Kad sam bila mala pitala sam tatu zakaj ljudi pobireju čike po cesti a njemu je bilo neugodno al mi je objasnil da su siromašni i da nemaju za cigarete. A meni je bilo žal. U petak, kaj, jučer, čekam šugavu 14icu ide lik i bez pardona skuplja čikove, a meni opet žal, povijest se ponavlja samo kaj sam ja omatorila.

Do doma ono, odem u dućan i ide na blagajnu neki siromak s kolicima, suhi, hartavi, ja ga puštam veli on meni gospođo kaj se vi mene bojite? Reko ne bojim se nek sam široka pa nebumo mogli proći. Da bu se rađe on maknul jer sam ja žensko. Posle na blagajni žena krivo shvati da je htel nekaj prevariti, a možda i je bogec, litru jogurta za litru mleka, neku siću, još pita ko fol jel dela onaj bankomat vani, i tak, vidim kupil jagodni jogurt za sebe i solidno hrane za nekog pesa kaj ga je čekal, izađemo van i velim gospon lepo od vas kaj ste tak fini, vidim ima još zagrepčancih, veli on nema gospođo, ja sam zadnji. Ajde reko valjda ima još koji, da nema. Reko imate dragog peseka, da je draga, da to nije pes, da je čovek. Reko čujte kakvi su ljudi bolje da je pes, bar vas bezrezervno voli. Da je, da imam praf. I da mi sretan praznik, veli on znate to doduše nije moj praznik, al se ne dela, pa se tak veli. I tak.

Nekidan kraj mene, čekam tramvaj zvan čežnja i/ili ludom radovanje ide jedan stvor, ne znaš muško il žensko, malo smrducka, oni zapravo sve kaj imaju na sebi nose celu godinu. Kužim da je žensko mada ima bolji brk neg Grunf, oće sesti (svi se miču na bar 10 metrih - da jel slobodno, reko izvolite (lepo prosim se tak veli!), da fala lepo i sedne na klupu i ima neke jadne šibice i nemre upaliti pljugu kaj je našla na rubu tračnice. Upalim joj turskim upaljačem i molim se Budi da me ne žica da joj to poklonim, to se obično dogodi. Ona sretna ko beba, al kak fuflja nije kaj ja ne bi zdržala s njom pričati nego ju ne razmem pa sam se pobrala, onak polako, kolko s ovom kilažom nenapadno i mogu.

Kak oni malo trebaju da im se vrati sjećanje na dostojanstvo. Od Trga di sam si popričala s onim gosponom kaj na Trgu glumi sfingu, imal je čik-pauzu, reko gospon vi ste meni jedamput namignuli, veli on ne jedamput, reko znam, al ja se sećam jednom i zmotala sam se i pocrvenila, pa se čovek smije. Uz ispriku mu uvalim zadnju siću, ni tri kune, sve mi neugodno. Čovek zeme, fini je gospon, a po to je na Trg i došel. Uglavnom do Kolodvora me zaustavilo 3 ljudi i žica lovu, i to ti se u ovo doba korone unese u facu i šapće, to su neke koronarne fore. Reko nemam, sad sam dala jednom potrebitom zadnje (jesam onom na trgu, al zato kaj nije žical). A ciganica si navlači hlače i gleda jel joj dobro stoje, sretnu nam se pogledi, reko ma ko bog vam je, smije se i ona, reko lepe su i tak.

Onda uđem u tramvaj kad otraga neko drglja Argentina bla bla te kjero mučo mučo i tak nekaj, jedan đitru drugi neku dječju harmoniku i taj onda ide sa šeširom i ja mu uvalim cenera i velim gracijas. Joooooj, pabla espanjol, velim - ne, mia miha trabaha in Barcelona (osim kaj lažem ko svinja jer se vratila a da bi u Lijepoj našoj dobila otkaz, i to je trebalo biti mi iha ...a ne svetii Miha) i on meni palac gore, ajme ljudi, koji zubiiiiiiii. Presjedam u 14 opet oni tam, te kjero mučo mučo i ide taj sa šeširom pa velim ja njemu - lei mi segue (to je talijanski al veli kći da je kužil), velim mu na engleskom - da bum ostala bez nofcih ak buju me pratili, ode on misli da prigovaram, ma aspetaaa (opet talijanski) vičem ne, ne, sad mu uvalim zadnje 2 banke, našli su me, kaj mogu, petak, depresivna, umorna, sveg mi je dost, a oni se kesiju ko da je svet tek nastal - jedan naš domaći momak mu se smije i pokaziva palac gore, ovaj njemu, baš lepo.

Onda je taj kaj sam mu zlagala da mi je kći još u Barceloni, nekaj šapnul ovom kolegi s kitara romaaaanja pa se ovaj naklonil, smije se (ajme koji zubi), sklopil ruke i viče mi - hvala, hvala! Eto tak se provodim, super. Vičem ja buona fortuna, eto tak...

Idem u penziju i učila bum španjolski.

Ak onda počnu po tramvajima svirati kinezi, najebala sam bum morala kineski učiti.

Oznake: Zagrebom pomalo