Teško je to za poludit. Kad te taktično upozorava te skužiš da ga uskoro neće biti, ali on se ne žali, uvijek nasmiješen, dapače nasmijan, sve misliš ma daaaj, nemre tebe ne biti. Pa slika s otoka gdje ljetuje onaj otok gdje sam ja pa veli viš ti si desno od - nečega, ja niš ne kužim al su to fotke bliskosti.
Koliko puta je čitao moje probleme, slušao kad smo se osobno upoznali, nasmijaval me sat vremena (ukrala sam dio pauze s posla), ma bila i u krivu podržavao me a kasnije nježno rekel - nemoj tako, voli sebe, ti si rijetka koja se još zna smijati. Nisu te greške presudne, imaš kratki fitilj, takva si. Djeca griješe i znaju biti gruba, teško je biti i majka i otac i još se boriti s bivšim koji radi protiv vas. A ljudi su kakvi jesu, pusti; Sjećam se posebno rečenice: Seka, možeš ti to!
Bila sam kod dragog (pohabano zvuči) kad mi je prijateljeva preslatka žena rekla da je loše i kad je umro za dva dana mislila sam - a kaj sad reći - ono - ak nekaj trebaš ja sam tu? Ima ona bliže ljude, a sigurno zna da ja jesam fizički daleko al da bih došla najbrže moguće da me treba. I te suze, to zaista ne sluša razum. Plakala sam 2. 6. kad sam stigla u zagrljaj nekome kog nisam nego površno poznavala i s kim su me zbližili do bezumlja telefonski razgovori, za koju vezu je prijatelj navijao i stalno pisao je li to još tako ili fikcija, ako traje, čuvajte to kaj imate - i kog sad zovem svojim dragim - ima post pa je to to; i sad kad je prijatelj umro. Za mamom nisam plakala, odjecala sam žestoko nasred ceste vodeći sina od 4 godine u vrtić, nisam imala suza, kad je pital kaj je, rekla sam ništa, došlo je mami teško, ajde, idemo mišek u vrtić. A sad su opet krenule, nemreš to zaustavit, moj prijatelj je umro, umrli su već neki prije, davno, upola mlađi ali bio je rat i bilo je neopisivo, ali ovo je toliko jadno i tako me nema i tako mi je teško. Ne volim jadanje po blogu i FB-u, svi mi patimo zbog nečeg i/ili nekog i za nekim, al neki su malo bliži i drukčije ih srce prima, a ovo je valjda kad nemaš kome ispričati a da te ne prekida. Niko više ne sluša. I postoji gadna strana u čovjeku - nije to niš, da sad čuješ moje probleme. Baš ti hvala, ako zaželim popiti kavu u bircu, znam i sama naručiti.
Prije više od 10 godina sam s Jagodom sjedila u birtiji kod Trgača, njoj je umirala sestra, ona se selila sa svojom djecom od nemila do nedraga, ja sam bila u sto problema i suspektnih dijagnoza, jedno dijete nikako dobiti posao, drugo odlazi van studirati, sve joj je zapinjalo gdi je i teoretski moglo, ma sve negativno i pretužno, ona sluša mene i ja nju, ona zaključi - i tak ti je to. Pogledale smo se prek onog malog stola i pukle se smijati tak da su nas svi pogledali, ja sam skinula džozle jer su se zamaglile od suza i onda smo brisale oči i nosove dok se napadi smijeha nisu smirili.
Moja kći je kasnije to odreagirala ovak: E, tak nekaj možete samo ti i ona!!!
Odonda sam ju vidla dvaput nabrzaka i da nije mobitela izgubile bismo svaki kontakt.
Moja jedina prijateljica. I ona je na neki način otišla, a svaka me žena ostavi ko da smo ljubavnice, ko staru istrošenu krpu, samo prijatelji ostaju i njihove žene to smatraju normalnim, nema sumnje i sve je kak sam rekla.
I onda to traje desetljećima i onda dođe kraj za kog smo svjesni da će doći. I dalje me zgnječi koja nazovi prijateljica, sad ja prekidam jer ne želim više trpiti, zbilja sam prestara da me se više gazi.
Eto on je umro a kak je neko reko - čovjek živi dok ga se spominje. Kaj sad laka ti zemlja i našao si svoj mir. Njegov je mir bio s njegovom obitelji, onakvom ko da je izmišljena. Čak ne osjećam da nas je napustio, to zvuči ko lagana optužnica, ma nema ga, moj prijatelj je umro. Kraj. Nemojmo dramiti. Kraj. Ali nama ostaju nasmijana sjećanja.
Post je objavljen 12.12.2022. u 14:25 sati.