Kak se žifciram zbog Slavonaca kaj pate zbog najezde komarcih. Nama tu koji zazuji pa se izblesiramo, nabili komarnike, kupila sam zastore posle 15 godina (onomad maknutih s razlogom), na rate brate, nabavili antibiotične kreme, sinopen ober, norimo skroz. Zgledamo ko da smo ispali iz filma Rozmerina beba, ščohani, zgrebani, krvavi gdi god se moš počohat. Psuje se sve kaj se stigne, više ne prigovaram deci na psovkama bogovima ni majkim božjima ni raspetima na bilo čemu i kak. Mažemo se reklamnim kremama koje su ne znam zakaj ostale u nekoj kutiji, a kojima je rok upotrebe prošel u 20. stoljeću. Više se niš ne baca, i Nivea je dobra! Zuji par komarcih, čini ti se ko orkestar, lud i disharmoničan. Mažemo se češnjakom i limunom, iscijedili čuvarkuću i zemlju bacili, nema octa za salatu. A nešto mi se čini i maslinovog ulja se smanjio nivo u onoj flaši, djevičanskog ko i naša ispikana koža.

Tam pak ljudi van iz kuća nemreju, cucke se šeće oboružan sredstvima za uzgoj pčela. Praznici su, a deca zaprta u kućama, idu na živce i sebi i drugima, udišu Autan mesto zraka s nešto kisika. Od rojeva histeričnih ženki krvopija u zraku je kakofonija durova, živit ti ne daju, ko nije probal ne zna, ta zver ti u uho uđe, drito, to je za poludit al baš na najjače. Čini ti se da svaki komarac ima mali kalaš i da ne upikne jednom svake 4 ćuke nego puca 600 upika u minuti. Pita me kći jutros - pa kaj si ti još od sinoć ljuta, reko jesam i to sam tak srdita da sam ti i bivšeg ćaću sanjala, jebogaotackojiganapraviblentavog!, a srdita jer:

Oni sinoć na teveju - da su pregovori (s kim jebem ti oca! S komarcima!?) u tijeku i da će do sredine idućeg tjedna 5.000.000 kn biti odobreno. Dok oni odobre, dok to prođe sve faze dogovora-odgovora, uredbi, mijenjanja nekoliko zakona, prijedloga, prigovora, štambiljanje, urudžbene zapisnike, ispravke točnih i netočnih navoda, tipfelera, zavoda i uboda, e-spisa, dok svakom komarcu naprave e-građanin upisnik... Dok dobiju odobrenje iz EU-a, e majketi, porasel bu broj samoubojstava ko nikad. Dok to dopre u praksu tih nešto navedenih novčanih jedinica, ispikan i iscrpljen narod bu napunil bolnice (koje bolnice a propos?!), neki drastični postotak bu poumiral, al čekaj, svako svoj dio kolača mora uzeti, smo Hrvati il nismo. Kad oni to s/provedu u djelo, ostalo bu 5.000 kn, pa bu na kraju svaka obitelj dobila reklamnu dozu Autana, antibiotik za oči, onu malu tubu, ili sinopena da si vida rane, kakvo avionsko zaprašivanje. Ne znaju oni ni di su avioni a kad (ako) ih nađu, onda dok ih poprave, pa se nemre popraviti, pa nabavi nove, e od koga i po kojoj cijeni, pa novo vrzino kolo, neće ni svijeta ni vijeka biti. Tako radi naša Vlada i naš štovani precjednik. Kak bi to bilo negdi drugdi, npr.:

Batesova tam u Rusiji nisu radnicima mjesecima - morala bih naći točan podatak, isplaćivali plaće, došel Vladek Putin čim je za to saznal, lupil šakom o stol i rekel - u roku od 48 sati imate svima isplatiti plaće. Nema love?! Su radili i zaradili, ne tiče me se di ste lovu stavili! 48 sati imate! I - isplatiše. Sad si bar mogu kupiti kemikalije protiv komarcih - ak ih imaju. Al nije bilo nema, čekaj da se dogovorimo: Odma sad!!!

E sad: Zamisli da je Kolindica kojim slučajem svoj preskupi ured malo preselila u Osijek (u ovo vrijeme, a jer su ju njeni savjetnici krivo informirali!! koštoreče i o nečem drugom da su ju savjetnici krivo informirali), e pa da nju pikaju komarci, tutanj, izlov komarcih! Ma ne bi tam više od sinoć bilo komarcih ni da koji vrabac napuni bušu. Egzodus bi nastal. Komarci bi ostali kao geografsko-biološki pojam. I možda bi koji njihov zaostali leš dospel u muzej za sjećanje generacijama koje dolaze.

Nema, u hrvackoj samo krvopije opstaju.

Oznake: komarci

31.5.2019. u 6.50 izlazim na posel, iz busa prelazim na tramvaj, skrene 6-ica i negdi oko Folke, hop, stane, negdi pol 8 satova. Stojimo 15 minuta. Sva raja (kaj volim Hrvate, obožavam ih naprosto, ovce im ravne nisu. Tramvaj stane, jedna jedinka ide van, svi za njo/i/me.), alzo, samo par kretena, poput mene, ostane sjedit: Ak ne vozi 6, nebum na Trgu ni s kojom drugom grackom prevozilicom ni iz kog smjera. Jednom mora doći do remize, a onda bumo vidli.

Računam kolko bum kasnila i javljam sms-om na posel. Ispred nas zblokirale kočnice tzv. novom tramvaju, 7-ici, smrdi pol grada ko kuga. Sad svi oni koji su se (za nekom jedinkom) vratili u naš 6-ični tramvaj, pa još njih 20 ober tog broja, izlaze i cipelardaju, kaj će.

U 9 smo bili na Trgu. Kad već kasnim odoh kupit 2 litre mleka, duplo jeftinije neg bilo gdi, a zna se kak se živi od minimalca.

Odradim radni dan, program se triput obrušavao, više niko ne trza nit zove informatičare kojih i tak nema, recikliramo aparate, malo psujemo, klasičan dan. Na radiju (mejdinčajna) javljaju da je neki kamijon potegnul žlice od trambaja u Savskoj i da je kraći zastoj - mjeren prosječnim radnim vremenom u Hrvata, niko ne spominje pizdariju kod Folke. Dobro.

Uglavnom, zove dete, posle posla (za minimalac) ide delat u fušu, moli nek odem mesto njega po to nekaj. Sednem u 6-icu, mamu joj poljubim, kad nas kod Busnog kolodvora izbaci vozač veli idemo na Žitnjak. Pitam jel ima organizirani bus za Novi Zagreb, nema on pojma, nije on odavde. Mislim da nisi sa Suska il Jabuke, pa jebote gdi si učil tramvaj vozit!!!??? Ja sve mislim jel ovo dežavu ili dežavi. I vozim se s tom šesticom 2 stanice prema žitnjaku, s ovim smrvljenikm koljenom nemrem hodat. I ulazim u neki tramvaj, da me vrati do Držićeve. Skužim da raskrižje (a, kaj veliš!?) prelazi 7-ica znači tak, lagal zač-vo, prasac, možda zbiljam ni odavde, znači tramvaji voziju za Novi Zagreb. I dočekam 7-icu, vozimo se dve stanice, razglas: Do daljnjega stojimo, bla brblj. Jebem ti oca, mleko furam prek pol Zagreba, skiselila bi mi se i cela krava da ju vlečem sa sobom!!! Kud baš danas Vakula pogodil prognozu.

Pročitam pol knjige ("Pravi se da si normalna" - Ana Dumančić, preporučam knjigu), krenemo. Al samo do Zapruđa, tam okreće. Razmišljam da popijem litru mleka, da mi bu lakše za nositi. I čekam nekaj da me otfura jednu stranicu u jedinom mogućem smjeru. Dođe to nešto, ja obavim transakciju i čekam 25 minuta novi tramvaj u smjeru rotora koji buju gradili do 3000. godine a onda buju ga konačno prozvali statorom i ukinuli. Evo tramvaja, jedna cura na stanici i ja se razveselile, samo kaj se nismo izljubile, i onda opet u Sopotu čekaj bus. Ne dugo, 10 minuta. Ljudi iscrpljeni, smrdljivi, znojavi, nemaju energije ni za svađu, sve nešto pristojno oprostite izvolite, ja jedva izašla jer se s vrata ne mičeju ali ovi kaj ulaziju ulaziju na silu, nema boga. Konačno ja velim - čujte ja bih izašla, da odlično, i ugodan mi dan zaželiju (i ja bih njima da je obrnuto, nakon mene ostaje 3 slobodna mjesta)

Dođem doma, uskoro stiže i persona kaj radi na crno (razmišljam da ju prijavim) i ispriča skoro identičnu priču, samo s drugim brojevima tramvaja.

Bandiću, jebem i tebe i onog ko ti dopušta da gradiš fontane a ne popraviš bar fasadu tvornice Nada Dimić i onu božanstvenu birtiju s vrtnom baštom, Kod Zagorca, centar grada, ko da Bandić zna kaj je grad, jebem tebe i gracki prevoz! Na stanici priča jedna - majku mu jebem, živila sam u gradu od 20 miljona ljudi, mravinjak, čim je nekaj krepalo za 2 minute je ko čarolijom došla zamjena, dezinficirani mirišljavi bus, tramvaj, podzemna, u ovom gradu petak popodne, raja ide u Zagoru prek vikenda, sve pokrepalo, krepal u Draškovićevoj (kaj sad pak tam!??) onaj kamion za vuču tramvaja.

Jel ima neki deda da me ženi, na selu, volim koze, znam s kokošima, kopala bum, ma i peglala bum ak treba, ovak više nede.

Oznake: ZET