KAKO SE RODILA NINA 1993. U MALOM LOŠINJU

Rodila se jedna mala, pa baš i ne tak mala, blizu 4 kile, ali nek koj bude za početak, u Rijeci a već je šinjorina sad u Malom Lošinju, a to mi uredno telefonski čestitali, pol ćuke, tati! Nije bilo mobitela, pitali i za zdravlje majke i to i onda: Da ne ulećem s objašnjenjima, vrijeme kad smo bivši i ja bili još u ODLIČNIM odnosima (ovo je moj og-blo i mogu vikati, kaj ne?)
Moja kćer (tada 6,2 godina): Kaj je zbiljam teta Travu rodila (naravno to je mamin nadimak, zove se Tehvida, a bože moj, i to je za ljude, a, za znalce ona kaj tvrdi da je voz taj kaj vozi i vlak vleče i da to nema vez s mozgom).
Bivši (i danas ne vjerujem vlastitom sjećanju): Je, je, mišek, i ne veli se Travu nego Trau i ...
Moja kćer (mislim stvarno sad samo moja, isti su i ne trpe se, navikneš se): A kak se zove?
Ja: Zove se Tehvida, a mi je zovemo Trau i....
Bivši (meni): Glupačo!!!.- za neupućene, to bi bil kompliment; (djetetu): Mišek, curica se zove Nina.
Moja kćer: Aha!? A kakvo je to ime?
Bivši: Nikakvo!
Ja: Kratko!
Moja kćer: A gdi je teta rodila?
Bivši: U Rijeci.
Ja: U bolnici.
Moja kćer, pojedonosno i prepotentno znalački: Nije, nego u buši! (ko zna - zna!)
Ja: (a propos imena): Bar ne bu dete dobilao nadimak, ima kratko ime.
Moja kćer: Kužim ime. To je kak tata mene zove Mišek ili glupačo. To se isto ne da skratiti.
Treći red odavde na gore zahtijeva objašnjenje. Do tuda smo et d tajm došli sa seksualnim odgojem. Dijete doduše razme da nema roda deconoša, ni plodnog zelja, ali je sve nekak prenormalno prihvatila, no dobro. Alzo dakle, mama i tata se maziju u krevetu i onda mami zraste bušina i rodi dete. U bolnici, u buši, nekoj selendri ili gradu, ali rodi i deca se ne nabavljaju sam tak, kako joj to neki (moje dijete) hoće uvjeriti.

U tada 8 godina braka se bivši jednom sjetio (nevjerovatno!) pošmajhlati svoju ženu po kosi (vjerojatno se radilo o vlastitoj mu nostalgiji za vlastitom kosom), onak ležećki, i rekel: Stara, ti si i tak za niš, kad buš zmršavila, zgledaš kaj tovna junica (ovo je prastari zapis s novim komentarom: U to vreme sam imala 60 kg, sad ima m 100 i odlično se osećam jer sam bez komentatora). Ali moje dijete je vidlo šmajhl i veli: Sad je tata tebe pomazil, kaj bu sad beba? E da, da se tak bebe delaju, ne bih ja imala ni tebe, kćeri, a kamo li ono drugo kaj je tad tražilo prostrora u mojoj buši, pitaj boga di, rital se u isto vrijeme u svim smjerovima).

Kad je ta buša imala šest mjeseci, objasnila sam vanjskom detetu da više nemre uz zalet skakati na mene jer da mama istina puno jede, ali da buša ni od hrane nego da je nutra novi život koji treba izaći tek za 3 mjeseca jer još nije kompletiran. Sjelo meni veliko dijete u krilo i pita: A kak je beba došla nutra? - Teorija razrađena ober. - Aha, veli, a jel te boli buša? - Ne. - A kad buš rađala onda bu te bolilo. - Da. - Al bu prošlo?! - Da. - A rodila buš ko sve žene, jelda? Nesmem biti prosta, jelda, mama, ha, na čuču? - Da. - Aaaaa kak je to sad nutra? - i tu ja zbaljezgam nekaj o plodnoj vodi. - Joooj, pa kak pliva, kaj ima napuhače? - Dete, velim pa kak napuhače, ko bi joj napuhal i stavil na ruke? Kak? (tad je fetus još bila curica i zval se Irena sve do 8. 12. 1993. u 17.35). Kad se KOOOOONAČNO rodil, onda se zval Pero dva mjeseca, jer je trebal biti Irena i gotovo, ali tad još nisam ja bila – ja. Ni disati slobodno, e. Dakle ko bi bebi dal napuhače? Ahaa. Mamaaaaa, a je gola beba ili oblečena? A kak se ne uguši u vodi? A kad bu to? Tek za tri mjeseca? Sve ja to lepo rastumačim. Kaj je sad to bilo, mamaaaaaaaaaa? Zakaj si me lupila s bušom? (još mi sedi u krilu). Velim, rita se. A ona nonšalantno, znalački: normalno da se rita kad si debela (čudno, kaj ne) i nutra je bebi sparno! A, dobro, ja se sad idem igrati. Bok.

I tako se rodio Pero, siromak, grđe dete nije Petrova vidla, a kak se teško rodil, jadnik, čudo da je preživel. Ni mačku ne poslala da se porodi u Petrovoj. Jedva tri kile, a kad su ih furale na kolicima, on uvijek dole, a ober jedan Štefina od 4 i pol kile, pa još jedan kaj je trebal biti curica, tak 12 beba ko štruce kruha, ali moj UVIJEK NA DNU. Pa te uče da mu paziš na vrat, a dobacuju ga ko šnite kruha, velim, pa zakaj je moje dete uvek dole, veli sestra, na porodu je i tak ostal bez kisika, pa mu sad ne smeta kaj nemre disati. Fakat šaljivo. A u to vreme doma: njegova sestra dobila nervni slom, da kakav brat, ona oće sestru Irenu, nek vrate bebu natrag (ko da bi onda promijenil spol) kupili mi (iz druge ruke, di bi tata potrošil cenera viška) roza kolica, crvenu kadu (ona je pak imala sve plavo, zato je sad ženstvena ko katapult i nježna ko bager) to sam kasnije čula, jer ak je NJEN tata zel 20 kuna, ovo je najnevjerojatnije kaj bute našli na blogovima i odlučil potrošiti na nju da ju smiri, vjerojatno je na pomolu bila kataklizma (kaj je jače od toga? Smak svijeta? Veliki prasak?). Rekel je da je tak urlikala da se bojal za prozore. (Šaljapin) Jedva se smirila. U dućanu. Veli da nije znal da jedno dete može za 20 kuna kupiti slatkiša da moraš kupiti i vrećicu za to sve. Normalno kad im u 20 godina ni čunga-lungu ni kupil. Došli oni tak po mene (nisam očekivala, jer me u trudovima nije htel furati ni u Petrovu, otišla ja tramvajem, jer da kaj baš prije poroda moram ići pišati i jer nije popil bevandu i da kaj baš sad) a ja mesto da zemem ključ od auta i otpelam se, ili zovem hitnu, ništa, tramvaj. Dal mu bog 200 godina života! A da sam rodila nije ni znal, nego ga nazval Dubravko i kao, opa, pa kaj ti znaš sina napraviti?! I na kraju, sedimo u Ladi njivi, veli moje žensko dete: Ustvari, kad si razmislim, dobro smo to napravili (MI!). Sad imamo muško i žensko. Mi, dok smo bili nazovi obitelj. A sad:

JA sad imam muško i žensko. I svađamo se sve u 16, i smijemo se sve u 16, galamimo, šapćemo, plačemo, srce zaboli, evo male sad polaže prijemni na faksu, kaj mislite eventualni sunositelji blogovskog prava, zakaj sam ja tu taj čas. Da ne prošvindlam. Ili već jesam? Sve je moguće.