Ovo je priča koju vrlo rado pričam...
Ne, ovo je jedna prastara priča i sva autorska prava (i tak postaješ poznat tek kad krepaš) dajem Bibi Jagodi Ichigo, jednom krasnom stvorenju koje me odlično podnosi a što je vrlo zahtjevno a koja ima ono što malo ljudi ima – a to je da pazi da nikog ne nagazi. Dok se ne pretjera, mislim nebumo sad još bili i bedasti. Čuj, ak si pogazila kakvog štakora po noći u Gorskom Kotaru, to se ne računa. A propos, ja sam jedamput s peglom, prije Krista, skoro zgazila risa, vratim se u Bergaz i čampri kak sam skoro zgazila risa u Korskom Gotaru, kad moja šefica, Zdenka, ono, da sam luda, pa ni ovo Afrika, da kak sam samo znala da je ris, jesam mu vidla one dlakice na uhima, reko a po čemu bi ga prepoznala, a veli muško ili žensko, ja poludela, reko ne znam, ja nisam udata (kao nesmeš znati ništa o sekundarnim spolnim obilježjima ak si ledična) ali otraga je imal dva jaja, možda se ti sećaš (ja sam sa svojim šeficama uvek na ti tak da se možemo zvređati) imaju li to muški, ono, kad te je mužek zadnji puta potrošil?

I kak nekad bog pogleda malo na ovu Dolinu suza, ispalo u Večernjaku, baš drugi dan, nemreš verovat, da su se te mice jako nakotile i to. I ja izrežem to iz novina i donesem ko corpus, a ova se sad tek naljutila na mene jer je ispalo da sam ja u pravu. Eh, ljudska sujeta, jaka stvar, ja bi vjerovala da je neko i slona tam videl, pa nigdi ne piše – zabranjeno slonovima plaziti po G. Kotaru, znam, sad treba napisati i da tak svejedno jer slonkači ne znaju čitati.



STRIČEK ANDRIJA

... super momak si tiiii...

... je dolazio u Zagreb, ne znam kako često, ali je bilo davno i značajno kad ga se sjećam kao predškolska klinka. Živjeli smo na periferiji grada (tada, sad širem centru), u Selskoj, a on je bio jako ljubazan i nije bil tak visoki ko moj tata, baš lepo od njega. Malo me je bilo sram kad me vodil za rukicu jer smo bežali od mame u neki dućan da mi nekaj kupi, dok je stara njarkala starome da nije red da čovek tolko troši. A starog bolil batak. A kak Andrija nije bil dvometraš ko moj stari, bilo mi je lakše šapnuti da želim osim Krašove tortice i jednu kaugumu. Isuse, raskoši. Sriček Andrija je bio tatin Ratni drug, onaj treći je poginul u ratu, i tata mi je to samo jednom rekel i nikad više. Pitam se jel Remark prisluškival. Bože, taj moj tata, kak je to bilo zatvoreno stvorenje, a ja se čudim svojoj kćeri, pa geni tu i tam preskoče, na mene su navalili svi geni koji se zovu – sve vidi i iskomentiraj kaj je zgodno, po mogućnosti da bu smešno. Posle rata se Andrija oženil Sarajkom i ostal u Sarajevu. Ne znam detalje, u to vreme se mislilo da su deca od 3 godine (ja- tada) tabula rasa i da im do srednje škole ne treba niš objašnjavati, samo nek slušaju od prve. Klinac! Nije bilo hiperaktivnosti, bilo je batina. Nije bilo oću čoksu, bilo je – nećeš. Nije bilo ja bih, bilo je – ili – ne, ti ne bi – ili – nema. A nije bilo ni pogovora.

Sjećam se Andrijinog smiješka, a i pojave, da ne velim imiđa, onda nije bilo ni imiđa: Na glavi beretka, čehle speglane na crtu, nema tu, ali malo ne baš najnovije, ali održavane, svakako najbolje ako ne i jedine. Teška jakna od goveđe kože, tamnosmeđa, zakaj deca tak patiju boje? A, ideš, sećam se, to je bilo važnoooo, i lisnice na preklop, kaj je držal u zadnjem desnom džepu od hlača, i nije zakopčaval onaj sigurnosni gumb jer se onda nije tolko ni kralo, a i bilo je brže za zvaditi i nama nekaj kupiti dok stara viče, Andrija, nemojte, ja ću se naljutiti! Ideš koja pretnja. Sjećam se tog neprestanog beskorisnog prigovaranja moje mame – Andrija, zabogamiloga pa nemojte pokupovati cijeli Zagreb toj deci, Isuse kaj mi je išla na živce, pa ko ju je kaj pital!

A taj Andrija dakle bio mator čo'ek, pa bar 36 je moral imati, tak nekaj.

Ne sjećam se njegovog dolaska u naš stan, sjećam se izlaska. Buraz je brzo mami pomogel sve pospremiti, taj je bil fletan, a najviše je bil fletan meni nekaj spustiti u prolazu i onda uvjeriti kak me nije ni taknul, a ja sam bila preosjetljiva i stalno sam se derala. I krenemo mi po gradu. Prva slastičarna, hop, idemo, ajde dobro, oni kafu, nama kolač. Opaa, 50 metara dalje slučajno (to nije bilo ko danas da imaš samo dućane za fufe i žderaonice) dućan, ops, tortica i čokolada životinjsko carstvo. Opet slastičarna, zimski sladoled: Kornet s nekim šlagom nutra ili s čime, a ober pokrito čoksom. Jebote sladoled nesmeš jesti po zimi, onda se i riba jede samo na moru. Sjećam se ko jutros: Razvalio čovjek smiješak preko face, stara kriči, on se okreće prema njoj, smije se i dalje, pruža mi ruku, drugom vadi novčanik, a meni frka, stara mi ne pušta ruku, galami, reko, valjda bu ipak ušel u tu slastičarnu. Uh, koja panika! Na kraju ga tak dugo nije bilo van da smo morali za njim, a on stoji, sećam se gleda nekaj di stoje kolači iza stakla, do prozora, a i neki fikus tam nakenjali, pa smeđi narijetko pleteni zastor. A ono, tam stoji Švrćo i Maza od marcipana, al to skupo pa samo svakom po jedno (burazu i meni). A oči poispadale, ne Švrći, nama. Pa limunada. Pa malinovac (fuj kaj to nisam volila ali sam morala, kakti to je dobro za krv, a šećera u limunadi, zasićena otopina, da je malo duže stajalo, cela čaša bi bila kaj da je nutra led a ne voda od šećera s mirisom limuna). E, pa sljedeći dućan 2 Adria napolitanke. A kaj sam to mrzila, i to sam naravno rekla, na opći užas moje već skomirane mame, a Andrija je odmah letil natrag u dućan da kupi nešto drugo, dvostruko ili skuplje. A stara nije prestala noriti, samo je postizala kontra efekt.

Redovno strogo poštujući sezonu lova, stizal je zec. Ustvari leš, upucani ukočeni zec s nekog bosanskog brda, ko komad suhe žilave grane, donosil ga je poštar, nepojmljivo, okolo trbuha zecu je bil neki papir pun štambilja, poštanski bosanski, pa valjda zagrebački, pa možda i kao potvrda da je zver zdrava. A mama, a zakaj on to šalje (Andrija). Stara se užasavala koliko je Andrija trošil, pa i kud zeca šalje, ima on svoju decu a teška vremena, a stari se duril (uvijek se duril), a buraz je grabil priliku da nekontrlirano zbriše na dvorište Dragecu i Borisu jer je znal da sad ne bu moral puno pomagati, trebalo je tog ukočenog zeca zguliti i rastrančirati pa spacirati i to. E, ne bi ga jela tad, prije bi si želudac metodom harakiri (ne, ženski harakiri se zove kubikiri) izvadila, a sestro, sad samo da me ponudiš i veliš kolko smijem. Kuća je mirisala ko crkva, naime, miješal mi se tada miris tamjana i lovora s ružmarinom. Zeca niko nije ni jel. Ja sam dobila rep (krzno) koji se brzo olinjal, ali nema veze, kolko je detetu izgračka zanimljiva, tolko je trajal, fala bogu u to vreme se nije imalo alergije (nesmeš!) a od prvih kućanskih aparata stara je kupila sauger, dlakih do stropa, a mama je i puno šivala pa to. Usput, pitala sam se zakaj taj zec dolazi “hitno” i zakaj ima taj papir i 200 žigova, to mora da je gadno važna stvar i zakaj nije u kutiji, koja bi odgovarala mrtvacu njegovih dimenzija. I bilo mi žal krzna više neg vlasnika krzna, tj. zeca, jer je bilo mekano i ugodno pod prstima.

Ideš, sad sam se setila, kak su na Trgu prodavali ono – cici-mici-na-šibici, pečeni šećer, pa još ak je nutra bilo oraha, a ideš DžurDŽa, a “lilihip” (nikad mi nije sel taj izraz, crveno-bijeli, pa zaobljeni na vrhu kaj drška od kišobrana, drek od proizvoda, ali okuugodno).

Sjećam se tatinog blagonaklonog smiješka i kak mu je to sve skup išlo jako na živce jer nije imao svoj kućni mir. A Andrija se vozil ko zna kolko vozom iz Sarajeva do Zagreba, ostajao jedan dan i nikad nije prespavao kod nas, da ne smeta, a hotel je bio preskup, i onda se vraćao vlakom i mi smo ga pratili, a Glavni kolodvor je tak bazdil, a meni to sve bilo guba i jako važno i svečano, makar smo se jedva izljubili u onom dimu od parnjača i čuli razglas: PAŽNJA PAŽNJA! VLAK ZA ..SPABVOS... KRČČČKKKR ŠŠŠŠŠŠŠŠ MPLJMLJOPO RONAU 125,49 MI...TA ! PONAVLJAM: .SFSDFSČFSDFM DONJE POLAZI DKKKKKRRRKKLLŠŠŠŠSLJ PERONA U 45667,87 KRČČČŠŠRRKKKKRR. Dotle je buraz trčal po kolodvoru i svakog u uniformi pital di je vlak za Sarajevo, koje Sarajevo, jebote, do njega si presedal 20 puta, ali on je isto bil mali pa je zapamtil samo Sarajevo, valjda prek Ljubljane, pitaj boga, onda je stari ponorel i zderal se na neku babu iza 500 stakala da gdi je taj voz i kad su se skoro počupali, ne da se Anka Partizanka, kaj ak je stari Horvat bil u partizanima, jebogabog, bila i ona ko ga jebe, već jedva čekal da Andrija nestane. E, onda su se čudili kad me Andrija digel (da tri godine i tabula raza, jebate, za sve one tortice i sladolede setila bih se i kak sam se rodila – al nije potrebno, TO mi je stara ispričala) i kad me podigel, onda mi je dal pusu i svašta lepoga rekel, ali je i on dobil pusu, kao eto neobično da ja dam cmok, i onda su se svi čudili ko pura dreku, pomogućnostismrznutom, a ti veliki su tak glupi, niš ne kuže. Mama je kasnije još danima pronalazila komade keksa i komadiće čokse u staniolu, onom kaj je imal masni papir ispod “zlata”, po mojim džepovima i stalno je vikala, Gospode Bože, taj čovek je lud, pa mjesec dana nebu imal kaj jesti tam u Sarajevu, sve je tu spiskal.

Andrija nas je tako srdačno zvao u Sarajevo. Nikad nisam bila u Sarajevu, a pričali mi o Baš Čaršiji, bila sam svuda i svašta vidjela i preživjela, ali Sarajevo, ondašnje, Sarajevo. Stari je uvek bil nadrkan i nije htio da idemo, i gotovo. Tu i tam bi stari spomenul sjećanje na neku Lepoglavu (kaj sam ja znala onda kaj je Lepoglava, čak je dobro zvučalo) pa Staru Gradišku i rekel je staroj da je Andrija naporan, onda je mama nešto plakala.

Andrija se javljao samo dopisnicama, gustopisanim urednim sitnim rukopisom da više stane, rekla je mama – jer je jeftinije od pisma. Onda su dolazile čestitke za novu godinu, one sa srebrom oko Deda Mraza i zvezdica, ja sam to skupljala u jednu kuvertu, ono gulila sa čestitki i čuvala, i sve manje i poslije ništa. Sjećam se da je mama nekaj behandlala po nekoj kiklji a kad sam pitala za stričeka Andriju stara je svaki put opala u bad mood, stari se počel još više duriti, a kaj, ja se i sad kad su oni mrtvi odavno, još sećam topline u duši i svečanosti kad je neko rekel – Andrija. I posle me jako vređala ona pjesma, kao Andrija, i kraj tvog imena, super momak si ti. Kaj je važno kak se zoveš, osim toga Andrija je bilo sasvim pristojno ime, i sad imamo Andriju na TV, i osim kaj je pozamašan (ne bi smel biti jer MOJ Andrija je bil pol njega), čovek je čist pristojan.

E ako je Andrija živ, njemu je jaaako puno godina. Kad bih mu mogla reći da se sjećam sva sretna i onog slatkiša, neka pretvrda prepečenka od šećera, kaj je to bilo neke autotrke, veličina je bila ko čoksica životnjsko carstvo, a nutra slikica nekog auta, slatkiš bez veze, ali lice picu prodaje, imal je buraz i album pa je nutra slikice keljil s karbon ljepilom kaj je smrdilo na kesten (tak su mi rekli. Meni je smrdilo na karbon ljepilo).

U Praškoj u Zagrebu ima lepi dućan od Kraša, personal lajav, simpatičan, sve baba bolja od druge, nekad uđem kad nema kupaca, pogotovo kupicâ, samo da velim bok komadi, kaj novoga?, pa imaju “lom” čokse, pa one bonkače za bombonjere, ne znam di je greška, u smjesi ili tak, Dorina, maltene još topla, pa bananko lom u kutiji, divota. Pa kak živim, živim, kupim to djeci, uvijek je svježe jer je prođa velika, a moje dijete izjavilo da bi bilo dobro da jedan dan kupim čokoladu koja je pristojno zamotana jer je sigurno bolja. Sjedni i plači sa mnom Jagoda, od smijeha, da je meni neko kupil pol kile čokolade, valjda bih i danas čuvala negdje komadić (lažem ko svinja, to bi već davno bil prah koji ni kukci ne bi jeli).

Eh, da je moj striček Andrija živ, u što sumnjam, pa da sad ja njemu kupim čokoladu, nek i lom u Krašu u Praškoj, pa da ga otfuram kod Vinceka... A super momak bio moj striček Andrija, nek se zna!