Obično ne pišem o ljubavima i sličnim nepodopštinama jer sam davno prestala u to vjerovati, a počinjem sumnjati i u prijateljstva, možda je to faza, ali sve češće čujem slične priče pa me to boli.

Međutim, jedan susret, ako zanemarim one silne smiješne školske ljubavi koje su trajale po tjedan dana, one male školske, nismo ni znali ko je više u koga zaljubljen, bio je to dobar razred, bilo nas je puno a bili smo složni, mislim da smo svi sve volili... ali ovo...:

1970. ak se ne varam, godina, dakako: Doputovali smo nakon 20 sati (bilo je davno a putovalo se JŽ-om) i došli u tu kuću gdje se radost gostoprimstva, primitivizam, dobrodošlica i strahopoštovanje - jer dolaze gosti iz Zagreba, osjećalo još na ulazu u zgradu. Komšije na prozoru, neko izravno, neko iza firange, vidite, to su oni, eno mala, a jest lepo obučena, majka joj šnajderka,..... A vidi kose.... Sutra ćemo Ljubicu pitat nek nam prija nešto sašije...

Kak smo ušli u kuhinju, nakon kaj sam se izrukovala s 500 ljudi i to, sjeli smo za astal: a na stolu ko da si ušel u Balaševićevu Al se nekad dobro jelo. Tamo pečeno janje, prasetina, pa salate simtetamte pa torte razne sorte, tam neka juha miriši ko duša, negde je zihter bilo i rezancih s makom, ja se od svega sjećam samo da me preseklo u utrobi i da zinut nisam mogla. I osjetila da me neko gleda. Neko važan od ovih s kojima sam se netom upoznala. Pa Seka oš ovo jesti oš ono, što nećeš, pa jel ona to ne voli, pa prijo pa šta ćemo detetu, navalili brate, a ja se zblokirala, nisam ni govorit mogla, oćeš kokakole, oće dete (imala sam blizu 15 godina) malo rakijice, da preseče put, možda je detetu zlo, prijo šta da radimo uzmite, nemojte (da se prija ne uvredi).

Prija bila pametna žena, nepismena al mudra, veli sad ću ja njoj da fino ispečem kajganu, sad će ona, je li milo moje.
Pojela milo moje tj. Seka jaja, bila sam gladna ko zver, al u Zagrebu se nije jelo to kaj su oni pripremili, ne da ne bih znala nego brate dajte da bu mi bar nekaj domaće, tam neka svinjska glava, komadi mesa od kile u komadu, aloooo!!!!
Tam svi sretni ko bebe, eto, dijete je jelo.

Pa onda u tih par dana jelte, neka dete neko prošeta gradom - neš ti grada, zima, industrijski grad, nigdi niš, pustoš na najjače, al doma hajcaju nemreš disat. I tu je bio na jednoj klupi pod golim krošnjama, očajnom rasvjetom, prvi poljubac kak se spada, tu je planula ljubav i da nije bilo tih 640 kilometara među nama, to bi trajalo do danas, ustvari do prije 8 godina jer je Gradimir bio star ko ja sada i umro od čistog jada što je život usran kao takav.

Pa gledam Kemala Montena, sve te godine, koja sličnost, pa tu gitaru pa taj šarm.... Ko blizanci, nasmijani, to opušteno, sve im fino i ravno do Kosova. I obojca djeca velikih ljubavi, za Kemu se može naći na netu, a Gradimira je majka rađala s nepunih 16 godina, muž prolazio vojskom kroz to neko selo, ona mu noge pere, on se ljuti, ne! Ne da ona, ona hoće njemu noge oprat jer je umoran (ma nisu važne te noge, i to kaj on nije to od nje zahtijevao, vidio je da joj nije dobro, žena nije htjela reći kaj je). I ode čovjek u rat i ne vrati se i tko zna je li saznao ikad da je dobio sina. Gradimira

Zakaj nisam jela kad smo stigli: Ko zaljubljen može jesti, ljubav je bila u zraku, sjećam se da su ga zezali da kaj si je zel kosku, ima brate mesa, šta buljiš u Seku, zna ona sama jesti, a on vlovil kost, zbloksal se i on, lav iz in di ear.

Pa dok sam završila osnovnjak - godinama smo se dopisivali ali je draga šogorica sve sredila tako da je to preteško za pisati, ostanimo pri Gradimiru, dakle ja nastavila i ne dovršila školovanje, njega je ganjala neka cura mojih godina, uporna ko tenk, napravili dete, sto čuda neviđenih, uglavnom nit se on usrećio niti ja.

Kad je već i zidovima bilo jasno da je tu planulo nekaj opasno, skinuo je lanček s pesekom (foksterijer) i obesil mi ga oko vrata. Kasnije na Lošinju me mama natjerala da to skinem prije nego idem u more i dok smo se makle, njena prijateljica je ukrala lanček s pesekom, a zbog čega sam ja popušila urlanje od sat i pol i skoro šamarčinu, dok mama nije - nebitno sad kako - shvatila di je lanček završil, kod bolesne Ljerke, nadam se da se okreće u grobu.
Dok sam školovala djecu - teško ali jesam, prodala sam sve prstenčeke kaj sam imala, samo imam jedan kaj mi je mama kupila kad sam krenula u osnovnjak i taj lančić od Gradimira ili ak oš od zlata, to ne bih bila dala, al eto, život je okrutna igra.

I opet ja o Kemalu Montenu, i pišem šogorici, moja tolerancija je blizu beskonačnosti i jako blizu idiotizma, i opet pišem kako volim Kemala i kako me podsjeća na Gradimira i mislim si bože znam da te nema al ako išta postoji, zar je trebalo proći 50 jebenih godina da mi veli kako su u vojsci za vreme juge i Kemal i Gradimir služili rok, se to tak veli, u Mostaru i zajedno svirali gitaru i bili ono - drugovi, kužiš, baš ono, ko kuži, ko ne kuži, gubi.

Laka ti zemlja, da postoji drugi život, koja škola, koji bakrači, bilo bi ili Gradimir ili Dunav.

Oznake: ljubav