Godine idu i svašta ti se desi

09 veljača 2019

Rasipala sam se u kuhinji na pločicama jučer popodne ko palačinka. Ne znam kolko sam ležala uglavnom nisam mogla ustati bolila me glava i čekala sam da dođem sebi. Pijana sam od lepog života. Ct-mozga i ona mikrovalna kak se zove magnecka rezonanca su navodno dobre pa ne znam kaj to bijaše. Dovlekla sam se do kreveta, čula sina kad je došel s posla i spremil se za van i kroz sobna vrata izmijenila par riječi - jesi dobro, aj bok, provedi se i to. Čula sam kad je došel.

A kad sam se pogledala u špigl otišla u kuhinju, namočila kihunjsku kirpu - tak nekek i držala na čelu, imam čelo ko jedna suseda - koja čelo jedino i ima, visoko, izbočeno, samo kaj je moje plavo. Onda mic po mic otkrivam da mi je desno koljeno triput veće nek je normalno, da imam šljive na ramenu, celoj podlaktici, palcu, nesmem se micati. Rebra ko nakon vožnje u ZET-ovom busu 607.

Ma ljudi moji nije da se žalim, ma nije to

Nego jutros idem piškiti, čula sam kad se junior vratil, sve me boli ne znam kak bi hodala (imam respektabilnih 105 kila na 164 cm) i vidim na parketu krv. Odma dobim apneju od straha, odem u kuhinju di on raširi hlače i šulju (prozori otprti, tam se ne grije) kad se vraća iz tih groznih smrdljivih klubova, u strahu da mi se dete nije negdi spičkalo ili da ga nije ko stukel, pregledam, nema krvi, pogledam jaknu, čista. Ajd dobro.

Čak ga najtiše zbudim, kolko sam mogla, da je spaval jamačno me ne bi čul. Veli on da sramota kak je tam krv na podu, da nije od njega i kaj sam izvodila i da kak sam to opala, da tu nekaj ne štima (valjda ono opala u kuhinji a krvi u preCoblju) al da bu on to ipak posle opral (ja sam oprala, dakako i odmah dodala da sam spužvicu hitila i opet pitam jel on dobro, a on meni - da mu je mučno od hamburgera), reko skuhala sam ti juhicu od piceka, znaš da ti uvek skuham juhicu da imaš za drugi dan nakon ružavele. Da zna.

I da treba staviti protuprovalna vrata jer ak opet tak opadnem, neko bu provalil (kad si jedva svjestan, tolko da danas ne znam di su mi one ortopeCke šlape) onda svi znaju da si u komi i svi provaljuju ukrasti dva stara kompa (zlatninu kaj sam imala sam prodala za soma kuna dok sam školovala decu) i valjda nove uzidane prozore.

Pa onda reci da mi rahmetli majka nije bila u pravu: Roditelji su najblesavija stvorenja na svetu. Ja se raspizdila po pločicama a brinem kaj je s njim, a on da kak to i šta, kaj, bez veze.

Da dodam? Kad je moja mama opala (umrla je drugo jutro) i ja sam sva očajna viknula: Mama!!!! Pa kak si mogla tak opasti! Kći veli da još danas ima u glavi taj urlik. Mama je bila energična Škorpija i njoj se ni smrt nije smjela desiti (et d tajm).

Da dodam, volim svoju djecu, svaki je na svoju ruku, ali da je kći vidla krv na podu, doletila bi da me pita jesam li u komadu.

A možda ne bi. Možda bi misla da je paradajzlin. I da se ja zajebavam ko i obično i vikala - Isusek, mama sto godina imaš a tak si neozbiljna. A da nisam bila "neozbiljna" dete moje, nit bi ti sad s faksom bila nezaposlena, a tvoj brat sa završenim zanatom nezaposlen 6 godina pa je uz prednost pri zapošljavanju dobil posel na najjačem minimalcu koji država ima, iz drugog pokušaja i borbe i little help od my friend koji mi je objasnil kome se žaliti i koje novine zvati.

Lepa moja Hrvacka, a ti, majko, što me ne pobaci na vrijeme!? Znaš ono neko ide spavati sa željom da se vjutro ne probudi. Drugi pak kad se zbudi misli - jebote, još jedan jebeni dan.

Volim vas sve koji ste ovo pročitali - predmnijevam naime da ste me razmeli. Slomljeno mi je samo malo mog prekrasnog izgleda. :-) Bolje i to nego "glupi humor" kojim razveselim tete u trafiki, nekom ko mi pridrži vrata kad idem s placa ili neku piljaricu kad joj dam kompliment kak ima dobru robu.

Oznake: opadoh

Plodine II. put

27 siječanj 2019

Prekjučer Božo Konj i ja odosmo kupiti u Plodine (s njima sam se jednom zakrvila na najjače, al kak sve zaboravljam, setila se tek jučer). I dok sam ga čekala na klupici, ono na dve blagajne, ne istovremeno al žestoko onak, izbile dve svađe na još najjačije. Oko vrećica, oko cijene nečega, Božo je došel na vreme i nisam čula do kraja.
Ma, ni to niš: Nisu znali kaj se sprema. Božo Konj naišel na sniženje odjeće, plahte neke i to i veli kaj trebaš tu, i kad na jednoj plahti piše 13,99 ja odma oću plahtu, na drugoj nema ni cijene ni barskog koda, na trećoj nema niš, ni oznake proizvođača (da ne velim uvoznika), ma čak ni izvlečenih niti. Mi na blagajnu, napravili krš i lom. Veli gospođa iza mene - vite kak je lepo kaj se vaš muž trudi za vas. Reko gospođo, poznam ga 44 godine sad se tek ne bi udala za njega i to ne zbog njega nego zbog jednog si bračnog iskustva, veli ona aha, tak ni ja, ni da se još dvaput rodim. Kesimo se mi, blagajnica izbezumljena (mora da je nafiksana, ostala je skroz fina i uljudna), al mušterija treća po redu viče: Kaj s tim plahtama, kaj norite, tu se ljudima žuri, neki idu s posla i ručak trebaju skuhat a ne tu čekati bez veze.
Božo Konj je inače vrhunski ekonomist i pravdoljubac (ne, ne radi za Vladu RH) i gospodin, al je tu zaštekal i mirno rekel - gospođo radim uslugu ovoj gospođi, mojoj prijateljici, a vama ak je dosadno možete si zeti krunicu i moliti da ne čekate bez veze.
Ova iza mene i ja crkavamo, ona od smeha, ja od neugode, ne poznam ga takvog.
Je, je, znam ja vas već, viče ova, vi se fort nekaj bunite (točno) i reklamirate ak je prošel rok trajanja (točno) i onda dobite lovu natrag (točno), i veli Božo Onjko - Lepo kaj sam poznati i kaj branim prava nas, kupaca, i vas bi mogli prevariti da nema takvih ko ja.
Ja pak prenosim ovoj još uvijek nasmijanoj gospođi stvari na drugu blagajnu jer se ova zatvara zbog ratnog stanja. Onda je došla votkinja smjene, pa su se pregovarali, prva plahta je nestala, drugu sam kupila za 29 kn, stara cijena 80 kn, pa je Božo tam pisal protestnu notu, pa je došla još jedna uzrujana teta i urlala na malu na Info-pultu, da bog mater, da bu pisala emajl da je blagajnica neljubazna (to sam već zaboravila, cura je prvak u bahatosti). Onda su zeli moje podatke, još se malo svađali i da sad nemreju niš jer nema pravnika, i da ga nebu do ponedjeljka a vodilica smjene nesme niš na svoju ruku, onda je tam hodal neki čovek i još nekaj mrgljal sebi u bradu da mater i oca i Plodinama i onda sam ja ko prava Zagrepčanka platila još jednu kartu za pol ćuke ZET-ove vožnje; I kad sam došla doma deca su digla na sva sredstva informiranja dreku i galamu da di sam, jedno iz Barcelone drugo iz popodnevne smjene, svi od nekam, al kad su čuli da sam bila s Božom samo su rekli - aha, onda je bilo nekaj ludo zabavno, pak se nekaj bunil. buš sutra pričala.
Kaj se tiče pobune, imam skroz morbidnu ideju i jako sam zadovoljna samasasobom: idući put bumo zeli i Borisa u kupovinu, on čim uđe u trgovački centar odma traži šefa. Još izvana vidi da nekoj tehničkoj robi fali šraf ili da se prodaje posebno a to nije po pravilu.
Ma ljudi moji, to bu bilo za roman, a ne ovak nit novela.

Oznake: trgovacki centri

Ko o čemu, ...

01 siječanj 2019

28. u mjesecu je grdi dan, veliju neki numeroslovci ili kak, numerobrojci, da su ljudi rođeni 28. teške naravi (npr. Džek Niklson jelte pa moj nevjerojatno zabavni i sveznajući prijatelj Branko kog nemre ni bog naterat na neki kviz, zna da bu pobedil al je leni. Kak purger iz Amruševe sve živo u gradu i šire, pozna, buju rekli da je došel s gotovim odgovorima.

I, ko ne vjeruje taj 28 kao takav - imam adut original provjeravan hoće li imalo popustiti i ne rušiti, punih 20 godina (nek je taj adut samo i dalje što dalje (i još dalje i dalje) od mene/nas).

Dakle bil je 28. 12. 2018., dan za teška događanja. Kupila ja litricu sokića za moje detešce, stavim u torbu jer jedan sused iz zgrade broj 4 uvijek visi na prozoru i gleda ko je kaj kukpil i komentira, čak i pita kaj tolko voća kupujem.

I sretnem suseda Željka i raspričasmo se i na kraju kad sam došla doma kužim da mi sadržaj torbe pliva u sirupu od jabuke. Ispsujem sve živo, poizbacam van u kadu, hitim kutiju pljuga, viš mogla sam i pljuge posušiti, ono pljuge ne s mentolom nego s jabukom, al kaj, bila sam srdita. Usput hitim jednu službenu karticu (ne bankovnu) pa sam naručila novu, i kužim da se Nokija 3310 ljepi. To da je posle još kresnula u kuhinji na pločice nije ovdje bitno budući da tu radnju ponavljamo cca jednom mjesečno. Da, je, jedna pločica je okrhnuta

Bljak, užas. No, lepo ju ja rastavim, lagano stuširam iznutra i izvana i vidim ne radi, ljudi moji, ti si Nokia 3310, je li to moguče!!??? Nakon sat vremena je proradila, al kak se u zadnje vreme kod razgovora dužih od 3 minute zagrije pa je hladim u frižideru (ne baš al na otvorenom prozoru - ili ju tam sunčam, ovisno o problemu), mislim da je vreme za novi.

Taj novi je iduća runda proizvode Nokije 3310 al ne znam koji model, al ne znam ni di je ta Nokija.

Branko iz prvog reda (druga klupa do vrata) se selil i našel i dal nam neku neupotrebljenu Nokiju, onu sklisku (bez sirupa) e al sam ja tam di se utakne za glazbu utaknula punjač i nikak da se Nokija napuni! Celu noć, ono ništ. Samo daje znakove da je bateri lou.

Posle smo našli i originalni punjač, bil je s tim mobom.

Jel mene itko može razmeti u kojim sam ja sad mukama, ja sad moram naučiti nekaj skroz novoga, kaj doduše više niko ni ne koristi, alzo upali zgasi, idi u menuet, poslano, zbriši, pošalji, ne pita te stoput oš neš, a dok dođem do toga da se nekaj može poslikati, već bum na Miroševcu. Želim da me pokopaju s Nokijom 3310. Nadam se da bu 28. u mjesecu.


E ste vidli ono došel narkić u dućan i veli on dobar dan, prodavateljica dobar dan, veli prodavateljici: Molim vas jedan keks i sokić. Ova nije razmela, veli sok - i??? Veli on - ć.

Oznake: Nokia

Kako raspolagati novcem

09 prosinac 2018

Sinek odi u dućan i kupi nam 3 ŠPARNE žarulje /pokažem uzorni primjerak koji je geknul/ (još nije bilo onih iz dubokog, ledenih)

Sinek ode i dođe s najjeftinijim najjačim žaruljama jer je zašparal na cijeni. Sjetim mu se oca i smirim se jer ga ne bih ni u psovki, zna se šta. Dođe prijatelj Strujić i objasni mu zakaj je skuplje jeftinije. Ja grlo izderala, nije me dete kužilo, kaj, pa nisam ja električar jebote.

Razbije sjenilo od lampe i mulja da je negdi spremil. Prevernusmo stan, nije to baš tak nekaj da metneš u džep u jaknu pa nema. -To kaj sam ja zgubila karticu od tekućeg i nisam ni tražila nego otišla u bankku i tražila novu, to nije isto. Smije se čovek u banki i veli - pa niste prijavili nestanak kartice. Reko nisam doma mi je. Dobro gospođo, koliki je taj stan? 48 kvadrata. I u tom stanu nebute iskali karticu. Reko ajte vi među cca 2.000 knjiga i hrpe garderobe koju niko nebu nikad nosil, da ne govorim kaj još imaš - ležaj, kuhalo, frižider (taj služi da ohladim Nokiju 3310) nađi karticu, zemite vi meni 5 banki s računa i dajte novu karticu. A kuglu - sjenilo naravno da nismo našli, našli smo novu u Žaruljici ili Lampici i platili 4 banke. Tak se špara!

Dete otišlo na rad na more, treći dan je zval da bi se vratil, sestra ga sat i pol uvjeravala kak bu sve dobro, imaš smještaj, 2 topla obroka, svježi zrak, sunce i more radi zdravlja, pogotovo njegovog, da kaj bu u Zagrebu usred ljeta, bla bla bla. U pol 7 navečer je išla spavati za noć, veli ja više nemrem, iscrpilo me.

Dete dođe s rada u pečalbi, ne javi se u Socijalnu službu gdi ima pravo na 300 kn za vreme koje nije radio po povratku s mora (maaaa, gooospođo, kaj vam je 300 kn rekla bi naša socijalna radnica, tj. rekla je, a on očito prihvatil). Oboje šparaju s tim da ja kupujem kaj treba njemu. Ona se ne trudi da on dobije kaj ga sljeduje, jer ju nisam podmazala. S čim, s WD 40???

Dete ode dat poštopat u onu jadnu MEGU nekaj kaj se podrapalo. Kaj je koštalo 7 kn. Donese to lepo pokrpano (cip) s računom od 36 kn. Reko ovo ti je zadnji put, pa kaj ne kužiš da rađe kupim novo, znaš kaj, sutra nema ručka!

Dete izvadi novac iz kasice prasice gdi skupljamo lovu od prodanih flalša i kupi najveću majonezu na svetu i veli ne moraš kuhat dva dana, viš kak ja šparam!!! I tvoje vreme i trud vreme i plin i - sve. Sretan ko nova godina!

U međuvremenu dobil neki poslić, 25.000-i po redu, i dobil 1.700 kn. Dođem doma, njega nema, di si, veli u Pevecu kupil sam si novi TV. Za kolko??? Za 1.400, to ti je sad na popustu, znaš, prava prilika, frajer (prodavač) mi je sve rastumačil. Reko ak te prime na posel za stalno, nemoj me pitati u međuvremenu ni za kaugumu!!!!! Kaj me nisi pital da bar na rate kupimo!!!? Da kaj se srdim, da bu on meni dal svoj stari TV (svoj stari TV koji sam ja kupila sebi, od svoje plaće, a jer je bivši zabranil da se gleda njegov TV u njegovoj sobi, a nas ostale zgural u drugu sobu, kaj sad!

6. 12. bio sveti Nikola, kupila detetu kutiju banankih. Da fala. Da molim.
8. 12. bio rođendan detetu, ja kupila čokoladne napolitanke.

Da kaj će mu napolitanke kad ima bananke.

Reko super, onda bum ih spremila pa buš napolitanke dobil za Božić, Novu godinu i Sveta tri kralja ak kaj ostane, i za Uskrs.

Sad nek mi neko objasni ko je tu lud!?

Oznake: novac

607

23 studeni 2018

Istina-bog(iHrvati) nikad nisam napisala niš o tome - kako preživjeti vožnju. Većina ljudi, nekih 99,99% i tak o tom ne misli. Jedino mi je Božo prijatelj spustil kajlu i rekel da di je to - kak preživeti, no nebitno, on je Konj i fura se biciklom. Kćerinim. Njegov bicikl u tak užasnom stanju da ga ni gladni ne bi zeli, su vjerojatno zeli cigojneri za staro železo, kunem se da ne lažem, to je trebalo snimiti. Sram bilo one koji tak nekaj kradeju.

Linija 607, mamu joj se spomenem i oca ak se zna ko to je, vloviš 14-icu na Trgaču al onda stojiš i to u prvom ajmo reč linejarnom redu ak je to red, na okretališču na Savskom mostu i moliš krunicu, spominješ Svetu kravu, dapače i malo se klanjaš ak ne vidi niko onak po malo, Allahu i Budhi, ko više zna kaj sve ne moliši - al moš se jebat, busa 607 NEMA!!!! Viš ono ide neki zgodni, zglobni, tak nekei, klinac, ode on u Prečko (da ga ne prekrstim). Zapravo svi zglobni nestaju na zapad!

Maknem se iz prvog reda već 300-injak ljudi je iza mene, kad dojde bus buju me pregazili, ovo je ipak Balkan; a moju konačno (i na probnom radu) zaposlenu djecu još uvijek financiram ja od svojih 3.500 kn, jeboimotacslikusvoju, stara sam, koljeno se nebu popravilo, sednem se na klupu i čekam daljnjih 15 minta. Evo busa 607. Raja ko gladna navalila, ubiše se. Bus stoji. Tek kad je (svi smo od mojih prethodnih čekali već 10 minuta na izvjesnoj vjetrometinici, kaj bu na zimu, ne bi znala ni baba Vanga). Dakle ono kaj nemrem razmeti: Zakaj mi Balkanci moramo SVI ući u bus predviđen za cca 200 ljudi, svi adipozni, živčani, pretili i nabrijani, s ukupnim brojem putnika 350. I ostali čekati jedna puca kaj ni prestala objašnjavati da je puno lipo u Zagrebu ma da nima busa pa će još malo pričikat (ko zna kak je na jugu, ne pratim više puno blogova) i jedan striček i njegov štap i naravno ja. I dođe drugi bus.

Dolazi šoferu zamjena, tipa grizlija. Ovaj prvi mu tumači kak se ne daju otvarat treća vrata, nek ih otvara tak i tak - otprilike u G-duru, i kak je putoval Savski - Sopot - Savski, ćuku i pol (muku ti tetkinu). I nek se još odmori. Dolazi mušterija, pardonira šofera jel ide za Velesajam i da kad kreće. Veli feršo - za 15 minuta, al bolje bi vam bilo pješice, prije bi stigli.

Krenemo mi konačno, otišla sam s posla u 5 do 4, sad je već frtalj 6, odma vlovila tramBaj na Trgu, super, kad ulazi zadihana žena kod Stjepka RadiČa i veli šoferu: Čujte kaj ovo zbiljam ide kraj Avenijum Hola, ono u 109 je ludnica. gledam, žena bu opala u nesvest, al držala se za dve štange i prodihala i nazvala nekog na mob, reko dobro je, bum pričekala dve stanice, nek se onda sedne. Ili umre.

Onda me nazvala Zorka i rekla kak sve to ona kuži.

Oznake: ZET

komarica, dapače

11 listopad 2018

Sinoć je jedan predator kamufliran u komarca bezobrazno letel ispred mog monitora. Ja sam pljeskala, a on je mislil da tražim bis. Onda sam u žaru pljeskanja izvršila egzekuciju nad navedenim. Leš sam pohranila u kantici za smeće (plastičnoj jer je onu pletenu pojela rahmetli papiga Micika).

Tijelo bezobraznog pokojnika je s vrećicom iz plastičnjače jutros ubačeno u kantu za smeće u smećarniku i bit će pokopan o državnom trošku negdje na Jakuševcu.

Molimo za tihu sućut.

Sekasmith i ostala vesela rodbina

Oznake: komarci

Suze zbog sina razmetnoga

22 rujan 2018

Vjerna sebi (oduvijek) pripremim papire potrebne da bih sinu odnesla u jednu firmu, možda ga zaposliju, prošli put su ga odbili jer je muško.

U datim okolnostima to bi bil kompliment.
I moj tata je bil muško al kad je stara popizdila opral je prozore, zahod, a za silu je i kuću gradil.

Kao rođena Zagrepčanka jedva nađem tu ulicu jer kao rođena Zagrepčanka idem na relaciji kuća-poso-poso-kuća, zahvaljujući visini plaće i životnog standarda, a jedino kino koje posjećujem, a što smatram osobnom kulturnom nadgradnjom, je Grič u Jurišićevoj, gdi se pije kava, a kino je rahmetli.

Uđem, ona na informacijama laje ko jato pasa.

Konačno velim kaj trebam obavit - mahne glavom u tom smjeru.

Super, nema gužve.

Dođem do šaltera.

Ja: Dobar dan.
Šalteruša: Dobar dan.
Ja: Trebam to i to za sina.
Šalteruša: Di vam je punomoć?
Ja (u sebi jeblatemajka štobireko Krule): Punomooooć? Za kaj?
Šalteruša: Pa za tu potvrdu. A zašto sin nije došao po dokument?
Ja: Radi na Koločepu (u nadi da zna di to je i kaj to je) i dolazi tek 1. listopada, a za ovo je rok 26. rujna.
Šalteruša (nemreš reć žena se trudi): Pa nek vam onda pošalje punomoć odande.
Ja: Ma tam nema niš osim jednog hotela, prazne vikendice i dva bora, ne znaju kaj je ambulanta, kakav javni bilježnik, koji bakrači.
Šalteruša: Onda ništa.
Ja: Nemrem verovat, postoje okolnosti gdje on kao takav ima prednost, pa zar svud odbijanac...

Ne znam je li poželila riješiti se užasnog prizora moje prejadne face ili kaj, uglavnom veli - Tamo vam je šefica, probajte s njom, ja vam nemrem pomoći.

Odem u sobu šefice (koje nema).

Druga šalteruša pokušava biti ljubazna i veli - molim vas malo pričekajte, na sastanku je (pokaže mi neki stolac na koji mi se činilo užasno opasno uopće sjesti, al reko više mi je svejedno). Kao šefica je na sastanku (petkom u 8.15 pozvat ću je). Mislim to je superšefica koja bu zbog nepoznate mene došla sa sastanka, mašallah!

2 minute evo jedne energične žene kak sam ju i zamišljala, dobar dan, dobar dan, jeste vi ta, ja sam ta i ta, trebala bih vas na čas. Izvolte, fala, i objasnim ženi u čemu je problem. Kak ja inače tumačim stvari naravno da nije niš pohvatala nego me bledo gledala. Veli vrtite taj papir, dajte da vidim. Odma je pokopčala; Imate sinov ojb, imam. Vašu osobnu, izvolite. Pričekajte me.

Vratila se za 40 sekundi s papirom i rekla - izvolite.

Velim hvala i stojim, ne vjerujem. Ona veli, kuži moje stanje: Gospođo, nekidan sam bila u sličnoj situaciji, moje maloljetno dijete mi nije potpisalo punomoć (!?!?!????!!!) i nisam mogla dobiti (potvrda je toliko nevažna, do ludila, al kaj kad moraš imat) i kad mi nisu dali pukla sam, bolje da me niste vidli, odmah šefu i taj čas sam dobila papir. Ovo je teror, ali mi moramo raditi kak vele odozgor. Ajd doviđenja i nek je sa srećom.
Eadoviđeeeennjnjnja i Hvaalla mislim baš hvalaaa - tak nekak sam rekla.

I odem van, ne znam na koju ću stranu, naravno odem na krivu, skužim di bi tramvaj još mogel voziti, vratim se i krenem prema stanici. Vidim sunčan dan a meni lice mokro...

rasplakala sam se....

Oznake: administracija

Šalteruša - tolko da ti pokvari dan

17 lipanj 2018

Nevjerojatno kakve šalteruše imamo, vrlo otporna vrsta, žilava, neiskorjenjiva. Za ovakvo rikanje bi dobila otkaz na celom svetu, kaj otkaz, ne bi ju ni primili na posel.

Učila sam decu - kad prilazite šalteru, navucite smeškić na facu, nije zviška. Međutim, niš ne pali više, vrsta iza stakla (predmnijevam pleksiglasa) je otrovno ratoborna i nadrkana, valjda ušlo u gene, otkad postoji šalter, njene pra-pra-pretkinje su bile šalteruše. Još od špiljih.

Jedna sestra jučer (cca 30 godina) šalje bratu paket na neki otok.

Šalteruša u pošti uzima kutiju za cipele u kojoj su te neke sitnice i reži: kae ovo, kak vi to mislite poslati, to treba obmorati u pakpapir, treba imati špagu zvezanu, adresu pošiljatelja, primatelja, bla bla.

(Radim u državnoj službi, ni službena pošta više tak nede naokolo.)

Cura očito ima kratki fitilj i veli - gospođo, iz ove pošte sam ovak poslala već dva takva paketa na istu poštu i vaš kolega je samo nakeljil adresu primatelja i objasnio da mora ići ko paket jer je teže od kile.

Da to tak nemre da kaj su ti mladi danas šlampasti (razlika u godinama nije nešto drastična da bi se pozivala na generacijsku mržnju) da kak se to ona razgovara (!!??!??!?!!????) i vraća joj kutiju, gura joj u bušu.

U neklimatiziranoj pošti, punoj ko šipak, 15. u mjesecu, ono, ni muha ne diše.

Kad se našla jedna pametna, cca 80 godina - da kaj ta mladež danas, kak ne sluša gospođu poštaricu a osim toga se pregurala, balavica jedna, a ona stara mora čekati dok ova pregovara.

Tu cura s kutijom gubi živce i zareži: SLUŠAJ BABA!!!!? Vi penzići se svud rivate, od tramvaja do ove pošte i fort morate biti u pravu¨!!!!?? Koji broj držim u ruci!?? B29, a kaj piše na semaforu? B29!? Aj promijeni dioptriju (obje nosiju dioptrijske očale) pa onda reda radi!!!

Baba se povukla.

Poneki su se počeli smješkati, analogno i disati.

Komada stera nadrkana šalteruša na drugi šalter (gdje a propos nije bilo nikog za čekanje). Kolega poštarenko uzme kutiju sa sadržajem, provjeri jel dobro zakeljena, zakelji papir s adresom primatelja, pita je li to njena adresa gore levo (pošiljatelja), veli ide ko paket zbog težine, cura plati, zahvali i ode.

Zanimljiva pošta. Bum opet otišla, ono u Jurišićevoj je skroz dosadno, osim kaj od 15 šaltera obično radi šalter i pol.

Oznake: pošta

Turske mačke

16 lipanj 2018

Istanbul, pravi turski fakultet, predavanje, a ono - neko uporno grebe po vratima. Studenti se uzvrpoljili cerekaju se i naslućuju, profesor otvara vrata, tu prepotentno s uzdignutim repom i uzdignute glave ulazi lokalna mačka (životinja) a profa veli - Bujrum! Smjestila se nekom u krilo i othrnjala.

Normalno kad im okolo donose u zdelicama hranu i vodu, to sve čisto i paze da im je toplo kad se omace i pitaj Allaha kaj sve ne.

Drugiput je na predavanje ušetala pak neka druga, sama, jer su vrata bila otvorena. Isto tak ušetala ko da je prostor njen a oni gosti i prošla sve klupe, valjda proverila stanje. Profesor je zamolio samo da ju neko pričuva da ne dolazi njemu na stol jer ga dekoncentrira, ali nek ju ne tjeraju.

Na jednom ispitu, dobivam kasnije sms, je bilo odlično, piše se ispit a mačka prede na klupi do. Tu i tam, veli pošiljatelj, me pogledavala jednim okom. Sedi mica, prede i odašilje mir.

Najmlađi profa je izjavil (najdosadniji predmet, staroanadolski, nešto ko nama staroslavenski) da kaj oni misle da su njegova predavanja dosadna, evo i mačke ga dolaze slušati.

Kad je trebalo dobiti potpise za položeni magisterij, dolazi mi sms: Stara, nemrem dobiti čitabu da sam magistar, tu je ko fol bil državni udar, nema nikog na faksu. E, znaš kak je pusto kad na faks ni mačke ne puštaju.



Oznake: mačka

Sve bi

05 svibanj 2018

Sedim u relativno neprenapučenoj šestici.

Čujem neko nekaj tuli napred, reko valjda nečiji mobač.

Ne prođe 2 minute, dotepu se dva hrvacka mornara, ja ko fol čitam nekog Arapa, grdo štivo, al usput škiljim na hrvacku mladost. Nijedan nema 2 banke. Dotepe se i kolegica s posla, nadrkana čudakinja.

U jedan veli - kaj te nije sram da ti je žniranac odvezan (mornari - kaj, žniranac, aj dobro) i čučne se i zveže i trkne ga laktom u rebra, kad čuješ:

SVE BI SEEEEKE LJUUUUBILE MORNAAAARE ALI MAAAME, MAME BRANE TOOOO, SVOJE MAAALE USNE BI IM DAAALE
KAD BI SAAAMO SAMO ZNALE TO.

Ja silazim na Zrinjcu oduševljena, velim kolegici - gle kak su slatki, kaj, veli Zagorka, ovo je Zagreb, a ne Dalmacija, ja si mislim odi u pizdu materinu (s one majce s FB-a) a dečkima izlazeći iz travmaja - poklopil se tajming da ne velim vreme, dečki, vi bi malo češće trebali doći ovak rano u Zagreb i raspoložiti nabrijanu raju u rano jutro.


Jooooj, gospođooooom eeee, tetaaaa faaalaaa, eee, može, joj sad izlazi, joooj, ajd pomozite nam, budemo, ajd fala, živi bili..............

popravili mi dan dečki, dečki hvala vam

https://www.google.com/search?q=sve+bi+seke+ljubile+mornare&ie=utf-8&oe=utf-8&client=firefox-b-ab

Oznake: pjesma

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.