Pitam psihijatra (kojem me zbog lude štitnjače poslala endokrinologica) zašto se prijateljstva samo tak raspadnu posle 30, 40 godina, peder (čovek je gej, za mene je peder) veli ne znam, nisam tolko star (koji si klinac studiral?) da bi znal odgovoriti.

Uvali mi neke lekove, ne želim uzimati niš osim apaurina kad mi srce oće iskorčit, i to nije svakodnevno.

Zovem prijatelja s kojim sam prošla sito i rešeto, velim čuj znaš kakav nam je stan, pokušavam uljudit kuhinju, tam di spava na pomoćom ležaju mali (27 let), jel bi ga ti htel primit u svom dvosobnom stanu samo za prenoćit, od tebe bu na posel i došel bi opet prenoćit, oko 10 navečer, sam si doma - da ne diše te otrovne pare, 2 noći.

Da koji mi je kurac, jesam ja normalna, da kaj bu on njemu smetal, da mu ne pada na pamet, nek spava na cesti.

Trik pitanje: 47 godina prijateljstva je otišlo u kaj?

Oznake: prijateljstvo

Ono kaj je jednom pal sneg, idem ranije na posel (lani) kod štengi za ovaj naš pothodnik hrpa čistača, jedan raspoređuje, ti s njim u Savski, vas dva za Siget, ti kaj šparaš na toj soli - a meni - gospođo, primite se za gelender, sol smo sad posipali, da ne opadnete. Ja stala, gledam pol 7 reko svaka čas, al kad ste pak vi ustali ovak ste već u 4. brzini.

- Mi vam gospođo i tak niš ne vredimo, mi smo zadnje smeće.
- Nemrete se tak razgovarati!
- Ne znate što doživaljavamo.
- Znate kaj gospon, možda ne znam, al kad vas nema onda se vidi, a kad su ulice čiste onda je to normalno.
Opet on meni kak to ljudi svakak komentiraju, spomenem tko je, moj blizak, isto čistač i ne stidim se toga - i lepo se pozdravimo, oboje nekak sretni. Da meni hvala kaj sam tak lepo rekla.

Nekidan upeko zvizdan, ja iz dućana, ne znam bih li plakala ili opala u nesvest, navlačim kolica kaj mi je sin kupil (da ne mora s menom u dućan, pametno moje) ide u ljetnoj opremi s trokolicom čistač, ja uvijek pozdravljam pitam jel vruće, veli a može se, reko čekajte, vi ste onaj koji me upozoril da ne opadnem. E veli, nisam bil siguran, da, pričali smo. I tu ja besplatno jelte, parkiram kolica i lupimo šprehu jedno 20 minuta. Teško stojim, hodat mogu, kak sad da to tumačim, ali kaj hoću reći: Čovek ima osnovnu školu kolko sam shvatila, ne da je pismen nego fura za koplje masu pravnika s kojima sam tak dugo radila, priča šta im ljudi rade, kak neko pljune na njih ili kad metu opalo lišće prevrne kantu, da čemu oni služe da niš ne rade, ja gledam i slušam i ne vjerujem. E al da on voli naše naselje (stanuje negdje drugdje i da /diplomiranu/ decu uvek tu dofura na sladoled... a za to ide nije mogel boljeg slušatelja naći, sama sam to prošla, naglasak je na - sama, da su tu ljudi ugodni i tak...

Da hvala na mom vremenu i kaj me je zadržal i ugodan dan i tako... Ja zujim, reko ja sam vas zadržala, vi delate, ja svoje odradila.

Imam prijatelja, vrhunskog intelektualca, bu se on prepoznal, koji veli: Najviše volim spikati s akademcima i čistačima ulica. Ovi prvi su dosegli intelektualni vrh i puni su znanja, a čistač ima doktorat života i osim kaj
imaju životni doktorat, uvijek čuješ neku domaću, životnu, pametnu - i još su mahom duhoviti.

Oznake: čistoća