Kad god trebam reći – krpelj, nikak mi nede, uvek velim čeper. Ustvari otočani tam na Kvarneru veliju ceper, neki zvuk između č i c, isto kao što mi zagrepčanci nemremo izgovoriti ćo! ko Sire iz Beleja.

Vratio se najmlađi potomak od ćaće sa sela, ide se (re)tuširati. Traperice koje su dole savinute nije odvrnul da izbaci zemlju i ovčje brabonjke (a koje su savinute ne iz lijenosti da skratim, nego šparnosti, vlasnik je tanki kaj canšteher ali me zato ovog ljeta prerasel, pa što će analogno tome dužina trapki još biti korisna), u džepovima jedan mercedes bez zadnjih kotača, poklopac od šiljila, upotrebljeni rupček i tri kaugume bez omotača, ako ne računaš prašinu. Jedna kauguma sažvakana (jebo odgoj, to sam ga ja učila da ne hita po cesti). Šulja se skida prek glave, bez da se raskopča. Ja ju tak i perem kad se nasrdim, onda kad se buni da je zgužvana, je reko tak se nemre peglati, a ti nisi otkopčal. Svi sretni i zadovoljni.

I tak, dete se opere, obuće donji veš (da ga ne bih vidla golog jer on misli da se rodil s majcom i gaćama na sebi), veli mama nekaj me ispod pazduha peče. Reko čuj u Zagrebu si, veli kaj, dobro, ajde, ispod pazuha. Kontatiramo i da nije ispod pazuha nego baš u pazuhu, ali tu bismo već trebali doktore Ladane, idem ja pogledati, kad, ono – čeper! Dok sam našla džozle, da ne duljim, vidim mali opaki a i dobro se već pričvrstil. Prvo idem idiotskim metodama, pošpricam s poklonjenim parferom, tak grdo smrdi da sam ga hitila da i sama ne krepam, glavno da je marka, niš, krpelj ne trza. Onda ono još gluplje, namočim vatu u maslinovo ulje, to bi možda imalo efekta, jer sam to vidla, al nemrem ja to držati dva sata, a vidim čeper mali suhi, taj bude umro, al prvo da se najede (otkud mi je to poznato?...). Niš, probam s pincetom, potomak urla, reko dobro ne deri se, nisam ga celog ščupala, daj garderobu (di je jedan ima još), stresem ovaj put ne u kadu nego kroz prozor, sve od straha, reko oblači se, idemo u Klajčevu.

I čekamo četrnaesticu, isto ko i šesticu iz donjih doživljaja, al nemrem reći, čekamo 15 minuta, nije dugo. Po ko zna koji put mu se setim očeve rodbine, naročito mamice, pa kaj se dete tri dana nije pralo, ali dobro, setim se i da taj božji stvor (fakat je vreme ono kaj je bog imal i ima napretek, svašta je zmislil) zapikne pošto te je celog prešel, traži povoljno mjesto. I dođemo tam, u Klaićevu, neka sestra, e, ne da je nabrijana bila, nego sam se uplašila za život svog deteta, stanem ja pred njega, da kaj ga rivam, šuti reko, i ona nas jeeeedva, ali jeeeeeedva, bezvoljno, mrmljajući, uputi gdi treba ići, dođemo mi, prijava na šalteru, da primaju po hitnosti. Reko kaj nisam uzela lap-top ili Anu Karenjinu da ubijem 5 sati, kad hop, prozovu nas prve. Tam sediju potrgani i svakakvi, mrze nas, ali kaj, mi idemo.

A neš ti doktora, buraz, sramota me kaj sam ostarila. Mljac! Nisam nastrana ni pedofilka, ali brate kaj je lepo lepo je, neki ne bi smjeli biti tak izolženi javnosti. Sreća da nisam morala pričati, poslal bi me u SUVAG na vježbe protiv mucanja.
Booook, kaaaak si mi, kak se zoveš? (jebate, ne meni, malomu!)
Pero.
Pero, reci mi koji razred ideš.
7b.
Ma nemoj me zezati, pa to je fenomenalno!
Je, je, a najviše volim tičericu!
Ma daj, a reci mi, kaj dobro spika engleski (skužil je).
Veli mali: po mojoj procjeni – dost dobro.
Ooooodlično. Ajde sad da vidimo kaj to imaš ti na sebi, skini se i tu se legni. Ne, ne moraš skinuti tenisice.
Ja sam se doma opral i promenil sam sve, mama veli da se doktoru mora ići čisti.
(doktora ne šljivi, veli tak treba, smiješak, pogleda me, gleda kroz mene, on vidi svoju mamu, kaj, a on nekih 30 i koju, ajme, a kosa, a visoki, tanki, ona bela uniforma ga ne poljepšava nego poružnjuje kakav je savršen, a ne mora ni govoriti, lavina šarma se slijeva s njega, očajno).

Aha, kad je ugledal čepera, veli gle: (kraj njega stoji ona ista sestra s hodnika, med medeni, rastapa se). Ma ni to niš, Pero (Sestra je metamorfozirala, aha, sad sam konačno shvatila kaj je metamorfoza!) - Gospođo kaj ste tak crveni tu inače svi pobeliju!? Velim, tlak, poludela bum. Veli doktor, kaj zbog jedne bube, nema šanse, kod mene niko još ni poludel. Je, mislim si, to si ti misliš! I, veli doktor, sad bu ti ova teta dezinficirala pazuh, to je buba koja - bla bla bla, a ja bum ti zvadil rilca i glavu kaj ti je ostalo u koži i malo bu te zapeklo i gotovo. Dobro? - Sestra tumači kaj bumo ak mali počne rigati vatru, ne, ne, samo rigati, ili ak zakuri, da odma u Zaraznu.
Doktor: Mama je to probala maknuti. Koje metode, mama? Ja velim, veli da, to ne bi bilo loše, taj smrdljivi parfem, ali oni vam više ne reagiraju ni na petrolej, to se nekad tak radilo; ali ovaj je grdo gladan pa se zabil, sad bumo mi. Ščupa čepera, mali zaurlal ko da mu je nogu ščupal, niš doktor ga joj pohvali kak je bil dobar (otkud dolaze TAKVI ljudi????) i to.

Sedne za stol doktor da iZštampa nalaz do kraja.
Reci Pero, a di si zaradil tog krpelja?
Kod tate.
Dobro, a gdi?
Ispod pazuha.
Odlično, ali – gdje je to bilo?
Paaa, na livadi.
Jako dobro. (Očito se radilo o slijedu pitanja i odgovora na koje je naviknul). A gdi je to točno.
Na selu.
Odlično, odlično!!! A di je to selo?
Prokljuvani.
Ma fenomenalno. A to je, blizu kojeg većeg grada?
Čazme. (Neš ti većeg grada, mojoj kćer i je i Zagreb selendra, gradovi su Tokijo, London i to)

Konačno me izmišljeni lik iz bajke ili snova pogleda, nasmije se i veli, to vam je zdravi seljački krpelj, mama, nema frke, opasni su ovi domaći, izbjegavajte Medvednicu i to ovih dana, ja ni svoju decu ne puštam, ovi naši domaći su opasni meningitis i to, fala, sve znam, i to.

Daje doktror detetu nalaz, kao to si čuvaj i tak, i doda: Čuj, a reci ti meni Pero, kaj ti delaš s ovolkim trepavicama, jel ti zavodiš cure?
Ne znam jel ih zavodim, Štefica me je ostavila nakon 7 godina (tih dana je imal 12 godina) ali mi svi veliju da imam velike trepavice pa mi to ide na živce (mali, mali, ne znaš koji adut imaš pa još vidljiv). Tak konstatiramo da je doktor dosadan, zahvalimo i odemo, ja sam bacila još jedan pogled da vidim jel istina to kaj sam vidla, gleda me sestra, kesi se oko glave, sve ona zna, a doktor u mikrofon viče – Dalje, Ivana Perić, izvolite, soba broj 4.

Čitam danas kak hobotnica više nema 8 nogu. Vele da ima dve noge i šest ruku. Onaj Darvin je bil običan papak kad se to tek sad skužilo! Znači više se ne zove oktopod. Ne Darvin nego hobotnica. Ak se bu zvala prema broju nogu, znači bila bu duopod, ak prema broju ruku onda sekstopod, što će naš balkanski narod odmah proglasiti (radi nepoznavanja veličanstvenog latinskog jezika) afrodizijakom i izlovil bu i one kaj nije ni siguran da su hobotnice.

Ovo bi moglo izazvati revoluciju ne samo u hrvackoj koja je navikla na revolucije, nego šire. Hrvati su doduše prepotentan narod ali hoće oni biti i potentni, pa buju lovili hobotnice po svim morima gdi se to može, što će neki krivo shvatiti kao ulov u tuđem izlovnom području, recimo nebuju shvatili slovenci da je netragom nestala jedna hobotnica iz njihove obalne podvodne špilje,a i kak, kad je more njihovo sve do Albanije. Ne, ne, to nikak nije dobro, trebala je hoba ostati hoba i gotovo. Kaj misliš, DŽurDŽa, koma živa. A i te noge, ja ne vidim neku razliku, pogotovo kad je već napravljena hobotnica na salatu, sad bi eventualno moglel nastati procvat cipelarske industrije, da se svakoj hobi na nogice zvežeju male tenisice, nek se zna di su noge a gdi su rukice.

Ni to nije sve. Kaj oni muzgavci i lignje, lignjuni, i to, nek bu oprošteno mom eventualnom neznanju, znam te beštije termički obraditi i pojesti, ali ak i ta zverad ima tih krakova osam, pa to nije normalno, kaj buju oni na to rekli.

Najbolje bi bilo da se članak povuče iz novina i proglasi notornom zoo-zabunom, kao neko poslo vic uredniku novina, ono kaj rade na mob, a hobotnice i ostali osmonogi se povlečeju iz prometa dok se situacija ne smiri. Sve zato kaj je neko kužil hobu, trebal bu se još uplesti i NATO, ne, ne, ovo je previše.

Dobro veli Štef Zagorec. Nema ptice do prasice. Kod nje se brate zna da ima 4 nogara, da ne valja biti 13. prase i sve jasno. A ne ono, kak rastumačiti detetu da i školjka ima jednu nogu. Kae puno, puno je. Idem u neku mesnicu kupiti kilu krmića za večeru, po mom prijatelju Sanaderu, nekaj mora delati u 20.31, a tolko je sada, budibogsnama i oslobodibože, a ak nebu nijedna mesnica otvorena, sutra objavim u Jutarnjem, molim fino, uzgajaju se navodno pajceki bez krmića. I treba im dati novo ime! E srećom da je blog slabo posjećen, ovo bi neko mogel pročitati i prenesti i Sanaderu i hobotnici, a onda kom obojci, kom opanci (male tenisice svakak hobi). He, he.

Sutra idem na Dolac, možda zbunim koju žeMsku i objasnim joj da hoba ima 6 ruku i 2 noge i da malo spusti cijenu...