Teško je to za poludit. Kad te taktično upozorava te skužiš da ga uskoro neće biti, ali on se ne žali, uvijek nasmiješen, dapače nasmijan, sve misliš ma daaaj, nemre tebe ne biti. Pa slika s otoka gdje ljetuje onaj otok gdje sam ja pa veli viš ti si desno od - nečega, ja niš ne kužim al su to fotke bliskosti.

Koliko puta je čitao moje probleme, slušao kad smo se osobno upoznali, nasmijaval me sat vremena (ukrala sam dio pauze s posla), ma bila i u krivu podržavao me a kasnije nježno rekel - nemoj tako, voli sebe, ti si rijetka koja se još zna smijati. Nisu te greške presudne, imaš kratki fitilj, takva si. Djeca griješe i znaju biti gruba, teško je biti i majka i otac i još se boriti s bivšim koji radi protiv vas. A ljudi su kakvi jesu, pusti; Sjećam se posebno rečenice: Seka, možeš ti to!

Bila sam kod dragog (pohabano zvuči) kad mi je prijateljeva preslatka žena rekla da je loše i kad je umro za dva dana mislila sam - a kaj sad reći - ono - ak nekaj trebaš ja sam tu? Ima ona bliže ljude, a sigurno zna da ja jesam fizički daleko al da bih došla najbrže moguće da me treba. I te suze, to zaista ne sluša razum. Plakala sam 2. 6. kad sam stigla u zagrljaj nekome kog nisam nego površno poznavala i s kim su me zbližili do bezumlja telefonski razgovori, za koju vezu je prijatelj navijao i stalno pisao je li to još tako ili fikcija, ako traje, čuvajte to kaj imate - i kog sad zovem svojim dragim - ima post pa je to to; i sad kad je prijatelj umro. Za mamom nisam plakala, odjecala sam žestoko nasred ceste vodeći sina od 4 godine u vrtić, nisam imala suza, kad je pital kaj je, rekla sam ništa, došlo je mami teško, ajde, idemo mišek u vrtić. A sad su opet krenule, nemreš to zaustavit, moj prijatelj je umro, umrli su već neki prije, davno, upola mlađi ali bio je rat i bilo je neopisivo, ali ovo je toliko jadno i tako me nema i tako mi je teško. Ne volim jadanje po blogu i FB-u, svi mi patimo zbog nečeg i/ili nekog i za nekim, al neki su malo bliži i drukčije ih srce prima, a ovo je valjda kad nemaš kome ispričati a da te ne prekida. Niko više ne sluša. I postoji gadna strana u čovjeku - nije to niš, da sad čuješ moje probleme. Baš ti hvala, ako zaželim popiti kavu u bircu, znam i sama naručiti.

Prije više od 10 godina sam s Jagodom sjedila u birtiji kod Trgača, njoj je umirala sestra, ona se selila sa svojom djecom od nemila do nedraga, ja sam bila u sto problema i suspektnih dijagnoza, jedno dijete nikako dobiti posao, drugo odlazi van studirati, sve joj je zapinjalo gdi je i teoretski moglo, ma sve negativno i pretužno, ona sluša mene i ja nju, ona zaključi - i tak ti je to. Pogledale smo se prek onog malog stola i pukle se smijati tak da su nas svi pogledali, ja sam skinula džozle jer su se zamaglile od suza i onda smo brisale oči i nosove dok se napadi smijeha nisu smirili.

Moja kći je kasnije to odreagirala ovak: E, tak nekaj možete samo ti i ona!!!

Odonda sam ju vidla dvaput nabrzaka i da nije mobitela izgubile bismo svaki kontakt.

Moja jedina prijateljica. I ona je na neki način otišla, a svaka me žena ostavi ko da smo ljubavnice, ko staru istrošenu krpu, samo prijatelji ostaju i njihove žene to smatraju normalnim, nema sumnje i sve je kak sam rekla.

I onda to traje desetljećima i onda dođe kraj za kog smo svjesni da će doći. I dalje me zgnječi koja nazovi prijateljica, sad ja prekidam jer ne želim više trpiti, zbilja sam prestara da me se više gazi.

Eto on je umro a kak je neko reko - čovjek živi dok ga se spominje. Kaj sad laka ti zemlja i našao si svoj mir. Njegov je mir bio s njegovom obitelji, onakvom ko da je izmišljena. Čak ne osjećam da nas je napustio, to zvuči ko lagana optužnica, ma nema ga, moj prijatelj je umro. Kraj. Nemojmo dramiti. Kraj. Ali nama ostaju nasmijana sjećanja.

Oznake: prijatelj

Pred hotelom na ulazu u disko, neko društvance, ja maloljetna, on nešto sitno punoljetan, malo spike, ništa, on već oženjen, mi se čudimo kam se žuril, fakat i za ono vrijeme mlad za brak, ok, nasmiješen, to je prvo sjećanje.

Kasnije, bili smo susjedi, neka kratka viđanja kad su bili neki radovi pa se priskakalo u duhu dobrih susjedskih odnosa. Ništa, dobar dan, kak ste, ajmo podjela rada.

Onda bure i tragedije u životu jednog i drugog da bog sačuva.

Onda napredak tehnologije. ja mu čestitala rođendan, on se javi i zahvali za čestitku tek za idući rođendan.

U jeku radova po kući, kad sam dnevno gubila po kilu na vagi, tak sam zgledala da je majstor odvojil pol svog sendviča i rekel - jedi, kresnut ćeš o pod! Neispavana živjela na kavi i cigareti, kad sam mislila da sam totalno skrenula i jedino me taj prijatelj koji je vodio poslove, držao na životu, ja bez love, pretačem iz šupljeg u prazno, cistitis nakon više desetljeća, ma super, nemaš di ići piškiti, našla se dobra duša, ajd i to smo riješili, kosu sam oprala s hladnom vodom kod odvoda pred haustorom, ma.

Uglavnom zvoni telefon, javim se vidim nepoznati broj bit će konačno neki keramičar od njih 20 kaj sam zvala, i najbliži i to oni na koje sam sa 100%-tnom sigurnošću računala, su me otkantali. Iskreno, da sam znala kaj me čeka još bih promislila bih li se u to upuštala. I tak je riješena 1/4 uređenja stana i to ne raskošnog.

Alzo telefon. Dobar dan, dobar dan, gđa Seka, je, izvolte, ovdje taj i taj, ako me se sjećate. A mene grom pogodil. Reko kaaaaaaaaaaj, prije bih se smrti nadala (a povremeno sam ju i znala zaželiti) pa bili smo nekad na ti, kak se ne bih sjećala, i tu opadne spika, ja bogu hvala nadarena, a on bogo moj dragi, smiren, osjećaš da se smješka, ja odma hoću sve znati, postavljam istovremeno 4 pitanja, objasnim, ne znam kak me pratit uspio, da sam želila vidjeti taj otok gdje sam živjela 7 godina, a i Stambol gdje je kći studirala i posle radila, al eto ništa, nego da ja dođem na kavu di nas niko nebu videl i da prevrtimo 30 godina. Usput, taman sam slušala Neveru od Tome Bebića.
Neke stvari je život baš bezobrazno, ma kič-odurno, posložil. Za ne verovat.

I tu padnu svi čvrsti stavovi o nemogućoj ljubavi preko elektronike ili kak želiš reći. Svaki dan me zval u 8 navečer, a dan kad su se svi radnici razišli, zval je u 5 popodne, reko kak sad. Veli osjećam da su radovi gotovi, sad ide čišćenje. Reko imaš ti tu negdi kameru postavljenu? Ne, veli, osjetio sam, jednostavno, znao sam. Nego, kad ćeš doći?

Udaljeni 300 kilometara bliži nego onomad - na otoku u fizičkoj distanci preko uske ulice pa ako je 10 metara. Al o kojoj tad ne da nitko nije mislio, nije bilo na istom planetu.

I tak moja verzija: Ja bi kao došla tamo pa to neki birc u susjednom mjestu i to, a on - da nema šanse da se igdje skrivamo, doći ću k njemu. Reko dobro, a kaj sad ak čovek veli nek dođem, a čuješ i odlučnost u tonu. Ok. I kad je stan bio u najvećem neredu samo smo neke ormare zgurali prek prašine i šute, reko kćeri ja ti putujem, ti si odrasla, snašla buš se. I ostavim joj 25 kn jer više nisam imala. Njoj i meni sve dobro. Ujedno sam ju veli oslobodila svoje osobe i veli da joj je bilo lakše samoj s mačkom nego još s menom i mojom izgubljenom pameću.

Odem i dočeka me visoki nepoznati muškarac sa smiješkom koji oduzima dah. Govorim o onoj energiji koju svatko od nas zrači, a netko to "hvata" a neko ne kuži ni kaj to znači.

Seka!!??? Jel te mogu zagrliti i poljubiti? Mislim si ajme pitanja, ja se hitam u te ruke i rasplačem ostatkom suhih suznih žlijezda koje su svoje već isplakale, zagrlimo se, uvalim njušku u njegovo rame i plačem, a on se smije da čemu suze i ljubimo si lica i naravno dođe spontano cmok, ja se zacrvenim, a on se smije i dalje, ko da nije ni primijetio da je to nekaj, kad smo se onomad upoznavali ne sjećam se ni da smo se rukovali.

Bilo je oko 8 navečer kad sam stigla, ko se više sjeća, pričali smo do 5 ujutro, ak se ja sjećam više i doručaka i ručaka, popodne izašli na kavu u restač ispred kuće, odma krenule ćakule od Radio Mileve, čovjek ne priča puno, to sam ja zadužena, sad mi se čini da sam mu već sve triput ispričala.
Samo duhoviti kratki komentari, zapravo mi fale komadi sjećanja, mislim da ludim. Jedino se s kave sjećam njegovog nasmiješenog lica i pogleda u daljinu, kao ne govori on to meni - kad je reko da s obzirom ko nas je vidio, informacija da on sjedi s nekom ženom upravo prelazi na treći kvarnerski otok od nas.

Nemrem jesti, jedva se natjeram popiti neki sok, nemrem spavati ako nije blizu, on me tjera da se odmorim, pa posle dolazi vidjeti jesam li ipak budna i nosi ružu iz vrta, halooooo???? jesam li uzela lijekove, jedem li ovo ili ono, ne da da ja kuham, jedan dan sam rekla da imam odličan prijedlog ak mu nije teško, da kaj. Reko speci jaja za ručak, salata od krastavcih i paradajza, kaj ćeš bolje. I bi tako, njemu jako smiješno a meni koliko puta rješenje za ručak djeci, vrhunska improvizacijo ime ti je Seka.

Tri dana sam inzistirala da pometem dvorište, nisam dobila metlu dok nisam zaprijetila da se vraćam doma.

Stari smo. Vidim kak se nije čuval, a forsira mene da kontroliram to kaj i kontroliram al kaj se već ipak otelo kontroli, a ja bih samo da je on kraj mene i drži me onom šapom kak ja nazivam njegove ruke, šaka mi nestane u njegovoj. Pozivam ostatke razuma u pomoć al slabo mi ide, izgubila sam ključeve, i to znam gdje, u busu, jer sam na putu natrag zaspala i čula da je nešto palo, našla sam samo mobitel, kad nisi priseban, ma dobro da sam i to kužila. Meni tragedija, a on veli - budeš to polako i posloži mi čak i kojim redom ću što i gdje i kak.

Bilo bi logično pitanje - di si bil celog mog života? Ali znam gdje je bio i da to nije bila ta meni tako draga žena, kako god nisam po prirodi ljubomorna, mislim da bih crkla od ljubomore, ipak.

Sad sedim i mislim kaj je meni to trebalo. Život je u godinama u kojima jest, je već pol generacije mrtvo, nisam više zabavna ko nekad, a sad još i nemrem jesti, nemrem piti, spavam po pol sata, svi me trebaju da ispričaju svoje probleme, a ja bih samo da sam kraj njega i da me drži za ruku. Znam kad ga nekaj brine, znam kad mi sprema šaljivu podvalu pa se čudi da kak sam skužila, a on pak čita odnekud kaj taj čas mislim, da si čovjek može toliko ući u mozak nakon niti mjesec dana. Iz njega izvire takva dobrota da se naprosto uplašim, a poučena sasvim drugim, dugogodišnjim iskustvom kojeg kad se sjetim, zmaj sa 7 glava koji bljuje vatru je lik za nasmijavat malu decu.

Onda kaj, je li dobro ili loše kad se stari panjevi zapale, ne znam, samo znam da me sve boli, hrana mi se gadi (da nemam rak želuca?) nije korona ni gripa, al nisam sigurna da mi ovo sve skup ne skraćuje život, a i kaj će mi život bez njega. I opet jedan stvor u mom životu za kojeg se bojim i brinem, a znam da me nebu poslušal, to je ukupno troje, moja djeca i on koji im nažalost nije otac.

Oznake: godine

Neko vrijeme sam živjela na otoku i imali smo pokoju mačku. Uzela sam jednu iz nekog legla, svu grintavu, svi su ju tukli, mislim sestre, braća, nešto ju ni mama nije šljivila i donesem ju doma i mislim si ja koji mi je vrag da ja uvijek uzimam najslabije. Međutim, treću noć je shvatila di mora spavati, onak mršava bi se izvukla kroz iglenu uš, a ja pripremila gajbicu, sve pet, al ona izađe. Eto treću noć ide ona u svoju gajbu i javi mi se, skor sam u nesvest opala. Onda je jela uredno, nikad nije ušla u kuću, jela je sve osim kad su prek puta došli radnici. Pa pitam kak neće jesti, a veli šerif - kaj bu jela kad joj šljakeri vadiju salamu iz sendviča i daju joj. Završila gradnja, nestala mačka. Pretpostavljam da štovano čitateljstvo, ako ga bude, zna kolko mačkih ima po otocima, e baš ta nikakva je bila takva, razrasla se u takvu ljepoticu, ko Garfield, da ju je neko ukral. Kad je kaj vlovila donesla se pohvalit pred kućni prag, miša, guštera i to, kad je donesla pticu dobila je po njonji i više nikad nije pticu donesla.

I tako je bil i jedan Marko, crni ko ćumur, s belom točkom pod vratom, jednog ljeta je bilo tak vruće da ga je mama hladila s mokrom krpicom, on se podboltal na sve 4 i strpljivo čekal. Da nisam vidla ne bih to sad pisala.

Sad sam udomila neko čudovište koje se ne da maziti, neće jesti nego biranu hranu, branimo joj na stol, al ne zna ona kaj je stol kad nas nema doma, narežeš špek, ode i špek i mačka, onda jede kiselo zelje pa matovilac i tak, pita me jedna gospođa je li mačka tigrasta, nego kaj je, e veli to su takve. Moš mislit.

No ono bitno (konačno) dobim neke filmiće na mob na vacap i mnjauču mačke, keziju se, cvile, ova moja niš. Stavim ju pred špigl (kad ju uspijem vlovit), niš, osim kaj je TV dvaput zrušila jer je htela vloviti tigra koji je u naravi jedno 50 put veći, uglavnom inače - ne trza, ona je jedina mačka na svetu.

Prekjučer mi prijatelj pošalje jedan film gdi Rusi pucaju po Ukrajincima na zemlji, ono otkud si (na ruskom, zbrisala sam to, očaj) pa metak, pa otkud si, pa metak, pa mu skine vreću s glave a ono mladosti moja 18 godina jedva u njemu, tiho jauče, kolko se može kontrolirati; one divne oči ne znaju kud da gledaju, svezan, ovaj puca u drugu nogu, jadna mu majka koja ga je rodila, suze mi idu, tugo moja.

Mačka dojurila, zasiktala ko zmija, skočila mi na ruku, počela gristi mobitel, reži ko rotvajler, ma reko koji ti je vrag došel, stišam zvuk, ona se oprezno povlači, lagano pojačam ona podivlja napada mobitel. Brzo sam to sve prekinula, da ne bi bilo.

Ergo da glupe mačke. Sad budi pametan i stavi ovom sastavku naslov.
No dobro, mačka se zove Marina jer je došla s knjižicom (Ovan, sad bu imala godinu dana) i imenom Deniz, reko to je domaća avlijanerka, prevod je (s turskog) more, dakle - Marina. Zjurcala se, prehitila u kuhinji stolac koji ja jedva dižem i sad se nakokila na moj krevet. Ne spava više na stolcu na kom sedim dok ovo pišem, prvih dana mi je spavala na glavi! al nema šanse da ja sedim i ne ostavim joj bar 2/3 mjesta. S obzirom na moj obujam to nije lako, al eto, sad je tam. Provodi svoju volju i odjuri nekad prema donjem katu, oće susedu ući, reko ne nori, taj ima pesa doma....

Turci za hladnih dana puštaju mačke u džamiju, gledam jutros filmić, ušla maca i jednog po jednog unosi u džamiju troje mačića. Moja kći u Stambolu na faksu polagala ispit, na klupi joj sedi mačka i prede, tu i tam ju pogleda jednim okom, nikad nebum shvatila kak je ova (kći) prošla taj ispit.

I mačke avlijanerice su protiv rata. Ko je ono poslal - kad se čovječanstvo uništi treba majmunima ostavit poruku u špilji nek nikako ne postanu jednog dana ljudi. Darvin valjda.

Oznake: mačka

Neko vrijeme sam živjela na otoku i imali smo pokoju mačku. Uzela sam jednu iz nekog legla, svu grintavu, svi su ju tukli, mislim sestre, braća, nešto ju ni mama nije šljivila i donesem ju doma i mislim si ja koji mi je vrag da ja uvijek uzimam najslabije. Međutim, treću noć je shvatila di mora spavati, onak mršava bi se izvukla kroz iglenu uš, a ja pripremila gajbicu, sve pet, al ona izađe. Eto treću noć ide ona u svoju gajbu i javi mi se, skor sam u nesvest opala. Onda je jela uredno, nikad nije ušla u kuću, jela je sve osim kad su prek puta došli radnici. Pa pitam kak neće jesti, a veli šerif - kaj bu jela kad joj šljakeri vadiju salamu iz sendviča i daju joj. Završila gradnja, nestala mačka. Pretpostavljam da štovano čitateljstvo, ako ga bude, zna kolko mačkih ima po otocima, e baš ta nikakva je bila takva, razrasla se u ljepoticu, ko Garfield, da ju je neko ukral. Kad je kaj vlovila donesla se pohvalit pred kućni prag, miša, guštera i to, kad je donesla pticu dobila je po njonji i više nikad nije pticu donesla.

I tako je bil i jedan Marko, crni ko ćumur, s belom točkom pod vratom, jednog ljeta je bilo tak vruće da ga je mama hladila s mokrom krpicom, on se podboltal na sve 4 i strpljivo čekal. Da nisam vidla ne bih to sad pisala.

Sad sam udomila neko čudovište koje se ne da maziti, neće jesti nego biranu hranu, branimo joj na stol, al ne zna ona kaj je stol kad nas nema doma, narežeš špek, ode i špek i mačka, onda jede kiselo zelje pa matovilac i tak, pita me jedna gospođa je li mačka tigrasta, nego kaj je, e veli to su takve. Moš mislit.

No ono bitno (konačno) dobim neke filmiće na mob na vacap i mnjauču mačke, keziju se, cvile, ova moja niš. Stavim ju pred špigl (kad ju uspijem vlovit), niš, osim kaj je TV dvaput zrušila jer je htela vloviti tigra koji je u naravi jedno 50 put veći, uglavnom inače - ne trza, ona je jedina mačka na svetu.

Prekjučer mi prijatelj pošalje jedan film gdi Rusi pucaju po Ukrajincima na zemlji, ono otkud si (na ruskom, zbrisala sam to, očaj, pa metak, pa otkud si, pa metak, pa mu skine vreću s glave a ono mladosti moja 18 godina jedva u njemu, tiho jauče, kolko se može kontrolirati; one divne oči ne znaju kud da gledaju, svezan, ovaj puca u drugu nogu, jadna mu majka koja ga je rodila, suze mi idu, tugo moja.

Mačka dojurila, zasiktala ko zmija, skočila mi na ruku, počela gristi mobitel, reži ko rotvajler, ma reko koji ti je vrag došel, stišam zvuk, ona se oprezno povlači, lagano pojačam ona podivlja napada mobitel. Brzo sam to sve prekinula, da ne bi bilo.

Ergo da glupe mačke. Sad budi pametan i stavi ovom sastavku naslov.
No dobro, mačka se zove Marina jer je došla s knjižicom (Ovan, sad bu imala godinu dana) i imenom Deniz, reko to je domaća avlijanerka, prevod je (s turskog) more, dakle - Marina. Zjurcala se, prehitila u kuhinji stolac koji ja jedva dižem i sad se nakokila na moj krevet. Ne spava više na stolcu na kom sedim dok ovo pišem, prvih dana mi je spavala na glavi! al nema šanse da ja sedim i ne ostavim joj bar 2/3 mjesta. S obzirom na moj obujam to nije lako, al eto, sad je tam. Provodi svoju volju i odjuri nekad prema donjem katu, oće susedu ući, reko ne nori, taj ima pesa doma....

I mačke avlijanerice su protiv rata. Ko je ono poslal - kad se čovječanstvo uništi treba majmunima ostavit poruku u špilji nek nikako ne postanu jednog dana ljudi. Darvin valjda.

Oznake: mačka

Smijale smo se prof. Marija i ja kad je pričala kako je kupila lutku svojoj 6-mjesečnoj unuci, ona ju izokretala, pogledala i hitila i počela se derati - htela je tatin mobitel.

Nedavno vlečem hranu iz Spara, sretnem jednu drugu baku, s unukom, nekih godnu i pol, nemreš reći ni dobar dan, počel se derat, dala mu je odmah mobitel (suseda, poglečte kak je pametan!) i razmijenile smo u miru neke dojmove i iskustva o koroni, o čem bi.

Jutros upoznam jednu tetu koja radi u vrtiću, veli slavili su rođendan jedne curice i neko je detetu kupil slikovnicu. Dete gleda, lepo, šareno, al ne zna listati. Pokušava rukicom potegnut sliku na koricama na gore, ajmo yahoo, bilo kaj, ajmo.

Možda je netko vidio kad su curi tinejdžerki dali stari telefon, onaj sa zupčanikom na okretanje. Potiskala je sve kaj joj je mašta dozvolila al nije kužila da treba brojčanik okretat. Vjerojatno nije to vidla ni na TV-u jer zaboga ko gleda stare filmove. Gleda li uopće netko filmove ak nema 10 mrtvih, raskasapljenih i silovanih u prvoj minuti.

Ne tako davno jedan lik u birtiji zaurla - gazda boktejebo miči ove naše političare (mislil je na TV) i stavi onaj program s majmunima i žirafama, za njih bar znam da su majmuni i žirafe.

Ovo nije kritika. Ovo je samo viđenje stvarnosti.

Oznake: knjiga

Kak je red i običaj i moderno u vezi korone, hoda se doktorima.

Dođem urednoj šalteruši s velkim trepavicama (uredno naglašenim i obrađenim) u Vuk Vrhovac, sva sam potrgana s uspomenama na koronu, vozač Ubera ne zna di je taj Zavod, dobro. I nemrem reći, okrene žena očima (ne krivim ju, i ja bi da mi tolke matore budale zaboravljaju doma papire pa onda ona vadi duplikate) ali ipak odradi ona to meni i inima zaboraljivima, al vidim ja to nekaj na zidu i urliknem - Kaaaak je ovo dobro, otkud vam to? Žena skor opala sa stolca, misla da ju napadam. Aaaaha, kak ste to vidli (odmah sam dobila 100 smješkova) to tak malo ljudi vidi, reko još da imam očale kak treba.....

Alzo ovo:

Ober na formatu A4 piše: Šalter za glupa pitanja

Ispod nacrtan šalter iza kog je šalteruša

Ispred šaltera stoji lik i viš nekaj govori šalteruši

A govori sljedeće (tekst ispod njega). Oprostite, je li ovo šalter za glupa pitanja.


Nemrete reći, vrhunsko je.
"Samo da pitam...."
"Radite vi na šalteru na 2. katu?") (na jedinom si šalteru na 2. katu)
"Oprosite je li ovo Zavod Vuk Vrhovac" (ne, ludnica Vrapče! - Inače ja sam danas završila u kantini jer sam prethodno išla prethodno po nečiji nalaz, dakle i izvukla kuharicu da mi veli kak da dođem do Vrhovca iz one planete, kak, e, Merkur, dakle slobodno se učlanim u društvo idiota, još da spomenem da sam tam radila al to je fakat bilo pradavno. Pa sam na zidu vidla sliku Vladimira Vuksana, tko zna priču, tko ne...

Posle sam si pospikala sa čistunkom koja nije vjerovala da ju opće neko primjećuje, zahvalna žena, moja vršnjakinja... Pozdravlja prolazeće doktore, niko joj ni ne odzdravi... Jebiga, Hrvacka.

Oznake: komunikacija

Imamo mačku. Zove se Mic, Mic-Mic, Mic-Mic-Mic, na Mic, Mic odi u pizdu materinu, Micika, Kokoš, Gato, Šmizla, al mislim da bu ostala Žolfa. Danas joj je 4 meseca. Po noći skače po jednoj od nas, po dogovoru o žrtvi ovih dana, po danu spava. Budući da mi je život novije, opet žešće sranje (i bez korone i drmeža) naiđem na psihijatra koji je em gej em peder, alzo vidim sve puklo durch-marsch, reko idemo uzet psihijatra doma, mačku. Mačka spava meni na glavi! A zna se di mačke spavaju. Tam di je šuplja negativa.

Nevjerojatno da je odma shvatila di se sere i piša, di je hrana, pregurali smo pol i ovak premalog i pretrpanog stana, reagira na NE! Jučer sam joj rekla - Šiško (rahmetli mačak od susede), još jedan dokaz da sam prolupala. Najbolja igračka - karton od drekpapira na žnirancu pa to onda leti u svim smjerovima. Za 20 minuta je pronjušila stan (ko da je to stan, 48 kvadrata) kad je nekaj proletilo kroz hodnik, veli kći - kae sad ovo bilo!!!?? Reko slatka mala maca. Nisam dovršila, ista stvar u dugom smjeru. Izvukla je inače prašinu koju ne bi našli ni da farbamo stan. Ušla je u vešmašinu (nije radila mašina) i jako joj se dopalo. Sad je u kutiji od cipela. Dobila je nove igračke, izdžipala se i spava. Kad ja legnem oko 10, nek mi je Sveta Krava na pomoći.

Nema više dobrih psihijatrih.

Oznake: mačka

Pitam psihijatra (kojem me zbog lude štitnjače poslala endokrinologica) zašto se prijateljstva samo tak raspadnu posle 30, 40 godina, peder (čovek je gej, za mene je peder) veli ne znam, nisam tolko star (koji si klinac studiral?) da bi znal odgovoriti.

Uvali mi neke lekove, ne želim uzimati niš osim apaurina kad mi srce oće iskorčit, i to nije svakodnevno.

Zovem prijatelja s kojim sam prošla sito i rešeto, velim čuj znaš kakav nam je stan, pokušavam uljudit kuhinju, tam di spava na pomoćom ležaju mali (27 let), jel bi ga ti htel primit u svom dvosobnom stanu samo za prenoćit, od tebe bu na posel i došel bi opet prenoćit, oko 10 navečer, sam si doma - da ne diše te otrovne pare, 2 noći.

Da koji mi je kurac, jesam ja normalna, da kaj bu on njemu smetal, da mu ne pada na pamet, nek spava na cesti.

Trik pitanje: 47 godina prijateljstva je otišlo u kaj?

Oznake: prijateljstvo

Ono kaj je jednom pal sneg, idem ranije na posel (lani) kod štengi za ovaj naš pothodnik hrpa čistača, jedan raspoređuje, ti s njim u Savski, vas dva za Siget, ti kaj šparaš na toj soli - a meni - gospođo, primite se za gelender, sol smo sad posipali, da ne opadnete. Ja stala, gledam pol 7 reko svaka čas, al kad ste pak vi ustali ovak ste već u 4. brzini.

- Mi vam gospođo i tak niš ne vredimo, mi smo zadnje smeće.
- Nemrete se tak razgovarati!
- Ne znate što doživaljavamo.
- Znate kaj gospon, možda ne znam, al kad vas nema onda se vidi, a kad su ulice čiste onda je to normalno.
Opet on meni kak to ljudi svakak komentiraju, spomenem tko je, moj blizak, isto čistač i ne stidim se toga - i lepo se pozdravimo, oboje nekak sretni. Da meni hvala kaj sam tak lepo rekla.

Nekidan upeko zvizdan, ja iz dućana, ne znam bih li plakala ili opala u nesvest, navlačim kolica kaj mi je sin kupil (da ne mora s menom u dućan, pametno moje) ide u ljetnoj opremi s trokolicom čistač, ja uvijek pozdravljam pitam jel vruće, veli a može se, reko čekajte, vi ste onaj koji me upozoril da ne opadnem. E veli, nisam bil siguran, da, pričali smo. I tu ja besplatno jelte, parkiram kolica i lupimo šprehu jedno 20 minuta. Teško stojim, hodat mogu, kak sad da to tumačim, ali kaj hoću reći: Čovek ima osnovnu školu kolko sam shvatila, ne da je pismen nego fura za koplje masu pravnika s kojima sam tak dugo radila, priča šta im ljudi rade, kak neko pljune na njih ili kad metu opalo lišće prevrne kantu, da čemu oni služe da niš ne rade, ja gledam i slušam i ne vjerujem. E al da on voli naše naselje (stanuje negdje drugdje i da /diplomiranu/ decu uvek tu dofura na sladoled... a za to ide nije mogel boljeg slušatelja naći, sama sam to prošla, naglasak je na - sama, da su tu ljudi ugodni i tak...

Da hvala na mom vremenu i kaj me je zadržal i ugodan dan i tako... Ja zujim, reko ja sam vas zadržala, vi delate, ja svoje odradila.

Imam prijatelja, vrhunskog intelektualca, bu se on prepoznal, koji veli: Najviše volim spikati s akademcima i čistačima ulica. Ovi prvi su dosegli intelektualni vrh i puni su znanja, a čistač ima doktorat života i osim kaj
imaju životni doktorat, uvijek čuješ neku domaću, životnu, pametnu - i još su mahom duhoviti.

Oznake: čistoća

Uđem u dućan, malo dete u kolicima, velko za ruku. Dobar dan, dobar dan. Molim kilu luka. Žena me gleda i tovari češnjak. Reko gospođo, luka, ne češnjaka. Aaaaaaaaaaaa, to mi zovemo luk, a luk van je kapula. OK, kilu kapule. Oli je ovo vaš moli. Je. A puno je smišan, a vidi trepušte, ma Mare vidi ća je moli smišan. Obavimo trgovinu, vani velko dete plane da kaj babe njenom bratu da je smešan, da koja je to spika. Okrenem se ja natrag dobar dan opet, a dobar dan, neka, neka. Reko oćete molim vas objasniti velikom ditetu (ja brzo učin) da smišan u vašem žargonu nije smiješan nego sladak. Prestale sve tri raditi, ostavile salamu i vaganje, rezanje kruha, ajme, dite ma nismo mi mislile, on ni za činit ridikul, nego je sladak, kako vi kažete.
Maloj je trebalo ćuku vremena da se smiri.

Prođe 10 i više godina, studira veliko dete i skompa se sa Splićankom. Veli ova, Kate, a ća van je ono - sjebalo se, oli je to nešto značajno. Veli Kata, to ti je kad ti se nekaj poremeti, kužiš, smota, pobrka. Aha, dobro. I Splićanka fotokopira nešto Kati i daje joj i veli - evo san ti Kate kopirala ma su mi se stranice malo pojebale. Posle smeha su radile na ispravku netočnog navoda.

Posle faksa tražiš posel 10 godina i radiš sve i sva, od čišćenja, čuvanja dece, doškolovanja, čuda neviđena, i dobiš posel preko čoveka koji nit je čul za tebe nit ti za njega nego su trebali nekoga s tom specijalizacijom. OK. U stranoj firmi dakako, ne hrvackoj. Dolazi ekipa iz Šibenika dobar dan, dobar dan, oli bi mogli dobit kavu, molim, ako vam ni teško. Nije, oćete tursku ili espresso. A ja bi expres, veli najviši, oli je lipa?
Mislite čaj od lipe, ne, ne, pitan ako je kafa lipa. Koja lipa kava misli ova, sine joj, ma puno je lipa, bute i cvetić dobili. Sad više nikom niš nije jasno, uglavnom popili kavu i na izlazu da hvala puno i da je puno lipa kava, da će idući put ako joj neće biti teško vit oli je i turska tako lipa, pa još rahatlokum...

A ja jadna jednom nisam znala šta su bičve i ređipet, osramotila sam se još mi je neugodnjak. A držali me na tihoj vatri, ja nikak da skontam.

Viče Velolučanka kelneru oli ti je ovo kava, vrti žlicom, oli si bičve u to opra, kafu mi donesi, Gospe moja, sva sam ispizdita kad ovo vidim. Reko nije ispizdita nego ispižđena. Kaj mi je onda izgovorila, nije za blog. Uglavnom idući put odoh sama na kavu pita konobar jel bu došla i ona kaj galami, reko nebu, e onda imam besplatnu kavu. Veli jedan iz drugog ugla - ovo vam je gospođo prava birtija, ja delam u odvjetničkom uredu i kad dolazim bez kolegice isto dobim besplatnu kavu, ona vaša je mila majka trebate čuti ovu purgericu.

Oznake: narječja