Kad su u TV dnevnik u udarnom terminu ubacili reklame mislila sam da mi je neko uvaljal drogu u hranu.

Upalim komp da vidim TV program, iskaču reklame za tenisice i neke ženske koje zgledaju ko stalak za infuziju.

Prijavim da to ne želim primati, iskoče neke ženske koje zgledaju ko stalak za infuziju i još iskaču reklame za tenisice. Ni to neću.

Idem na e-mail, reklame stisnu sa svih strana, ne znam kaj opće tražim.

O blogu da ne pričam. Tolko mi reklame prekriju ekran da svaki put poludim i smotam jer oni brane moju privatnost, OK, al me to zamara i u duhu zaštite dobivam novu šifru. Na kraju ne znam ni kak se zovem pa pitam kćer. Sin psuje iz druge sobe da jebo reklame da se sav ubil u reklamama, čak i onima na koje je nasjeo i kupio to nešto.

Tražim podatke o npr. Staljinu, tamo cicnhalteri i potkošulje za neodređeni ljudski spol. Na kraju ispadne da je Staljin avangardni slikar pod čijim je utjecajem bil Da Vinci.

Oću pogledat neki filmić na Watchu, pol filmića ne vidim, reklamiraju Mekdonalc, osim kaj odma dobim žgaravicu, dok maknem sve reklame zaboravim kaj sam htela gledati.

Najbolje su one reklame kaj moraš prvo kužiti da je reklama jer ti ober samo ostanu bukmarksi, ne znaš više jesi opće na svom kompjutoru (koji se a propos počel kvariti - gasi se i pali sam od sebe, valjda od reklama?); tražiš onaj X da ju makneš s pogleda, a ona sakrivena tak da si prisiljen pogledat celi izbor veša i kreveta, kremureština, vešmašina, bušilica, onog kaj se nekad zval mixer, informacija o doškolovanju i novim knjigama kvalitete Sanje Pilić (očaj) i/ili Nives Celzijus (katastrofa) da ne govorim o knjigi Vlatke Pokos čije listove (knjige) moj stari ne bi upotrebil ni za glancanje prozora.

Dođe mi da izvučem staru Olympiju, mehaničku, i pišem na nju i šaljem pisma poštom. Telefon se pokvaril, nemreš ni ekipu za koronu nazvat. Zato smo valjda još nezaraženi. Al ne treba gubit nadu.

Nego: Kaj ne bi oni nama trebali platiti odštetu za duševne boli i izuzetan moždani napor kaj brišemo te reklame?

Oznake: reklame

Ima povijesnih zabluda kao
- ak nemaju kruha nek jedu kolače - navodno nije rekla M. Antoaneta nego neka smuca na dvoru
- arapski brojevi su originalno indijski, al su Arapi tam jahali i mlatarali i uzeli brojeve
- većina zna da ruski čaj nije ruski nego kineski
- boja, inat, sapun, jastuk, kat, tavan, bubreg... itd., su kao hrvacke riječi, e viš, tak su turske da turskičkije nemreju biti, a mi ih uzeli pod svoje.

Al ono kaj je mene mučilo nanajjače: Tek kad je starije dijete završilo faks i u konačnici, mašallah, ostalo bez posla, shvatila sam Prusi nije stari naziv za Ruse, mrzila sam povijest (sad je i mrzim i prezirem). Za Istanbul sam znala da je na nekom morskom prolazu, e sad Dardanele ili Otrantska vrata, bogu i meni svejedno. Mada sam, jelte, na svim veselicama pjevala i onu - U Stambolu na Bosporu bolan paša leži (pričam o pluskvamperfektu kad se na svakom derneku pjevalo sve)

Zbog Aleksandra Velikog sam u gimnaziji kod prof. Martinčić koju sam čak i ja volila - za istu lekciju dobila takve dve kulje da mi buju zadnja misao na samrti. Kad sam navršila 36 godina rekla mi je jedna gospođa iz Zagreba (tad nisam živila u Zagrebu) da Aleksandar Veliki i Karlo Veliki nisu ili nije ista povijesna ličnost, a da se Aleksandar Veliki zval u miletu i Aleksandar Makedonski.

Bemise za njih sve, ja znam kad dođe Makedonac s rog paprikama na Dolac da ga (no ne njega nego papriku) po mirisu nađem. On me SVAKI PUT prevari za jednu papriku, i rekla sam mu to, on se smije - veli nisam, reko jeste, i svaki put me tak prevarite, al ja ću doći opet jer to tako šarmantno i drsko izvedete.

..

Oznake: povijest

Oće l' više ta korona krepat, krepat ćemo više svi od muke kaj smo svi doma, nego kaj bu nas ona potamanila.

Kak doma uvek sfali najvažnije, ode jedan član naše vanilije u Špar po krumpir i kupi majonezu mesto tog kruha (!?), a ni kupil ni sok koji ne trebamo. To je u redu. Drugi imaju doma germe i brašna, a moj frižider otvoriš, majoneza ispada, što staklenke, što one u plastiki di pol ostane pa se baci ak ja ne režem i skupljam na tri-četri šnite kruha (kojeg nismo kupili), pa oni jastučeki di je više zraka nego majoneze... Ne treba nama jastuka za spavanje, ima majonezinih! Od silnih jastuka bu mi na kraju frižider zaspal!

I tak, dođe član doma i veli - čuj, tam neki mudonja u redu pred Šparom rekel krivu riječ, drugi još kriviju i nastala tučnjava. Eeee al su se i njihovi cuckovi pokefali, koje su ti mudonje kao išli prošetati, a ustvari nisu išli ni po kruh ni po majonezu nego po pelinkovac (nisam ni znala kolko pelinkovca se proizvodi, majkemi, nikad tolko flašica nije bilo uokolo). Pa je došla murija, za svakog po jedna kola i tak.

Iz zgrade prek puta svako malo čuješ - ja bum poludel/a, ja ovak više nemrem, nek ide sve u pizdu materinu! Isto se čuje u zgradi prek od naše strane. Od silnih vjera ne znaš koji se bog više spominje.

Na momente mi dođe žal korone...

Oznake: blagdani

Dnevnik za vrijeme korone, nastavak od zadnjeg posta:
- da poludiš
- za poludeti durch-marsch
- ponorilica

Ne znam se više razgovarati boktenemarad, doma uvijek isto, kava uz teme - oderana ista koza jedno 700 puta i jel trebam kaj skuhati.

I kaj. Al eto moram do dućana. S poznatima se na cesti pozdravim klimanjem glave ili mahanjem, i to ono preko neke stvari, niko da digne ruku i mahne, visoko, ko Grunf, onako tipa: Ovoliko je bio napadao snijeg 1942. kad sam se borio u Staljingradu ali ne znam na čijoj strani.
Ko da su se svi nekak smanjili, pogrbili.
Ni lokalnih pijancih na cesti!

S nepoznatima se priča jer moraš čekati pa kaj buš, pričaš, tj. oni pričaju, al tak da oni imaju masku. Preko maske toga šal i ober još stave ruku savitu u laktu pa ti veliju nekaj - fte lp prm el mž zn el imj pathku u knzm (!!??). Što sam nakon 3. ponavljanja shvatila kao - čujte lepo prosim jel možda znate jel imaju patku u Konzumu? Jok, imaju ovakve guske kak si i ti, mislim u sebi, ono, dućan velki ko trafika, Konzumić, ne Konzum, valjda dučanček na sklaplanje, još da patke imaju, a zakaj ti pak ne metneš još i poplun od perja prek face, posle ga opereš doma u vešmašini, na iskuhavanju. Po jeftinijoj, noćnoj tarifi. Viš možda je žena misla žive patke, da iskoristi perje?

Tak su svi živčani vani da sam u šugavom Konzumiću kaj inače ne dela jer nema ko (ne lažem, provjerite!!!), al sad jelte radi: Alzo u brzini kupila ajvar za francusku salatu (!!?), najdeblji kruh (mrzim onu digitalnu sredinu kruha, nespečenu, sami digo kvasac), 2 litre jogurta mesto 2 litre mleka, i zaboravila peršin. Mesto paradajza u tubi sam kupila kokakolu koju opće ne konzumiram!

Saznam danas di bum popodne kupila jeftiniji kruh jer ono od 14 kuna od jučer, pojeli smo koru od kruha, nakon kaj sam brašno postrugala nožem, čemu to brašno???? Speku kruh, zamotaju u celofan, a prije ga potunkaju u brašnu, O, Allaše!? A ono sredina od kruha mriši nekak na blato i taj digitalni dio kruha uzmem mrviti kroz prozor, nije bilo dve šakice, pojela ja s onim jogurtom iz prethodnog pasusa.

Nema ptica!!!!! Obždrale se, hrane se baca da se rasplačeš, ja bih uzela za doma da me nije sram!
Dakle mrvim taj komadić kruha, vičem ptičiceeeee, evo fruštik, ajmoooo, ajde vrapci dok nema vranureština, ajmooo, papica, doručaaak! Bacam to na travu, metar od zgrade, ajmooo tičice, doručak na travi!

Al u dućanu nema peršina.

Oznake: samoizolacija