Pokrivač, navodno 200x40

05 veljača 2021

Evo tolko sad me raspizdila jedna mala na telefon, trebalo mi je tri dana da složim tekst koji sam nabacala. A koje podatke te traže kad ti hoće nekaj prodat, samo kaj me nije pitala kad je bila z.m. Alzo ovak:

Zvoni mobač.
Ja: Molim.
Mladi ženski glas: Zovem iz prodaje.
Ja: Pa dobar dan! Ono, gospodična, kod nas obično tak počinje, pozdravom. No dobro, lepo, iz prodaje zovete, fino, fino, a pardonček, a iz koje prodaje? Imate vi kakvo ime i koga vi ustvari trebate? (mislim brate kolki nezaposleni, kud tebe stave ovak nepismenu pa odma na telefon, bez da te iko ikaj naučil).

No kad sam već počela pisati ovu mobo-dramu:

Pa vi ste nas zvali, veli nepismena curica, što trebate?

Ja ne vjerujem vlastitim ušima: Reko čujte prvo ono kaj ja trebam vi mi nemrete dati, možete mi to eventualno prodati, to ili nekaj drugo, a po čemu ja moram detektirati broj koji me zove, na mom mobu piše nomen nescio (jebem ju jer ta sigurno nije učila latinski) i zakaj bi ja sad trebala znati kaj vi hoćete od mene, neku uslugu - sve finjaka, da nije krivi broj? (već sad se pitam zakaj se opće razgovaram s njom).

Ne znam, haloooo (veza puca) od nekud razaberem - možda pokrivač - s nekim tam šuška (ispod pokrivača????), reko ajd, bum popustila. Veli nepismena - čujte gospođo, a da se ne radi o pokrivaču A. Vera?

Gospodična, velim, čujem s nekim se konzultirate, može biti da se radi o pokrivaču Aloa Vera (povezujem u svojoj genijalnosti).

Dakle ona oće meni prodati Aloju Vericu pokrivač, pretpostavljam ja, jer još uvek nisam sigurna, veli ona treći ili koji put - pa vi ste zvali.

E sad sam još ja kriva kaj oni nekaj prodaju! Majkumu, u ovoj preskupoj Prehrani vis a vis ove jadne kuće uvaliju nekaj mi uvijek nekaj niko od nas doma ni ne jede (pojedem ja pa imam stopet kila! Ono, da se ne baci)!

Reko gospodična ja sam danas obavila minimalno 10 telefonskih razgovora, ajmo da vam nekaj predložim ponovno: Kaj ne bi bil red da se vi meni fino predstavite, onak, balkanski, dobar dan ja sam Štefica ili Pepica, zovem iz te i te firme imamo propušten poziv s ovog broja, izvolite kako vam mogu pomoći (jest dosadno al se razme), radim u prodaji pa molim vas recite koji vas naš proizvod zanima.

Dogovorimo se kao shvatile smo, al se jedva iskoprcala - da ona zapravo mene zove povratno (nemreš verovat!) i da mi hoće dakle prodati neki pokrivač, prectavljanje sam opisala, da dobro to Aloja Wera, dimenzije koje - reko kak koje pa niste ih ni naznačili na TV reklami, ak i jeste, gospodična, vi ste prodavač i ponovite kupcu, znate kupac sam ja.

Da ona to ne zna.
Ne to da sam kupac, nego ne zna dimenzije, ne moje, nego pokrivača. Pa reko ko tu kaj prodaje!
Velim ja: Čujte ovo postaje šaljivo.

(Otvaram i kartam pasijans, nemam apaurina, sve živčano oko mene pa sam ih podijelila okolo ko bombone).

Gospodična, slušajte, trebam pokrivač za jednu osobu, je li to dovoljno jasno? (trebam tri komada al ak još to velim zaratile bumo se), e mala prokuži veli evo znači 200 x 40. Reko čega, centimetrih, čujte taj ko bi to koristil moral bi biti jako dugački i jako mršavi, kakve su to dimenzije?

Da joooooooooj, da samo malo (s nekim priča).
Ja se kontroliram i dalje pasijansiram. Pauza poduža, nemrem reći.

GHaloooo hhlkgdsfšdeoefi gubite mi se, halooooooo!!?!??

Reko ne znam ko se gubi, i ko je na čemu, ja sam popila samo kavu s mlekom danas, bez šećera, al ak ovak nastavimo lako da bum se nalijala i viskija koji mrzim (kad sam živčana pričam prek svake mjere). Dakle ponavljam vam: Nikad nisam čula za pokrivač 200 x 40, al ak imate 140 x 200, e to onda može.

E, da, imaju (sva sretna). Znate, je, akcija je znate samo danas!!!! a ovaj razgovor se snima i čuva 2 godine!!! (Ja si mislim jel to ona meni preti, 23 godine sam na sudu radila valjda to meni ide u prilog, a ne njoj!?). Velim super, nek se snima. Kaj se mene tiče možete pustiti ko reklamu, nebum tražila honorar.

Da halo da me ne čuje (ja nju čujem i mislim si jebote s čega me zove, sa stupa javne rasvjete iz Podgorice, šta!?)

Je, znate, to morate platiti.
Reko znam da moram platiti. (O Sveta Kravo, helpmi)
Kak ćete platiti?
Kunama.
Karticom?
Gotovinom.
To onda košta.
Reko znam, pa kaj je za keš besplatno, ma ono - kad nekaj plaćaš, onda to košta. (Prelazim na taipei s kartanjem)

Haloooooooooooo ja opće niš ne čujem.

Normalno da ne čujete niš kad ja šutim, a šutite i vi, jel bute vi to nekaj meni prodali ili nebute, čujte i moji živci imaju kraj, halooooo i meni se trese Zagreb i meni je vani korona, završimo priču.

Samo da provjeri moje podatke.
Reko zakaj?
Halo ne čujem vas!

Ja otvaram free cell i dalje kartam.

Halo, veli, sad vas čujem bute to platili onda?
Je. Budem. Kunama. Gotovinom. Pitam kolko košta dostava i kak se dostavlja, nema ona pooojma, veli - samo malo! Traži. Pita, šuška.

Halooooooooo puca veza (već mi smrdi na nameštaljku, reko sad će počet pitanja).

Reko dostava, kaj, poštarina, kolko?
Veli ne znam, samo malo.

Opet puca veza, a pomalo i živci. Moji.
E sad ima dostava poštom i nekim PVC-om, nečim, reko kaj je jeftinije, da poštom. Rekapitulirajmo, znači šaljete poštom, moram li ja na poštu ili može neko od članova kućanstva (nisam sigurna zna li što je to) ili nosi poštar (poštari ne nosiju više niš ak baš nisu dobre volje) ako poštar a ja nisam doma, on ostavi ceduljku, ak sam doma i preuzimam, košta li to više, kaj?

Ne znam, samo malo, ispričavam se.

Halooo puca veza.

Ovo već ne znaš jesi stvaaarno idiot ili kaj. Al si usput tražim granicu, ipak ja imam vremena, jelte.

Slušajte, velim, ponavljamo se: znači poštom je jeftinije, vi ne znate moram li doći osobno ili neko mesto mene, e vite, ja znam, pa vam velim: Ak nije niš od države, tipa sud, CZSS, upravni postupak i to - znači može doći neko s mojom osobnom, sad si to zapamtite, gospodična, to bu vam i privatno trebalo, dođe neko s papirićem kaj je ostavil poštar i proces me košta onda 9 kn manje.
(Da se u pošti javljaju na telefon, ja bih javila da nek poštar nit ne nosi osim ak je nekaj goruče ili kak sam rekla - ak je dobre volje, ono, dobrovoljan).

E al u pošti morate platiti karticom. Reko dobro. Da kojom? Reko Vizom - i pitam se što mi bi, koji klinac koja kartica?! Ajd. A kojom (kaj, zlatna, dijamantna, koji kurac više!!!!).

E mislim si jesam idiot, al kak je idiot postal profani izraz i više ga medicina (relata refero) ne koristi, ne želim da celi neuki narod zna da sam idiot!
Reko oćete IBAN, PIN; PUK? OIB, JMBG?

hkalooooooooooo puca veza, ja niš ne čujem.

Samo malo, oprostite, prekida me - ditkrira da provjeri broj mog moba, ima i broj fiksnog, čita, reko kaj - joj pardon, reko taj vam nije ni u Zagrebu, a kamoli moj. Ona ipak nalazi moj broj, pa sad pitam - otkud vam taj broj, kaj vi zovete iz CIJE? Da me na taj broj i zovete nebum se javila, njega imam samo zbog jedne gospođe uostalom kaj vas se tiče, ne želim da me zovete.

Gospođo, samo malo, samo malo, gospođo, viče mala, ja odmičem mob od uha, onu malu staru Njokliju, GOSPOĐOOOOOOOOOO - ajd reko bum čkomila, veli da bi kupili taj pokrivač trebate postati član kluba (kojeg kluba, mislim si. "Stokilaši i preko sto", može), a to je samo 500 kn (ovaj put ja u kontekstu ne razumijem riječ "samo") i dobijete tavu takvu i takvu i još imate kasnije 5% popusta kod iduće kupovine.

Ja prestajem disati. Kojih jebenih 500 kn mislim si, u penziji sam već dva mjeseca, a još ni rješenje nisam dobila, a od 2000 kolka bu penzija - za 500 kn si ja kupim hrane za 2 meseca i još dva pokrivača i još nađem ilegalno otvoreni birc i maknem kavu (jasno mi je da ovo nije mogla povezati ni s čim). Ne želim biti član kluba, ne želim tavu, one tave koje ja imam vi nemrete ni zamisliti (ni ja jer su nekad bile normalne sad su od plina tak crne da sve zgledaju ko ona železna iz 1938. kaj je stari kupil staroj za poklon).

Dobro, nećete biti član kluba, ali vaš e-mail je taj i taj! Postaje nasilna.

Reko nije (doista nije! Za ev. čitatelje: e-mail je tu na blogu al ona je počela po nekoj drugoj logici) i nebute ga nikad ni doznali i ne želim vaše informacije primati ni na SMS, ne želim! Ne želim više ni pokrivač ni ma niš ne želim od vas!

Halooo, joj samo malo, molim vas oprostite (ja više ne znam oću žalit nju il sebe!?) Halooo, E, traži još adresu, kat, vrijeme kad sam otprilike uvijek doma (da joj ostavim ključ ispod otirača na kojem piše fuck off???)

Puknem (dugo sam zdržala, ha, jesam li, nisam li, viš kak si blesav kad nemaš apaurine doma, strpljiviji si, znaš nema lijeka, moraš se kontrolirat):

Gospodična, sad vi mene slušajte: Dosta spike, a kad ju završimo ajde si vi preslušajte ovaj razgovor za koji ste mi odmah zaprijetili da se čuva dve godine. Nemoguće ste neinfoirmirani i neupućeni, mogu shvatiti i da vam je prvi dan na poslu, napišite si pitanja, ne prekidajte me, napišite si odgovore i pitajte poslodavca kaj vi ustvari opće i prodajete! Imate ćete nemogće teška pitanja, ljudi su neugodni i neuki, da ne velim da bu pitanja blesava i da vam dodam - nemojte stalno glumiti da se veza prekida, štos vam je proziran, nemojte me ni slučajno ponovno zvati, naglašavam da ne prekidam bez pozdrava, i želim vam ugodan dan (mrzim tu foru al morala sam reći).
I molim vas nikad me više nemojte nazvati.

Zvoni mob, ja se bijesna ne javljam.
Al taj čas stiže poruka od Anite: Zvala sam te al se ne javljaš, žal mi je.
Nikad brže nikog nisam nazvala. Anitu, jedno tak drago srčeko koje je tako samozatajno i tako uvijek spremno reći - bit će bolje. I još je lepa ko san. I sve je morala saslušati, e jebiga uvek nahrda onaj koji niš ni kriv.



Oznake: pokrivač

Gradimir

17 siječanj 2021

Obično ne pišem o ljubavima i sličnim nepodopštinama jer sam davno prestala u to vjerovati, a počinjem sumnjati i u prijateljstva, možda je to faza, ali sve češće čujem slične priče pa me to boli.

Međutim, jedan susret, ako zanemarim one silne smiješne školske ljubavi koje su trajale po tjedan dana, one male školske, nismo ni znali ko je više u koga zaljubljen, bio je to dobar razred, bilo nas je puno a bili smo složni, mislim da smo svi sve volili... ali ovo...:

1970. ak se ne varam, godina, dakako: Doputovali smo nakon 20 sati (bilo je davno a putovalo se JŽ-om) i došli u tu kuću gdje se radost gostoprimstva, primitivizam, dobrodošlica i strahopoštovanje - jer dolaze gosti iz Zagreba, osjećalo još na ulazu u zgradu. Komšije na prozoru, neko izravno, neko iza firange, vidite, to su oni, eno mala, a jest lepo obučena, majka joj šnajderka,..... A vidi kose.... Sutra ćemo Ljubicu pitat nek nam prija nešto sašije...

Kak smo ušli u kuhinju, nakon kaj sam se izrukovala s 500 ljudi i to, sjeli smo za astal: a na stolu ko da si ušel u Balaševićevu Al se nekad dobro jelo. Tamo pečeno janje, prasetina, pa salate simtetamte pa torte razne sorte, tam neka juha miriši ko duša, negde je zihter bilo i rezancih s makom, ja se od svega sjećam samo da me preseklo u utrobi i da zinut nisam mogla. I osjetila da me neko gleda. Neko važan od ovih s kojima sam se netom upoznala. Pa Seka oš ovo jesti oš ono, što nećeš, pa jel ona to ne voli, pa prijo pa šta ćemo detetu, navalili brate, a ja se zblokirala, nisam ni govorit mogla, oćeš kokakole, oće dete (imala sam blizu 15 godina) malo rakijice, da preseče put, možda je detetu zlo, prijo šta da radimo uzmite, nemojte (da se prija ne uvredi).

Prija bila pametna žena, nepismena al mudra, veli sad ću ja njoj da fino ispečem kajganu, sad će ona, je li milo moje.
Pojela milo moje tj. Seka jaja, bila sam gladna ko zver, al u Zagrebu se nije jelo to kaj su oni pripremili, ne da ne bih znala nego brate dajte da bu mi bar nekaj domaće, tam neka svinjska glava, komadi mesa od kile u komadu, aloooo!!!!
Tam svi sretni ko bebe, eto, dijete je jelo.

Pa onda u tih par dana jelte, neka dete neko prošeta gradom - neš ti grada, zima, industrijski grad, nigdi niš, pustoš na najjače, al doma hajcaju nemreš disat. I tu je bio na jednoj klupi pod golim krošnjama, očajnom rasvjetom, prvi poljubac kak se spada, tu je planula ljubav i da nije bilo tih 640 kilometara među nama, to bi trajalo do danas, ustvari do prije 8 godina jer je Gradimir bio star ko ja sada i umro od čistog jada što je život usran kao takav.

Pa gledam Kemala Montena, sve te godine, koja sličnost, pa tu gitaru pa taj šarm.... Ko blizanci, nasmijani, to opušteno, sve im fino i ravno do Kosova. I obojca djeca velikih ljubavi, za Kemu se može naći na netu, a Gradimira je majka rađala s nepunih 16 godina, muž prolazio vojskom kroz to neko selo, ona mu noge pere, on se ljuti, ne! Ne da ona, ona hoće njemu noge oprat jer je umoran (ma nisu važne te noge, i to kaj on nije to od nje zahtijevao, vidio je da joj nije dobro, žena nije htjela reći kaj je). I ode čovjek u rat i ne vrati se i tko zna je li saznao ikad da je dobio sina. Gradimira

Zakaj nisam jela kad smo stigli: Ko zaljubljen može jesti, ljubav je bila u zraku, sjećam se da su ga zezali da kaj si je zel kosku, ima brate mesa, šta buljiš u Seku, zna ona sama jesti, a on vlovil kost, zbloksal se i on, lav iz in di ear.

Pa dok sam završila osnovnjak - godinama smo se dopisivali ali je draga šogorica sve sredila tako da je to preteško za pisati, ostanimo pri Gradimiru, dakle ja nastavila i ne dovršila školovanje, njega je ganjala neka cura mojih godina, uporna ko tenk, napravili dete, sto čuda neviđenih, uglavnom nit se on usrećio niti ja.

Kad je već i zidovima bilo jasno da je tu planulo nekaj opasno, skinuo je lanček s pesekom (foksterijer) i obesil mi ga oko vrata. Kasnije na Lošinju me mama natjerala da to skinem prije nego idem u more i dok smo se makle, njena prijateljica je ukrala lanček s pesekom, a zbog čega sam ja popušila urlanje od sat i pol i skoro šamarčinu, dok mama nije - nebitno sad kako - shvatila di je lanček završil, kod bolesne Ljerke, nadam se da se okreće u grobu.
Dok sam školovala djecu - teško ali jesam, prodala sam sve prstenčeke kaj sam imala, samo imam jedan kaj mi je mama kupila kad sam krenula u osnovnjak i taj lančić od Gradimira ili ak oš od zlata, to ne bih bila dala, al eto, život je okrutna igra.

I opet ja o Kemalu Montenu, i pišem šogorici, moja tolerancija je blizu beskonačnosti i jako blizu idiotizma, i opet pišem kako volim Kemala i kako me podsjeća na Gradimira i mislim si bože znam da te nema al ako išta postoji, zar je trebalo proći 50 jebenih godina da mi veli kako su u vojsci za vreme juge i Kemal i Gradimir služili rok, se to tak veli, u Mostaru i zajedno svirali gitaru i bili ono - drugovi, kužiš, baš ono, ko kuži, ko ne kuži, gubi.

Laka ti zemlja, da postoji drugi život, koja škola, koji bakrači, bilo bi ili Gradimir ili Dunav.

Oznake: ljubav

Bacim

14 prosinac 2020

Moram odma reći - mecabg me inspirirala pišući nekaj o toplomjerima i gdi se rivaju dok se i kad mjeri temperatura.
Alzo:

Ko mali, moj sin je imal tzv. fenomen bacanja. Sedi u kolicima, daš mu komad kifle, on pomiriši, pogleda sa sviju strana, hiti na zemlju i onda se nagne iz kolica i gleda efekat od tog.
Posle je pak sve živo hital kroz prozor (zvala sam ga Hitachi), ak je kužil da je otvoren. Pa je sestra dobila vrećicu i trčala po igračke, jadno dete.
Sad je smešno al onomad zbiljam nije bilo. Zadnje je hitil toplomjer (na prvom katu smo) i dojuril u drugu sobu sav zgrožen: Mamaaa!
Nekaj je puklo.
Pa kaj je puklo?
Pa toplomer.
A jesi ga morti kroz prozor hitil?
Jesam.
I veliš puklo nekaj?
Da.
Reko to je zato kaj si ga hitil kroz prozor, kaj bum ti sad vrit rivala kad opet zakuriš?
Da ne zna.
Odonda dobi dlan na čelo (jer nije lepo šaku u oko) i ja procijenim može li funkcionirati ili ne.

Eto tak.

Oznake: bacanje

Povijest, užas

07 prosinac 2020

Sve vriti, pustoš, ne delaju birtije. No kak onda i komunikacija slaba, svašta ide po glavi pa eto nešto sitnih bisera, od sitnih ljudi tj. djece.

Mrzila sam povijest i dobila dve jedinice za istu lekciju, profa zaurlala da ovo u 25 godina predavanja nije vidla da neko tak NE ŽELI naučiti povijest, nek idem na mesto da me ne vidi. A ni me mogla ne vidit, ja sedila u prvoj klupi. A učila sam. Nemrem tu povijest ni danas: Kaj taj Aleksandar Veliki i Aleksandar Makedonski, kaj oni nisu bili kaj u rodu? Tek u 36. (svojoj) godini saznala, kad mi je jedna žena objasnila da je to isto, kaj me zajebavaš. A tamo neki Prusi, otkud sam ja trebala znati to su neki prarusi bili, došli doduše sa SZ Europe, valjda su skrenuli od iza ili ispred Urala (di je pak to) al boli me batak za njih.

I Sveti Nikola i Deda Mraz su braća (curica 3 godine, logika - obojca nosiju poklone, za neupućene).

Nika, 8. razred, fantastično talentirana za crtanje i apsolutno ju niš ne zanima, al opet, mora nekaj znati za dvojku da upiše Primijenjenu.

Otac: Znamo ko je Leonardo, Munch, Bukovac, Raškaj, e sad malo povijesti, jadno moje dijete.

Ko je bil Hitler?
- Neki zločesti striček, Njemac.
Mama: Odlično, odlično.
Ko je bil Staljin?
- Ael to onaj s brkovima.
Mama: No dobro, imal je brkove, a kaj je on radio s masom ljudi ono, politički?
- Slao ih je u kampove. Skoncentrirane.
Oh, baš kampove, ajme, dobro a kakvi su to bili kampovi?
- Nemam pojma.
Mama gubi energiju: A čuješ, jesu oni tamo kao složili šatore, malo su išli plivati, skijati na vodi, Gospe moja, bil je rat... A di su bili ti kampovi?
- A ono, dobro, nešto su radili u kampovima, ma mene to ne zanima, oćeš da ti opišem razvedenost ploha i površina u kakvoj staroj crkvi, ma ak treba i u Rusiji?
SSSR-u. A šta mu je to SSSR?
- Nemam pojma.
Ajd to se nešto raspalo pa je tu bila i Rusija, a di je Rusija, ćaća ti je jučer pokazival. Ajme, veli ćaći, jučer nije znala di je Sarajevo, sad će znat di je Rusija.
- A, tamo desno. Aha. A šta to deferacija?
Federacija!!!
Fašizam?
- A jeste naporni, ne znam. Jel ima veze sa fašnikom u Samoboru (eto, zna di je Samobor!)
Tata se javlja - to dolazi od latinskog fascio, snop....
- Aaaaa kakve sad to šugave veze ima s poljoprivredom, kaj su to bile žitarice ili muosline ka kod babe na Hvaru?
Tata traži apaurin.
Ajme meni majko moja, dobro ajde ko je bio Lenjin?
- A on je nešto mutil u Italiju i Japanu.
Aha, viče mater, smije se od jada, znači on mu dođe ko posvuduša, malo tu pa palo tamo, ćerce, koje zavidno znanje!
Demokracija?
A bit će nešto povijesno, politički (Cucak beži iz sobe, papagaj laje i tuli)
Tata: Demos - narod, kratein - vladati....
- A sad mi još latinski stavi u povijest!?
To je grčki!!! (Tata crta Jožicu, ono crta crta crtica, gotova je glavica. Tanki mali vratić, trbuh kao satić, tanke male ručice, tanke male nožice, evo malog Jožice /jedno 50 komada, ko Japanci kad slažu papirnate ždralove/)...
Mama: Ajme na kaj si ti mislil kad si radil ovo dete, kaj nisi mogel misliti na kemiju (mater pita oca djeteta). Ćaća čkomi da ne pukne.
Musolini, ko je taj?
- E, znam, Talijan.
Dobro, kak je došel na vlast?
- A glasali su za njega.
Izvrsno, a kako ih je pridobio za sebe?
- Ne znam.
A čuješ, bit će da im je delil bombone pa kao ajte ljudi, glasajte za mene.
- A i Bandić je delil po trgu penkale i krpene vrećice, ja bi lepše napravila.
Ne sumnjam.
Što prethodi svakom ratu.
- ???
Ekonomska kriza! (To doduše i ja znam ali onomad nisam dobila objašnjenje i nisam skužila dok nisam odrasla)
- Aaaa, to je bilo neko loše stanje, ko sad.

(I sad reci da su deca glupa.)

Gotova povijest, idući put je na redu zemljopis ili geografija, ovisi o godini kako se autori odlučiju, al dobro je, već se zna da je Rusija tamo desno.



Oznake: povijest

Sad bu pametnih savjeta

24 listopad 2020

Jedva frenda nagovorim, otfura me u Jysk kod Zapruđa. Tam niko ni da nas konstatira. Njemu se žuri. Nađemo madrac mom sinu za krevet, blagajnica bu pitala jel imaju na skladištu. Nakon 15 minuta čekanja, živčanog cupkanja, ode frend i pita ju (celo vreme smo sedili 5 metri od nje, mogla je samo mahnut - nemamo na skladištu, niš ona) dakle pita on kaj je s madracom, veli ona - pa jaaaaaavil je koleeeeeeega da neeeeeeeeeeeeeeeemamooooooooooooo!!!!! Kao kak mi to telepatski nismo shvatili. Kokoš! Odma bi mi dobila opomenu pred otkaz, jesi ti normalna, taj madrac je 1/4 moje plaće, nemreš mahnut ili viknut - nemamo! - ?????

Pas mater, odemo u Jysk kod Rotora. Bijesni, požalimo se na ove kod Pevexa, ova ekipa sve već zna, rastepe se oko nas, šarmira, nudi svašta i kupim ja jastuke, ručnike, madrac, novi daktilo-stolac.
Frendu se pripišalo u međuvremenu pa ni htel u neko tamo grmlje niti birc nego do mene doma, ajd dobro. Znači za pišanje bu vozil 2 km. E al kad smo se vratili veli ženskica kaj tam dela da nek dođemo po madrac ipak sutra jer je od sutra popust 10%. Da sam znala kaj me čeka, jebeš 95 kuna, moji su živci preslabi. A i on ni mogel pišat u grmlje ili neki birc! Bilo bi mu prvi put vjerojatno! Otpeljamo stolac k meni.

Kak je GP u komentaru u prethodnom postu rekel - kad se družiš s krivim ljudima.

E veli frend dakle sutra odi tam (naravno da nemam auto, a hodat nažalost nemrem, da ne duljim), plati madrac a ja bum došel popodne k tebi po račun. Reko ak dolaziš po račun opet delaš 2 km, poberi mene i dofuramo ga skup.

Bil je srditi pa smo zaboravili istovariti jastuke, drugi dan je platil kavu i donesel jastuke.

Stolac slaže kći. Nede slaganje da ga - no dobro.
Stolac slaže sin, s nešto većim iskustvom, nede.
Zovem Jysk. Donesite stolac veli budemo vidli kaj je
Zovem frenda, veli nemam vremena za slaganje stolca ni za prevoz, pa bar do nove godine (užas, a kaj bu se vidlo pri kraju).
Zovem taxi jel može, nemre, korona, pa jebote nebumo lizali stolac, kak je to velko, bute mi auto zgrebali...
Jedan u naselju kaj prevozi i drapa cijenu, ima pokvaren kombi.

Zovem opet Jysk, veli druga ženskica donesite nacrt koji dio fali bumo izvukli iz drugog pakiranja. Mislim pa je, zato ja nemrem stolac ni složiti kad taj dio već fali za neki prijašnji.

Zovem treći put i velim da bum se ubila ak mi ne daju rješenje jer sam na rubu žifcih, dve noći ne spavam (ili kolko?) da mi je doma ruml, svinjac, nered i cirkus i da kaj nemaju nekoga, da bum ja prošetala sa stolcem na leđima (lažem ko svinja), da mi cura konačno neki autsourcing broj. Zovem, tip vozi niš nisam razmela al je uspel izurlati drugi broj. Nazovem, javi se jedan Goran (čim čujem da je Goran znam da bu riješeno, kud nisam nijednog upoznala kad je bilo vreme), veli nekaj slažem tu sam blizu, onda k vama. Došel je negdi za ćuku. Mi zadimili kuhinju, mogel si šunku osušit.

Dobar dan, dobar dan, vidim mlado, ubrzano, taj nebu davil, nosim mu imbus ključ, veli ne treba mu slovo L, puca od smeha ima najnoviji alat. Dobro. Vrti šraf s nečim kaj sliči na bušilicu reko misla sam da bute stolac zbušili (koja sam kokoš, al nemreš sve znati).

Di vam je maska, pitam, veli on a di je vama. Puknem u iskreni smeh, ono kad više nemreš plakati - i - velim - u torbi. Veli on i moja je negdi u alatu. Konstatiramo da maske uglavnom imamo. Naravno da sam pitala kaj je u horoskopu, kći okreće očima i strelja me pogledom.
Oćete kavu. Da žuri, reko kaj me briga, oćete sok, neće, žuri se, reko a limunadu bez šećera, uglavnom celo vreme se ja smijem od jada a on od toga kaj kuži da ima posla s izluđenom gospođom u godinama.

Dakle isti taj dečec (mlađi od mojih) zašamara stolac, oće složit, hiti se na pod gleda stolac odozdol ko automehaničar, digne se u izbačaju (nemreš ga okom pratit) veli - nekaj ne valja.

Znala sam!

Di je taj nacrt kaj ga ja nisam htel?

Vlečemo iz smeća.

Ovo nije dobro nacrtano.

Sin: Znal sam, znaaaal sam!!! Sam ti rekel, mamu im jebem.

Kći bijesna, nemre niš reći.

Goran okreće stolac, okreće nacrt, veli ovak: Ovo tu ne postoji. Postoji nekaj slično al to je na hidrauliki, gleda sina - to nisi našel?! Svi u glas: Nismo! E a ovo tu kaj je na sicu je drugog oblika i nije ni sličan ni logičan, e, ovak: Sad bum tu ocaparili ovaj dio koji nema sličnosti ni logike, a ak se sve raspadne rekli bute da je tvornička greška. Nisam stigla ni viknut - nemojte, a on ščupal neki dio stavil sedalicu na hidrauliku i veli - gotovo.

Sve skup je trajalo tolko kolko je potrebno da se pročita od onoga - A di vam je maska. Pitam kaj sam dužna, sad se tek počel smijati i sleže ramenima, uglavnom ja ocijenim da mu je 200 kn preveč, al ak u kasici di skupljam medeke nebu dost, bum dala tih 200. (Stolac košta 425).

Bok hvala doviđenja, bum vas zapisala, veli već dole na štengama, nemojte mene nego broj moba, doviđenja....

Sedim na stolcu i ne vjerujem.
Sad bum prvo dala popraviti neku cijev, nekaj curi kod bojlera, pa pofarbat kuhinju. Od ostatka bum nabavila mačku, čipiranu i cijepljenu protiv glistih i to, neodgojenu, šašavu, mladu, dala bum joj da zgrebe sav namještaj kaj imamo, i tak za novi nemam love, nek bar neko nesmetano uživa u ovom stanu. Ak jadna ne krepa od nakupljene negativne energije.

Oznake: namještaj

A otišel bez kape

18 listopad 2020

Svi nekaj protiv korone, do sad sam to stojički podnosila, nosila maske, ovakve onakve, hranila se smijehom kroz infantilna prepucavanja premijera i predsjednika, al sinoć sam skor iskočila iz kože, a ima je podosta, sa svim naborima: Otišlo dete na Sljeme, tj. Medvednicu, bu kao nabral kestenja pa bu s domaćinima u planinarskm domu spekel i jel, već su se dogovorili.

Kad me zove u trifrtalj 8 navečer da se vraća doma jer nesme tam prespavati. Popizdila sam na najjače. Odma idem gledat je li i Hilton zatvoren. Naravno da nije.

Velim pa di si, da je još u tom domu, ni psovat nisam mogla, reko kak buš do busa, da on pozna šumu. Jebem ti oca blesavog, ni medved ne pozna šumu po noći (dok Bandić ne osvetli celu goru), pomolila sam se, bezbožnica, svim bogovima za koje sam čula, ispsovala (ipak, setila sam se naknadno) sve psovke ikad, dobila da oprostite proljev od straha, mislim kak je oblečen, nije ni kapu zel, kapuljaču nema (roditelji su idioti, govorila je moja mama) al evo njega u 10 ćuki, reko odi sim da te vidim jesi stvarno ti il sanjam od puste želje da si na sigurnom (što je danas relativno - biti siguran igdje).

Kae, mladi roditelji, mislite da su male bebe naporne, jesu šipak!

Oznake: korona

Pomoz bog dobri ljudi; bog ti pomogao

26 kolovoz 2020

Počne ovak: Slušaš teške stvari, sažalno gledaš, oš utješit jer naprosto čitaš u očima - help. Al nema to, to dosadno i naporno i svaki dan slušaš doslovce istu priču po nekoliko puta, ne dozvoljava ti se da išta veliš, prekida se - ma slušaj! Ma čuješ ti mene!? Ma jebeš to sve, slušaj ovo! Ne stigneš reći niti - razumijem ili - shvaćam ili - da, laprda humanoid, pitam se di je ta korona da to zaustavi, priča - ma kak da ti objasnim (jesam ja debil pa ne kužim, kaj mi onda opće pričaš), nesmeš pogled maknut, tucka te po ramenu, eeeeej, doziva tvoje prisustvo duha (ko da duh živi na ramenu, a i bolje neg da me mlati po glavi), moliš boga da negdi rokne auto u stup ili neko hiti petardu da se ovo ludilo prekine. I tak se naslušaš i kad ovaj ili ova onemoća od jadanja, udahneš i veliš - da si mi dala ili dal za reći - nije to nerješivo. Ne pada ti više na pamet ni da daš samo savjet (uglavnom se radi o glupostima i rješenjima dostupnim većini, ali ako želiš dati vlastito iskustvo za primjer, ispada da se sad ti jadaš njoj ili njemu i cijela opisana situacija se ponavlja. sveeeeeee slušaš ponovno ko da već nisi). A ustvari žele čuti ono što misle, ak veliš (ipak uspiješ veliti) nekaj za nijansu drukčije, smrtni si neprijatelj.

super

Ti pokreneš i ljude koje ne bi trebal, nekaj mutiš, muljaš, di ide šarmiraš, malo se snalaziš, nekaj i love potrošiš, taj dio ni ne spomeneš; i kad si to sve složil faca ti veli - jooooj, ja sam se snašel/snašla na drugoj strani. Ti ostaneš žešće posran.

Sad slijedi šlag na tortu: Poučena vlastitim iskustvom točno znam scenarij: Ta druga strana bu nekaj zakenjala u zadnji, presudni čas i onda bu bilo kuku pomagaj Seka, viš kaj mi se desilo. Tad ti još slijedi slušanje kuknjave kak je on/a naježil/a, sirota/n, eto zeznul ga/ju taj neko (tvoj se udio ne broji jer to si jednostavno - ti!).

Mislim da ovaj put nebum tak bedasta, dosta više zuluma! Rekla pokojna Ehtelka - Vrč ide na vodu dok se ne razbije. Gotovo. Razlaz. Delete. Ak sam zbog toga izgubila još jedno prijateljstvo, što očito nije ni bilo, neka, takvih ima još.

Oznake: Pomoć

Subota u centru grada

25 srpanj 2020

Nakon svih pizdarija koje su mi se smotale ovih dana ko poveće klupko, krenula rešavati i odmotal se mali dio, evo nečeg iz lakše kategorije:

Izabrala sam ovaj lepi dan za otići na četri mesta u centru grada, pokisla sam ko, hm, no dobro, kupila kišobran koji fakat ne vredi 25 kn, ono, za jednokratnu je upotrebu. Posle 5 pređenih metrih s kišobranom, kiša je prestala. To je u redu. U knjižnici mi je odma Ivek zel 5 banki za članarinu, pedikerka me raskasapila i zela 160 kn, kupila sam u onim delicijama ili čemu, nekaj za jesti za 20 kn, u banki 20 kn za zaboravljeni PIN (treći put) tramvajkartu sam zašparala jer "na za to predviDŽenom mjestu" ne štanca kartu al reko puno je to sve, idemo negdi vratit nofce.
Odem u Gajevu, bez primisli prosim lepo, ciljano, u Posmrtnu pripomoć, a to je inače tam sve u centru kad nemaš odvaljene krvave nokte. Boli čovječe. Nema više moje dobre pedikerke, najbolje na svetu, nažalost. Mislim živa je, ali...

E i tak patim se ja i cupkam prema Gajevoj 29. Ne da me pokopaju nego ovak:

Plaćam 20 godina posmrtno, nebitno čime izazvana. Vjerojatno spoznajom o vlastitoj smrtnosti.
Puno mi je zgledalo 20 godina plaćati, nazovem prije korone Gajevu, ono, Stalne mušterije imaju popust, javi se lik najantipatičniji ikad i veli - morate plaćati još dve godine!!!!!!!!!!!! Reko doooobro, gospon, dooobro, pitam, idem u penziju, penzija nebu ni 2 milje.... Mislim dobro, samo da tebe više ne čujem, zvučiš ko nadrkani mrtvac. Onda mi nadi javica, ne, ne, ne, javi Nadica alzo iz računovoctva da si idem podići 250 kn jer sam preplatila pokapanje (znači da je u pri mom pozivu prije Ljubavi u vreme korone ipak već bilo preplaćeno!)

Nazovem ponovno nekidan, sve da izbjegnem odlazak u grad, fort najavljuju kijamet, te su zaprte ceste, te krepo tramvaj te opal kotač tramvaju te iskočil tramvaj te opal neboder - te zaustavili tramvaj jer neki memljivi plesnivec ni imal masku u tramvaju i tak. I nazovem alzo i veli jako ljubezna žemska da sam zbiljam preplatila i nek dođem po nofce u Gajevu 29.
Odem u Gajevu 29, piše rade subotom do 12, al - zaprto.
Odem u Gajevu 30 veli lik ovde nije blagajna, ote van, desno je tabla, tam bute dobili nofce.
Odem desno di je tabla, nemaju nofce, samo vence.
Da nek idem druga tabla desno, odem ja vidim neke ucviljene ljude pitam kaj ni tu nema blagajne, neko viče skriven tam, ovde je blagajna. (Allaše, hvala ti!)

Ono fakat našla blagajnu, i blagajnara, i velim ja: Čujte, dobar dan, gospon, u ovom našem Zagrebgradu ni uopče lako geknuti! Veli on nije, a kak vi na to gledate? Reko ovak: - i sve mu ukratko prepričam.
On mrtav hladan, više hladan rekla bih. Ispiše neki papir, da nek potpišem. U životu nisam tolko petljala s očalama i svim tim kaj sam nosila al uglavnom čovek mi isplati, ja potpišem napamet jer su jedne džozle, one s maskom negdi, druge bez jednog stakla negdi drugdi, a jedne nemaju levu dršku, jadno, a nemrem sad i u Vitrum po nove. Da smanjim napetost velim pa di su mi očale, veli on - tam di ste ih stavili. Jooooj, rekoh, pa kak je to originalno rečeno, super (dan je tak usran, nećeš mi ga dodatno pokvarit). Aha, dobro da je penkala na feder, tu poluživi isto kradeju, kaj ne? Skupljam knjige po podu, ispadaju čokoladice....).
Reko čujte vidim nemate masku (celo vreme se smijem ko na veselici), kaj tu ni ja nisam masku trebala imati, tu ne treba, tu se dolazi i tak samo kad neko gekne pa nema straha od zaraze (Isuse, baš nemam mjeru!), dižem se i odlazim i poželim mu (bože ako te ima, oprosti mi) uspješno poslovanje i setim se da su metar od mene ljudi u koroti, je pa kaj im ja mogu, selavi. Poklopim usta, sve prek maske, vidim konačno se čovek raskezil al nije naglas i zaželi mi ugodan dan, joj reko može, ne bi bilo loše, ah, da, i vama....

E jebiga, dobro da kći ni bila s menom, ona uvek da kak je meni sve smešno i da fort nekaj izvodim.

Onda sam nekoj ženi kaj se skor plakala ispred zatvorene trafike prodala dve kartice za tramvaj (razmišljam da počnem dilati s karticama) ona sretna ko beba i da puno fala, reko fala bi bilo da sam vam poklonila, veli pa mogli ste mi zeti 9 kn a ne 8, reko gospođo ja sam studirala ekonomiju za vreme Juge, a istini za volju nisam ni doplomirala. I tak i odem doma i popijem litru mleka. Sad mi bućka i nije mi baš dobro.

Oznake: šenja centrom

Društveni život posle korone

31 svibanj 2020

Kad sam bila mala pitala sam tatu zakaj ljudi pobireju čike po cesti a njemu je bilo neugodno al mi je objasnil da su siromašni i da nemaju za cigarete. A meni je bilo žal. U petak, kaj, jučer, čekam šugavu 14icu ide lik i bez pardona skuplja čikove, a meni opet žal, povijest se ponavlja samo kaj sam ja omatorila.

Do doma ono, odem u dućan i ide na blagajnu neki siromak s kolicima, suhi, hartavi, ja ga puštam veli on meni gospođo kaj se vi mene bojite? Reko ne bojim se nek sam široka pa nebumo mogli proći. Da bu se rađe on maknul jer sam ja žensko. Posle na blagajni žena krivo shvati da je htel nekaj prevariti, a možda i je bogec, litru jogurta za litru mleka, neku siću, još pita ko fol jel dela onaj bankomat vani, i tak, vidim kupil jagodni jogurt za sebe i solidno hrane za nekog pesa kaj ga je čekal, izađemo van i velim gospon lepo od vas kaj ste tak fini, vidim ima još zagrepčancih, veli on nema gospođo, ja sam zadnji. Ajde reko valjda ima još koji, da nema. Reko imate dragog peseka, da je draga, da to nije pes, da je čovek. Reko čujte kakvi su ljudi bolje da je pes, bar vas bezrezervno voli. Da je, da imam praf. I da mi sretan praznik, veli on znate to doduše nije moj praznik, al se ne dela, pa se tak veli. I tak.

Nekidan kraj mene, čekam tramvaj zvan čežnja i/ili ludom radovanje ide jedan stvor, ne znaš muško il žensko, malo smrducka, oni zapravo sve kaj imaju na sebi nose celu godinu. Kužim da je žensko mada ima bolji brk neg Grunf, oće sesti (svi se miču na bar 10 metrih - da jel slobodno, reko izvolite (lepo prosim se tak veli!), da fala lepo i sedne na klupu i ima neke jadne šibice i nemre upaliti pljugu kaj je našla na rubu tračnice. Upalim joj turskim upaljačem i molim se Budi da me ne žica da joj to poklonim, to se obično dogodi. Ona sretna ko beba, al kak fuflja nije kaj ja ne bi zdržala s njom pričati nego ju ne razmem pa sam se pobrala, onak polako, kolko s ovom kilažom nenapadno i mogu.

Kak oni malo trebaju da im se vrati sjećanje na dostojanstvo. Od Trga di sam si popričala s onim gosponom kaj na Trgu glumi sfingu, imal je čik-pauzu, reko gospon vi ste meni jedamput namignuli, veli on ne jedamput, reko znam, al ja se sećam jednom i zmotala sam se i pocrvenila, pa se čovek smije. Uz ispriku mu uvalim zadnju siću, ni tri kune, sve mi neugodno. Čovek zeme, fini je gospon, a po to je na Trg i došel. Uglavnom do Kolodvora me zaustavilo 3 ljudi i žica lovu, i to ti se u ovo doba korone unese u facu i šapće, to su neke koronarne fore. Reko nemam, sad sam dala jednom potrebitom zadnje (jesam onom na trgu, al zato kaj nije žical). A ciganica si navlači hlače i gleda jel joj dobro stoje, sretnu nam se pogledi, reko ma ko bog vam je, smije se i ona, reko lepe su i tak.

Onda uđem u tramvaj kad otraga neko drglja Argentina bla bla te kjero mučo mučo i tak nekaj, jedan đitru drugi neku dječju harmoniku i taj onda ide sa šeširom i ja mu uvalim cenera i velim gracijas. Joooooj, pabla espanjol, velim - ne, mia miha trabaha in Barcelona (osim kaj lažem ko svinja jer se vratila a da bi u Lijepoj našoj dobila otkaz, i to je trebalo biti mi iha ...a ne svetii Miha) i on meni palac gore, ajme ljudi, koji zubiiiiiiii. Presjedam u 14 opet oni tam, te kjero mučo mučo i ide taj sa šeširom pa velim ja njemu - lei mi segue (to je talijanski al veli kći da je kužil), velim mu na engleskom - da bum ostala bez nofcih ak buju me pratili, ode on misli da prigovaram, ma aspetaaa (opet talijanski) vičem ne, ne, sad mu uvalim zadnje 2 banke, našli su me, kaj mogu, petak, depresivna, umorna, sveg mi je dost, a oni se kesiju ko da je svet tek nastal - jedan naš domaći momak mu se smije i pokaziva palac gore, ovaj njemu, baš lepo.

Onda je taj kaj sam mu zlagala da mi je kći još u Barceloni, nekaj šapnul ovom kolegi s kitara romaaaanja pa se ovaj naklonil, smije se (ajme koji zubi), sklopil ruke i viče mi - hvala, hvala! Eto tak se provodim, super. Vičem ja buona fortuna, eto tak...

Idem u penziju i učila bum španjolski.

Ak onda počnu po tramvajima svirati kinezi, najebala sam bum morala kineski učiti.

Oznake: Zagrebom pomalo

Reklame

22 travanj 2020

Kad su u TV dnevnik u udarnom terminu ubacili reklame mislila sam da mi je neko uvaljal drogu u hranu.

Upalim komp da vidim TV program, iskaču reklame za tenisice i neke ženske koje zgledaju ko stalak za infuziju.

Prijavim da to ne želim primati, iskoče neke ženske koje zgledaju ko stalak za infuziju i još iskaču reklame za tenisice. Ni to neću.

Idem na e-mail, reklame stisnu sa svih strana, ne znam kaj opće tražim.

O blogu da ne pričam. Tolko mi reklame prekriju ekran da svaki put poludim i smotam jer oni brane moju privatnost, OK, al me to zamara i u duhu zaštite dobivam novu šifru. Na kraju ne znam ni kak se zovem pa pitam kćer. Sin psuje iz druge sobe da jebo reklame da se sav ubil u reklamama, čak i onima na koje je nasjeo i kupio to nešto.

Tražim podatke o npr. Staljinu, tamo cicnhalteri i potkošulje za neodređeni ljudski spol. Na kraju ispadne da je Staljin avangardni slikar pod čijim je utjecajem bil Da Vinci.

Oću pogledat neki filmić na Watchu, pol filmića ne vidim, reklamiraju Mekdonalc, osim kaj odma dobim žgaravicu, dok maknem sve reklame zaboravim kaj sam htela gledati.

Najbolje su one reklame kaj moraš prvo kužiti da je reklama jer ti ober samo ostanu bukmarksi, ne znaš više jesi opće na svom kompjutoru (koji se a propos počel kvariti - gasi se i pali sam od sebe, valjda od reklama?); tražiš onaj X da ju makneš s pogleda, a ona sakrivena tak da si prisiljen pogledat celi izbor veša i kreveta, kremureština, vešmašina, bušilica, onog kaj se nekad zval mixer, informacija o doškolovanju i novim knjigama kvalitete Sanje Pilić (očaj) i/ili Nives Celzijus (katastrofa) da ne govorim o knjigi Vlatke Pokos čije listove (knjige) moj stari ne bi upotrebil ni za glancanje prozora.

Dođe mi da izvučem staru Olympiju, mehaničku, i pišem na nju i šaljem pisma poštom. Telefon se pokvaril, nemreš ni ekipu za koronu nazvat. Zato smo valjda još nezaraženi. Al ne treba gubit nadu.

Nego: Kaj ne bi oni nama trebali platiti odštetu za duševne boli i izuzetan moždani napor kaj brišemo te reklame?

Oznake: reklame

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.