Nakon svih pizdarija koje su mi se smotale ovih dana ko poveće klupko, krenula rešavati i odmotal se mali dio, evo nečeg iz lakše kategorije:

Izabrala sam ovaj lepi dan za otići na četri mesta u centru grada, pokisla sam ko, hm, no dobro, kupila kišobran koji fakat ne vredi 25 kn, ono, za jednokratnu je upotrebu. Posle 5 pređenih metrih s kišobranom, kiša je prestala. To je u redu. U knjižnici mi je odma Ivek zel 5 banki za članarinu, pedikerka me raskasapila i zela 160 kn, kupila sam u onim delicijama ili čemu, nekaj za jesti za 20 kn, u banki 20 kn za zaboravljeni PIN (treći put) tramvajkartu sam zašparala jer "na za to predviDŽenom mjestu" ne štanca kartu al reko puno je to sve, idemo negdi vratit nofce.
Odem u Gajevu, bez primisli prosim lepo, ciljano, u Posmrtnu pripomoć, a to je inače tam sve u centru kad nemaš odvaljene krvave nokte. Boli čovječe. Nema više moje dobre pedikerke, najbolje na svetu, nažalost. Mislim živa je, ali...

E i tak patim se ja i cupkam prema Gajevoj 29. Ne da me pokopaju nego ovak:

Plaćam 20 godina posmrtno, nebitno čime izazvana. Vjerojatno spoznajom o vlastitoj smrtnosti.
Puno mi je zgledalo 20 godina plaćati, nazovem prije korone Gajevu, ono, Stalne mušterije imaju popust, javi se lik najantipatičniji ikad i veli - morate plaćati još dve godine!!!!!!!!!!!! Reko doooobro, gospon, dooobro, pitam, idem u penziju, penzija nebu ni 2 milje.... Mislim dobro, samo da tebe više ne čujem, zvučiš ko nadrkani mrtvac. Onda mi nadi javica, ne, ne, ne, javi Nadica alzo iz računovoctva da si idem podići 250 kn jer sam preplatila pokapanje (znači da je u pri mom pozivu prije Ljubavi u vreme korone ipak već bilo preplaćeno!)

Nazovem ponovno nekidan, sve da izbjegnem odlazak u grad, fort najavljuju kijamet, te su zaprte ceste, te krepo tramvaj te opal kotač tramvaju te iskočil tramvaj te opal neboder - te zaustavili tramvaj jer neki memljivi plesnivec ni imal masku u tramvaju i tak. I nazovem alzo i veli jako ljubezna žemska da sam zbiljam preplatila i nek dođem po nofce u Gajevu 29.
Odem u Gajevu 29, piše rade subotom do 12, al - zaprto.
Odem u Gajevu 30 veli lik ovde nije blagajna, ote van, desno je tabla, tam bute dobili nofce.
Odem desno di je tabla, nemaju nofce, samo vence.
Da nek idem druga tabla desno, odem ja vidim neke ucviljene ljude pitam kaj ni tu nema blagajne, neko viče skriven tam, ovde je blagajna. (Allaše, hvala ti!)

Ono fakat našla blagajnu, i blagajnara, i velim ja: Čujte, dobar dan, gospon, u ovom našem Zagrebgradu ni uopče lako geknuti! Veli on nije, a kak vi na to gledate? Reko ovak: - i sve mu ukratko prepričam.
On mrtav hladan, više hladan rekla bih. Ispiše neki papir, da nek potpišem. U životu nisam tolko petljala s očalama i svim tim kaj sam nosila al uglavnom čovek mi isplati, ja potpišem napamet jer su jedne džozle, one s maskom negdi, druge bez jednog stakla negdi drugdi, a jedne nemaju levu dršku, jadno, a nemrem sad i u Vitrum po nove. Da smanjim napetost velim pa di su mi očale, veli on - tam di ste ih stavili. Jooooj, rekoh, pa kak je to originalno rečeno, super (dan je tak usran, nećeš mi ga dodatno pokvarit). Aha, dobro da je penkala na feder, tu poluživi isto kradeju, kaj ne? Skupljam knjige po podu, ispadaju čokoladice....).
Reko čujte vidim nemate masku (celo vreme se smijem ko na veselici), kaj tu ni ja nisam masku trebala imati, tu ne treba, tu se dolazi i tak samo kad neko gekne pa nema straha od zaraze (Isuse, baš nemam mjeru!), dižem se i odlazim i poželim mu (bože ako te ima, oprosti mi) uspješno poslovanje i setim se da su metar od mene ljudi u koroti, je pa kaj im ja mogu, selavi. Poklopim usta, sve prek maske, vidim konačno se čovek raskezil al nije naglas i zaželi mi ugodan dan, joj reko može, ne bi bilo loše, ah, da, i vama....

E jebiga, dobro da kći ni bila s menom, ona uvek da kak je meni sve smešno i da fort nekaj izvodim.

Onda sam nekoj ženi kaj se skor plakala ispred zatvorene trafike prodala dve kartice za tramvaj (razmišljam da počnem dilati s karticama) ona sretna ko beba i da puno fala, reko fala bi bilo da sam vam poklonila, veli pa mogli ste mi zeti 9 kn a ne 8, reko gospođo ja sam studirala ekonomiju za vreme Juge, a istini za volju nisam ni doplomirala. I tak i odem doma i popijem litru mleka. Sad mi bućka i nije mi baš dobro.

Oznake: šenja centrom