Na FB-u ispala slika slatki mali kosooki jede neku sitnu klopu štapićima.Nekidan sam spominjala jednog takvog malog, nema dve godine u njemu, a kaj jede rižu štapićima, e ne da sam mu jalna nego se oću ubii (još ne, čekam penzijicu da sjednem državi na teret). Mene su jednom otpeljali u japanski restoran, štapiće sam si zela doma, to ja nemrem, to letilo po celoj sali pa mi predstavnik te jedne firme žical kelnera jedne nove za doma. A kad je kći čula da sam sushi nabila vilicom, skor ju je šlak strefil, veli to ti je svetogrđe da gorše nemre biti.

Svakakvih bontonova ima. Došel mi na ručak jedan Turčin, natuca nekaj hrvacko-nešto jer mu je ćaća s tromeđe (Sandžaka) i govori mi ti i sve u muškom rodu, ja se jedva suzdržavam od smeha - pa se zabuni, meni turski, kćeri taj hrvacki, pa se čudi kaj ja ne odgovaram. Uglavnom frižider je sadržaval točno ono za dve osobe, njemu sam spohala nekaj picekovine, njoj pajcekove šnicle. Vidim ja gleda on te šnicle al čkomi. Jede isključivo desnom rukom, a kad mu je rižibiži skliznul s tanjura, on to vraća levom rukom, dobro. I odoše oni u grad da čovek vidi što je grad, a ne Istanbul, ono selo, i kad se vratila pitam ja kam su išli. Veli ona išli smo se najesti. Reko pa kaj nije bilo dost, doduše više nisam niš ni imala za ponudit. Pa kaj ste jeli. Veli ona otišli smo na kobase na Trg i zalijali kuhanim vinom. Reko mašallah! Jel on zna od čeg se delaju kobasice i jel zna da u kuhanom vinu ima i vina, tj. alkohola. Da zna al da je tak fino mirišalo... I da bu Allah oprostil (taj Allah nešto tolerantan tu kod nas).

Mama (Turkinja) jednog mog mladog prijatelja (Turčina) zvadi flašu viskija iz ormara, tam otraga iza plahtih, toči si, gucka, veli za prehladu bolje do čaja; donesla veli sestra iz Njemačke, dobar taj viski, a i ona svinjetina u Minšnu bila skroz jestiva. Ja se čudim reko jel ona čula za islam, jel čula za Allaha, veli je to bu on njoj oprostil, ko je videl to zamijerati, klanja ona redovno.

Učila sam decu jesti ono ko u restoranu. Mlađi je levak al navodno vaš oni stopostotni režu desnom rukom (šnicl, papir škarama i to) i jede dete sve po JUS-u, pardon HRS-u. Tu ni bilo puno posla. Ali ovo starije samo kaj juhu ne pojede z vilicom, zato i stavljam tolko fidelina. (e sad ko se seća kaj su fidelini, testo za juhu)

Sad novije odnekud se ukazala ko majka bož'a lepa japanska zdelica, mislim da je to s nekog takmičenja japanskog jezika. To! se zove porcija za juhu. Ne proleva se ko ovi naši tanjuri kaj nemreš metnut juhu nutra, zgleda ti ko da je samo tanjur mokar. Njupa dete, niš se ne proleva. I još je nepristojno ostavit na primjer zrno riže, sve to oni posrčeju, daj zamisli kod nas u EXplanadi posrkat juhu iz zdelice. Meni je upravo u tom hotelu jednom opal, ničim izazvan, šnicl na krilo, ja ga vratila, kaj ću, na tanjur i nastavila jesti, mislim da je mojoj tadašnjoj prijateljici Nadi još i danas neugodno, živa bila.

Pa su se kesili Edit Pjaf kad je popila onu vodu s limunom kaj su joj u restaču donesli da si ruke opere (valjda posle škampih na buzaru), kaj ima veze, žena bila žedna, a nije znala. Kad je pjevala niko se ni kesil toj improviziranoj limunadi. Napišite pravila prije gošćenja!

Kad gledaš lava kak jede creva, ne čudiš li se kaj prvo ne pojede batak?

Ima toga dakako još neg me sad preseklo. Tam smo Đurđa i ja pile pive na krigle, joj bu nam svakoj po jedna velka krigla preveč. Pa smo nakon jedne naručile i drugu, di bum se ja nosila sa Zagorkom i to u birtiji K Zagorcu... Jednom me jedan Berislav fural na ručak u Zagorca, prisiljeno zelje, restani krumpir i frtalj piceka. Seli vani, atmosfera ono karirani stoljnjak i to - batećuk, strogi centar grada a ti jedeš takoreći u šumi. Prolazi kuharica sva okrugla, sa širclom, vesela, sve pogleda, ma ko mama nama svima, deca, kaj, jel dobro, dajte mladi gospon kaj se mučite, veli ona Berislavu, ko je videl picekovinu vilicom i nožem jesti, ovo je domaća kuhinja, lepo batak v rukice i papajte. On sretan ko beba, sećam se rekel je da mu je stara bila stroga i sve nekaj po pravilima, a ovak bu se bar najel.

Ne znam di je Berislav danas ak je još živ, ali se spominjem matere i oca Bandiću pa da su mu triput mrtvi, gradiš nebodere, vodoskoke, centar grada ti vapi za obnovom, vrati nam Zagorca i kavanu Korzo, a i kad je gužva ujutro i popodne, pusti Ero koji bus i tramvaj prek Novog Zagreba više, bar dva na sat, patimo!

Uđem u dućan koji se tada, ničim izazvan, zvao ZIG. Tam je bilo svega. I kupujem sineku auto. Vidim jedan malički, tada 2,5 kn, i uočim jedan lepši, veći, isto nije bil skupi, i dok sam ga gledala, da mi ovaj prvi ne smeta, metnem ga u džep. Odem na blagajnu i platim velki auto. Tražim vani ključeve od svog auta (kojeg više nemam, naravno) i nađem mali auto (auto je auto) uletavam na blagajnu i urlam - ukrala sam auto!!!! U dućanu tišina, muk, neko traži mob da zove murju (nije bilo mobača ko danas). Smije se Štefica na blagajni, pa kaj vam je suseda, pa znam da niste namjerno (normalno da nisam inače se ne bi vratila), pa bi sutra vratili nofčeke, svaki dan ste tu, reko ništa, u međuvremenu bu mi murja doma zvonila... Posle nekih pol godine nama ukrali pravi auto, Ladu Njivu. Oće to. Našli su ju ili ga drugi dan jer se prekupac napil ko svinja i zabil u neki auto kod Folke a tam blizu je murja imala zasedu kod nekog džambo plakata i vidla kak šofer iz udarenog auta oće mlatit ovog poštenjaka u našoj Ladi Njivi: Naime, na muriji se srdil da je on auto pošteno platil 120 DEM-a i da zakaj ga sad optužuju (DEM, onda znaš kad je to bilo. Bilo je kad su vredili demovi). Eto, dolazite u ove krajeve samo sa ZET-ovim tramvajima i busevima. Tu se krade sve kaj ima kotače. I nije ZET-ovo. Za sada.

Oznake: auto

Jebote žgaravica, pričaju na teveju da su neki lek našli kaj je kancerogen, a lječi žgaru. E da, sad se piju raznorazni lekovi protiv žgaravice, a ona nastaje ovak: nerviraš se, krivo jedeš, neredovno jedeš, jedeš uopće, živiš brate sestro, živiš, ko ti je kriv, oca pokvarenog ti jebem, odma žgara, odma lijek, jebote lijek više! Pa i nek su kancerogeni (lijekovi prosim lepo) kad smo seljačine! Kao nije elegantno piti sodu bikarbonu: U obje trudnoće (svakoj pojedinačno prosim lepo, ne ukupno) sam pojela valjda kilu i pol sode bikarbone. Rekli su mi - imaš žgaru, deci raste kosa. Kod prvog poroda pred kraj (havarije) rekla mi sestra Hasema u Goransko primorskoj ili kojoj županiji, ko bi više pamtil nakon 8 sati muka Isukrstovih: Seka, ajde, stisni još jednom, ima kose ko ti. Kakvo stiskanje, nabila mi se dr. Vlatka od cca 120 kilna na trbuh i još se čudim da se nisam raspala. Što od žgare što od poroda.

Eno djeca velika i ždere ih život na najjače, ko prave Hrvate! Može ne bit kruha doma, al sode bikarbone - ne igraj se životom. Ne, rwat mora imat u kućnoj apoteki - kortikosteroide, antibiotike, po mogućnosti antistatik, antihistaminik (nemam pojma kaj to je), Antišu, antibrbljavitik, sve moraš imat doma. A sve jer je soda bikarbona prejeftina.

Sjećam se doktora Petra Tocilja koji mi je rekel: Draga moja, svaki domaći (tada je to značilo jugoslavenski) jeftini, neukusni, dapače, bljutavi, neelegantni lijek, dostupan bez recepta, ti je najučinkovitiji lek, buš vidla jednom da je to tak. Vidla ja, dragi doktore, malo je takvih ko Vi.

Štef u Prigorju je uvek u onom džepeku na muškim šuljama, ono s leve strane - di je srTce, imal onu okruglu dozu sode bikarbone. I malo si je srknul tog praha nakon svakog gemišta, sećam se ko danas, živ bio, Štef!

Oznake: soda