(trebala sam početi pisati od petka, kad ova glupa naprava ne zna da radni dan počinje od ponedeljka, al nema veze tak svejedno)

Ostala sam duže raditi, umorna ko tri cucka skup, ulaze dvije babe mojih godina, u šesticu, jedna sikće još od ulaza, gužva joj je (drugima kao nije), ne dobi mesto i stera curu od kojih 20 godina, e po ovom buju me svi prepoznali, svima sam ispričala, e, a ta cura - bila je samo naslonjena na onu kocku kod srednjih vrata di stavljaju besplatne novine. I da bar baba čkomi! Stera malu jer joj je teško stajati, a ima teret (vrećica s 20 deka kave). Dete ju dagle, šuti, umor joj curi s lica, oko pol 6 popodne je. Da kaj, viče baba, cura tu kenja, da kad je ona bila mlada, išla je po uglecima da ne smeta starijima (skor sam je pitala jel kaj zaradila na vuglecu, al JOŠ šutim), bla, bla, bla, da kaj umorna mladež, da svi samo sediju. Ne zdržim više i najpristojnijim mi glasom izvalim: Gospođo, oprostite, ali nemrete tako, i mladi ljudi mogu biti umorni. - Kaaaaaaj, kaj studentarija dela, sediju celi dan sad je Bologna, sad pak zbiljam celi dan sediju, niš' ne delaju, i Milić je rekel (ko za inat baš tih sam se dana svađala s Milićem jer je provalil kak je osnoškolcima sve teže, a studošima sve lakše, a ja imam i jedno i drugo i znam sve). - (Pozvizdim na mrtvo, ne diraj mi u decu, ubijam bez opomene): Gospođo, Vi ne znate kaj je Bologna, to je očito, odu u 8 ujutro vrate se u 11, pa to prelazi i normalno radno vreme. - U to se cura pribrala i potiho joj veli, a sve se čuje, svi čkome kaj šljiva vriti, nekaj se događa u ovoj gužvi, da posle imaš kaj prepričavati, ak buš glasno dihal, morti kaj prečuješ - teta, veli, ja sam do sad radila.

- A kaj si radila? Kaj? U dućanu? Eh, malo si premetala stvari po dućanu.

- Pak mi diže živac - gospođo, kaj ima veze, digli ste siroče s te kocke, nije vam čak ni stolac zauzimala. Kaj ju davite, zaboga. Kolko vidim možete stajat, uostalom (finta svih studenata svih vremena), kaj niste zeli taxi!

Vidi ženska vrag šalu zel, ide u napad: Bute vi, veli ona meni, vidli kad bute stari, pa – e, tu ja prekidam, raja zanosno zlobno šalje vibru - mi vršnjakinje, velim - Fala, baš sam u cvijetu mladosti, fala lepo! – Baba nastavlja, malo slobodniji putnici ispuštaju zvukove poput he - he - he, svud okolo uha, jebate, samo uha, a ona nastavlja: Deca buju vam nogom vrit dala. - Gospođo, velim, ja od svoje dece niš ne očekujem, pa čak ni to. Ja im dajem koliko mogu, a oni će davati svojoj djeci. A osim toga ja bum svoju rit u datom času makla ak bum mogla, i to na stolac u tramvaju! Al da je jedno od njih sada tu ne bi mu dala da se vama ustane. - U tramvaju osjećaš pozitivan odjek misli prisutnih.

Babac: Meni ko zlo napravi, bu veliko zlo doživil, da znate kaj vam se sprema.

Preumorna da se svađam, sve cvatem kaj mi glas zvuči pribrano: Kaj, pretimo, znači ja se sad okrenem od vas, a vi meni nož u leđa?

Putnici uživaju. Niko ne silazi.

Ona: A, ne, ne, ja to drukčije radim.

Ja: Aha. Deklarirana vještica!

(dvije žene nekontrolirano pucaju u smeh). Jedna me značajno pogleda, lasen vir di augen šprehen, diže se i izlazi, ja sjednem, baba ostane stajati. Zadnje čujem kak imam iritantan glas (nikotinski alt, nema šanse da škripi u nekom molu) i kak ju moj glas živcira. U uhima mi MP3, Piči tramvaj, mjesečina prati, već sam blizu Folke, ne čuju se agregati, ali imam ja i Juanitu (knjiga, ne moje dete) u rukama, a Juanita baš izvela neku psinu u crkvi, i tako do sutra, ne trebat gubit nadu, naiša bu sutra pak neka nova baba.