Neko vrijeme sam živjela na otoku i imali smo pokoju mačku. Uzela sam jednu iz nekog legla, svu grintavu, svi su ju tukli, mislim sestre, braća, nešto ju ni mama nije šljivila i donesem ju doma i mislim si ja koji mi je vrag da ja uvijek uzimam najslabije. Međutim, treću noć je shvatila di mora spavati, onak mršava bi se izvukla kroz iglenu uš, a ja pripremila gajbicu, sve pet, al ona izađe. Eto treću noć ide ona u svoju gajbu i javi mi se, skor sam u nesvest opala. Onda je jela uredno, nikad nije ušla u kuću, jela je sve osim kad su prek puta došli radnici. Pa pitam kak neće jesti, a veli šerif - kaj bu jela kad joj šljakeri vadiju salamu iz sendviča i daju joj. Završila gradnja, nestala mačka. Pretpostavljam da štovano čitateljstvo, ako ga bude, zna kolko mačkih ima po otocima, e baš ta nikakva je bila takva, razrasla se u takvu ljepoticu, ko Garfield, da ju je neko ukral. Kad je kaj vlovila donesla se pohvalit pred kućni prag, miša, guštera i to, kad je donesla pticu dobila je po njonji i više nikad nije pticu donesla.
I tako je bil i jedan Marko, crni ko ćumur, s belom točkom pod vratom, jednog ljeta je bilo tak vruće da ga je mama hladila s mokrom krpicom, on se podboltal na sve 4 i strpljivo čekal. Da nisam vidla ne bih to sad pisala.
Sad sam udomila neko čudovište koje se ne da maziti, neće jesti nego biranu hranu, branimo joj na stol, al ne zna ona kaj je stol kad nas nema doma, narežeš špek, ode i špek i mačka, onda jede kiselo zelje pa matovilac i tak, pita me jedna gospođa je li mačka tigrasta, nego kaj je, e veli to su takve. Moš mislit.
No ono bitno (konačno) dobim neke filmiće na mob na vacap i mnjauču mačke, keziju se, cvile, ova moja niš. Stavim ju pred špigl (kad ju uspijem vlovit), niš, osim kaj je TV dvaput zrušila jer je htela vloviti tigra koji je u naravi jedno 50 put veći, uglavnom inače - ne trza, ona je jedina mačka na svetu.
Prekjučer mi prijatelj pošalje jedan film gdi Rusi pucaju po Ukrajincima na zemlji, ono otkud si (na ruskom, zbrisala sam to, očaj) pa metak, pa otkud si, pa metak, pa mu skine vreću s glave a ono mladosti moja 18 godina jedva u njemu, tiho jauče, kolko se može kontrolirati; one divne oči ne znaju kud da gledaju, svezan, ovaj puca u drugu nogu, jadna mu majka koja ga je rodila, suze mi idu, tugo moja.
Mačka dojurila, zasiktala ko zmija, skočila mi na ruku, počela gristi mobitel, reži ko rotvajler, ma reko koji ti je vrag došel, stišam zvuk, ona se oprezno povlači, lagano pojačam ona podivlja napada mobitel. Brzo sam to sve prekinula, da ne bi bilo.
Ergo da glupe mačke. Sad budi pametan i stavi ovom sastavku naslov.
No dobro, mačka se zove Marina jer je došla s knjižicom (Ovan, sad bu imala godinu dana) i imenom Deniz, reko to je domaća avlijanerka, prevod je (s turskog) more, dakle - Marina. Zjurcala se, prehitila u kuhinji stolac koji ja jedva dižem i sad se nakokila na moj krevet. Ne spava više na stolcu na kom sedim dok ovo pišem, prvih dana mi je spavala na glavi! al nema šanse da ja sedim i ne ostavim joj bar 2/3 mjesta. S obzirom na moj obujam to nije lako, al eto, sad je tam. Provodi svoju volju i odjuri nekad prema donjem katu, oće susedu ući, reko ne nori, taj ima pesa doma....
Turci za hladnih dana puštaju mačke u džamiju, gledam jutros filmić, ušla maca i jednog po jednog unosi u džamiju troje mačića. Moja kći u Stambolu na faksu polagala ispit, na klupi joj sedi mačka i prede, tu i tam ju pogleda jednim okom, nikad nebum shvatila kak je ova (kći) prošla taj ispit.
I mačke avlijanerice su protiv rata. Ko je ono poslal - kad se čovječanstvo uništi treba majmunima ostavit poruku u špilji nek nikako ne postanu jednog dana ljudi. Darvin valjda.
Oznake: mačka