Kad sam počinjala to nekaj o ZET-u, i trebalo je biti pisano o ZET-u, a inače se nadam da nikad nebum imala legalnog zeta i ako budem, nek to bude nakon moje smrti. Hvala unaprijed.

Kad mi je frendica kupila mp3 prestala sam se obazirati na smradove, prdeže, svađe, zvonjavu, svađe, vređanja, opomene, podučavanja o dobrom ponašanju, svađe, lupanje novina po glavi od onog kaj sedi iza tebe, svađe, vređanja, smradove i tako. Ali sad je mp3 krepal i na popravku je i nemreš ne primijetiti gore navedeno, ali bih počela pozitivno:

Furam klinca od godinu dana na rukama idem po kilu srdele, da ne velim sardina, tad su bile 8 kn/kg, dakle ima prošlog vremena u međuvremenu koje je prošlo. I sad svi ko mutavi, kužili kontrolu (nisam perverzna, ali kaj je lepo, lepo je, jedna žena malo (tada) starija od mene (ovo ispada ko da se u međuvremenu pomladila), ali ono, faca i autoritet), vidi i ja se guram prema vratima, stani cobra, veli ta lepa teta, gospođo, kartu. Velim, žal mi je (kaj žal, neugodnjak!), evo imam cenera, pokazivam joj, velim idem kupiti srdelice, u mom naselju ih nema, a to mi je i tak sva lova, nemam za kartu (nisam lagala). Žena na brzaka snimi braceka i mene, zgura me van, a i tak je bila stanica za izlaz. Svaku sreću želim gospođo.
Bog vas blagoslovil.

Neko vreme sam rabila neku ladu njivu, pa opet u tamBaju, uđe neki u čehlama iz 50 i neke, kožna jakna od nakon drugog svjetskog rata, stane napred. Tramvaj krene, on se O-krene i kak sam bila prva na udaru, dobar dan, kontrola. Velim, nemam kartu, tražim osobnu, velim nemam kartu fakat. Čovek me gleda, i ja valjam (istinu) dalje, ono, švercam se do Savske (tam ono 11. gimna, tam smo imali logo-vježbe), i reko, tam vam se ja švercam s klinjom dva puta tjedno. Čovek žvače kaugumu, što bi bio dokaz da je imal zube, jer nije ni zinul, suosjećajno maše glavom u smislu kužim, i nastavlja po trambaju. Ja blijedim, crvenim, dete malo, dagle kroz prozor, a dta je dhtel obaj tstitek. Šuti, jebo te, reko, gle kaj je vani lepo. Ajde, sine, reci R!

Isti pičimo na logo vježbe. Ulazi neki živčani, isto mu velim, nemam kartu, i švercam se u Savsku dvaput tjedno, opet idijotica vadim osobnu. On se uzrujava. Veli, gospođo, ali kaj da ja sad s vama radim. Ja velim, gospon, ja se švercam a vi ste kontrolor, obavljate svoj posel, ja za kartu nemam. Ode čovjek, nabrijan, još komentira ali mi ni pisal kaznu, misli kud će sirotinju, veli limač, a ŠŠŠŠta je šššštel obvaj štrliček. Šuti, jebote, reko, gle vani lepo, ajde, sine, reci R.

Opet mi na logo vježbe, dolazi neki lik, sve moja jadna generacija, ja bez karte, mali već ima pokaz, onaj mala škola i to. Ma imala ja kartu, al onda je još palilo - zaboravila sam štancati. Strrliček, viče mali, sedi IZA mene, ja imam kartu a mama se šverca. Lik se sedne ispred mene, nasloni se na onaj rukohvat i ceri mi se u njušku. Veli, lepo odgajate sina gospođo, u istini, to je pozitivo, a vaš je, vidi se, sličan mami, ali zakaj se švercate? Ajmo, osobnu. Velim čujte pa nebute mi sad zeli kartu, pa mali ima pokaz. Veli čovjek, čujte, mali je mali, ali vi se švercate, (smije se) a di vi delate. Velim mu. Aha, i zato mislite da ne morate platiti kartu? Reko, može ovak: ja vama dve prazne karte, a vi zažmirite na jedno oko, vite kak je vani jako sunce, pa svi sretni i zadovoljni. A kad dođete u tu krasnu ustanovu di ja delam, ja vam na kavo-banko-čajomatu kupim kavu i sve 5. Veli on, eh, da me limač ni šarmiral, a nije ni mama za baciti (prasac!), al nemojte,ovo s kavom pali, a i ak bu trebalo kaj administracije. I drapa dve neštancane karte, namigne malom i izađe. Mamaaaa, a kaj je štel ovaj strliček. Šuti sine, jebem ti oca, gle kak je vani lepo, i nemoj do tete Mirjane reći ni R!

I tako svašta, raja po dogovoru traži kartu, svi bežiju van, ili ja tražim kartu da nađem neku, kontrolor gleda kak si oblečen pa ovlaš potvrdi da je kart friška, pa s kolegicom koja ima pokaz stojim na vratima i pokazujem kartu od prekjučer i velim, kae, Vlatkica, imaš kartu, ona meni (MENI) pokazuje svoj pokaz, lik prođe kraj nas uvjeren da smo se pripremile za strogu kontrolu, a mene žgaravica. Al ajde.

Mislim (dakle jesam ili kak neki petljaju postojim, sum je jesam, a i tak me naučila profa u gimni i tak ostaje), da su me zbog sljedeće priče izbacili na mesec dana iz Kazup foruma.Tak svi psujemo i trlječemo ali oni imaju svoja pravila i ja to poštujem. Za ovo imam i pisani (Alooo, pisani, ne pismeni) dokaz, čuvam. Sjećam se ko jučer: 3. ožujka 2007., ulazim u 12, idem u Žajinu. Ispred mene ulazi lik s komadom, proba štancati, niš. Veli komadu, gle koka, legalni šverc. Pokušam ja štancati, štani. Probam opet, neka mlada cura veli, teta, ne radi vam automat. Hvala zlato, velim i grlim automat, reko nek dođe neki divljak u liku kontrolora, još bum imala problema. kad, stanica prije Tehničkog muzeja (ušla sam na Trgu) ma ni dobar dan, odma na mene, valjda sam zračila, da kartu. Ja velim evo, i držim dvije, još skup zlepljene, ono sa strane, veli on, da, da ne štanca, lupi u automat, ko zna kak ste vi to gurali, gurne on, i automat prošljaka. Zemljo, otvori se. Vrata otvrena, pol raje van, stampedo. Velim ja, slušajte, stojim tu od Trga, tražim onog mladog dečka, kakvi, on je već na Remizi, početak je mjeseca, kaj zgledam tak tupa da bih se švercala na samom početku mjeseca. Ne šljivi,oće osobnu. Okreće se jedna žena kaj je napred sedila, veli, nemojte gospođu kriviti, stvarno vam automat ne radi od Dubrave. Ma ni čut, van. Izađem van, kak imam visoki tlak, jebo tablete, meni ćuka oće ispasti, ja pravdoljubiva, velim glete, vi nebute dobili ovo plaćeno nema šanse, automat nije radil. Da bu zval muriju. Rekoh, zovite i vatrogasce i muriju, AUTOMAT VAM NIJE RADIL!!!!!!! Zove nekoga na mob, stiže jedan, a gospođa radi tu i tu (uporno tvrdim da nemam osobnu, ko te šiša), imam ,ne dam! pita za neki savjet, taj novi, ja mu velim, reko gospon, to vam dođe ko neki pravni savjet, (u to vrijeme oko 150 kn), reko, sad bi mi mogli kaznu izbrisati, fakat nisam zgrešila. LIk nestane, ali ovaj bikonja ostaje (fakat zgleda ko bik, a tak se i ponašal) oće JMBG. Velim, kaj, na pamet ne znam, a osobnu nemam (lažem i dalje) i sad kak idem u Žajinu, a već su mi živci popustili, veli ako idete za dječji, a popunili ste, imate JMBG na zahtjevu za dječji (koji je to pater familias, ha, nema greške, sve zna). I to prepiše, reko vratite mi kartu, uvali mi prijavu, pitam kad mogu u Končarevu (namjerno, znam ja da je Ozaljska), kaj, ali osveta malog Perice), on me ispravlja, i da sutra.

Odem ja sutra, nije pauza bila kad sam došla ali nemojte ulaziti, kolegica je otišla na WC. Kolegica očito ima problema s probavom, da ne velim stolicom a ja stojim, stolca nema i čekam je 20 minuta. Dolazi nabrijana, čekajte gospođo ispred vrata, bum vas zvala. Čekam 15 minuta. Onda kucam i ulazim jer vidim da me je zaboravila. Pokazujem papire i sve ponavljam, veli ona, čekajte, idem šefici. Opet čekam 15 minuta i više, veli, ne možemo vam to uzeti u obzir, vaša riječ je protiv riječi kontrola. Pucam po šavovima, izderem se vani na one čuvare, pravosudne policajce, vatrogasce, kaj su već bili, mamu vam jebem svima, bilo mi je svejedno i da me uhapsiju.

Ujutro na poslu na komp i čitaba, fotokopije, sve do dosadnih detalja, ali i pismo gosponu Julijusu. Pa sve preporučeno s povratnicom. I priznam švercanje od prije, ali velim, i na sudu, kolko znam se sudi za prijavljeno nedjelo, a ne za tračeve. Ko vam je kriv kaj su me oni pustili, a ovaj me vlovil. Ovo je zadnje kaj pišem ZET-u, nakon ovoga ide u 24sata. Ma kaj ti je, odma ministru. Ministar je u to vreme, neću spominjati ime, u međuvremenu je avanziral, bil lik koji je nećak krsnog kuma moje kćeri ali nema šanse da me se sjeća, kaj bu se ministar sjećal kolegice s faksa.

Uglavnom, nikad nisam dobila odgovor. NI kaznu. I čuvam i povratnice i pisma. A dete sam naučila: Sine, vidiš li kontrolu, nemoj se sporazumijevati ni znakovima. Šuti sine, voli te mama više nek išta na svijetu, ali šuti, i to je nekaj kaj se uči. A jadan i tak nije bil s menom taj put, ali je kužil da je mama nabrijana došla doma, Propustila sam dva tramvaja dok sam se sabrala, ovaj došo do pitanja ovrhe! I kaj još, vidim ga i u toj Ozaljskoj kad sam čekala da se ova isere, pozdravim ga, velim jeste mirno spavali noćas, on se okreće kolegi i veli ova je luda. Velim, fala gospon, ja sam luda, a vi ste neodgojeni.
Drugi dan ga sretnem na Savskom mostu, okreće glavu. Nemreš verovati, danima ga srećem, dođe u tramvaj, prolazi kraj mene, vičem ja, kae, gospon, izvolte pogledati kartu, ne švercam se ja, (raja dagle, reko kaje, pitajte njega zakaj crveni, kaj u mene zujite), Odurno, pa mi ga prikažeju na TV jedno jutro u Dobro jutro Hrvacka, i to sam valjda zbaljezgala u Kazup-forumu i sad nemam pristup. Eto, za opravdavanje naslova dosta za sad. Ima i pričica između, al za to moraš imati spreman želudac, i pisac i onaj ko bu (eventualno) to čital. Noćnu vožnju sam koristila samo jednom, i nikad više, pratila dijete na put na Autobusni, a naši vrijedni taksisti (e to je nekaj gore od ZET-ovaca i koza), u punoj sezoni, mane štani. Valjda dobro zarađuju pa svi na moru, čekala sam i skoro dočekala penziju i smrt.

Čitam danas nekaj neko negdje provalio kak voli slušati o tuđim životima, to su kao najbolje podloge za film. Normalno. I ovo kaj ja trlječem je samo dio i svako od nas je roman za sebe, u tomovima, ali moja Biba vidi sunce i ptičice, a ja čujem buku i smrde mi ispušni plinovi iz auta. Kaj mislite, kaj je pametnije primijetiti? Ima jedan mračni bloger genijalac, ali mislim da je uživo drag i ugodan. To mi daje za razmisliti da sam osobno antipatična ako je to kaj tu žvrljam nekome duhovito. Sreća da se ne vidi rukopis, ni naslutit se niš ne bi moglo.

Počeli Blizanci. Tema za Bikove i Jarcove. Oni ne podnose Blizance, a ne podnose ih ni drugi, ali sad sam dobila volju jer sam dobila podrušku od ajmo reći Vrapca, i baš sam mu zahvalna, hvalaVrabac, kaj buš u Istri, vrati se (prelijepa Istra a lepa je nema kaj, a ljudi radišni, malo me nisu doživljavali dok nisam protrljekala talijanski, al dobro, i odmah nadovezujem, nemrem šutit, moja (BIVŠA) svekrva rekla (kao što ja vidim u Istri) da kaj se ima u Dubrovniku videti, da kuća i Zidova ima i u Zagrebu). A ja sam i u Blatu na Korčuli zavirila svuda di nije bilo nepristojno, furala klinca u kolicima i trpala u nj banane i vodu, samo da čkomi a njemu zgodno, truckal se i glasal aaaaaaaAAAaaa iiii aaa......, koji svodovi, pa u ono vrijeme, bože, lipote, al nemreš s nekima pa ti je) Daklem, jučer Kristina, danas Katarina i Irena, sutra Zorka, pa mala pauza, pa Goga, pa ja pa Grga, pa Nikola, pa Vesna, pa Pina, prije nje Božo Konj, supač a tu negdje je i Vrabac, al ne znam kad.

Nešto noćas nisam mogla krmiti, ne znam kaj se događa, talent mi propada, bum ja to nadoknadila popodne. Iskopčaš sve kaj zvoni i hitiš se u nesvest. Tak me srdi kad se žale nedokazani, kao: Jooooj, taman sam htel/a zaspati, zvoni mi telefon, mobitel, drugi telefon, treći mobitel, fax, pegla, makro i mikrovalna, gitre za veš, nadstolnjak, aufengeri, ne znam, sve zvoni ljudima. Nemaš volju. Trebaš imati volju. Ko Garfield. Za one koji mrze horoskop: Garfield je Blizanac (16. 6. za neupućene).

Jedna stvar, veliju opis Blizanca: maštoviti, brzi, lijepi, tanki i visoki. Pa možda NEKI, nemreš sve generalizirati. A lepa mi je bila moja prva beba, danas joj je 21 godina, šalje ju frendica po viski u Ameriku, veli sad možeš, gadno si punoljetna, a tad, prije 20 i nešto, došla jedna Talijanka tam na otoku, da je čula da tu ima una bellissima bimba od tre mesi, ma che bella, preciso del papa (šteta) i ostavila Titeka. Za neupućene, to je bilo 500 novčanih jedinica koje je moj bivši odma zel sebi u zaslugu kaj mi je mimo želje da postane otac, ipak napravil dete i dozvolil da urličem, tiskam i stiskam i zajebavam tri babe dok sam rađala belisssimu bambinu koja me danas ne doživljava pol posto a njega mrzi. A ja sam digićki šenkala sve kaktuse sa zida kaj je htela imati, čak sam joj dala rukavice one šljakerske che se ne bi napikla, dio mio, che pecato per kaktusi, velim prende, signora, non costa niente, per carita, prende quanto vuole, zemi, jebo kaktus i tak ruši zid. Drugi dan je donesla flašu od 2 litre da domaće vino iz Italia, i mille grazie, da vino molto domaće i buono se sia possibile da vidi bambina ancora una volta, dorme, lasci la, i to je popil vino papa jer je to vino Italiano (lasciate mi cantare....). Onda je došla jedna faca iz Londre, pardon, to je bila iz Londona već, thing in ingliš, i veli, ajhevgot d inromejšn that you got the most beautiful bejbi on ajland, mejaj si her, OOOOH, HAU LOVLI, AJ KANT BILIVIT (od tuda dolazi, prosim lepo, izraz nemrešbilivit!!!!!!!!!! a još manje ken ju bilivit da det bejbi now spika 7 stranih jezika and makes me komplitli krejzi, a tu su negde bili počeci, moguće, moguće) end if ju dont majnd, normalno da nisam majnd, šenkala mi je ljetno odjelce na drückere, mrak, još ga čuvam,e, nisam ni pelene imala, a koje pelene, ima starih plahti, pa na 4 dijela! Ali odjelce, kratki rukavići pa nogavice, pa na drückere pa mekano, pa! A beba!... Samo se kesila krezubim ustima i nikad nije slinila; Pitam ja svoju prijateljicu Nenu: Nena draga, kaj nastaje od onih umiljatih prekrasnih malih roza beba? A Nena meni: Kaj, kaj nastaje: Monstrumi! Eto, za neupućene.
Počeli Blizanci. Tema za Bikove i Jarcove. Oni ne podnose Blizance, a ne podnose ih ni drugi, ali sad sam dobila volju jer sam dobila podrušku od ajmo reći Vrapca, i baš sam mu zahvalna, hvalaVrabac, kaj buš u Istri, vrati se (prelijepa Istra a lepa je nema kaj, a ljudi radišni, malo me nisu doživljavali dok nisam protrljekala talijanski, al dobro, i odmah nadovezujem, nemrem šutit, moja (BIVŠA) svekrva rekla (kao što ja vidim u Istri) da kaj se ima u Dubrovniku videti, da kuća i Zidova ima i u Zagrebu). A ja sam i u Blatu na Korčuli zavirila svuda di nije bilo nepristojno, furala klinca u kolicima i trpala u nj banane i vodu, samo da čkomi a njemu zgodno, truckal se i glasal aaaaaaaAAAaaa iiii aaa......, koji svodovi, pa u ono vrijeme, bože, lipote, al nemreš s nekima pa ti je) Daklem, jučer Kristina, danas Katarina i Irena, sutra Zorka, pa mala pauza, pa Goga, pa ja pa Grga, pa Nikola, pa Vesna, pa Pina, prije nje Božo Konj, supač a tu negdje je i Vrabac, al ne znam kad.

Park mladenaca. Između Trnskog i Sigeta. Sigeta, ne Budimpešte. To je za one koji znaju razliku između alternative i solucije, a i dok je geografija bila zemljopis.

Mlađe dijete juri 300 na sat istovremeno u svim smjerovima. To se zove jutarnja šetnja. Konačno ga vlovim, i taj čas mislim da nije za oko ali je praktičan onaj podvodac kaj vezuju decu okolo torza da ti ne zgiba dok nekom izgovaraš dobar dan.

Kad, ide jedan gospon, odma da velim da se zove Ivan, da pojednostavnim. Ali, kaj on vodi!? Pesa. Mešanca isto 300 na sat al ne po jurnjavi nego izgledu, ljudi, koje boje, možda ću pogriješiti redosljed: glava bez piknje, gala smeđa, ko čoksa, pa bijeli korpus, a zadnje noge, guza i rep tamno crni. Naravno, ni blizu koja bi rasa mogla biti prije 30 generacija, noge kratke, oči divne tamne, nezainteresirane, kao, ja sam svoje obavil, a gazda kad oće šetati, bum ga još malo prošetal.

Nemrem zdržati, dobar dan, dobar dan, čujte oprostite ali ovak nekaj, to je vaš pes, koje boje i to. Je, veli, to svi vidiju i tu i tam neko iskomentira. U taj čas cucak se sedne. Da sedne. Legne. Lege artis. Ni glavu ni htel državi u zraku, skužil je, valjda je mislil, evo, opet ista tema, bum si malo othenkal.

Je, ali moj sin s percepcijom od 140 po nekim autorima, veli, je, u redu vam je striček pes, jel ga mogu pošmajhlati (prodana duša, već ga je i za rep vlekel, provjerava da to nije pastom za cipele malo zrihtano, te boje a sve za šetnju po Parku mladenaca (/Trnsko, Siget, mislim/), ali, veli, aaaaaa, kaj je to pajcek na vašoj jakni? Mali prozirni pajco, privjesak za ključeve, plavi, ma čist hercig.

I tu je bil red da se upoznamo, veli gospon - Ivan, je, to ti je sinek reklama za neku banku, znaš, kao kasica... Nemre to biti kasica, premali je, veli, znaš sinek... Ma ne, to ... Aha, da, samo reklama. Joj kaj je lepi MAMAAAAA, JA BI TAKVOG PAJCEKAAAAA, AAA, MAMA!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

Mama crveni, znaš kak je kad dijete provaljiva, koma, a ispričava se gospon Ivan, veli: Sinek, to mi je dal moj najbolji prijatelj, tak volim tog pajceka, i meni je dragi, zato sam si ga obesil za cifršlus, znaš. - Dobro, a mogu ga samo malo pogledati? - Je, možeš. - Gleda sin Strelac pajcu i veli: Ovaj pajcek ima srce (ustvari je u sredini tog pajceka od prozirne plave plastike zaostal komad zraka, pitaj boga kojim povodom).

Gotovo. Panika. Skida Ivek pajcu, veli, ne, ovo je predivno, ovo dete je vidlo srce u pajceku, pa to je fenomenalno, evo sinek, striček ti da gicu. Mali neće, nesme, gleda mene, boji se. Kak sam ja zamuknula, a što mi se vrlo neredovno događa, dok sam se snašla, u zraku su bili svi mogući planovi gdi bu pajco visil i kome bu ga sve pokazal. Kad se jesam snašla, velim čujte ovo nije u redu, to Vam je od prijatelja – ma kakvi, nema šanse, veli gospon Ivan (Rak), dete je vidlo srce, mora imati pajcu. Pa čujte, to bi mogla biti i šuplja jetra, velim ja, pokušavajući više bez nade vratiti pajcu, ono ciroza, veli Ivan - je duhovito, ali nemojte, nek se dete veseli. Tu mi nastavimo pričat jedno ćuku i pol, cucak si odremal, malo je čak i zahrkal, moje dijete ni metar od mene, dagle pajcu, e ljudi moji kolke sam igračke kupila, niti jedna nije imala isti efekt.

Rastanemo se s nadom da bumo se opet vidli, ja predložim da se menjamo za ono tebi dete meni pes, neće, veli, imam doma, jedno mi je dost.

Pa kak se privjesci nosiju po torbama, tak je i moj Strelac metnul pajcu na torbu, kraj bokserske šake s američkom zastavom, Kenny visi sa strane, mrtav (pretpostavljam da je bil mrtav jer je imal krila anđela), jedan lanac bez privjeska i jedan lanac sa špagicom u bojama kaj mu je splela sestra iz zajebancije. Veli, to ti je unikat, to nema niko. A on popušil i fura. On to sve tak ozbiljno shvati a ja najozbiljnije 4. dan kad je osvanul bez pajceka. Doma koma. Urnebes. Skužimo ko je popalil gicu u školi, teško odbolujemo, izbjegavamo Park mladenaca (Trnsko – Siget) da ne sretnemo gospona Ivana i tak.

Prođe debelo dve godine ak ne i više, kad u javnoj ustanovi di delam jedna gospođa pravnica, nek se zove Mirna, kakav je pravnik, bila bi i psiholog i prije ove priče, i fura isto takvog pajceka na ključevima, samo žutog. Ja se rasplačem, ispričam joj priču, žena se smije oko glave, veli dajte ženo, nemojte biti smiješni, evo vam pajcek. Ma kakvi, opet ja neću, kak veli moj prijatelj Boris (Jarac), nama Hrvatima kad se nekaj nudi besplatno, automatski odbijamo. Ma nema šanse, uturi meni Mirna pajcu u ruku, veli kad bum trebala nekaj za prepis bute mi napisali. Ma velim, prepisala bum Vam i Bibliju if neseseri. Nađem njoj za uzvrat drugi dan, nemrem ostati dužna za takav poklon, jebote, nekaj kaj sam dobila za 16 rođendan, nije taktično, ali kolegica koja mi je to dala je to davno zaboravila, a bila Dubrovčanka, a pošto je Mirna Dubrovkinja (ono je bilo u Jugi, a sad je Lijepa naša koja pajceke uvozi), svi sretni. Veli Mirna, jaaaako lepo, ali to je unikat, pa Dubrovnik. Velim, pa kaj, ak Vas ne vređa, meni ne treba, nije Zagreb, a Vi bute to dali bratu kad mislite da bu ga to veselilo. Nije brat to ni videl, jer je vidla Mirna potpis na tom komadu metala, neka legura, pa nešto onak, zgodno, uvijeni osmerokut, pa znamenitosti Dubrovnika, snašla se uglavnom.

Doma raspašoj. NEDAMPAJCEKA!!!!!!!!!! Ja se furam na Nokliju 3310, novi Samsung sam poklonila studentici (jebote, pišem poruku i upucam se u internet, zaboravi!) Nije žvaka za seljobera. Mali ti si dobil bajk, tensice, troje traperica, 5 kila čokolade, NEDAMPAJCEKA!!!

Prolaze horor dani (i noći), svi pasu mog krmka na ključevima i jedan dan u Unionu padne priča kak obožavam Garfielda. Imam njegov lik na lončeku, figuricu na kompu, naljepnicu na frižideru (piše Make Lunch, not War), za nešto specijalno sam od Bibe Jagode (njen znak ne postoji u Zodijaku) dobila i kasicu, leno Gari sedi u fotelji, pa sve njegove stripove, pa još jednu figuricu kaj drži u ruci transparent s tekstom – I AM SIMPLY THE BEST, pa privjesak na ključevima. I pokažem privjesak na ključevima, Garfield. Ali, do njega visi pajco od Mirne! Joj, veli Boža kaj dela u Unionu, gle pajceka, to je od banke di radi moja frendica. Prisutnih 5 ženskih glasova se stopilo u jedan urlik, kakofonija zvukova, ali se iz navedenog dalo razabrati da su svi prisutni spomenuli Božicinu mamu i pitali Božu da zakaj svakoj od prisutnih, naravno svaka je misla na vrlo ponaosob sebe samu herself, nije donesla takvog pajcu. Niko ne pita za mog Garfielda. (Krivo postavljeno činjenično stanje i pogrešna primjena materijalnog prava ex lege).

Boža nas skine s muke, veli to više ne delaju, ali veli meni, ko zna kak sam gledala, ako je kod vas doma takva situacija, da se ne zakrvite, bum pitala frendicu jel može dofurati pajcu.

In d mintajm, mlađe dijete uništilo svoj bicikl, pa uzelo bez pitanja, jasno, ne bi ga inače dobil, sestrin i uništil ga kod mog Bivšeg na selu, totalka. Skoro smo se obje rasplakale, A LJUDI MOJI nema te mašte koja bi tak nekaj napravila od novog bajka. Opće ni ličilo na bajk. Fali pol guvernala, da pol, dve polovice, naslućuješ di su bile gume, okvir bezbojan, mislim da je prije sela bil zeleni, sic liči na loptu za ragbi, katastrofa.
UBACITI BICIKL
Studentica guta mržnju, suze, revolt, ako progovori rigala bu vatru, vidim ja vrag je zel šalu, već joj se dimi na uha sad bum doma čula o tome kako je sav ljudski rad unaprijed osuđen na propast (Mopasan) kako Čovjek imbecilno zvuči (no dobro, slično, Gorki), Zola bi imal kaj dodati iz nekog rudnika, pa Niče i to, i dođemo tak doma, ja otraga, da me ne potčkali, mali je zbrisal bivšem ocu, ali ova kad popizdi, da me ne pogodi munja iz gelendera u haustoru. Sa strahom vadim plavog Božicinog gicu uz popratni izraz lica idiota u punom cvatu i tekst koji može razumjeti samo onaj tko je čitao Džoni se sprema u rat (kaj očete, to je tak stara knjiga, BIGZ-ovo izdanje) i nudim pajceka. Tu je kraj priče. Naprasno. Izraz lica je neopisiv. Ko šiša onu ćelavu Mona Lizu. Osim toga Mona na talijanskom znači zdapi, i ko se njome još bavi. Izraz lica moje kćeri je ono kaj bi Leondarda hitilo u bad mood tak da – da je kojim slučajem živ a fala bogu da više nije, ne bi garantirano više niš proizvel ni prenio na platno. I promovirao bi homoseksualnost do te mjere da nit bih ja ovo pisala nit bi ko strpljiv ovo čital. Odumrlo bi čovječanstvo. Sve zbog jednog plasitčnog pajceka. Plavog.