Mic

18 kolovoz 2021



Imamo mačku. Zove se Mic, Mic-Mic, Mic-Mic-Mic, na Mic, Mic odi u pizdu materinu, Micika, Kokoš, Gato, Šmizla, al mislim da bu ostala Žolfa. Danas joj je 4 meseca. Po noći skače po jednoj od nas, po dogovoru o žrtvi ovih dana, po danu spava. Budući da mi je život novije, opet žešće sranje (i bez korone i drmeža) naiđem na psihijatra koji je em gej em peder, alzo vidim sve puklo durch-marsch, reko idemo uzet psihijatra doma, mačku. Mačka spava meni na glavi! A zna se di mačke spavaju. Tam di je šuplja negativa.

Nevjerojatno da je odma shvatila di se sere i piša, di je hrana, pregurali smo pol i ovak premalog i pretrpanog stana, reagira na NE! Jučer sam joj rekla - Šiško (rahmetli mačak od susede), još jedan dokaz da sam prolupala. Najbolja igračka - karton od drekpapira na žnirancu pa to onda leti u svim smjerovima. Za 20 minuta je pronjušila stan (ko da je to stan, 48 kvadrata) kad je nekaj proletilo kroz hodnik, veli kći - kae sad ovo bilo!!!?? Reko slatka mala maca. Nisam dovršila, ista stvar u dugom smjeru. Izvukla je inače prašinu koju ne bi našli ni da farbamo stan. Ušla je u vešmašinu (nije radila mašina) i jako joj se dopalo. Sad je u kutiji od cipela. Dobila je nove igračke, izdžipala se i spava. Kad ja legnem oko 10, nek mi je Sveta Krava na pomoći.

Nema više dobrih psihijatrih.

Oznake: mačka

Prijateljstvo, što je to?

15 srpanj 2021

Pitam psihijatra (kojem me zbog lude štitnjače poslala endokrinologica) zašto se prijateljstva samo tak raspadnu posle 30, 40 godina, peder (čovek je gej, za mene je peder) veli ne znam, nisam tolko star (koji si klinac studiral?) da bi znal odgovoriti.

Uvali mi neke lekove, ne želim uzimati niš osim apaurina kad mi srce oće iskorčit, i to nije svakodnevno.

Zovem prijatelja s kojim sam prošla sito i rešeto, velim čuj znaš kakav nam je stan, pokušavam uljudit kuhinju, tam di spava na pomoćom ležaju mali (27 let), jel bi ga ti htel primit u svom dvosobnom stanu samo za prenoćit, od tebe bu na posel i došel bi opet prenoćit, oko 10 navečer, sam si doma - da ne diše te otrovne pare, 2 noći.

Da koji mi je kurac, jesam ja normalna, da kaj bu on njemu smetal, da mu ne pada na pamet, nek spava na cesti.

Trik pitanje: 47 godina prijateljstva je otišlo u kaj?

Oznake: prijateljstvo

A volimo čiste ulice, jelda

11 srpanj 2021

Ono kaj je jednom pal sneg, idem ranije na posel (lani) kod štengi za ovaj naš pothodnik hrpa čistača, jedan raspoređuje, ti s njim u Savski, vas dva za Siget, ti kaj šparaš na toj soli - a meni - gospođo, primite se za gelender, sol smo sad posipali, da ne opadnete. Ja stala, gledam pol 7 reko svaka čas, al kad ste pak vi ustali ovak ste već u 4. brzini.

- Mi vam gospođo i tak niš ne vredimo, mi smo zadnje smeće.
- Nemrete se tak razgovarati!
- Ne znate što doživaljavamo.
- Znate kaj gospon, možda ne znam, al kad vas nema onda se vidi, a kad su ulice čiste onda je to normalno.
Opet on meni kak to ljudi svakak komentiraju, spomenem tko je, moj blizak, isto čistač i ne stidim se toga - i lepo se pozdravimo, oboje nekak sretni. Da meni hvala kaj sam tak lepo rekla.

Nekidan upeko zvizdan, ja iz dućana, ne znam bih li plakala ili opala u nesvest, navlačim kolica kaj mi je sin kupil (da ne mora s menom u dućan, pametno moje) ide u ljetnoj opremi s trokolicom čistač, ja uvijek pozdravljam pitam jel vruće, veli a može se, reko čekajte, vi ste onaj koji me upozoril da ne opadnem. E veli, nisam bil siguran, da, pričali smo. I tu ja besplatno jelte, parkiram kolica i lupimo šprehu jedno 20 minuta. Teško stojim, hodat mogu, kak sad da to tumačim, ali kaj hoću reći: Čovek ima osnovnu školu kolko sam shvatila, ne da je pismen nego fura za koplje masu pravnika s kojima sam tak dugo radila, priča šta im ljudi rade, kak neko pljune na njih ili kad metu opalo lišće prevrne kantu, da čemu oni služe da niš ne rade, ja gledam i slušam i ne vjerujem. E al da on voli naše naselje (stanuje negdje drugdje i da /diplomiranu/ decu uvek tu dofura na sladoled... a za to ide nije mogel boljeg slušatelja naći, sama sam to prošla, naglasak je na - sama, da su tu ljudi ugodni i tak...

Da hvala na mom vremenu i kaj me je zadržal i ugodan dan i tako... Ja zujim, reko ja sam vas zadržala, vi delate, ja svoje odradila.

Imam prijatelja, vrhunskog intelektualca, bu se on prepoznal, koji veli: Najviše volim spikati s akademcima i čistačima ulica. Ovi prvi su dosegli intelektualni vrh i puni su znanja, a čistač ima doktorat života i osim kaj
imaju životni doktorat, uvijek čuješ neku domaću, životnu, pametnu - i još su mahom duhoviti.

Oznake: čistoća

Kava od lipe posli pranja bičvi

04 lipanj 2021

Uđem u dućan, malo dete u kolicima, velko za ruku. Dobar dan, dobar dan. Molim kilu luka. Žena me gleda i tovari češnjak. Reko gospođo, luka, ne češnjaka. Aaaaaaaaaaaa, to mi zovemo luk, a luk van je kapula. OK, kilu kapule. Oli je ovo vaš moli. Je. A puno je smišan, a vidi trepušte, ma Mare vidi ća je moli smišan. Obavimo trgovinu, vani velko dete plane da kaj babe njenom bratu da je smešan, da koja je to spika. Okrenem se ja natrag dobar dan opet, a dobar dan, neka, neka. Reko oćete molim vas objasniti velikom ditetu (ja brzo učin) da smišan u vašem žargonu nije smiješan nego sladak. Prestale sve tri raditi, ostavile salamu i vaganje, rezanje kruha, ajme, dite ma nismo mi mislile, on ni za činit ridikul, nego je sladak, kako vi kažete.
Maloj je trebalo ćuku vremena da se smiri.

Prođe 10 i više godina, studira veliko dete i skompa se sa Splićankom. Veli ova, Kate, a ća van je ono - sjebalo se, oli je to nešto značajno. Veli Kata, to ti je kad ti se nekaj poremeti, kužiš, smota, pobrka. Aha, dobro. I Splićanka fotokopira nešto Kati i daje joj i veli - evo san ti Kate kopirala ma su mi se stranice malo pojebale. Posle smeha su radile na ispravku netočnog navoda.

Posle faksa tražiš posel 10 godina i radiš sve i sva, od čišćenja, čuvanja dece, doškolovanja, čuda neviđena, i dobiš posel preko čoveka koji nit je čul za tebe nit ti za njega nego su trebali nekoga s tom specijalizacijom. OK. U stranoj firmi dakako, ne hrvackoj. Dolazi ekipa iz Šibenika dobar dan, dobar dan, oli bi mogli dobit kavu, molim, ako vam ni teško. Nije, oćete tursku ili espresso. A ja bi expres, veli najviši, oli je lipa?
Mislite čaj od lipe, ne, ne, pitan ako je kafa lipa. Koja lipa kava misli ova, sine joj, ma puno je lipa, bute i cvetić dobili. Sad više nikom niš nije jasno, uglavnom popili kavu i na izlazu da hvala puno i da je puno lipa kava, da će idući put ako joj neće biti teško vit oli je i turska tako lipa, pa još rahatlokum...

A ja jadna jednom nisam znala šta su bičve i ređipet, osramotila sam se još mi je neugodnjak. A držali me na tihoj vatri, ja nikak da skontam.

Viče Velolučanka kelneru oli ti je ovo kava, vrti žlicom, oli si bičve u to opra, kafu mi donesi, Gospe moja, sva sam ispizdita kad ovo vidim. Reko nije ispizdita nego ispižđena. Kaj mi je onda izgovorila, nije za blog. Uglavnom idući put odoh sama na kavu pita konobar jel bu došla i ona kaj galami, reko nebu, e onda imam besplatnu kavu. Veli jedan iz drugog ugla - ovo vam je gospođo prava birtija, ja delam u odvjetničkom uredu i kad dolazim bez kolegice isto dobim besplatnu kavu, ona vaša je mila majka trebate čuti ovu purgericu.

Oznake: narječja

Pokrivač, navodno 200x40

05 veljača 2021

Evo tolko sad me raspizdila jedna mala na telefon, trebalo mi je tri dana da složim tekst koji sam nabacala. A koje podatke te traže kad ti hoće nekaj prodat, samo kaj me nije pitala kad je bila z.m. Alzo ovak:

Zvoni mobač.
Ja: Molim.
Mladi ženski glas: Zovem iz prodaje.
Ja: Pa dobar dan! Ono, gospodična, kod nas obično tak počinje, pozdravom. No dobro, lepo, iz prodaje zovete, fino, fino, a pardonček, a iz koje prodaje? Imate vi kakvo ime i koga vi ustvari trebate? (mislim brate kolki nezaposleni, kud tebe stave ovak nepismenu pa odma na telefon, bez da te iko ikaj naučil).

No kad sam već počela pisati ovu mobo-dramu:

Pa vi ste nas zvali, veli nepismena curica, što trebate?

Ja ne vjerujem vlastitim ušima: Reko čujte prvo ono kaj ja trebam vi mi nemrete dati, možete mi to eventualno prodati, to ili nekaj drugo, a po čemu ja moram detektirati broj koji me zove, na mom mobu piše nomen nescio (jebem ju jer ta sigurno nije učila latinski) i zakaj bi ja sad trebala znati kaj vi hoćete od mene, neku uslugu - sve finjaka, da nije krivi broj? (već sad se pitam zakaj se opće razgovaram s njom).

Ne znam, haloooo (veza puca) od nekud razaberem - možda pokrivač - s nekim tam šuška (ispod pokrivača????), reko ajd, bum popustila. Veli nepismena - čujte gospođo, a da se ne radi o pokrivaču A. Vera?

Gospodična, velim, čujem s nekim se konzultirate, može biti da se radi o pokrivaču Aloa Vera (povezujem u svojoj genijalnosti).

Dakle ona oće meni prodati Aloju Vericu pokrivač, pretpostavljam ja, jer još uvek nisam sigurna, veli ona treći ili koji put - pa vi ste zvali.

E sad sam još ja kriva kaj oni nekaj prodaju! Majkumu, u ovoj preskupoj Prehrani vis a vis ove jadne kuće uvaliju nekaj mi uvijek nekaj niko od nas doma ni ne jede (pojedem ja pa imam stopet kila! Ono, da se ne baci)!

Reko gospodična ja sam danas obavila minimalno 10 telefonskih razgovora, ajmo da vam nekaj predložim ponovno: Kaj ne bi bil red da se vi meni fino predstavite, onak, balkanski, dobar dan ja sam Štefica ili Pepica, zovem iz te i te firme imamo propušten poziv s ovog broja, izvolite kako vam mogu pomoći (jest dosadno al se razme), radim u prodaji pa molim vas recite koji vas naš proizvod zanima.

Dogovorimo se kao shvatile smo, al se jedva iskoprcala - da ona zapravo mene zove povratno (nemreš verovat!) i da mi hoće dakle prodati neki pokrivač, prectavljanje sam opisala, da dobro to Aloja Wera, dimenzije koje - reko kak koje pa niste ih ni naznačili na TV reklami, ak i jeste, gospodična, vi ste prodavač i ponovite kupcu, znate kupac sam ja.

Da ona to ne zna.
Ne to da sam kupac, nego ne zna dimenzije, ne moje, nego pokrivača. Pa reko ko tu kaj prodaje!
Velim ja: Čujte ovo postaje šaljivo.

(Otvaram i kartam pasijans, nemam apaurina, sve živčano oko mene pa sam ih podijelila okolo ko bombone).

Gospodična, slušajte, trebam pokrivač za jednu osobu, je li to dovoljno jasno? (trebam tri komada al ak još to velim zaratile bumo se), e mala prokuži veli evo znači 200 x 40. Reko čega, centimetrih, čujte taj ko bi to koristil moral bi biti jako dugački i jako mršavi, kakve su to dimenzije?

Da joooooooooj, da samo malo (s nekim priča).
Ja se kontroliram i dalje pasijansiram. Pauza poduža, nemrem reći.

GHaloooo hhlkgdsfšdeoefi gubite mi se, halooooooo!!?!??

Reko ne znam ko se gubi, i ko je na čemu, ja sam popila samo kavu s mlekom danas, bez šećera, al ak ovak nastavimo lako da bum se nalijala i viskija koji mrzim (kad sam živčana pričam prek svake mjere). Dakle ponavljam vam: Nikad nisam čula za pokrivač 200 x 40, al ak imate 140 x 200, e to onda može.

E, da, imaju (sva sretna). Znate, je, akcija je znate samo danas!!!! a ovaj razgovor se snima i čuva 2 godine!!! (Ja si mislim jel to ona meni preti, 23 godine sam na sudu radila valjda to meni ide u prilog, a ne njoj!?). Velim super, nek se snima. Kaj se mene tiče možete pustiti ko reklamu, nebum tražila honorar.

Da halo da me ne čuje (ja nju čujem i mislim si jebote s čega me zove, sa stupa javne rasvjete iz Podgorice, šta!?)

Je, znate, to morate platiti.
Reko znam da moram platiti. (O Sveta Kravo, helpmi)
Kak ćete platiti?
Kunama.
Karticom?
Gotovinom.
To onda košta.
Reko znam, pa kaj je za keš besplatno, ma ono - kad nekaj plaćaš, onda to košta. (Prelazim na taipei s kartanjem)

Haloooooooooooo ja opće niš ne čujem.

Normalno da ne čujete niš kad ja šutim, a šutite i vi, jel bute vi to nekaj meni prodali ili nebute, čujte i moji živci imaju kraj, halooooo i meni se trese Zagreb i meni je vani korona, završimo priču.

Samo da provjeri moje podatke.
Reko zakaj?
Halo ne čujem vas!

Ja otvaram free cell i dalje kartam.

Halo, veli, sad vas čujem bute to platili onda?
Je. Budem. Kunama. Gotovinom. Pitam kolko košta dostava i kak se dostavlja, nema ona pooojma, veli - samo malo! Traži. Pita, šuška.

Halooooooooo puca veza (već mi smrdi na nameštaljku, reko sad će počet pitanja).

Reko dostava, kaj, poštarina, kolko?
Veli ne znam, samo malo.

Opet puca veza, a pomalo i živci. Moji.
E sad ima dostava poštom i nekim PVC-om, nečim, reko kaj je jeftinije, da poštom. Rekapitulirajmo, znači šaljete poštom, moram li ja na poštu ili može neko od članova kućanstva (nisam sigurna zna li što je to) ili nosi poštar (poštari ne nosiju više niš ak baš nisu dobre volje) ako poštar a ja nisam doma, on ostavi ceduljku, ak sam doma i preuzimam, košta li to više, kaj?

Ne znam, samo malo, ispričavam se.

Halooo puca veza.

Ovo već ne znaš jesi stvaaarno idiot ili kaj. Al si usput tražim granicu, ipak ja imam vremena, jelte.

Slušajte, velim, ponavljamo se: znači poštom je jeftinije, vi ne znate moram li doći osobno ili neko mesto mene, e vite, ja znam, pa vam velim: Ak nije niš od države, tipa sud, CZSS, upravni postupak i to - znači može doći neko s mojom osobnom, sad si to zapamtite, gospodična, to bu vam i privatno trebalo, dođe neko s papirićem kaj je ostavil poštar i proces me košta onda 9 kn manje.
(Da se u pošti javljaju na telefon, ja bih javila da nek poštar nit ne nosi osim ak je nekaj goruče ili kak sam rekla - ak je dobre volje, ono, dobrovoljan).

E al u pošti morate platiti karticom. Reko dobro. Da kojom? Reko Vizom - i pitam se što mi bi, koji klinac koja kartica?! Ajd. A kojom (kaj, zlatna, dijamantna, koji kurac više!!!!).

E mislim si jesam idiot, al kak je idiot postal profani izraz i više ga medicina (relata refero) ne koristi, ne želim da celi neuki narod zna da sam idiot!
Reko oćete IBAN, PIN; PUK? OIB, JMBG?

hkalooooooooooo puca veza, ja niš ne čujem.

Samo malo, oprostite, prekida me - ditkrira da provjeri broj mog moba, ima i broj fiksnog, čita, reko kaj - joj pardon, reko taj vam nije ni u Zagrebu, a kamoli moj. Ona ipak nalazi moj broj, pa sad pitam - otkud vam taj broj, kaj vi zovete iz CIJE? Da me na taj broj i zovete nebum se javila, njega imam samo zbog jedne gospođe uostalom kaj vas se tiče, ne želim da me zovete.

Gospođo, samo malo, samo malo, gospođo, viče mala, ja odmičem mob od uha, onu malu staru Njokliju, GOSPOĐOOOOOOOOOO - ajd reko bum čkomila, veli da bi kupili taj pokrivač trebate postati član kluba (kojeg kluba, mislim si. "Stokilaši i preko sto", može), a to je samo 500 kn (ovaj put ja u kontekstu ne razumijem riječ "samo") i dobijete tavu takvu i takvu i još imate kasnije 5% popusta kod iduće kupovine.

Ja prestajem disati. Kojih jebenih 500 kn mislim si, u penziji sam već dva mjeseca, a još ni rješenje nisam dobila, a od 2000 kolka bu penzija - za 500 kn si ja kupim hrane za 2 meseca i još dva pokrivača i još nađem ilegalno otvoreni birc i maknem kavu (jasno mi je da ovo nije mogla povezati ni s čim). Ne želim biti član kluba, ne želim tavu, one tave koje ja imam vi nemrete ni zamisliti (ni ja jer su nekad bile normalne sad su od plina tak crne da sve zgledaju ko ona železna iz 1938. kaj je stari kupil staroj za poklon).

Dobro, nećete biti član kluba, ali vaš e-mail je taj i taj! Postaje nasilna.

Reko nije (doista nije! Za ev. čitatelje: e-mail je tu na blogu al ona je počela po nekoj drugoj logici) i nebute ga nikad ni doznali i ne želim vaše informacije primati ni na SMS, ne želim! Ne želim više ni pokrivač ni ma niš ne želim od vas!

Halooo, joj samo malo, molim vas oprostite (ja više ne znam oću žalit nju il sebe!?) Halooo, E, traži još adresu, kat, vrijeme kad sam otprilike uvijek doma (da joj ostavim ključ ispod otirača na kojem piše fuck off???)

Puknem (dugo sam zdržala, ha, jesam li, nisam li, viš kak si blesav kad nemaš apaurine doma, strpljiviji si, znaš nema lijeka, moraš se kontrolirat):

Gospodična, sad vi mene slušajte: Dosta spike, a kad ju završimo ajde si vi preslušajte ovaj razgovor za koji ste mi odmah zaprijetili da se čuva dve godine. Nemoguće ste neinfoirmirani i neupućeni, mogu shvatiti i da vam je prvi dan na poslu, napišite si pitanja, ne prekidajte me, napišite si odgovore i pitajte poslodavca kaj vi ustvari opće i prodajete! Imate ćete nemogće teška pitanja, ljudi su neugodni i neuki, da ne velim da bu pitanja blesava i da vam dodam - nemojte stalno glumiti da se veza prekida, štos vam je proziran, nemojte me ni slučajno ponovno zvati, naglašavam da ne prekidam bez pozdrava, i želim vam ugodan dan (mrzim tu foru al morala sam reći).
I molim vas nikad me više nemojte nazvati.

Zvoni mob, ja se bijesna ne javljam.
Al taj čas stiže poruka od Anite: Zvala sam te al se ne javljaš, žal mi je.
Nikad brže nikog nisam nazvala. Anitu, jedno tak drago srčeko koje je tako samozatajno i tako uvijek spremno reći - bit će bolje. I još je lepa ko san. I sve je morala saslušati, e jebiga uvek nahrda onaj koji niš ni kriv.



Oznake: pokrivač

Gradimir

17 siječanj 2021

Obično ne pišem o ljubavima i sličnim nepodopštinama jer sam davno prestala u to vjerovati, a počinjem sumnjati i u prijateljstva, možda je to faza, ali sve češće čujem slične priče pa me to boli.

Međutim, jedan susret, ako zanemarim one silne smiješne školske ljubavi koje su trajale po tjedan dana, one male školske, nismo ni znali ko je više u koga zaljubljen, bio je to dobar razred, bilo nas je puno a bili smo složni, mislim da smo svi sve volili... ali ovo...:

1970. ak se ne varam, godina, dakako: Doputovali smo nakon 20 sati (bilo je davno a putovalo se JŽ-om) i došli u tu kuću gdje se radost gostoprimstva, primitivizam, dobrodošlica i strahopoštovanje - jer dolaze gosti iz Zagreba, osjećalo još na ulazu u zgradu. Komšije na prozoru, neko izravno, neko iza firange, vidite, to su oni, eno mala, a jest lepo obučena, majka joj šnajderka,..... A vidi kose.... Sutra ćemo Ljubicu pitat nek nam prija nešto sašije...

Kak smo ušli u kuhinju, nakon kaj sam se izrukovala s 500 ljudi i to, sjeli smo za astal: a na stolu ko da si ušel u Balaševićevu Al se nekad dobro jelo. Tamo pečeno janje, prasetina, pa salate simtetamte pa torte razne sorte, tam neka juha miriši ko duša, negde je zihter bilo i rezancih s makom, ja se od svega sjećam samo da me preseklo u utrobi i da zinut nisam mogla. I osjetila da me neko gleda. Neko važan od ovih s kojima sam se netom upoznala. Pa Seka oš ovo jesti oš ono, što nećeš, pa jel ona to ne voli, pa prijo pa šta ćemo detetu, navalili brate, a ja se zblokirala, nisam ni govorit mogla, oćeš kokakole, oće dete (imala sam blizu 15 godina) malo rakijice, da preseče put, možda je detetu zlo, prijo šta da radimo uzmite, nemojte (da se prija ne uvredi).

Prija bila pametna žena, nepismena al mudra, veli sad ću ja njoj da fino ispečem kajganu, sad će ona, je li milo moje.
Pojela milo moje tj. Seka jaja, bila sam gladna ko zver, al u Zagrebu se nije jelo to kaj su oni pripremili, ne da ne bih znala nego brate dajte da bu mi bar nekaj domaće, tam neka svinjska glava, komadi mesa od kile u komadu, aloooo!!!!
Tam svi sretni ko bebe, eto, dijete je jelo.

Pa onda u tih par dana jelte, neka dete neko prošeta gradom - neš ti grada, zima, industrijski grad, nigdi niš, pustoš na najjače, al doma hajcaju nemreš disat. I tu je bio na jednoj klupi pod golim krošnjama, očajnom rasvjetom, prvi poljubac kak se spada, tu je planula ljubav i da nije bilo tih 640 kilometara među nama, to bi trajalo do danas, ustvari do prije 8 godina jer je Gradimir bio star ko ja sada i umro od čistog jada što je život usran kao takav.

Pa gledam Kemala Montena, sve te godine, koja sličnost, pa tu gitaru pa taj šarm.... Ko blizanci, nasmijani, to opušteno, sve im fino i ravno do Kosova. I obojca djeca velikih ljubavi, za Kemu se može naći na netu, a Gradimira je majka rađala s nepunih 16 godina, muž prolazio vojskom kroz to neko selo, ona mu noge pere, on se ljuti, ne! Ne da ona, ona hoće njemu noge oprat jer je umoran (ma nisu važne te noge, i to kaj on nije to od nje zahtijevao, vidio je da joj nije dobro, žena nije htjela reći kaj je). I ode čovjek u rat i ne vrati se i tko zna je li saznao ikad da je dobio sina. Gradimira

Zakaj nisam jela kad smo stigli: Ko zaljubljen može jesti, ljubav je bila u zraku, sjećam se da su ga zezali da kaj si je zel kosku, ima brate mesa, šta buljiš u Seku, zna ona sama jesti, a on vlovil kost, zbloksal se i on, lav iz in di ear.

Pa dok sam završila osnovnjak - godinama smo se dopisivali ali je draga šogorica sve sredila tako da je to preteško za pisati, ostanimo pri Gradimiru, dakle ja nastavila i ne dovršila školovanje, njega je ganjala neka cura mojih godina, uporna ko tenk, napravili dete, sto čuda neviđenih, uglavnom nit se on usrećio niti ja.

Kad je već i zidovima bilo jasno da je tu planulo nekaj opasno, skinuo je lanček s pesekom (foksterijer) i obesil mi ga oko vrata. Kasnije na Lošinju me mama natjerala da to skinem prije nego idem u more i dok smo se makle, njena prijateljica je ukrala lanček s pesekom, a zbog čega sam ja popušila urlanje od sat i pol i skoro šamarčinu, dok mama nije - nebitno sad kako - shvatila di je lanček završil, kod bolesne Ljerke, nadam se da se okreće u grobu.
Dok sam školovala djecu - teško ali jesam, prodala sam sve prstenčeke kaj sam imala, samo imam jedan kaj mi je mama kupila kad sam krenula u osnovnjak i taj lančić od Gradimira ili ak oš od zlata, to ne bih bila dala, al eto, život je okrutna igra.

I opet ja o Kemalu Montenu, i pišem šogorici, moja tolerancija je blizu beskonačnosti i jako blizu idiotizma, i opet pišem kako volim Kemala i kako me podsjeća na Gradimira i mislim si bože znam da te nema al ako išta postoji, zar je trebalo proći 50 jebenih godina da mi veli kako su u vojsci za vreme juge i Kemal i Gradimir služili rok, se to tak veli, u Mostaru i zajedno svirali gitaru i bili ono - drugovi, kužiš, baš ono, ko kuži, ko ne kuži, gubi.

Laka ti zemlja, da postoji drugi život, koja škola, koji bakrači, bilo bi ili Gradimir ili Dunav.

Oznake: ljubav

Bacim

14 prosinac 2020

Moram odma reći - mecabg me inspirirala pišući nekaj o toplomjerima i gdi se rivaju dok se i kad mjeri temperatura.
Alzo:

Ko mali, moj sin je imal tzv. fenomen bacanja. Sedi u kolicima, daš mu komad kifle, on pomiriši, pogleda sa sviju strana, hiti na zemlju i onda se nagne iz kolica i gleda efekat od tog.
Posle je pak sve živo hital kroz prozor (zvala sam ga Hitachi), ak je kužil da je otvoren. Pa je sestra dobila vrećicu i trčala po igračke, jadno dete.
Sad je smešno al onomad zbiljam nije bilo. Zadnje je hitil toplomjer (na prvom katu smo) i dojuril u drugu sobu sav zgrožen: Mamaaa!
Nekaj je puklo.
Pa kaj je puklo?
Pa toplomer.
A jesi ga morti kroz prozor hitil?
Jesam.
I veliš puklo nekaj?
Da.
Reko to je zato kaj si ga hitil kroz prozor, kaj bum ti sad vrit rivala kad opet zakuriš?
Da ne zna.
Odonda dobi dlan na čelo (jer nije lepo šaku u oko) i ja procijenim može li funkcionirati ili ne.

Eto tak.

Oznake: bacanje

Povijest, užas

07 prosinac 2020

Sve vriti, pustoš, ne delaju birtije. No kak onda i komunikacija slaba, svašta ide po glavi pa eto nešto sitnih bisera, od sitnih ljudi tj. djece.

Mrzila sam povijest i dobila dve jedinice za istu lekciju, profa zaurlala da ovo u 25 godina predavanja nije vidla da neko tak NE ŽELI naučiti povijest, nek idem na mesto da me ne vidi. A ni me mogla ne vidit, ja sedila u prvoj klupi. A učila sam. Nemrem tu povijest ni danas: Kaj taj Aleksandar Veliki i Aleksandar Makedonski, kaj oni nisu bili kaj u rodu? Tek u 36. (svojoj) godini saznala, kad mi je jedna žena objasnila da je to isto, kaj me zajebavaš. A tamo neki Prusi, otkud sam ja trebala znati to su neki prarusi bili, došli doduše sa SZ Europe, valjda su skrenuli od iza ili ispred Urala (di je pak to) al boli me batak za njih.

I Sveti Nikola i Deda Mraz su braća (curica 3 godine, logika - obojca nosiju poklone, za neupućene).

Nika, 8. razred, fantastično talentirana za crtanje i apsolutno ju niš ne zanima, al opet, mora nekaj znati za dvojku da upiše Primijenjenu.

Otac: Znamo ko je Leonardo, Munch, Bukovac, Raškaj, e sad malo povijesti, jadno moje dijete.

Ko je bil Hitler?
- Neki zločesti striček, Njemac.
Mama: Odlično, odlično.
Ko je bil Staljin?
- Ael to onaj s brkovima.
Mama: No dobro, imal je brkove, a kaj je on radio s masom ljudi ono, politički?
- Slao ih je u kampove. Skoncentrirane.
Oh, baš kampove, ajme, dobro a kakvi su to bili kampovi?
- Nemam pojma.
Mama gubi energiju: A čuješ, jesu oni tamo kao složili šatore, malo su išli plivati, skijati na vodi, Gospe moja, bil je rat... A di su bili ti kampovi?
- A ono, dobro, nešto su radili u kampovima, ma mene to ne zanima, oćeš da ti opišem razvedenost ploha i površina u kakvoj staroj crkvi, ma ak treba i u Rusiji?
SSSR-u. A šta mu je to SSSR?
- Nemam pojma.
Ajd to se nešto raspalo pa je tu bila i Rusija, a di je Rusija, ćaća ti je jučer pokazival. Ajme, veli ćaći, jučer nije znala di je Sarajevo, sad će znat di je Rusija.
- A, tamo desno. Aha. A šta to deferacija?
Federacija!!!
Fašizam?
- A jeste naporni, ne znam. Jel ima veze sa fašnikom u Samoboru (eto, zna di je Samobor!)
Tata se javlja - to dolazi od latinskog fascio, snop....
- Aaaaa kakve sad to šugave veze ima s poljoprivredom, kaj su to bile žitarice ili muosline ka kod babe na Hvaru?
Tata traži apaurin.
Ajme meni majko moja, dobro ajde ko je bio Lenjin?
- A on je nešto mutil u Italiju i Japanu.
Aha, viče mater, smije se od jada, znači on mu dođe ko posvuduša, malo tu pa palo tamo, ćerce, koje zavidno znanje!
Demokracija?
A bit će nešto povijesno, politički (Cucak beži iz sobe, papagaj laje i tuli)
Tata: Demos - narod, kratein - vladati....
- A sad mi još latinski stavi u povijest!?
To je grčki!!! (Tata crta Jožicu, ono crta crta crtica, gotova je glavica. Tanki mali vratić, trbuh kao satić, tanke male ručice, tanke male nožice, evo malog Jožice /jedno 50 komada, ko Japanci kad slažu papirnate ždralove/)...
Mama: Ajme na kaj si ti mislil kad si radil ovo dete, kaj nisi mogel misliti na kemiju (mater pita oca djeteta). Ćaća čkomi da ne pukne.
Musolini, ko je taj?
- E, znam, Talijan.
Dobro, kak je došel na vlast?
- A glasali su za njega.
Izvrsno, a kako ih je pridobio za sebe?
- Ne znam.
A čuješ, bit će da im je delil bombone pa kao ajte ljudi, glasajte za mene.
- A i Bandić je delil po trgu penkale i krpene vrećice, ja bi lepše napravila.
Ne sumnjam.
Što prethodi svakom ratu.
- ???
Ekonomska kriza! (To doduše i ja znam ali onomad nisam dobila objašnjenje i nisam skužila dok nisam odrasla)
- Aaaa, to je bilo neko loše stanje, ko sad.

(I sad reci da su deca glupa.)

Gotova povijest, idući put je na redu zemljopis ili geografija, ovisi o godini kako se autori odlučiju, al dobro je, već se zna da je Rusija tamo desno.



Oznake: povijest

Sad bu pametnih savjeta

24 listopad 2020

Jedva frenda nagovorim, otfura me u Jysk kod Zapruđa. Tam niko ni da nas konstatira. Njemu se žuri. Nađemo madrac mom sinu za krevet, blagajnica bu pitala jel imaju na skladištu. Nakon 15 minuta čekanja, živčanog cupkanja, ode frend i pita ju (celo vreme smo sedili 5 metri od nje, mogla je samo mahnut - nemamo na skladištu, niš ona) dakle pita on kaj je s madracom, veli ona - pa jaaaaaavil je koleeeeeeega da neeeeeeeeeeeeeeeemamooooooooooooo!!!!! Kao kak mi to telepatski nismo shvatili. Kokoš! Odma bi mi dobila opomenu pred otkaz, jesi ti normalna, taj madrac je 1/4 moje plaće, nemreš mahnut ili viknut - nemamo! - ?????

Pas mater, odemo u Jysk kod Rotora. Bijesni, požalimo se na ove kod Pevexa, ova ekipa sve već zna, rastepe se oko nas, šarmira, nudi svašta i kupim ja jastuke, ručnike, madrac, novi daktilo-stolac.
Frendu se pripišalo u međuvremenu pa ni htel u neko tamo grmlje niti birc nego do mene doma, ajd dobro. Znači za pišanje bu vozil 2 km. E al kad smo se vratili veli ženskica kaj tam dela da nek dođemo po madrac ipak sutra jer je od sutra popust 10%. Da sam znala kaj me čeka, jebeš 95 kuna, moji su živci preslabi. A i on ni mogel pišat u grmlje ili neki birc! Bilo bi mu prvi put vjerojatno! Otpeljamo stolac k meni.

Kak je GP u komentaru u prethodnom postu rekel - kad se družiš s krivim ljudima.

E veli frend dakle sutra odi tam (naravno da nemam auto, a hodat nažalost nemrem, da ne duljim), plati madrac a ja bum došel popodne k tebi po račun. Reko ak dolaziš po račun opet delaš 2 km, poberi mene i dofuramo ga skup.

Bil je srditi pa smo zaboravili istovariti jastuke, drugi dan je platil kavu i donesel jastuke.

Stolac slaže kći. Nede slaganje da ga - no dobro.
Stolac slaže sin, s nešto većim iskustvom, nede.
Zovem Jysk. Donesite stolac veli budemo vidli kaj je
Zovem frenda, veli nemam vremena za slaganje stolca ni za prevoz, pa bar do nove godine (užas, a kaj bu se vidlo pri kraju).
Zovem taxi jel može, nemre, korona, pa jebote nebumo lizali stolac, kak je to velko, bute mi auto zgrebali...
Jedan u naselju kaj prevozi i drapa cijenu, ima pokvaren kombi.

Zovem opet Jysk, veli druga ženskica donesite nacrt koji dio fali bumo izvukli iz drugog pakiranja. Mislim pa je, zato ja nemrem stolac ni složiti kad taj dio već fali za neki prijašnji.

Zovem treći put i velim da bum se ubila ak mi ne daju rješenje jer sam na rubu žifcih, dve noći ne spavam (ili kolko?) da mi je doma ruml, svinjac, nered i cirkus i da kaj nemaju nekoga, da bum ja prošetala sa stolcem na leđima (lažem ko svinja), da mi cura konačno neki autsourcing broj. Zovem, tip vozi niš nisam razmela al je uspel izurlati drugi broj. Nazovem, javi se jedan Goran (čim čujem da je Goran znam da bu riješeno, kud nisam nijednog upoznala kad je bilo vreme), veli nekaj slažem tu sam blizu, onda k vama. Došel je negdi za ćuku. Mi zadimili kuhinju, mogel si šunku osušit.

Dobar dan, dobar dan, vidim mlado, ubrzano, taj nebu davil, nosim mu imbus ključ, veli ne treba mu slovo L, puca od smeha ima najnoviji alat. Dobro. Vrti šraf s nečim kaj sliči na bušilicu reko misla sam da bute stolac zbušili (koja sam kokoš, al nemreš sve znati).

Di vam je maska, pitam, veli on a di je vama. Puknem u iskreni smeh, ono kad više nemreš plakati - i - velim - u torbi. Veli on i moja je negdi u alatu. Konstatiramo da maske uglavnom imamo. Naravno da sam pitala kaj je u horoskopu, kći okreće očima i strelja me pogledom.
Oćete kavu. Da žuri, reko kaj me briga, oćete sok, neće, žuri se, reko a limunadu bez šećera, uglavnom celo vreme se ja smijem od jada a on od toga kaj kuži da ima posla s izluđenom gospođom u godinama.

Dakle isti taj dečec (mlađi od mojih) zašamara stolac, oće složit, hiti se na pod gleda stolac odozdol ko automehaničar, digne se u izbačaju (nemreš ga okom pratit) veli - nekaj ne valja.

Znala sam!

Di je taj nacrt kaj ga ja nisam htel?

Vlečemo iz smeća.

Ovo nije dobro nacrtano.

Sin: Znal sam, znaaaal sam!!! Sam ti rekel, mamu im jebem.

Kći bijesna, nemre niš reći.

Goran okreće stolac, okreće nacrt, veli ovak: Ovo tu ne postoji. Postoji nekaj slično al to je na hidrauliki, gleda sina - to nisi našel?! Svi u glas: Nismo! E a ovo tu kaj je na sicu je drugog oblika i nije ni sličan ni logičan, e, ovak: Sad bum tu ocaparili ovaj dio koji nema sličnosti ni logike, a ak se sve raspadne rekli bute da je tvornička greška. Nisam stigla ni viknut - nemojte, a on ščupal neki dio stavil sedalicu na hidrauliku i veli - gotovo.

Sve skup je trajalo tolko kolko je potrebno da se pročita od onoga - A di vam je maska. Pitam kaj sam dužna, sad se tek počel smijati i sleže ramenima, uglavnom ja ocijenim da mu je 200 kn preveč, al ak u kasici di skupljam medeke nebu dost, bum dala tih 200. (Stolac košta 425).

Bok hvala doviđenja, bum vas zapisala, veli već dole na štengama, nemojte mene nego broj moba, doviđenja....

Sedim na stolcu i ne vjerujem.
Sad bum prvo dala popraviti neku cijev, nekaj curi kod bojlera, pa pofarbat kuhinju. Od ostatka bum nabavila mačku, čipiranu i cijepljenu protiv glistih i to, neodgojenu, šašavu, mladu, dala bum joj da zgrebe sav namještaj kaj imamo, i tak za novi nemam love, nek bar neko nesmetano uživa u ovom stanu. Ak jadna ne krepa od nakupljene negativne energije.

Oznake: namještaj

A otišel bez kape

18 listopad 2020

Svi nekaj protiv korone, do sad sam to stojički podnosila, nosila maske, ovakve onakve, hranila se smijehom kroz infantilna prepucavanja premijera i predsjednika, al sinoć sam skor iskočila iz kože, a ima je podosta, sa svim naborima: Otišlo dete na Sljeme, tj. Medvednicu, bu kao nabral kestenja pa bu s domaćinima u planinarskm domu spekel i jel, već su se dogovorili.

Kad me zove u trifrtalj 8 navečer da se vraća doma jer nesme tam prespavati. Popizdila sam na najjače. Odma idem gledat je li i Hilton zatvoren. Naravno da nije.

Velim pa di si, da je još u tom domu, ni psovat nisam mogla, reko kak buš do busa, da on pozna šumu. Jebem ti oca blesavog, ni medved ne pozna šumu po noći (dok Bandić ne osvetli celu goru), pomolila sam se, bezbožnica, svim bogovima za koje sam čula, ispsovala (ipak, setila sam se naknadno) sve psovke ikad, dobila da oprostite proljev od straha, mislim kak je oblečen, nije ni kapu zel, kapuljaču nema (roditelji su idioti, govorila je moja mama) al evo njega u 10 ćuki, reko odi sim da te vidim jesi stvarno ti il sanjam od puste želje da si na sigurnom (što je danas relativno - biti siguran igdje).

Kae, mladi roditelji, mislite da su male bebe naporne, jesu šipak!

Oznake: korona

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.