O.K. Subota je navečer. Dućan Prehrana dela do pol 9. Napravljen je tam sastrane od štengih onaj kosi - nešto za mame s kolicima i invalide. Kak da velim spust ak se izlazi, a uzlaz no dobro...
Tu se redovno neko parkira. Ne redovno nego redovito i najredovitije i uvijek i uvijek i na proljeće ako se vratiš (za stariju generaciju Malena). Na užas jedne susede kaj jako voli psovati da kaj sad tu baš neko iz Slavonije, Vukovar i to (a fakat!) reko nema veze ko je tu se NE parkira. Konačno je neko izvojštil da se osim znaka povlečeju i dve drečeće žute crte do kolnika ono do daske.
Kak je do Prehrane malo veća i jedina birtija u tom dijelu kvarta, tu je uvijek neko parkiran. Jedan je bar napisal - u birtiji sam, zovite broj moba..... Kaj da veliš na to? Jebate kultura na najjače, ono, a???

Onda je taj birc na tom dijelu držal kantu za smeće jer im nekakva higijenična komisija to nije dopuštala držati do birtije na terasi. Gdje na terasi bazdi kanalizacija pred kišu da nije za izdržat al to kao nije niko kriv. Bazdi al si u bircu i svi pušiju ko ludi ne bi li se zatomil smrad kanalizacije. Nebuš sad Bandića zval jebate.

Idem vidit kaj ima na popustu i vidim parkira mlada cura negdi treći pokušaj. Taj prolaz je zbiljam za neverovat, usko buraz, zna se čemu, za invalide, halooooo!
Gleda ju frendica kojoj se obratim:
- Dobra večer, oprostite je l' se to vi tu parkirate?
- Da!!!!! (ton bijesan)
- Mislim, ovo je mjesto za prolaz invalida i kolica s malom decom, označeno je žutom bojom, piše...
- Je malo-prije-je-tu-bil-parkiran-jedan-istotak-i-kaj-sad!!!!!
- Razumijem. Što pokazuje da nije bio kulturan kao ni vi sada.
(vjerojatno mi je bilo pas mater i to).
- Pa kaj, samo tri minute!!!!!!!!!!
Nisam više odgovarala al za tri minute se puno toga može desiti. Dobro, nije ovo baš Hitna služba al nije ni fora.........

Uđem u dućan, kupim to kaj je na popustu, pogledam jesu curama podočnjaci neš tamniji nego u pol tri kad sam bila u dućanu, ukratko ispričam, jedna niš nije razmela druga veli - niko ne misli da bu njemu danas-sutra taj dio nažalost zatrebal.

I odem doma i mislim si isto kaj i u prethodnom postu, jebem te zemljo Hrvatska, tebe i tvoju kulturu. Sad sam matora i sad se tek usudim reći kaj mislim jer su nas odgajali da čkomimo i budemo fini. I ostala sam fina (u granicama razumnog) al jebemumiša mesta za parkiranje, jest ti Trnsko neko naselje da u subotu navečer nemreš naći slobodni parkplac, da bog da ti nikad ne zatreb'o. Parkplac dakako.

Oznake: vozačka kultura

Blog je dostupan svima, al ja ću se blogeru GP-Zagrebancije dodatno ispričati kaj mu kradem dio komentara i inspiracije. Sad nemam vremena jer bum zaboravila kaj sam htela napisat.

Dakle na spomenutom blogu je objavljena slika jednog stričeka u Bogovićevoj, u Zagrebu, a koji striček prodaje slike; iz komentara se vidi da ga murija baš ne obožava, da skratim, ovo je moj komentar na tom popularnom blogu: Ak se ne varam gospon je "packal" to negdi u centru, je l' u Jurišićevoj - nebitno, leđima okrenut prolaznicima tak da se vidlo da on packa.
(a ne njegov unuk, kak je neko spomenul).

Uz moj talent za crtanje umrla bih od gladi. Znam nacrtati samo kozu, vježbala sam mjesecima. I inače ni ribu ne znam narisati: nemrem tak dugo pod vodom zdržati a i nešto zadnjih 12 godina nisam bila na moru... Nema se.

A svak se snalazi kak zna. Ovaj pokušava sa slikicama. Vjerojatno to ne bi radil da ima normalni život što uključuje normalna primanja. I sad trebaš za sve dozvolu jebate, još malo buju tražili dozvolu ovjerenu kod javnog bilježnika za skupljanje flaših. Nekad, za vreme one grozne Juge, je dolazila studentarija iz Evrope i to i izrezivali su profile uživo, samo gledajuć, od prve, nikad nam to nije bilo jasno, a iz onog crnog kolaž papira - ak se ne varam to je to, ili su te portretirali za neku siću daj kolko daš. Mene je uvek bilo sram sesti tam i čekat 2 minute; a neki to i danas čuvaju i voliju. Al bilo je lepo i nekak nije bilo ko gle sirotinju na kaj je spala...

Kad vidim ko pobire flaše po cesti mislim da smo ko društvo skroz propali, a nismo, kaj bi. Kaj mi je neugodno reći - i ja poberem kad me niko ne vidi pa me posle sram mislim možda je 50 lp mogel zaradit neko kome je potrebnije... Al moram, naime: Prije sam skupljala lipice, davno, dok sam šetala s bebom u kolicima sad više - do 50 lp niko neće kičmu sagnut. Pa smo kupili kruh, pljuge i čokolade, ono, skupilo se. Ja se sad mogu sagnut al ko bu me posle uspravil. Nekidan sam našla 2 kn, reko to pak nebum ostavila, to mi je taman za kavu na poslu Kod Fatime (kavomat). Klinac, nemreš se ustati!!! Na koljenima sam došla do zida i nekak se ustala. Sutra idem na plac kupit nove hlače. Fakat mi se isplatilo.

Niko nije pomogel valjda su misli žena pijana, ko ju šljivi. U jednoj nama užasno primitivnoj i zaostaloj Turskoj se nesmeš ni popiknuti, batesova odma ti troje ljudi doleti i pita jesi dobro, jebem ja svoju državu jadnu državu jadnih ljudi. Viš, da mi je neko pomogel, morti bi ja još tih 2 kn i poklonila, ono evo za frizuru.

U tramvaju jučer momku od kojih 20 godina poispadala sića. Nasrdil se, normalno! i skuplja, još nije bil ni nekaj prosti, šutnul je jednu kovanicu z nogom, onda je videl da nije baš 5 lp pa ju je pobral. Kak smo bili facama okrenuti ja pardoniram i velim - glečte, dogodi se, budite sretni da se još možete saginjati, ja kad mi se to desi mogu samo plakati. Prihvatil je i veli - znate kaj gospođo, i kod nas mladih je to problem, zato sam se tak i nasrdil, ma! No dobro završimo spikicu smiješkom i to.

Dakle, to tak mi malo flaše skupljamo i kao bumo išli na more. Pa smo skupili 20 kn. Pa je dete trebalo za gablec pa sam mu dala 20 kn tih iz te kasice i sad jebiga nedemo na more!!!!

Nego još o flašama: Gospon koji čisti naša tri stubišta je ostal arbeitslos i svakih sat vremena obilazi kante, čujem ga točno u isto vreme svako jutro taman kad zatvaram vrata od stana. A nabere flaših onak, nabavil je i posebno velke vreće.

Jedna suseda se piga veli nema flaša niti jedna otkad on čisti. Pa i nema, složim se ja i skužimo kak smo obadve znale pobrati flaše kad je neko ostavil sastrane. Ili sastrane ili na kanti ili na onoj kutiji za plin, vodu, nekaj. Sad ostavljaju flaše od mleka i ja to uzmem i hitim prek puta u konteiner, nekak se tak opravdam. Onda neki pametni ostaviju flaše na pol u kanti onak na pol pod poklopcem, razmeš - tak da ak ih želiš samo povlečeš, jer ak ih ne povlečeš, padnu na pod, nema smisla uznemiravati susedstvo, zemeš flaše (obično su dve od neke mineralne vode od litre i pol, viš kak pamtim). A zapravo si ušel u smećarnik s plemenitom namjerom hitit svoje smeće od doma, e jebiga i moraš uzet prvo te dve, ni ti lahko, al zemeš.

E, a neki zamotaju flaše u 15 vrećica tak da ak baš oš do nje, izvoliš to otvarati sve uz ostatke hrane, kutije od pljugih pune čikova, kore od krumpira i ljuske od jajcih, to traje sve dok neko od komšija ne dođe, a mora doći ili ući jer je zgrada velka pa ljudi prolaziju, kaj buš - i ne nađe te in flagranti. E neš majci, ak bu pobral pobral bu neko iz mog naselja, ja još tak daleko ne kopam, a ne ona kaj dolazi iz Krajiške i još nam reda napravi po haustoru - i tak vidim ja jednu kaj skuplja flaše a ja baš bacila smeće i vidla te takve i velim pardon gospođo, simtetamte, jel skupljate flaše (ne, razmišlja kak da spasi Agrokor) - reko - evo ja bum vam pridržala i vrata i ovu vašu vrećicu ako vam se da kopati. Vidim ja da se njoj kopati, ima i rekvizite sa sobom al me gleda jel bum ja s tih 5 flašica kaj ih je do sad skupila, morti kam zbrisala. Tu mi malo digne živac, reko gospođo nebum vam nikam pobegla glečte kolka sam, stigli bi me brzo. Uzmite ove flaše iz kante il nemojte, tolko vam mogu držat vrata. Inače se poznamo iz viđenja al odonda me ne pozdravlja, uglavnom izvukla je još 5 flaša ni A ni ŽBLJ ni hvala i ode. Kupila bum si ja gumene rukavice i nabavila nahereni štap, skoro bum u penziju i flaše buju mojeeeeee, neeee daaaaam!!!!! Sela bum se dole u haustor i štrikala bum i čekala da svi susedi taj dan doneseju smeće, tak 8 dana u tjednu. Jer neki dolaze kasno pa se i to broji ko dan dodatka. Nije protiv zakona (bum provjerila).

Nekidan je neko ostavil uredno 10 flaša u čistoj vreći samo tak kraj kante, ja sam to samo tak odnesla doma. Možda skupimo još 15 kn za more, a i ak oni jebeni automati u tramvaju nebuju na moje tiskanje onog za vožnju od 30 minuta i prislanjanje kartice ocaparivavali i dalje 10 kn, možda stignemo i na skijanje.

Znaš kaj: Ni to me tolko ne boli. Nego vidim u smeću skupi kruh koji si ja nikad ne priuštim, onaj okrugli po 12 kn, original u celofanu, pa francuz od kuruznog brašna, neotpakirani, kutiju s jajima (kutiju sam pobrala za kolegicu na poslu koja nosi jaja sa sela i jaja poispadala, posle smo gledale - neko je to hitil jer je taj dan bil dan do kad su kao jaja upotrebljiva, vrećice s hranom još neotvorene, malo je povrće povenulo...). Zaboga ljudi umiru od gladi, ono dete tati veli da je gladno (bilo po svud, i u novinama i na TV) bar ostavite sastrane, još malo nekog morala, simpatije, empatije, stila, zaboga, svi hodate u crkvu i gundžate kruh naš svagdašnji daj nam danas. Ma ak niko drugi, bu štef uzel, možda ak već nesme imat doma pajceke, skriva u podrumu tri kokoši, ak mu ih nisu ubili, pa nek koke pojedu...

Lepa moja hrvacka.

Oznake: flaše

Moj sinek nemre naći posel. Niš novoga, ovo je Hrvacka. Radil je dvaput po 6 mjeseci na tzv. javnim radovim i bil sretan ko beba, održavanje okoliša i malo po zgradi, s gosponom Darkom koji je tam domar. To je bilo baš lepo, a plaća ne pitaj, 2.300 plus prevoz. I topli obrok, milina.

Sinek sad ne radi i ko zna kad bu, pa pomaže mami doma, a ja mu tu i tam nekaj skuham pa onda skup ribamo zagorene rajgle. Ne kuha mi se više, a i ta riža baš mora zagoriti, bez veze. Mrzim rižu. Kad nam to sve dopizdi onda sinek jede riblje konzerve. Oću reći ne konzerve nego ribu iz ribljih konzervi.

Sauga. Sauga sve, na Hreliću je pokupoval sve moguće nastavke za stari sauger, čak i one kaj mu čovek jednostavno nije htel prodati, veli nije to za to. Ovaj uporan. Posle je to sve pohital mesto da je vratil čoveku nek se pomogne i proda nekoj drugoj budali. No dobro. Onda je išel saugati gornji dio ormara da ne mora brisat prašinu, a tam je u uglu bila jedna uramljena slika iz Egipta, s teškim okvirom i vrlo dekorativna i uvjerljiva, kao papirus s nekom ludom porukom, nešto, pa pod debelim staklom. Skrivala je dio koji kći i ja nismo mogle dohvatiti s četkom kad smo farbale sobu.
Slika je završila iza ormara a da bi se do nje došlo trebalo bi rastaviti celi regal. I to bi prošlo al se regal sigurno više nebi mogel složiti, već ga je popravljal majstor Boris.

Onda je sinek malo saugal kupaonu. Ne, nije razbil nijednu pločicu al je razbil špigl, jedan od ona tri na toaletnom ormariću, naravno srednji. Pa me nazval na posel da mi to veli. a ja sam ga poslala u pizdu materinu. Jesam. Kaj nisi mogel razbiti levi ili desni špigl, kak bum se sad ovak debela još mogla i počešljati, bum išla z glavom levo - desno da vidim kak to sve zgleda.

Otkril je da postoji vešmašina. Stara je jedno 20 godina al dela. Ja stavim deterdžent a on kad ja ne vidim doda još /veš bu bolje opran/ i mašina počne pjeniti, celo naselje u raspjenušalom deterdžentu do 3. kata. Došo majstor veli Gooospođo, pardon, ono, pa kaj je deterdžent pojeftinil, pa sve vam je u mašini zaštopano, smanjite doze, to ni kanalizacija nebu podnesla! Do vas sam došel s gumenim čamcem, jedva sam vas našel!
Sinek je danas pral ono staklo na vešmašini. Ostalo, ono, stranice vešmašine nije ni pobrisal, ali staklo mora biti čisto jer je imal baš deterdžent za pranje stakla, a ne stranice od vešmašine. A on i moja prijateljica znaju sesti i gledat kak se veš okreće. On jer je sin svog oca osim kaj je i moj, a ona jer ima dva fakulteta pa je prolupala. Veliju da ih to smiruje. I stolček si doneseju i gledaju. Veliju kaj - ko tv u boji. Ne gledaju beli veš.

Odlučil je sinek oprati baš beli veš. Pidžama mu je svijetlo plave boje pa ju neće metnuti s belim vešom nego s mandurama ili blatnim trapkama. Svaki put moram održati predavanje.

Al je zato opral na 95 stupnjeva jednu moju vunenu vestu jer je bijelo/svjetlo roza boje. Vesta nikad nije bila čistija. Predivno. Skinula sam gumbe jer su novi i lepi a Vestu spremila. U kantu za smeće.

Sutra bu vjerojatno usaugal papigu Miciku.

Oznake: čišćenje

Bajke nikad ne spavaju, veli bloger GP-ZG, i ja se slažem.

U petak putujem na posel, 14-ica, svi normalni bulje u mobač ili se nadvikuju kakav je bil kontrolni iz fizike, ja čitam Bajke istočnjačkih naroda. Najedamput dobro jutro, kontrola karata. Kak nisam čula da je nekom to rekel prije, a pun tramvaj školarcih i studentih, reko to je neki štos, čitam dalje. Gospođo, kontrola karata. Ja pogledam onak nakratko kao ne zanima me naročito - mislim kae studoš mene si našel razbuđivati. Smješkam se. Smješka se i on. Mislim od sve raje u tramvaju našel je ženu koja ima sto godina i čita knjigu. Mora da je knjiga sumnjiva stvar danas u nečijim rukama knjigu za videt... Reko jel to neka zafrkancija, veli mladi kontrolor - nebute verovali al nije. Sad ja pogledam kak treba i skužim da je fakat kontrola jer je imal onaj stroj u ruki i tak mu ja dam kartu, i to sam ukucala 10 kn, boktenemarad, sva sam si odma bila fensi i kozmo. I šik.

Njegov prelepi kompa, još mlađi, nasmijani od uha do uha, stal do mene i gleda i veli - čujte gospođo kaj vi to zbiljam čitate bajke? Je, reko' čitam, uostalom vite (fakat piše na koricama) gore piše - Knjiga za svakoga. Aha, veli taj mlađi - Aaaa, ono, jel zanimljivo?
Meni neugodnjak, nisam se još razbudila, nemrem parirati, velim ma je, a znate i vicevi o Husi i Hasi vam potiču odavde (sad bi ja njemu razvezla, luđakinja, mada ima prepoznatljivih viceva). Aaaaa, dobro, vidi mladi čovek da sam se zbunila, još jednom me dobro pogleda, smije se od uha do uha sad na najjače, veli dobro je gospođo, samo vi uživajte u bajkama, ugodan dan i pa-pa.

Ni čudo da su samo mene pitali jel imam kartu, ko još opće čita; ma ko još uopće bajke čita, pa još u ovim godinama, normalno da sam bila sumnjiva.

Oznake: bajke

Upozorenje: S obzirom na manjak kulture slušanja/čitanja ili uopćeno praćenja onoga što ih se osobno ne tiče, višekretno, ovo je zapravo vrlo neinteresantno štivo za sve prosječne Hrvate.
No ja ne znam kaj ko o sebi misli, a blog je moj.

Dakle nakon odgovora da su svi krivi osim nje, Brankica Špoljarić spomenuta u nekom drugom postu, se nije očitovala na neplaćanje invalidnine mom sinu, a u trajanju od 11 mjeseci (nisam upućena i ne zanima me ali znam da u neko vrijeme dolazi do zastare, dakako do danas sigurno). Nije odgovorila niti na svoju izjavu da 350 kn (pardon?! Kako kome - opaska mame blogerice) nije nikakva lova i da bu isplata tek od idućeg mjeseca, nego dakle samo ono gdi se još mogla donekle lažima zvleči, pri neslanju rješenja u računovodstvo, a za početak trećeg puta plaćanja mjesečnih 350 kn; a što sam usmeno riješila s gospođom iz računovodstva čije, kak su rekli naši stari - vredno ime - ne želim povlačiti po ovakvim postovima.

Dakle na moj poziv za opomenu zbog neodgovornosti nije se javil nikakav šef - ponovno se očitovala Branka Špoljarić. Nemreš bilivit.

Tu je Seka Smith pukla i napisala sam da želim da mi odgovori sada novopotpisani šef Domagoj Kronsteiner (ne poznam gospodina ali je navodno u funkciji oberjaltunga u tom Centru) i opet dobivam pismo od gospođe Branke Špoljarić, sanjala sam ju noćima. Da samo želim da mi netko u službenoj poziciji iznad njene, uputi ispriku i izraze nade da se to više neće događati, ni mom sinu odnosno meni s njim, a niti drugima, a ako to u razumnom vremenu ne dođe, obratit ću se Ministarstvu gdje to pismeno neće primiti ministar ali će zaprimiti netko ispod njega ali ipak iznad pozicionirane i očito odlično zaštićene, nedodirljive gospođe Branke Špoljarić.

Očito je istog časa pisano pismeno jer je stiglo istog dana na poštu (jer sam pisala e-mail užasno rano valjda u 7, od doma). Tu ja pričekam zakonitih 5 dana, nek se na pošti ohladi, fermentira, bilo kaj. Pa sam onda otišla predići pismeno.

Pismo koje sam dobila a koje vrijeđa struku, a uz prethodnu digresiju:

Dragi Itko tko pročita ovaj post, blogerajci:

Nijedna sudska odluka, nijedno iole kulturno pismo nijedno išta se ne piše velikim slovima jer TO ZNAČI DA VIČETE, ništa se ne stavlja u bold jer je nepristojno, naglašava se da ste ćoravi i da ćete jedino tako naglašen tekst upamtiti jer osim kaj slabo vidite ni inteligencija vam nije bog zna kaj, a morti bute se i malo splašili i bolje zapamtili alzo tekst je zgledal ovak:



-------
SMITH SEKA (greška: Seka Smith), ime pa tek onda prezime

Poziv (bold, nažalost to sad nebum tražila)

Pozivate se (u boldu, ajme ne u bolidu, vi koji znate moj stil alzo) u Centar za socijalnu skrb Zagreb PODRUŽNICA NOVI ZAGREB, 10020 Zagreb, Aveija Dubrovnik 12/I kat, u (bold) sobu broj 7 u ČETVRTAK DANA 09.03.2017 u 9 i 30 sati A VEZANO ZA NAKNADU DO ZAPOSLENJA - PRAVO KOJE OSTVARUJE VAŠ SIN (TAJ I TAJ) TEMELJEM ZAKONA O SOCIJALNOJ SKRBI A VEZANO ZA PRIGOVOR KOJI STE ULOŽILI
DOLAZAK OBAVEZAN U SLUČAJU SPRIJEČENOSTI NAZVATI
TELEFON 658 5519

Pogodite tko se potpisao. Branka Špoljarić dipl.soc.radnica

Žena senzibiliteta zalutale morske kornjače na dnu mora negdje u Bermuckom trokutu.



Prvo, nema veze kaj nemaju daktilografa ili mu ne žele podastrijeti sve tajne svojih gadnih službenih pogrešaka, kaj je pismo napisano bez interpunkcija, kaj se viče velkim slovima. Nema razmaka na datim mjestima, moj sin koji bi trebal primati invalidninu, a piše s 2 prsta, bi bolje napisal.
Celo vreme se sekiram al tu sam popizdila, a znam da će ovo pročitati netko ko bu se tome smijal i rekel: Yessssss, Seka, to je to.

Dakle teta nije ispunila tri puta svoju dužnost prema osobi s izvjesnim invaliditetom koje ima navodno neinvalidnu mamu ali spremnu za Vrapče, baš si tražim vezu, al ne šljaka, veli napravi pizdariju pa ti ne treba veza.
Eto ja spremna, ljudi moji je li to moguče, jesam.
Kad sam onomad bila pozvana u VI. policijsku stanicu na obavijesTni razgovor, onda je pisalo temeljem kojeg Zakona te članovi i stavci tog Zakna te broj Narodnih novina. Slučajno radim u sudu pa to znam, a kak sam bila udata za nekoga koga je ganjao po Zagrebu Interpol, jebotesova, naučila bih i da nisam na sudu. I još nek ju nazovem. I još mi

se nakon svega potpiše ONA.

E tu smo pukli i ja i moj alter ego i sa suda gdi delam pošaljem tekst e-mailom, sadržaja:


Molim:
- gospođi Branki Špoljar
- na znanje gospodinu Domagoju Kronsteinu

Poštovani,

Žao mi je, ali sam spriječena dana 9. ožujka 2017. doći na obavezni sastanak u 9.30 sati.

S poštovanjem

Seka Smith

--

Da pojasnim: Imam ja hrabrosti i srčanosti otići tamo al veli Božo Konj, jooooj, ja bi im još dosolil, joj kaj bi se ja zabavljal, ja sam si i odvjetnika zel i tužil ih, a znaš zakaj? Zato da to isto kaj mene jebu i podjebavaju, ne delaju drugima! Kak detetu ne plaćat 350 kn i još reći da kaj je to lova, da bu drugi mesec!? A ono kaj mu je rekla da je ukinuto, pa to je kriminal, to treba ubit! Užasno! Za neverovat! Al znam znam ja da bi ti otišla al ti buš se uzrujala, to me muči, sve znaš kaj mislim, saslušal sam te, ti napravi kak misliš da je dobro, pazi, misli si na decu, uvek im trebaš, pogotovo malomu. (Imam tlak za poludit, štitnjača nakon svega otkazuje u skokovima, nije zanemarivo jer veliju deca da me ipak malo voliju i da ak bi ja mogla još malo poživeti.) I samo malo, još nekaj: Kaj ti imaš s njom razgovarat, obratila si se šefu, nijedan nije odgovoril, a ti si svoje rekla, pardon, pardon, pa ta bu te još stukla tak ti piše velkim slovima i u boldu, ne znam, razmisli.


Alzo: Nakon 10 minuta od informacije da nebum došla - dolazi povratni e-mail (strašno je kad ti u emajlu s kojeg šalješ, piše seka.smith@pravosudje.hr odma misle da si opaka faca a ti skupljaš flaše po cesti kad misliš da te niko ne vidi) i ovaj put piše šef, da očekuje da osobno predložim kad bih došla da se obavi razgovor s njim i gospođom Špoljarić.

Upomoć!?

Pitanje za svakog pismenog Hrvata: Koje su ono 4 čarobne riječi iz vrtića ili od doma, ko nije išel u vrtić: Izvoli, hvala, molim, oprosti. To je bilo i u Savskoj na jednom zidu, jedan krasan bloger je to i poslikal kolko se sećam.

Da je odma napisal: Ispričavamo se na nenamjernoj (naravno da Brankica niš ni kriva jelte) omašci, nadamo se da se ništa slično više neće dogoditi, drugarski pozdravili s poštovanjem, taj i taj - ja bi im još poslala i čestitku za Novu godinu. Ne želim se ni sa kim upoznavati pogotovo ne na njegovom terenu, nema šanse još jednom to sve proživljavati a još manje gledati Brankicu u bijesno lice. Tolko se još volilm. A ovaj dio sage je za mene gotov. Dakako Herr Domagoju bum to ukratko objasnila, jer imam dobar kućni odgoj - pitam se kaj mi je taj odgoj donesel osim sekiranja, al kad je već tu...

Oznake: socijalna skrb