Društveni život posle korone

31 svibanj 2020

Kad sam bila mala pitala sam tatu zakaj ljudi pobireju čike po cesti a njemu je bilo neugodno al mi je objasnil da su siromašni i da nemaju za cigarete. A meni je bilo žal. U petak, kaj, jučer, čekam šugavu 14icu ide lik i bez pardona skuplja čikove, a meni opet žal, povijest se ponavlja samo kaj sam ja omatorila.

Do doma ono, odem u dućan i ide na blagajnu neki siromak s kolicima, suhi, hartavi, ja ga puštam veli on meni gospođo kaj se vi mene bojite? Reko ne bojim se nek sam široka pa nebumo mogli proći. Da bu se rađe on maknul jer sam ja žensko. Posle na blagajni žena krivo shvati da je htel nekaj prevariti, a možda i je bogec, litru jogurta za litru mleka, neku siću, još pita ko fol jel dela onaj bankomat vani, i tak, vidim kupil jagodni jogurt za sebe i solidno hrane za nekog pesa kaj ga je čekal, izađemo van i velim gospon lepo od vas kaj ste tak fini, vidim ima još zagrepčancih, veli on nema gospođo, ja sam zadnji. Ajde reko valjda ima još koji, da nema. Reko imate dragog peseka, da je draga, da to nije pes, da je čovek. Reko čujte kakvi su ljudi bolje da je pes, bar vas bezrezervno voli. Da je, da imam praf. I da mi sretan praznik, veli on znate to doduše nije moj praznik, al se ne dela, pa se tak veli. I tak.

Nekidan kraj mene, čekam tramvaj zvan čežnja i/ili ludom radovanje ide jedan stvor, ne znaš muško il žensko, malo smrducka, oni zapravo sve kaj imaju na sebi nose celu godinu. Kužim da je žensko mada ima bolji brk neg Grunf, oće sesti (svi se miču na bar 10 metrih - da jel slobodno, reko izvolite (lepo prosim se tak veli!), da fala lepo i sedne na klupu i ima neke jadne šibice i nemre upaliti pljugu kaj je našla na rubu tračnice. Upalim joj turskim upaljačem i molim se Budi da me ne žica da joj to poklonim, to se obično dogodi. Ona sretna ko beba, al kak fuflja nije kaj ja ne bi zdržala s njom pričati nego ju ne razmem pa sam se pobrala, onak polako, kolko s ovom kilažom nenapadno i mogu.

Kak oni malo trebaju da im se vrati sjećanje na dostojanstvo. Od Trga di sam si popričala s onim gosponom kaj na Trgu glumi sfingu, imal je čik-pauzu, reko gospon vi ste meni jedamput namignuli, veli on ne jedamput, reko znam, al ja se sećam jednom i zmotala sam se i pocrvenila, pa se čovek smije. Uz ispriku mu uvalim zadnju siću, ni tri kune, sve mi neugodno. Čovek zeme, fini je gospon, a po to je na Trg i došel. Uglavnom do Kolodvora me zaustavilo 3 ljudi i žica lovu, i to ti se u ovo doba korone unese u facu i šapće, to su neke koronarne fore. Reko nemam, sad sam dala jednom potrebitom zadnje (jesam onom na trgu, al zato kaj nije žical). A ciganica si navlači hlače i gleda jel joj dobro stoje, sretnu nam se pogledi, reko ma ko bog vam je, smije se i ona, reko lepe su i tak.

Onda uđem u tramvaj kad otraga neko drglja Argentina bla bla te kjero mučo mučo i tak nekaj, jedan đitru drugi neku dječju harmoniku i taj onda ide sa šeširom i ja mu uvalim cenera i velim gracijas. Joooooj, pabla espanjol, velim - ne, mia miha trabaha in Barcelona (osim kaj lažem ko svinja jer se vratila a da bi u Lijepoj našoj dobila otkaz, i to je trebalo biti mi iha ...a ne svetii Miha) i on meni palac gore, ajme ljudi, koji zubiiiiiiii. Presjedam u 14 opet oni tam, te kjero mučo mučo i ide taj sa šeširom pa velim ja njemu - lei mi segue (to je talijanski al veli kći da je kužil), velim mu na engleskom - da bum ostala bez nofcih ak buju me pratili, ode on misli da prigovaram, ma aspetaaa (opet talijanski) vičem ne, ne, sad mu uvalim zadnje 2 banke, našli su me, kaj mogu, petak, depresivna, umorna, sveg mi je dost, a oni se kesiju ko da je svet tek nastal - jedan naš domaći momak mu se smije i pokaziva palac gore, ovaj njemu, baš lepo.

Onda je taj kaj sam mu zlagala da mi je kći još u Barceloni, nekaj šapnul ovom kolegi s kitara romaaaanja pa se ovaj naklonil, smije se (ajme koji zubi), sklopil ruke i viče mi - hvala, hvala! Eto tak se provodim, super. Vičem ja buona fortuna, eto tak...

Idem u penziju i učila bum španjolski.

Ak onda počnu po tramvajima svirati kinezi, najebala sam bum morala kineski učiti.

Oznake: Zagrebom pomalo

Reklame

22 travanj 2020

Kad su u TV dnevnik u udarnom terminu ubacili reklame mislila sam da mi je neko uvaljal drogu u hranu.

Upalim komp da vidim TV program, iskaču reklame za tenisice i neke ženske koje zgledaju ko stalak za infuziju.

Prijavim da to ne želim primati, iskoče neke ženske koje zgledaju ko stalak za infuziju i još iskaču reklame za tenisice. Ni to neću.

Idem na e-mail, reklame stisnu sa svih strana, ne znam kaj opće tražim.

O blogu da ne pričam. Tolko mi reklame prekriju ekran da svaki put poludim i smotam jer oni brane moju privatnost, OK, al me to zamara i u duhu zaštite dobivam novu šifru. Na kraju ne znam ni kak se zovem pa pitam kćer. Sin psuje iz druge sobe da jebo reklame da se sav ubil u reklamama, čak i onima na koje je nasjeo i kupio to nešto.

Tražim podatke o npr. Staljinu, tamo cicnhalteri i potkošulje za neodređeni ljudski spol. Na kraju ispadne da je Staljin avangardni slikar pod čijim je utjecajem bil Da Vinci.

Oću pogledat neki filmić na Watchu, pol filmića ne vidim, reklamiraju Mekdonalc, osim kaj odma dobim žgaravicu, dok maknem sve reklame zaboravim kaj sam htela gledati.

Najbolje su one reklame kaj moraš prvo kužiti da je reklama jer ti ober samo ostanu bukmarksi, ne znaš više jesi opće na svom kompjutoru (koji se a propos počel kvariti - gasi se i pali sam od sebe, valjda od reklama?); tražiš onaj X da ju makneš s pogleda, a ona sakrivena tak da si prisiljen pogledat celi izbor veša i kreveta, kremureština, vešmašina, bušilica, onog kaj se nekad zval mixer, informacija o doškolovanju i novim knjigama kvalitete Sanje Pilić (očaj) i/ili Nives Celzijus (katastrofa) da ne govorim o knjigi Vlatke Pokos čije listove (knjige) moj stari ne bi upotrebil ni za glancanje prozora.

Dođe mi da izvučem staru Olympiju, mehaničku, i pišem na nju i šaljem pisma poštom. Telefon se pokvaril, nemreš ni ekipu za koronu nazvat. Zato smo valjda još nezaraženi. Al ne treba gubit nadu.

Nego: Kaj ne bi oni nama trebali platiti odštetu za duševne boli i izuzetan moždani napor kaj brišemo te reklame?

Oznake: reklame

Povijest i paprika

20 travanj 2020

Ima povijesnih zabluda kao
- ak nemaju kruha nek jedu kolače - navodno nije rekla M. Antoaneta nego neka smuca na dvoru
- arapski brojevi su originalno indijski, al su Arapi tam jahali i mlatarali i uzeli brojeve
- većina zna da ruski čaj nije ruski nego kineski
- boja, inat, sapun, jastuk, kat, tavan, bubreg... itd., su kao hrvacke riječi, e viš, tak su turske da turskičkije nemreju biti, a mi ih uzeli pod svoje.

Al ono kaj je mene mučilo nanajjače: Tek kad je starije dijete završilo faks i u konačnici, mašallah, ostalo bez posla, shvatila sam Prusi nije stari naziv za Ruse, mrzila sam povijest (sad je i mrzim i prezirem). Za Istanbul sam znala da je na nekom morskom prolazu, e sad Dardanele ili Otrantska vrata, bogu i meni svejedno. Mada sam, jelte, na svim veselicama pjevala i onu - U Stambolu na Bosporu bolan paša leži (pričam o pluskvamperfektu kad se na svakom derneku pjevalo sve)

Zbog Aleksandra Velikog sam u gimnaziji kod prof. Martinčić koju sam čak i ja volila - za istu lekciju dobila takve dve kulje da mi buju zadnja misao na samrti. Kad sam navršila 36 godina rekla mi je jedna gospođa iz Zagreba (tad nisam živila u Zagrebu) da Aleksandar Veliki i Karlo Veliki nisu ili nije ista povijesna ličnost, a da se Aleksandar Veliki zval u miletu i Aleksandar Makedonski.

Bemise za njih sve, ja znam kad dođe Makedonac s rog paprikama na Dolac da ga (no ne njega nego papriku) po mirisu nađem. On me SVAKI PUT prevari za jednu papriku, i rekla sam mu to, on se smije - veli nisam, reko jeste, i svaki put me tak prevarite, al ja ću doći opet jer to tako šarmantno i drsko izvedete.

..

Oznake: povijest

Predblagdansko ozračje u Hrvata

11 travanj 2020

Oće l' više ta korona krepat, krepat ćemo više svi od muke kaj smo svi doma, nego kaj bu nas ona potamanila.

Kak doma uvek sfali najvažnije, ode jedan član naše vanilije u Špar po krumpir i kupi majonezu mesto tog kruha (!?), a ni kupil ni sok koji ne trebamo. To je u redu. Drugi imaju doma germe i brašna, a moj frižider otvoriš, majoneza ispada, što staklenke, što one u plastiki di pol ostane pa se baci ak ja ne režem i skupljam na tri-četri šnite kruha (kojeg nismo kupili), pa oni jastučeki di je više zraka nego majoneze... Ne treba nama jastuka za spavanje, ima majonezinih! Od silnih jastuka bu mi na kraju frižider zaspal!

I tak, dođe član doma i veli - čuj, tam neki mudonja u redu pred Šparom rekel krivu riječ, drugi još kriviju i nastala tučnjava. Eeee al su se i njihovi cuckovi pokefali, koje su ti mudonje kao išli prošetati, a ustvari nisu išli ni po kruh ni po majonezu nego po pelinkovac (nisam ni znala kolko pelinkovca se proizvodi, majkemi, nikad tolko flašica nije bilo uokolo). Pa je došla murija, za svakog po jedna kola i tak.

Iz zgrade prek puta svako malo čuješ - ja bum poludel/a, ja ovak više nemrem, nek ide sve u pizdu materinu! Isto se čuje u zgradi prek od naše strane. Od silnih vjera ne znaš koji se bog više spominje.

Na momente mi dođe žal korone...

Oznake: blagdani

Dnevnik, nastavak

08 travanj 2020

Dnevnik za vrijeme korone, nastavak od zadnjeg posta:
- da poludiš
- za poludeti durch-marsch
- ponorilica

Ne znam se više razgovarati boktenemarad, doma uvijek isto, kava uz teme - oderana ista koza jedno 700 puta i jel trebam kaj skuhati.

I kaj. Al eto moram do dućana. S poznatima se na cesti pozdravim klimanjem glave ili mahanjem, i to ono preko neke stvari, niko da digne ruku i mahne, visoko, ko Grunf, onako tipa: Ovoliko je bio napadao snijeg 1942. kad sam se borio u Staljingradu ali ne znam na čijoj strani.
Ko da su se svi nekak smanjili, pogrbili.
Ni lokalnih pijancih na cesti!

S nepoznatima se priča jer moraš čekati pa kaj buš, pričaš, tj. oni pričaju, al tak da oni imaju masku. Preko maske toga šal i ober još stave ruku savitu u laktu pa ti veliju nekaj - fte lp prm el mž zn el imj pathku u knzm (!!??). Što sam nakon 3. ponavljanja shvatila kao - čujte lepo prosim jel možda znate jel imaju patku u Konzumu? Jok, imaju ovakve guske kak si i ti, mislim u sebi, ono, dućan velki ko trafika, Konzumić, ne Konzum, valjda dučanček na sklaplanje, još da patke imaju, a zakaj ti pak ne metneš još i poplun od perja prek face, posle ga opereš doma u vešmašini, na iskuhavanju. Po jeftinijoj, noćnoj tarifi. Viš možda je žena misla žive patke, da iskoristi perje?

Tak su svi živčani vani da sam u šugavom Konzumiću kaj inače ne dela jer nema ko (ne lažem, provjerite!!!), al sad jelte radi: Alzo u brzini kupila ajvar za francusku salatu (!!?), najdeblji kruh (mrzim onu digitalnu sredinu kruha, nespečenu, sami digo kvasac), 2 litre jogurta mesto 2 litre mleka, i zaboravila peršin. Mesto paradajza u tubi sam kupila kokakolu koju opće ne konzumiram!

Saznam danas di bum popodne kupila jeftiniji kruh jer ono od 14 kuna od jučer, pojeli smo koru od kruha, nakon kaj sam brašno postrugala nožem, čemu to brašno???? Speku kruh, zamotaju u celofan, a prije ga potunkaju u brašnu, O, Allaše!? A ono sredina od kruha mriši nekak na blato i taj digitalni dio kruha uzmem mrviti kroz prozor, nije bilo dve šakice, pojela ja s onim jogurtom iz prethodnog pasusa.

Nema ptica!!!!! Obždrale se, hrane se baca da se rasplačeš, ja bih uzela za doma da me nije sram!
Dakle mrvim taj komadić kruha, vičem ptičiceeeee, evo fruštik, ajmoooo, ajde vrapci dok nema vranureština, ajmooo, papica, doručaaak! Bacam to na travu, metar od zgrade, ajmooo tičice, doručak na travi!

Al u dućanu nema peršina.

Oznake: samoizolacija

Dragi dnevniče! Danas...

31 ožujak 2020

Vijeće staraca, stari Božo Konj i ja, kaj se ni ne vidmo po 20 godina al nam to ne smeta, zaključilo da nam doma treba maćka. Piše se maćka jer se piše Hrvacka, kad pitaš zakaj ne Hrvatska, veli dete - žuril sam se pa je tak kraće. Maćku moraš imati jer smo svi ludi i svi doma, al više ludi nego doma - a do psihijatra nemreš, em nema prevoza, a oni il su u karanteni ili su već od nas poludili ili rešavaju gore slučajeve, ak takvih ima.

E sad je pitanje kak dopeljati maĆku iz grada u ovu vukojebinu, a od žene koja ih ima 20. Sve su navodno Blahutik (buhare s ceste) koje je ona (nezaposlena VSS duša hrvacka) dofurala s ceste, izliječila ak je trebalo, čipirala, razbuhavila, kastrirala. Dobro. To je jedna vrsta uvrnutih.

Druga vrsta smo mi kaj nemamo pojma kaj s mačkom delati osim dati joj špulu vune da s njom nori. U tu svrhu bumo raspadali nekome rukav od veste, kakvo vreme jest, može i vesta bez jednog rukava

Piš i kak: Kupaona nam je tak mala da u nju stane jedna osoba, di bumo joj metnuli ćenifu jebote, u kuhinju pod stol? Zahod nam je pak tak mali da kad ulaziš prvo zajašiš prek školjke pa zatvoriš vrata pa tek onda digneš poklopac, no dalje ne moram pričati, nekak osećam da se može logički zaključiti zakaj si uložil tolki trud.

Maćki rašpat nokte nema smisla i ne znam bi li pristala, lakirat još manje, zaključili smo da bumo joj mesto one mačje grebalice ponudil kuhinjski element koji treba izbaciti da stavimo suđericu koju nikad nebumo kupili.

Kaj još, spavaonica? Kći je ko poctanarska za boravka u Stambolu uvek spavala s mačkom od hanm Gülzad pa veli da bu maćka spavala s njom.

Wiskas? Mi smo imali mačku kad smo živili na otoku, to se samo hranilo, al kaj bum s maćkom u stanu!?

Kaj još treba? Malo zdrave pameti da odlučiš da ti maćka opće ne treba. Hvala na eventualnim savjetima!

Oznake: mačka

Dnevnik u doba koro/ne/va/te, dan xc

30 ožujak 2020

Bacam jutros smeće u smećarnik pri odlasku po mleko i kruhek i vidim neko hitil original zapakiranu i još k tome u vrećici tak jedno kilu kruha. Stavim sastrane, mislim možda još neko od smetlara ima doma koke ili kakvog pajcu pa bu uzel.

Vratim se natrag, kad, kći na prozoru trese mrvice od kruha kroz prozor i priča: Budalo jedna, mali si snađi se, ajde živko, o boktenemarad, ajmooo, ti debeli golub, ti se makni, e gle seljobera crnoga, to je onaj iz Pojeve pjesme gavrančuga! Eto i ove kurveštije svrake, mrš, šic (ja vičem Peace baba!****), eto, etooo na - nastavlja juniorka, vidi seljačine, ma ko vas šljivi, život nije lak, borite se! E, vrit!

To je kad niko (ni Nika) ne šeće naokolo i ne baca otpatke i tice jadne nemaju kaj njupati.

Ostavim stvari iz dućana i odjurim 5 km/h u smećarnik, maksimalnom si brzinom i poberem taj kruh kaj je još uvijek sastrane i ljubomorno se guram na prozor. Reko vidi sad: I mrvim kruh, uz urlikanje (znam da me cela zgrada od 3 ulaza i pet katova gleda s prozora i/ili iza zastora i misli gle kurvu kruh baca a sve se nema... KOMŠIJE, OVO JE KRUH IZ SMEĆA, DI VAM JE SUOSJEĆAJNOST, KAJ ZUJITE, NE BACAJTE KRUH U SMEĆE, JOŠ MALO BUMO GA SVI PO SMEĆU ISKALI) kći me proglasi nedoraslom starom osobom, ali: Pojavi se masa ptica ko u crtiću. Samo perje na gomili. Ono, nisam vidla da golub može gutati tom brzinom tolke komade kruha, misla sam bu se taubek zagutil pa bum još morala zvati veterinara ili prakticirati hajmlihov zahvat na ptici koja se nebu i tak dala vloviti. Onda sleti neka svrakuša pa onaj gavran koji reče nikad više, vrapci protestiraju u grmlju i deru se ko konji.

Imala sam već slično iskustvo kad sam za redom par dana stepavala mrvice od kruha, tri tjedna su doletali vrapci čim bih prozor otvorila da se kuhina prozrači. Drugim riječima, sutra još dobiju, treba biti racionalan, tu drugu polovicu, a preksutra bu pod prozorom u redu ovak 1. noj, 2. tristri vrane, 3. tristotristri svrakureštine, 4. trizdevet goluba i 5. tristotrispet vrapcih. I jedan kos. Ak niko ne hiti friški kruh, ne znam kaj bum.



**** stari vic, jedan od boljih:
Sedi mačak na tarabi nafiksan i mijauče na Mjesec, valjda bijaše veljača. Prolazi baba kojoj on ide na živce i tjera ga, iš, pis, pis maco, pis. A mačak pusti dve pandže, napravi slovo V i veli - Peace, baba!




Oznake: ptice

Dnevnik u doba korone

29 ožujak 2020

Ima jedna Tehvida koju tako jako volim, a nemrem reći, vidimo se redovno svakih 20-ak godina; pa me maltene spasila da ne umrem na porodu jedna Hasema; evo me baba inžinjerka iz Zen'ce zove dođi bona pod pendžer, daću ti kilo graha, kako vi to kažete, ba, žulja?
Znate kaj, jebo zemlju koja Bosne nema! Ti naši Bosančerosi se hrane valjda smijehom kad nema hrane.
Al nisu ni purgeri loši, evo mi suseda odozgor istresla tepih da ne sauga, ona purgerica kak moja rahmetli baba Madžarica, pa ak ima na tepihu koronu, kaj ne bi z nama malo podelila, to se zoveju dobrosusecki odnosi.
Sad bu došel original stari purger prijatelj Božo Konj da mu vratim neki dug, sad je našel ostati bez nofcih, al on je Blizanac pa nemreš se na njih srditi.
I tako dan po dan. Moram pisati dnevnik čisto zato da kad bu gore ili bolje, da ostane zapisano deci kak je bilo te 2020. koju je žena bivšeg brata u zvezdama vidla kao superiška godinu. Više ni zvezde nisu kaj su nekad bile!

8. mart

08 ožujak 2020

Zovem Mirjanu na kavu, nemre, može kasnije, al mi čestita 8. mart. Reko majketi pa i tebi, ja se ne bih ni sjetila.

To bi bilo sa ženske strane.

Dragi Dado Kovačević, vrsti karikaturist s kojim nikak da se osobno upoznam, duga priča, eto, jedini se sjetio i čestital, hvala još jednom.

Vičem po stančiću: sine bi li ti mami kupil cveće za Dan žena i dal cmoku?! Da kaj, da je cveće skupo a visoki je datum (tatin sin), reko odi beri tratinčice u park pa donesi! - da mu se nede. Ja velim jesi frajer, na današnji dan sam te zanesla (tak se kod nas rađa, na dan od 9 meseci, stari obiteljski običaj) veli on kak ja to znam. Veli sestra, je fakat buraz kak zna majkica ono - preletila roda kupusnjak pa te dopeljala doma 8. 12., seljoberu jedan. Doduše ti bi prije bil iz kiselog zelja!
Veli on da je ona seljober, on je bar rođen u Zagrebu, a ona u Malom Lošinju.

Uglavnom prectava za poželit, a sve doma, ne moraš se ni posebno oblačit za kazalište.

Kći veli da ko je njoj čestital i da nek čekam Majčin dan. Nema to onog jugoslavenskog duha, samo se vrsni setiju.
Kladim se da od prijatelja (koje osobno poznam i to desetljećima) nikom nebum pala na pamet, naime, mada nisam muškobanjasta ili se tako bar osjećam, ja sam za njih Seka, a ne žensko, ak me ko razme kaj ti oču reči.

file:///C:/Users/Radmila/Desktop/neke%20slike/dado-dan-zena2020.jpg.688x388_q85_crop_upscale.jpg

Ovo je nekaj kaj ja ne znam otvoriti, al je slikovito.

Žene sretan vam Dan žena, i to svaki dan, ne samo danas. I muški, i vama isto. Nekad se kolektivno išlo na izlet s firmom, na more, pol firme se drugi dan lečilo od alkohola, al su se ljudi bar družili. Mi nemamo kruha doma, al niko da bi otišel kupiti, ja nedem, danas je Dan žena. Dosta više zuluma!

Oznake: dan žena

Prehrana i prehrana

03 ožujak 2020

Godinu i pol svaki radni dan kupujem u Prehrani u Trnskom 2 sendviča, za na posel, ćerce i ja. I mjesecima ali čovječe MJE-SE-CI-MA molim - napravite mi sendvič s malom žemljicom, ima mene, mogu ja pojesti i celi kruh, al čemu kad mi je to malo pecivo baš onak po merici. Onda sam rekla da bum išla u Prehranu u Petrinjsku, nema veze, tam imaju sve otkad je zločesta šefica otišla u penziju (božemesačuvaj takve žene) - e, onda su ajd kao počeli delati s malim žemljam: Ovak

Počeli raditi jedan sendvič dnevno od jedne male žemlje čovječe - pa su, dok sam ja došla, prodali. Da ima tu jedan sused s dijabetesom i on dođe ranije. Reko ja znam koji je, to mi je sused i on nede na posel nego nemre spavati pa dođe i kupi malu žemljicu tj. sendvoček, majkumu pa kaj nemrete napraviti više!!!!!! Ma susedaaaa, evo bumo vam napravili začas drugi sendvič. Nebute, jer se meni žuri, a ljudima iza mene isto tako! Vi ste na svom radnom mestu a ja tek idem! Napravite 5 sendviča, ak vam ostane ja bum otkupila za sutra, al napravite!!!??? PLIZ!!??

Konačno su počeli delati nekih 5-6 komada, sećam se i kad i zahvaljujući kome, nebitno, uglavnom sve se proda. Trebalo im je godinu i pol dana da im dođe iz dupeta u glavu.

E al: Onda su počeli stavljati parizer moje godište, sve salame na izdisaju, ono prošel rok trajanja prije dan-dva, malo sam osjetila - smrducka, al reko desilo se, nema veze, i velim kćeri - zemi ak imaju na izbor, nekaj sa nekom trajnom salamom. I bi tako. I kad nema osim parizera niš, nemoj uzeti, bum išla u Petrinjsku. Nemam braco energije više se svaditi. E, ali:

Jučer me zove s posla ćerce (na moj posel) i skoro plače od bijesa, ta ne plače od tuge nikada: 1. O tom sendviču ona ovisi do 4 sata jer ne stigne niš pojesti, šljaka se - tražili ste gledajte kapitalizam mamu mu jebem - i nekad sendvič krene fotokopirat a nekad skenirat ili faksirat, nudi na raznim jezicima Japancu ili Španjolcu, pa pardonira; jer jede dok radi za minimalac na SSS radnom mjestu, mada je magistrirala, al to je Hrvacka. 2. Salama je tolko zaudarala kad je odmotala sendvič da samo kaj crvi nisu plazili po njoj. Veli: Ja progutala prvi (ne gledaš, ne misliš, a žuriš, sve za minimalac!) zalogaj. skužim, nemrem sad još i pljuvat, ne znam ko bu s koje strane došel........ i čekam da me potera na zahod. Nikad koš za smeće nisam tak pogodila, posle sam išla tu smrdočinu dodatno zamotavat jer je celi kat smrdil na pokvarenu salamu! 3. Moš mislit kak sam zgledala kad sam šefu uvalila 2 banke i rekla nek mi kupi bilo kaj za jesti (njega ne želim ni zamišljati, nije to šef iz snova, mora da je zgledala ko elijen).

E popizdila sam totalno. Pitaju me na poslu kaj sam tak crvena, nek zemem još jednu tabletu protiv tlaka, ova do mene me gurka, Seka, daj se smiri, kaj urlaš tak u telefon, sve bu dobro. Ja dakako psujem, zovem šeficu od te Prehrane i velim ovak: 2 godine svaki dan kod vas ujutro kupujemo 2 sedviča. Kod vas sam u dućanu minimalno 2 puta dnevno, najskuplji ste dućan u Zagrebu (osim alu-folije i vrećica za hranu za duboko) i vi meni uvalite tak smrdljivu salamu da je moja kći hitila celi sendvič! I da vam kolegica ima tri koronavirusa s 4 upale sinusa i 5 upala pluća, osetila bi da salama smrdi!!! Kaj vi nikad nigdi niš ne kupujete!?

Da se ispričava (dok sam ju opće dobila na telefon) da nije znala ko stavlja i koju salamu (nije znala da ne velim kaj) reko mi smo stalni gosti i hoću da me obeščastite. Mila kolegica mi posle prigovara da kak sam rekla stalni gosti mesto mušterije (ljudi su stoka, da sam rekla mi smo stalni kurci kod vas, imala je to istrpit jer sam bila uzrujana!, a ja i inače velim mi smo stalni gosti; a to kaj sam rekla da me obeščaste mesto obeštete, to nije kužila, to joj se dopalo).

Uglavnom ja vam dragi moji u Prehranu više nedem. Nije taj sendvič isključivi razlog, bilo je toga još, al ovo je točka na i.

Posetila sam Konzum, Prehrana postoji i u Petrinjskoj, kaj mi je blizu posla, i tam bum i pričekala da mi napraviju sendvič. Krajnje, ima tam i raznih Dubravica i Pan-pekova i Mlinara. Al sam se nasrdila, nemrem reći, vjerojatno zato kaj se radi o detetu. Mom. Odraslom, al dete je moje.

Oznake: sendviči

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.