekoj selendri ili gradu, ali rodi i deca se ne nabavljaju sam tak, kako joj to neki (moje dijete) hoće uvjeriti.

U tada 8 godina braka se bivši jednom sjetio (nevjerovatno!) pošmajhlati svoju ženu po kosi (vjerojatno se radilo o vlastitoj mu nostalgiji za vlastitom kosom), onak ležećki, i rekel: Stara, ti si i tak za niš, kad buš zmršavila, zgledaš kaj tovna junica (ovo je prastari zapis s novim komentarom: U to vreme sam imala 60 kg, sad ima m 100 i odlično se osećam jer sam bez komentatora). Ali moje dijete je vidlo šmajhl i veli: Sad je tata tebe pomazil, kaj bu sad beba? E da, da se tak bebe delaju, ne bih ja imala ni tebe, kćeri, a kamo li ono drugo kaj je tad tražilo prostrora u mojoj buši, pitaj boga di, rital se u isto vrijeme u svim smjerovima).

Kad je ta buša imala šest mjeseci, objasnila sam vanjskom detetu da više nemre uz zalet skakati na mene jer da mama istina puno jede, ali da buša ni od hrane nego da je nutra novi život koji treba izaći tek za 3 mjeseca jer još nije kompletiran. Sjelo meni veliko dijete u krilo i pita: A kak je beba došla nutra? - Teorija razrađena ober. - Aha, veli, a jel te boli buša? - Ne. - A kad buš rađala onda bu te bolilo. - Da. - Al bu prošlo?! - Da. - A rodila buš ko sve žene, jelda? Nesmem biti prosta, jelda, mama, ha, na čuču? - Da. - Aaaaa kak je to sad nutra? - i tu ja zbaljezgam nekaj o plodnoj vodi. - Joooj, pa kak pliva, kaj ima napuhače? - Dete, velim pa kak napuhače, ko bi joj napuhal i stavil na ruke? Kak? (tad je fetus još bila curica i zval se Irena sve do 8. 12. 1993. u 17.35). Kad se KOOOOONAČNO rodil, onda se zval Pero dva mjeseca, jer je trebal biti Irena i gotovo, ali tad još nisam ja bila – ja. Ni disati slobodno, e. Dakle ko bi bebi dal napuhače? Ahaa. Mamaaaaa, a je gola beba ili oblečena? A kak se ne uguši u vodi? A kad bu to? Tek za tri mjeseca? Sve ja to lepo rastumačim. Kaj je sad to bilo, mamaaaaaaaaaa? Zakaj si me lupila s bušom? (još mi sedi u krilu). Velim, rita se. A ona nonšalantno, znalački: normalno da se rita kad si debela (čudno, kaj ne) i nutra je bebi sparno! A, dobro, ja se sad idem igrati. Bok.

I tako se rodio Pero, siromak, grđe dete nije Petrova vidla, a kak se teško rodil, jadnik, čudo da je preživel. Ni mačku ne poslala da se porodi u Petrovoj. Jedva tri kile, a kad su ih furale na kolicima, on uvijek dole, a ober jedan Štefina od 4 i pol kile, pa još jedan kaj je trebal biti curica, tak 12 beba ko štruce kruha, ali moj UVIJEK NA DNU. Pa te uče da mu paziš na vrat, a dobacuju ga ko šnite kruha, velim, pa zakaj je moje dete uvek dole, veli sestra, na porodu je i tak ostal bez kisika, pa mu sad ne smeta kaj nemre disati. Fakat šaljivo. A u to vreme doma: njegova sestra dobila nervni slom, da kakav brat, ona oće sestru Irenu, nek vrate bebu natrag (ko da bi onda promijenil spol) kupili mi (iz druge ruke, di bi tata potrošil cenera viška) roza kolica, crvenu kadu (ona je pak imala sve plavo, zato je sad ženstvena ko katapult i nježna ko bager) to sam kasnije čula, jer ak je NJEN tata zel 20 kuna, ovo je najnevjerojatnije kaj bute našli na blogovima i odlučil potrošiti na nju da ju smiri, vjerojatno je na pomolu bila kataklizma (kaj je jače od toga? Smak svijeta? Veliki prasak?). Rekel je da je tak urlikala da se bojal za prozore. (Šaljapin) Jedva se smirila. U dućanu. Veli da nije znal da jedno dete može za 20 kuna kupiti slatkiša da moraš kupiti i vrećicu za to sve. Normalno kad im u 20 godina ni čunga-lungu ni kupil. Došli oni tak po mene (nisam očekivala, jer me u trudovima nije htel furati ni u Petrovu, otišla ja tramvajem, jer da kaj baš prije poroda moram ići pišati i jer nije popil bevandu i da kaj baš sad) a ja mesto da zemem ključ od auta i otpelam se, ili zovem hitnu, ništa, tramvaj. Dal mu bog 200 godina života! A da sam rodila nije ni znal, nego ga nazval Dubravko i kao, opa, pa kaj ti znaš sina napraviti?! I na kraju, sedimo u Ladi njivi, veli moje žensko dete: Ustvari, kad si razmislim, dobro smo to napravili (MI!). Sad imamo muško i žensko. Mi, dok smo bili nazovi obitelj. A sad:

JA sad imam muško i žensko. I svađamo se sve u 16, i smijemo se sve u 16, galamimo, šapćemo, plačemo, srce zaboli, evo male sad polaže prijemni na faksu, kaj mislite eventualni sunositelji blogovskog prava, zakaj sam ja tu taj čas. Da ne prošvindlam. Ili već jesam? Sve je moguće.

BRAK, CUCKI I MALO O KOZAMA



Apsolutno zagovaram brak. Tek nakon 20 godina provedenih u braku možeš, nakon krvave rastave, gdje uglavnom zadržiš jedino kaj ti se dopalo, deca (koja te posle debelo zajebavaju, u i gdi iskrvariš) shvatiti ono - o divna, o krasna, o bajna slobodo, dare u kom sva blaga Višnji nam Bog je doooooo. MOŽEŠ otići s frendicom na kavu, ispričat vic, našalit se s konobarom 430 godina mlajšim od tebe a da niko ne misli da ga heftaš na seks, e, ili ideš u dućan, veliš, deca, odma se vraćam, a starije dete veli mlađem: e sad možemo delati pizdarije, mame ne bu ćuku vremena, al treba do tam doći (do dućana je 20 metara, za neupućene). (Konkluzija: da se nisam udala ne bih znala kak je život čist zgodna pojava) A kaj se diče depre, jedan naš stari odlični glumac i moja velika simpatija je, pisalo u cajtnotu (tak je rekel moj direktor!) je depru liječil spikom po gradu. Kak ne bi pričal, svi ga znaju a on normalan čovjek, razgovorom liječe i psihići. Mene niko ne zna s TV, ali u kvartu gdi sam se rodila ovi ispod znaju i kaj bum sutra kuhala, a ja još ne znam. A tak sam logoroična da i s cuckima mogu pripovedati, da ne velim lajati. Jemput sam pošmajhlala cucka i malo smo pospikali, dojuril gazda, cucak dobil po pi. (Ludolfov broj, kaj ne?), veli gazda za pesa - on grize, gospođo, on je opasan!!! Nesmotreni ste!!!. Jel? - velim ja, čudno, mi smo se sasvim dobro razmeli. I nit je on ugrizel mene nit ja njega. Valjda nije znal da me treba ugristi. To je tak. Lakše se dogovoriti sa stokom nego s ljudima. Zato velim babama na poslu: ne vređati drugu babu i reći joj da je koza. Ni za boga. Koze su jako pametne životinje, a kak su uglavnom vesele, možeju te i raspigati i nasmijati do suza. Pustite koze na miru. Istina da me koza Bela napičila s rogovima da sam dva tjedna bila plava i jedva sjedila, i zagrizla me za koljeno, istina je i to da mi je kozlić pobegel na vrh štale, kak me gledal, a i ja njega, kak je uspel na tak malom prostoru stajati s mala četri papka i još mi mekeće a ja mu se mame spominjem. Stajal je na nekoj izbočini, mamu mu, protiv svih pravila fizike, prekrasan, smeđi u nekoj ludoj nijansi, bez ijedne mrljice, Zlica bi ponorela da ga je vidla. Da Zlica, Vlatka Pokos! (lepi moj Luka Oman)

Eto, a na kraju je sišel, moral je siromak. Malo me gledal na hendek, al kaj bum, pošmajhlala sam ga.

E, ima 10-ak godina, imala sam famozne susede (nemreš bilivit) i veliju, čuj, Seka, buš nam prošetala cucka, mi u ponedeljak delamo oboje vjutro, mala je na faksu. Dobro. Ostave mi ključ, uđem u stan, velim cucku dobro jutro, kak smo spavali, vidim fale komadi cipela i kreveta, nije moje, kaj bum ga grdila. Stavim mu lajnu, odma se obmotal s njom oko mene tak da sam noge izvlačila, kaj bum vrtila pesa oko sebe, i ajmo konačno van. Kad, oće ovaj kenjati i pišati, odmah, reko' nemre, ja sam jutros gazda. Al daj ti to rastumači pit-bulu, ne doživljava me, a ja se setim svih onih govana kaj sam skidala s dječjih cipela, jedne su bile tak zasrane da sam i hitila. Velim čuj stari, to tak ne bu išlo. Ma ne popušta. A neće ni dole kroz pothodnik, na onaj teren kaj je bil jedno vreme za kamione vis a vis Velesajma. Onda se ja čučnem (tad sam to još mogla) i primim pit-bulovu bulju u ruke i velim mu: gle maco (MACO, CUCKU PIT BULU, molim vas nek ovo ostane među nama) nemreš tu kakati. Prođemo tu štenge, pa kroz pothodnik, pa na druge štenge, i prvi stupić je tvoj. Mislim, postojali su stupići, mislim da su i danas, nešto izmijenjenih oblika i smjerova, metalni, ko je sve parkiral i u kom stanju, i tak, da zaštite kamijone od prolaznika. I pes ni pet ni šest, projuri, čovječe, kroz pothodnik, štenge, mislim, na dole, ravno, pa na gore, i popiša se na prvi stup. Naravno da je tam malo dalje i creva spraznil u travi, ali mi je danas nejasno kaj je bitnije: kaj sam mu rekla maco pa je mislil – hm, ak sam mačka, a bum pokazal da sam pametniji od cucka i posral bum se gdi ova želi, ili je bitnije to da je zapišal stvarno prvi stupić, možda je pes bil, zna brojati, reinkarnacija Ajnštajna, nek bu mi oprošteno, al ta je jurnjava bila preslična
E = mc2. To je skraćenica od Ajnštajn miriši cvijeta dva.

Tolko o braku i cuckima. Brak nikad više ne bum imala a cucka čim se deca raseliju, a radim na tome. Redovno ih hranim, školujem i uredno se svađam s njima. Eto. I to bum si nabavila cucka nekog gadnog, debelog i velikog, sličnog sebi. Da me ljudi ne pitaju gluposti.