Vjerna sebi (oduvijek) pripremim papire potrebne da bih sinu odnesla u jednu firmu, možda ga zaposliju, prošli put su ga odbili jer je muško.

U datim okolnostima to bi bil kompliment.
I moj tata je bil muško al kad je stara popizdila opral je prozore, zahod, a za silu je i kuću gradil.

Kao rođena Zagrepčanka jedva nađem tu ulicu jer kao rođena Zagrepčanka idem na relaciji kuća-poso-poso-kuća, zahvaljujući visini plaće i životnog standarda, a jedino kino koje posjećujem, a što smatram osobnom kulturnom nadgradnjom, je Grič u Jurišićevoj, gdi se pije kava, a kino je rahmetli.

Uđem, ona na informacijama laje ko jato pasa.

Konačno velim kaj trebam obavit - mahne glavom u tom smjeru.

Super, nema gužve.

Dođem do šaltera.

Ja: Dobar dan.
Šalteruša: Dobar dan.
Ja: Trebam to i to za sina.
Šalteruša: Di vam je punomoć?
Ja (u sebi jeblatemajka štobireko Krule): Punomooooć? Za kaj?
Šalteruša: Pa za tu potvrdu. A zašto sin nije došao po dokument?
Ja: Radi na Koločepu (u nadi da zna di to je i kaj to je) i dolazi tek 1. listopada, a za ovo je rok 26. rujna.
Šalteruša (nemreš reć žena se trudi): Pa nek vam onda pošalje punomoć odande.
Ja: Ma tam nema niš osim jednog hotela, prazne vikendice i dva bora, ne znaju kaj je ambulanta, kakav javni bilježnik, koji bakrači.
Šalteruša: Onda ništa.
Ja: Nemrem verovat, postoje okolnosti gdje on kao takav ima prednost, pa zar svud odbijanac...

Ne znam je li poželila riješiti se užasnog prizora moje prejadne face ili kaj, uglavnom veli - Tamo vam je šefica, probajte s njom, ja vam nemrem pomoći.

Odem u sobu šefice (koje nema).

Druga šalteruša pokušava biti ljubazna i veli - molim vas malo pričekajte, na sastanku je (pokaže mi neki stolac na koji mi se činilo užasno opasno uopće sjesti, al reko više mi je svejedno). Kao šefica je na sastanku (petkom u 8.15 pozvat ću je). Mislim to je superšefica koja bu zbog nepoznate mene došla sa sastanka, mašallah!

2 minute evo jedne energične žene kak sam ju i zamišljala, dobar dan, dobar dan, jeste vi ta, ja sam ta i ta, trebala bih vas na čas. Izvolte, fala, i objasnim ženi u čemu je problem. Kak ja inače tumačim stvari naravno da nije niš pohvatala nego me bledo gledala. Veli vrtite taj papir, dajte da vidim. Odma je pokopčala; Imate sinov ojb, imam. Vašu osobnu, izvolite. Pričekajte me.

Vratila se za 40 sekundi s papirom i rekla - izvolite.

Velim hvala i stojim, ne vjerujem. Ona veli, kuži moje stanje: Gospođo, nekidan sam bila u sličnoj situaciji, moje maloljetno dijete mi nije potpisalo punomoć (!?!?!????!!!) i nisam mogla dobiti (potvrda je toliko nevažna, do ludila, al kaj kad moraš imat) i kad mi nisu dali pukla sam, bolje da me niste vidli, odmah šefu i taj čas sam dobila papir. Ovo je teror, ali mi moramo raditi kak vele odozgor. Ajd doviđenja i nek je sa srećom.
Eadoviđeeeennjnjnja i Hvaalla mislim baš hvalaaa - tak nekak sam rekla.

I odem van, ne znam na koju ću stranu, naravno odem na krivu, skužim di bi tramvaj još mogel voziti, vratim se i krenem prema stanici. Vidim sunčan dan a meni lice mokro...

rasplakala sam se....

Oznake: administracija