Četvrtak

Mlađi ide 7. razred, ja ne znam koja je to pamet u tim knjigama, ali kad mu ja nosim torbu iz grada jer je ostao na vanškolskoj aktivnosti, spustim ju na pod. Pa te torbe su teže neg klopa kaj furam s placa. Jedan dan ulazimo skup, idemo prema napred da lima sjedne, žal mi ga je, taman s fizikalnih vježbi za kičmu iz Klaićeve, kad rista koji je do tada na Titekovom trgu drhteći stajao sa štapinom u ruci, stampedo, uletava brzinom munje, možda centimetar detetu pred očima gura štap i urliče - mali ja bum sel, ti si mlad, stoji! Nisi uvijek za svađu, fakat, a i zbuniš se nad tolikom okrutnošću, da ga je strefil u oko, bolje da ne mislim kaj bi bilo. Ali se s druge strane diže jedna vremešna dama, veli dečec, odi se sesti. E sad se naljutim, velim gospođo, da vam nije palo na pamet. Ona meni: Slušajte, vi ste mu mama, vidi se. Meni je 84 godine i imam hvala bogu zdrave noge. Poglečte kaj dete nosi na leđima. (Ono meni pune ruke vrećica, nemrem još i torbu, takav dan). Imam ja unuke, znam kak im je, odi dečec, buš se sel. Zvuči kao pretjerivanje, oće sesti neka opet baba mojih godina, ova od 84 se sedne natrag i veli; Ja sam se digla detetu, ni mami ni vama nego detetu. Ima žena neki autoritet u glasu, moš ga fućkat, ni ovaj moj dugo čekal, sel se. Nemrešbilivit.

Ili nekaj kaj me živcira, ajde da i to ubacim u četvrtak, nemrem ovo spojiti: Starac hračka, kiše, okreće se da bi to plasirao na sve strane, užas, a probaj kihnut (znaš ono, držiš mob, popravljaš torbu i kihneš si u lakat ak stigneš) odma komentira, taj isti čija slina već leti tramvajem. Ajd dobro, ne reagira mlađarija na to. Ali ovaj drži predavanje, jedan dan su bila takva dva mlađahna dečka, veli jedan ovom drugom -dajgle, stari sere a zarazil je celi amvajtra, ajmo van. I izlaze. Ovaj nastavlja monolog. To sve ludo, ona zvjerad u ZOO-u je blaža međusobno: Na idućoj stanici ulazi matrona, sve vrste kozmetike joj na njuški, a faca već visi, nakit od 5 generacija unatrag na njoj; kosa poblajhana u liht-roza, koma, nokti kaj da je sad nekaj klala, debeloguza babuskara prepotentnog izraza lica, ustaje joj se jedan dečko, a ona kopa facu – kao – i trebal si mi se ustati. A jedan dan u tjednu mogu i ja biti nabrijana, jebemti kad nemrem šutit, iskomentiram: Gospođo, velim, dobili ste mjesto, dobili ste – izvolite sjesti - pa kaj vam je teško reći - hvala. Veli ona meni, je pa kaj, tak se šika, i mi smo se dizali starijim navek. Reko možda, ne sjećam se, to su valjda u doba vaše mladosti bili konjski tramvaji, ali je vjerojatno da se i onda trebalo zahvaliti (vređam, naravno), veli ona - je, od kad sam ja u Zagrebu, tak je. Aha, velim gospođo, ali ovaj kaj se ustal je pravi Zagrepčanec a vi ste dotepenka koja hračka po originalu! Ajme, kad je osula paljbu, ja stara ali mlada duhom, MP3 na uha, pustim ja onak divljački Pejnt it blek, pa Halida Bešlića (to mi moja ćerce usnimila nenajavljeno, nekaj sam ju nasrdila, al sve bolje od babe) e,čulo se do Miramarske (naravno da smo bili u šestici kojoj Miramarska nije na putu, i malo si počagam u taktu). Moja kćer tvrdi da nisam normalna. Možebitno je dijete u pravu. Enđiiii, aaaeeieeiaeeenđ, ju kent sej vi never traaaaaaajed.