PRIJE NEGO ĆU POĆI SPAT

“O jezero, tek jedna godina što prođe,
A tu gdje nju je svaki očekivo val,
Gle sad sam sjedim ja gdje ona dođe
Sa mnom sjest na žal.

O ljubomorno vrijeme, zar to pjanstvo noći,
Kad ljubav plavi nas ko svježi potok tlo,
Zar brzo nestat mora kao što će proći
Dan što nosi zlo?

Zar sve je prošlo? I da nikad se ne vrati?
Zar od sveg neće ostat ni najmanji trag?
I vrijeme što ga ote neće l’ opet dati
Čas taj, tako drag?”
***
U tri u noći u vučji sat
prije nego ću poći spat
ugledah zdesna prizor novi
ružičasti leptir staklom plovi.

Bordo mu usta gutaju zrak
svilena krilca veslaju kroz mrak,
ostavih čitanje mrtvog Lamartina
razgledat bolje to čudo boje turmalina.

Davno zaboravljena i mrtva
na prozorskoj dasci nekad orhideja
spala na svega dva otužna lista
u smeću iz sažaljenja samo završila nije

prosula se noćas cvijetom pa blista -
raskošna, živa, još ljepša no prije.
Spazih taj čudesni noćni cvat
kad podigoh oči s Lamartina

prije nego ću poći spat.

Starry Night

TRAVANJ 1941.

Javlja se proljetna truba sa Zorinih usta, iz bezbroj tvorničkih dimnjaka; ječi iz pastirskog roga; jagorčiki iz cjevčice, djeci iz grla.
List prvi pod plotom blista.
S Ratom, Smrt i Glad kroče po svijetu. I posljednji pramen se magle u povorku pretvara Briga, što - šutljive, sive i nijeme - niz brda kližu, k selima idu.
Drozd fućka grani na vrhu.

Nek vihor se razmaše; neka Zmaj Ognjeni prođe svijetom; nek Tlo se zaljulja; Mora nek pomute dna se, ko negda, ko iznova jednom! - Uvijek će biti na Zemlji:
Trave i cvijeća,
Pticâ i djece.

Zagreb, 5. IV. 1941.

VLADIMIR NAZOR (1876-1949)

"DALJE OD TRUPE
I
Pre nego što pređem na pravu temu ovog pripovedačkog dela (delo ovde treba shvatiti u smislu mehanizma časovnika), na porodicu Behtold u koju sam stupio 22. septembra 1938. posle podne oko pet časova kad sam imao dvadeset jednu godinu, hteo bih da u vezi sa svojom ličnošću dam nekoliko objašnjenja za koja se pouzdano nadam da će se pogrešno razumeti i da će pobuditi nepoverenje. Toliko stvari govori u prilog tome da je sada najzad došlo vreme da se razotkriju bar neke od onih tajni kojima dugujem uspravno držanje, zdravu dušu u zdravom telu, čije se zdravlje osporava, disciplinu i nepokolebljivost, koje mi prijatelji prebacuju, neprijatelji zlopamte, koje prostosrdačnom, nepristrasnom savremeniku treba da služe za okrepljenje u vremenu koje zahteva istrajnost svih nas pri (u, za): Ovde neka svaki čitalac kao na formularu za želje ubeleži ono što mu se u trenutku čini kao najnužnije: spremnost za odbranu, napad, zalaganje kod (za ili u) FC, CV, KWG, NATO, SEATO1, Varšavski pakt, istok i zapad, istok ili zapad; čitalac čak sme da dođe na jeretičku misao da ruža vetrova pokazuje i takve strane sveta kao što su sever i jug; ali ovde mogu da se ubeleže i takozvane apstraktne imenice: vera, nevera, nada, očajanje, i ako bi nekom, koji se smatra lišenim svake vodeće ruke, nedostajale konkretne i apstraktne imenice, preporučujem leksikon u što je moguće većem broju knjiga gde može sebi da izabere nešto između Ahena i Zabajone2...

(1 FC - Fussball-Klub, fudbalski klub; CV- Kartellverband (der Katholischen Deutschen Studentenvereine), Korporativni savez (nemač- kih katoličkih studentskih udruženja); KWG Kolping Wandernde Gesellen, Kolpinski (Katolički) Savez putujućih kalfi; NATO Atlantic Treaty Organization, Severnoatlantski savez; SEATO -East Asia Treaty Organization, Pakt jugoistočnih zemalja Azije.
2 Od a do z)

Ako nisam pomenuo ni blagu crkvu vernih ni strogu crkvu nevernih, nisam to učinio iz opreznosti, nego iz čistog straha da bih opet mogao biti vraćen na vojnu dužnost: Reč dužnost (»Na dužnosti sam«. »Moram na dužnost.« »Vršim dužnost«) uvek mi je ulivala strah.

Celog svog života, a izrazito tek od onog 22. septembra 1938. kada sam doživeo neku vrstu ponovnog rođenja, bio mi je cilj da postanem nesposoban za vojnu dužnost. Nisam taj cilj nikad potpuno postigao, u nekoliko mahova veoma sam mu se približio. U svako doba bio sam spreman da ne samo gutam pilule, podnosim injekcije, izigravam luđaka (što mi je najmanje polazilo za rukom), dozvolio sam čak da mi ljudi koje nisam smatrao neprijateljima pucaju u desnu nogu, da mi levu ruku probuše treščicom (ne neposredno, nego pomoću solidno građenog nemačkog železničkog vagona sa kojim sam bačen u vazduh), dozvolio sam čak da mi pucaju u glavu i zglob kuka; dizenterija, malarija, običan proliv, nistagmus i neuralgija, migrena, menijer i mikoza - ništa nije vodilo cilju. Uvek su lekari uspevali da me osposobe za službu. Da napiše uverenje da sam nesposoban, pokušao je ozbiljno samo jedan lekar; najbolje od svega što se u ovom pokušaju ostvarilo bilo je desetodnevno službeno putovanje sa legitimacijom za službeno putovanje, sa službenim markicama za stan i hranu, sa službenim uputom za hotel u Parizu, Ruanu, Orleanu, Amijenu i Abevilu. Neki zgodan očni lekar (nistagmus) pomogao mi je da dođem do ovog putovanja; na osnovu obimne liste trebalo je da mu u imenovanim gradovima pokupujem Les oeuvres complčtes de Frédéric Chopin koji je za njega, kako mi je priznao, bio isto što i pelenjača za râne simboliste. Nije se ljutio, ali je bio žalostan i razočaran što baš valses nisam dobio kompletno, a naročito ga je ogorčilo nedostajanje valsa br. 9 As-Dur, koji nigde nisam mogao dobiti. Ništa nije pomoglo što sam sebi na brzu ruku sklepao sociologiju površina i opširno mu objasnio da je to delo sasvim prirodno melanholična dragocenost za sve dame u velikim, malim kao i u pokrajinskim varošicama; ostao je razočaran, pa kada sam mu predložio da me pošalje u neokupirani deo Francuske, i objasnio mu - opet iscrpno - da u Marseju, Tuluzi, Tulonu sigurno ne vlada onaj zagušljivi provincijski vazduh koji vals br. 9 As-Dur čini traženom drogom - nasmešio se samo lukavo i rekao: »To bi vam se dopalo.<< Verovatno je mislio da bih tamo lako mogao da dezertiram, pa ako je to hteo da spreči, onda sigurno ne zato što mi to ne bi želeo (noćima smo zajedno igrali šah, noćima se zabavljali razgovorima o dezertiranju, noćima mi je svirao Šopena), nego verovatno zato što je hteo da me sačuva od ludorija. Ovim izjavljujem, a na to se u svako doba mogu zakleti, da zaista tamo ne bih dezertirao, i to jedino zato što me je u zavičaju čekala ljubljena žena, docnije žena i dete, još docnije samo dete. U svakom slučaju, njegovi napori da se bavi mojim nistagmusom su popustili, i posle nekoliko dana ustupio me je kao »naučno interesantnog< - ovaj termin mu pamtim kao najprostiji oblik izdaje - savetodavnom oftalmologu vojne grupe Zapad, čija su mi seničina gnezda na ramenima izgledala isto toliko poražavajuća kao naučna važnost koja je iz njega zračila. Iz osvete, kako pretpostavljam (biće da je osetio moju odvratnost prema njemu), prskao mi je dva dana uzastopce neku podmuklu stvar u oči koja mi je onemogućavala da idem u bioskop. Mogao sam da vidim samo tri do četiri metra daleko, a u bioskopu sam uvek rado sedeo pozadi. Sve što je bilo tri do četiri metra dalje od mene izgledalo je izobličeno i maglovito, i ja sam jurio kroz Pariz kao Ivica bez Maričine ruke tešiteljke. Nesposoban za službu nisam postao, samo sam kao »Od pucanja oslobođen<< vraćen u trupu. Moj pretpostavljeni (lepa reč koja mi se na jeziku topi!) jednostavno je izveo malu izmenu diftonga1 i osudio me na zanimanje u kome sam već imao izvesno iskustvo. Među starim vojnicima ovo je zanimanje opšte poznato pod izrazom »nosač govna«. Primenjujem ovaj termin sa ustezanjem, samo istorijske istine radi i iz poštovanja prema svakom žargonu. Prva iskustva u ovom, poštovanja dostojnom izmetskom zanatu, bio sam stekao još tri godine ranije, kada sam za vreme vežbe ašovima najednom, jer pre toga sam to sasvim dobro umeo, pri komandi »ašov dole«, svog tadanjeg pretpostavljenog udario se- čivom ašova u koleno. Upitan koji mi je poziv, rekao sam naivno i lakoumno istinu: >>student filologije«, te sam na osnovu dobro poznatog poštovanja Nemaca prema svakoj vrsti i podvrsti duhovnog zanimanja bačen u izmetske poljane, da bih tamo »postao čovek<<.

Znao sam, dakle, još kako se od starog čabra za krastavce, od motke, žice i ekserâ može napraviti crpka, isto tako bile su mi poznate i fizičke i hemijske pretpostavke, i tako sam nekoliko nedelja pre podne između sedam i pola jedan, i posle podne između pola dva i pola šest sa po jednim čabrom za krastavce u svakoj ruci išao dugom ulicom francuskog sela u blizini Mer-le-Ben i đubrio uredne bašte komandanta

(1 Ako se siex u glagolu schiessen - pucati - obrne u diftong »ei<, dobija se vulgaran izraz scheissen sa značenjem prazniti creva.)

bataljona, u civilu upravitelja seoske osnovne škole, koji je zasadio povrtnjak, vernu kopiju svog školskog povrtnjaka iz zavičaja: kupusom, lukom, prazilukom, mrkvom i zamašnom kolonijom kukuruznih stabljika (»za moje piliće«). Nezgoda s tim komandantom bataljona sastojala se u njegovoj navici da posle rada »postane čovečan«, da mi se približi i sa mnom >>>stupi u razgovor«. Morao sam, da bih sprečio ovaj prekršaj stila - pretpostavljeni koji su postajali čovečni bili su mi uvek užasni - da bih sačuvao svoje dostojanstvo, a njega upozorio na njegovo, svaki put da žrtvujem čitav čabar izmeta, da ga preturim pred njegovim nogama, da istodobno sprečim da se ne stvori utisak da je to nespretnost, a ipak da ne dozvolim da namera postane suviše jasna, jer meni je bilo samo do toga da mu učinim jasnom razliku u rangu. Lično nisam imao ništa protiv njega: bio mi je savršeno ravnodušan. Vidi se: i pri vršenju najnižeg od svih zanata pitanja stila su presudna. U svakom slučaju, uspeo sam da stvaranjem pojasa izmeta ostanem nepristupačan za njega. Što je od gađenja (delići izmeta su mu prskali u lice) dobio napad žuči, nije moja krivica: tako osetljiv ne bi smeo da bude u svojstvu rezervnog kapetana. Njegova dragana (kakvu kod kuće sigurno ne bi mogao da ima i koja se u platnim spiskovima bataljona vodila kao službeno obavezna pomoćnica u kuhinji) svirala je u spavaćoj sobi, da bi ga utešila, baš vals br. 9 As-Dur, i uvek sam na nju podozrevao, a podozrevam još uvek, da je ona bila ta koja mi je u Abevilu pred nosom zdipila note tog valsa i pokvarila moju nistagmus-karijeru. Za blagih jesenjih večeri, sva u ljubičastom, šetala je ponekad kroz selo sa korbačem u ruci; bleda, više ukvarena nego pokvarena, utelovljena Madame Bovary collaborateuse.

Ovde neka strpljivi čitalac predahne. Ja se ne udaljavam, nego posežem unazad, obećavam svečano: tema izmeta još nije sasvim iscrpena, ali sa Šopenom smo konačno završili, svakako, po njegovom kvalitetu kao i kvantitetu moraću se, već iz kompozitorskih razloga, još nekoliko puta poslužiti njim. Samo to i ništa više. Pokajnički se busam u grudi, grudi čiji bi se kvantitet mogao doznati kod mog krojača košulja, ali čiji se kvalitet tako teško može definisati. Rado bih se ovde predstavio jasnom, vojnoobaveznom ispovešću; recimo, političko ubeđenje: demokratsko, ali da li se to još može smatrati tačnim kod nekoga koji je odbio da se sprijatelji sa kapetanima, koji sebi, iako sa izmetom, stvara distancu? Ili uzmimo neku drugu rubriku: religijska pripadnost. Ovde bi se lako stavljale na raspolaganje skraćenice koje su u upotrebi; izbor je malen: ev., ev. luth., ev. ref. k., rk., ak., isr., jd. vd.1 Oduvek mi se činilo bolnim da se religije, oko čijeg se smisla muče oni koji ih ispovedaju i njihova okolina već dve hiljade, već šest hiljada, već četiri stotine godina, mogu svesti na tričave skraćenice, ali čak kad bih i hteo, ne bih mogao da dam nijednu od tih skraćenica.

Hoću ovde odmah da otkrijem jednu manu, koja je gotovo urođena i koja mi je stvarala dosta teškoća i dvosmislenih situacija. Moji roditelji, vezani mešovitim brakom, suviše su se voleli da bi jedno drugom mogli naneti taj bol da se moja veroispovest konačno utvrdi (tek pri majčinoj sahrani doznao sam da je ona bila evangelički deo). Razvili su veoma komplikovan sistem obostranog visokog poštovanja: naizmenično je jedno od njih nedeljom išlo u crkvu Trinitatis na Filcengrabenu, a drugo u isto doba u Sv. Mariju u Liskirhenu; bila je to neka vrsta više konfesionalne učtivosti čiji se najlepši ukras sastojao u tome što nikad treće nedelje nijedno nije išlo ni u jednu od dveju crkava. Otac me je, doduše, uvek uveravao da krštenjem pripadam hrišćanskom narodu, ali nikad nisam uzimao učešća ni u kakvoj vrsti religijske nastave. Još uvek - mada se približavam pedesetoj - tapkam u mraku, kod finansijskog ureda važim za ateistu, jer ne plaćam crkveni porez. Rado bih postao Jevrejin da bih se rešio mučnog »vd<< u toj rubrici, ali otac veli da bih onda na njegovoj samrti, koja će najzad odati tajnu, opet morao istupiti iz jevrejske opštine, a to bi se moglo pogrešno tumačiti. Tako se ja privatno rado predstavljam kao »budući hrišćanin«, zbog čega me neopravdano sumnjiče da sam adventista. Ja sam, što se veroispovesti tiče, neispisani list, povod za očajanje, ateistima trn u oku, hrišćanima >>nerazjašnjen slučaj«, nenaklonjen veri, nezreo, - suviše učtiv prema svojoj pokojnoj majci. Najzad - kako mi neki dan reče jedan sluga Božji - >>učtivost nije teološka kategorija«. Šteta, inače bih zacelo bio veoma pobožan čovek. Ne samo što se tiče mene, nego što se tiče svih ostalih lica koja se pojavljuju u ovom pripovedačkom delu, ne bih hteo da ga planiram kao gotov zapis nego kao jednu od onih sveski za crtanje koje su nam svima poznate još iz našeg srećnog detinjstva: mogle su se dobiti za deset pfeniga (u dućanu sa jedinstvenim cenama čak i dve za deset pfeniga). One su bile standardni poklon nemaštovitih i štedljivih tetaka i teča koji su jednostavno pretpostavljali da svako dete ima

(1 Evangelička, evangeličko-luteranska, evangeličko-reformatorska, katolička, rimokatolička, akatolička, izraelska, jevrejska, >folksdojč< (ironično) Prim. prev.)

kutiju s bojama ili zbirku olovki u bojama. U tim sveskama bile su delimično nacrtane linije, često samo tačke koje su se mogle povezati u linije. Već pri povezivanju linija vladala je umetnička sloboda, a u potpunoj umetničkoj slobodi moglo je, onda, da se povezane linije ispunjavaju bojom. Okovratnikom i tonzurom očigledno za sveštenika predloženu figuru, dete je moglo slobodno da menja ispunivši je crnom bojom koju upotrebljavaju svetovni klerikalci, no takođe i belom, crvenom, smeđom ili čak ljubičastom. Pošto je u gornjoj polovini svake strane ostajalo još mesta i za slobodno crtanje, kapa je mogla da varira između bereta i tijare. Mogao se iz toga napraviti i rabiner ili se pomoću naprsnika1 moglo jasno ukazati na neku poslereformatorsku veroispovest. U slučaju potrebe, dohvatao se leksikon, otvarao kod »svešteničko ruho<< i znalo se onda tačno koji je deo odežde potreban za vrat i glavu ili koju je obuću trebalo izabrati (recimo franjevačke sandale) da bi se postigao željeni ili zamišljeni sluga božji. Oskudnim obrisima predloženi »sveštenik<< mogao se, naravno, i jednostavno ignorisati, i umesto njega izraditi seljak, pekar ili pivar, takođe i Cezar, hiromant ili klovn. Figura snabdevena kleštima za bušenje voznih karata, tačkicama i obrisima prilično nezgrapno predložena za konduktera mogla se, po volji, preobraziti u tramvajskog, železničkog, autobuskog konduktera, i kada bi se (što ni štampanim uputstvom za upotrebu nije bilo zabranjeno) klešta sa nekoliko spretnih poteza pretvorila u ohlađenu lulu ili kada bi se ona, produžena u štap, preobrazila u njegovu dršku, mogla bi ta figura postati muzejski sluga, fabrički vratar ili veteran koji pri pukovskom sastanku srčano maršira sa drugima. Ja sam u svakom slučaju tu slobodu preobražavanja uvek izdašno koristio, uvek nedvosmisleno i na užas majčin figure predložene za kuvare preobražavao u hirurge za vreme operacije na taj način što sam kašiku pretvarao u anatomski nož a proširenjem lica davao kapi plići izgled. Sa obrisima žena postupao sam još bezobzirnije: skicirao sam ih sve, jer su mi rešetke tako lako išle od ruke, kao kaluđerice, koje su, doduše, ocu ponekad izgledale kao žene u haremu.

Svako će uvideti: nekoliko datih obrisa, kojima je vešto posejanim tačkama ukazan izvestan smer, dozvoljavaju mnogo više slobode nego tako silno željena apsolutna sloboda koja se prepušta mašti pojedinca kome, kao što je poznato, ništa, baš ništa ne pada na um, kome prazan list hartije pruža isto toliko povoda za očajanje kao prazan čas kada najednom

(1 Deo odežde evangeličkih sveštenika.)

ekran štrajkuje. Ne samo zato da bih izbrisao svoj portret, posvećujem ovde odumirućoj umetnosti kolorisanja nekoliko suza i misli na rastanku. Otkad su naša deca naučila da na čistoj hartiji slikaju dela zrela za izložbu a sa četrnaest godina da govore o Kafki, postaju neke izložbe odraslih mučne kao neke izjave odraslih o literaturi. Jagnješce koje je zaista naivno a, sem toga, još ume da odgoneta smešak augura, ume, naravno, svojoj utrobi, pre no što će ga zaklati, da dâ zanimljiv i mnogoznačan raspored i da prethodnim gutanjem čioda, šivaćih i pletećih igala, partijskih i drugih znački ili potvrda o plaćenoj crkvenoj porezi malo iskiti svoje runo, dok jagnješce koje niti je naivno niti ume da tumači smešak augura svoju utrobu pokazuje onakvu »kakva zaista jeste«: bedna crevca iz kojih se nikakva budućnost ne može prizvati. Ja, dakle, pružam nekoliko crta, nekoliko tačaka koje čitalac može da upotrebi kao slikarski uzorak za ukrašavanje nemalterisane zgrade, one spomen-kapele u vidu koje je zamišljeno ovo malo pripovedačko delo: on ga sme preneti na sirove zidove kao fresko ili kao zgrafito, pa i kao ukrasni mozaik.

Prvi plan i pozadinu ostavljam potpuno slobodnim za: podignute kažiprste, ruke što se buntovno ili očajno krše, glave što se tresu, usne što se u dedovskoj strogosti i svemudrosti krive, zapušene noseve, popucale okovratnike (sa kravatama, mašnama itd. ili bez njih), vidovicu1 i penu na usnama, bačeno rasuto kamenje iz žuči i bubrega za čije pojavljivanje mogu da snosim krivicu.

Ja, kao škrti teča ili štedljiva tetka, pretpostavljam da se kutija s bojama ili zbirka olovki u bojama već poseduje. Onaj koji pri ruci ima samo olovku, mastionicu ili ostatak tuša, neka pokuša da radi monohromno.

Kao naknadu za moguće nedostajanje dvo-tro-četvorostruke osnove predlažem mnogoslojevitost: humus povesti koji nam besplatno stoji na raspolaganju, krš istorije koji se može dobiti još jeftinije nego besplatno. Svako takođe sme da produži i moje noge, noge uzor-figure, ili da mi u rukama naslika arheološku udicu da se njom na suvo izvuku šaljive stvari: Agripininu grivnu koju je ona, i sama pijana, izgubila u tuči sa pijanim mornarima rimske rajnske flote baš tamo gde je stajala (i opet stoji) moja roditeljska kuća, ili cipelu svete Ursule, možda i dugme koje je oduševljena gomila otkinula sa kaputa generala De Gola i koje je iz novovremenskih

(1 Vidovica, lat. horea, grčenje mišića usled kojeg dolazi do kretanja udova, trupa, glave, lica. - Prim. prev.)

kanala isplaknuto u istorijski interesantnije slojeve. Ono što sam ja do sada upecao vredelo je truda: dršku od Germanikusovog mača, koju je ovaj izgubio kada je suviše žestoko, već skoro nervozno (možda čak histerično) trzao opasač da bi nezadovoljnoj gomili rimsko-germanskih pobunjenika pokazao onaj mač s kojim ih je tako često vodio u pobedu. Jednu dobro očuvanu germansku plavu kovrdžu koju sam bez najmanje teškoće mogao da identifikujem kao kovrdžu koja potiče sa glave Tumelikusa, i još štošta što ne nabrajam da ne bih probudio zavist turista i njihovo uživanje u pecanju i istraživanju.

Ali sada nećemo više ni da skrećemo ni da se vraćamo, nego idemo pravo ka cilju, približavamo se, najzad, izvesnoj realnosti: Keln. Silno nasledstvo, ogroman istorijski tovar (u svakom slučaju što se tiče širina ogroman). Učinimo ono što mornari nazivaju »biti spreman« pre nego što potonemo u mulj istorije. Kada bih morao da uzmem u obzir samo činjenicu da je Kaligula sa ovog mesta veštački izazvao neprijateljske kontakte sa Tenktercima i Sigambrercima da bi stekao kako varljivu tako i prevarnu slavu, već bismo zaplivali pučinom bez obala i uzalud bismo se trudili da podižemo brane. Kada bih hteo da prodrem do Kaligulinog sloja, četvrtog odozdo, morao bih sve gornje slojeve, oko dvanaest, potpuno da odstranim i našao bih najgornji sloj već prošaran kršom, malterom, ostacima nameštaja, ljudskim kostima, čeličnim šlemovima, kutijama za gasmaske, kopčama za opasače, samo površno izravnan valjkom ili utaban nogama, pa kako bih mlađim generacijama objasnio šta je - ne uzimajući u obzir sve ostalo - moogao da znači natpis na opasaču »Bog sa nama«? Pošto sam već priznao da sam rođen u Kelnu (činjenica koja će levim, desnim, srednjim i dijaspora-katolicima dati povoda da očajnički krše ruke, a isto tako i rajnskim i drugim protestantima doktrinarcima svih boja, dakle gotovo svakom), hoću, da bih nepoverenje bar toliko pothranjivao kao nesporazume, da za slobodan izbor ponudim bar četiri ulice kao ulicu u kojoj sam rođen: Ulicu Rajnau, Veliku Vič ulicu, Filcengraben i Rajnsku ulicu. I ko sada misli da sam time svoju roditeljsku kuću pomerio u opasnu blizinu onih polja na kojima je Niče stradao, a Šeler uspeo, njemu neka je rečeno da se ni u jednoj od tih ulica ne upražnjava zanat čijom su zastupnicom pijani rimski mornari smatrali Agripinu, pa ako sad izvežbana njuškala krenu da pronađu gde se Agripina zaista tukla, gde se Tumelikus zaista iskrcao, gde je Germanikus držao svoj slavni govor, onda ću za još veću pometnju dodati da ja, kada posetioci u mojoj vitrini nađu kutiju od slonove kosti i pitaju čija je kosa u njoj, ponekad tvrdim da je sa glave nekog Lohnerovog modela ili svetog Engelberta: takva zamenjivanja su u gradovima hodočašća dozvoljena i uobičajena.

Kada me pitaju za narodnu pripadnost, otvoreno dajem sledeće obaveštenje: Jevrejin, Germanin, hrišćanin. Srednji član ovog trojstva može se zameniti ma kojom od mnogobrojnih čistih i mešanih narodnih oznaka koje je Keln u stanju da pruži: čisti Samojed, švedsko-samojedski melez; slovensko- -italijanski melez. Ja ne mogu da se odreknem obeju spoljašnjih spona - Jevrejin-hrišćanin - koje povezuju moju narodnu mešavinu. Onaj koji nije nijedno od ta tri ili je samo jedno od toga (recimo samo slovensko-germanski melez) ovim se oglašava sposobnim za službu i poziva se da neodložno nabavi uverenje o vojnom pregledu. Uslovi su poznati: čisto umiven i u svako doba spreman da se skine go.

Time je završen unutrašnji uzor-crtež, predimo brzo na spoljašnji; visok 1,78, tamnoplay. Težina: normalna. Osobeni znaci: neznatno ukošen hod (usled rane od metka u kuku)."

Dalje ot trupe - Heinrich Böll
(odlomak)

JA NE ZNAM

Ja ne znam zašto pasti mora
ta teška kiša koju liju
oblaci tašti iznad gora
što vrhove planina kriju,
ja ne znam zašto vjetar puše
ko da se jutro igra s njime,
a dječji smijeh i vika ruše
zvončiće krhke rane zime,
ja ne znam sve to dok te gubim,
no znam da te još uvijek ljubim.

Ja ne znam zašto cesta ima,
dok prema gradu vodi mene,
u krošnjama i jablanima
taj miris bitke izgubljene,
ja ne znam zašto guste bale
sleđene magle što me boli
sjećaju me na katedrale
za mrtvu ljubav gdje se moli,
ja ne znam sve to dok te gubim,
no znam da te još uvijek ljubim.

Ja ne znam zašto grad me zove,
a podiže svoj bedem kiše,
da uđem mokar među snove
po ljubav koje nema više,
ja ne znam zašto ovi ljudi
slave moj povratak iz pakla
i ovaj pogreb prate budni
prislanjajući nos o stakla,
ja ne znam sve to dok te gubim,
no znam da te još uvijek ljubim.

Ja ne znam zašto ceste redom
otvaraju se ispred mene
u studeni, u sjaju blijedom,
bez mjeseca, da njime krenem,
ja ne znam zašto noć iz tame
ko na gitari, samo jače,
na meni svira, ostavlja me
da tu pred kolodvorom plačem,
ja ne znam sve to dok te gubim,
no znam da te još uvijek ljubim.

Ja ne znam kad je vrijeme zvonu
za tužni vlak do Amsterdama,
a ti već stojiš na peronu
i dobro znam da nisi sama,
ja ne znam ni to kamo plovi
iz Amsterdama lađa siva,
s njom idu razbijeni snovi
i ljubav moja koju skrivam
ja ne znam sve to dok te gubim,
no znam da te još uvijek ljubim,
no znam da te još uvijek ljubim.

Jacques Brel

*
Ostade bez svog konja Albar Fáńez, Minaya,
njemu kršćani mnogi u pomoć skoče tada.
I koplje mu se prebi, u ruci mu je sablja,
pa iako je pješak, hrabrošću čuda stvara.
Moj ga ugleda Cid, Ruy Díaz, Kastiljanac,
jurne na maurskog vođu što konja imaše sjajna
i tako zamahne snažno samom desnicom svojom
te ga u pasu presiječe i baci usred polja.
Onda Albar Fáńezu dade njegova konja:
- >>Uzjaši brzo, Minaya, desna si ruka moja,
danas će meni biti potrebna pomoć tvoja,
Mauri još se drže i ne uzmiču s polja.
Mi ih moramo tući, hrabro, do kraja boja«.
Pojaše Albar Fáńez, sablju u ruci nosi
i kroz maurske snage snažno siječe i kosi,
onaj, kojega dohvati, taj se na zemlji stvori.
A moj Cid, Ruy Díaz, što u sretan čas se rodi,
kralja Fariza htjede s tri udarca da skoli,
prva dva bjehu slaba, ali trećim ga zgodi,
niz cijeli oklop dolje krv se njegova proli,
te on okrene uzde, iz polja bježeć hita.
I tako, tim udarcem bitka bješe dobita.

Pjesma o Cidu (1140), BITKA KOD ALCOCERA

1
Bio je vedar hladan dan u travnju i satovi su otkucavali trinaest. Winston Smith, brade ututkane u njedra, da izbjegne neugodni vjetar, kliznuo je žurno kroz staklena vrata stanobloka Pobjeda, premda ne dovoljno brzo da spriječi ulazak vrtloga hrapave prašine zajedno s njim.

Veža je zaudarala na kuhani kupus i stare krpene otirače. Najednom kraju veže, na zidu je bio pribijen plakat u boji, prevelik da bude u zatvorenom prostoru. Prikazivao je samo golemo lice, šire od metra: lice čovjeka od oko četrdeset pet godina, jakih crnih brkova i čvrstih, markantnih crta. Winston se uputio prema stubama. Nije imalo smisla čekati dizalo. Rijetko je radilo, čak i u najbolja vremena, a ove se dane električna struja za obdanice obustavljala. Bio je to dio kampanjske štednje u toku priprema za Tjedan mržnje. Winston je imao trideset devet godina i proširenu venu iznad desnog gležnja, pa se penjao polako i putem se nekoliko puta odmarao. Na svakom odmorištu, nasuprot ulazu u dizalo, sa zida je zurio plakat s golemim licem. Bila je to jedna od onih slika koje su tako napravljene da te oči sa slike prate kamo god se makneš. VELIKI BRAT TE MOTRI stajalo je u legendi slike.

U stanu, jedan je medeni glas očitavao nizove brojaka koje su bile u nekoj vezi s proizvodnjom sirova željeza. Glas je dolazio iz duguljaste pravokutne metalne ploče nalik na zamagljeno zrcalo koja je tvorila dio površine na desnome zidu. Winston je okrenuo prekidač i glas se donekle stišao, premda su riječi bile i dalje razgovijetne. Aparat se (zvali su ga telekran) mogao zatamniti, ali nije bilo načina da ga se posve isključi. Prišao je prozoru: omalena, slabašna spodoba, čiju je mršavost u tijelu samo još jače naglašavao plavi radni kombinezon koji je bio partijska uniforma. Kosa mu je bila vrlo svijetla, lice po prirodi vedro i rumeno, koža hrapava od prostog sapuna i tupih starih britvica i hladnoće ove zime koja je upravo prošla.

Vani, čak i kroz zatvorena prozorska stakla, svijet je djelovao studeno. Dolje na ulici mali virovi vjetra vrtjeli su prašinu i iskidane papiriće u spiralama, ali, premda je sunce sjalo i nebo bilo jarkoplavo, kao da ništa nije imalo boju osim onih plakata koji su bili posvuda izlijepljeni. Sa svakog istaknutijeg ugla buljilo je cmobrko lice. Jedan je plakat visio na pročelju točno preko puta. VELIKI BRAT TE MOTRI, govorila je legenda, dok su crne oči gledale duboko u Winstonove. Dolje, u razini ulice, drugi je plakat, poderan sjedne strane, grčevito lepetao na vjetru, naizmjence pokrivajući i otkrivajući jedinu riječ - ANGLOSOC. U daljini, jedan je helikopter kliznuo dolje među krovove, lebdio trenutak na mjestu kao muha zujara, a onda u zakrivljenom luku poletio dalje. Bila je to policijska patrola koja je uhodila ljude kroz prozore. No nije patrola bila opasna. Opasna je bila jedino Misaona policija.

Iza Winstonovih leđa glas s telekrana i dalje je blebetao o sirovom željezu i premašivanju Devetog Trogodišnjeg plana. Telekran je istodobno primao i emitirao. Koji bi god zvuk Winston proizveo iznad razine vrlo tihog šapta, telekran bi ga registrirao; štoviše, dokle je god u vidnom polju koje obuhvaća metalna ploča, nisu ga samo čuli, nego i vidjeli. Nije se, dakako, nikako moglo znati gleda li te tko u danom času ili ne. Koliko se često i po kojem sustavu Misaona policija ukopčavala na bilo koji pojedinačni vod, moglo se samo nagađati. Bilo je čak zamislivo da promatraju cijelo vrijeme sve. Ali, u svakom slučaju, mogli su se uključiti u nečiji vod kad god su htjeli. Čovjek je morao živjeti - i živio je, iz navike koja se pretvorila u instinkt - s pretpostavkom da svaki njegov zvuk netko prisluškuje i da se, osim u potpunom mraku, svaki njegov pokret promatra.

Winston je ostao leđima okrenut telekranu. Tako je bilo sigurnije, premda je on, dakako, dobro znao da čovjeka čak i leđa mogu odati. Kilometar odatle dizalo se Ministarstvo istine, gdje mu je bilo radno mjesto, gorostasno i bijelo iznad čađavog krajolika. Ovo je - pomislio je s nejasnim gnušanjem - ovo je London, glavni grad Aeropiste Jedan, treće najnapučenije pokrajine Oceanije. Htio je iz sjećanja iscijediti neku djetinju uspomenu koja bi mu rekla je li London bio uvijek ovakav, jesu li oduvijek postojali ovi nepregledni nizovi oronulih kuća iz devetnaestog stoljeća, kojima su zidovi poduprti drvenim gredama, prozori pokrpani kartonom, a krovovi valovitim limom, dok im se ograde oko vrtova bezumno naginju na sve strane? I bombama iskrčena gradilišta gdje se prašina od žbuke vrtloži po zraku i vriježe podivljale vrbolike grčevito penju preko hrpa ruševina; i mjesta na kojima su bombe raščistile veće područje pa su tamo izniknule grozne naseobine drvenih kućeraka nalik na kokošinjce? Ali sve uzalud: nije se mogao sjetiti. Ništa nije ostalo od njegova djetinjstva osim niza sjajno osvijetljenih živih slika, koje nemaju nikakve pozadine i većinom su nerazgovijetne.

Ministarstvo istine - Minisis na Novozboru, službenom jeziku Oceanije (za opis građe i etimologije tog jezika vidi Dodatak) - bilo je neočekivano drukčije od ostalih zgrada na vidiku. Bilo je to golemo zdanje, u obliku piramide od blistavo bijela betona, koje se terasu po terasu vinulo tri stotine metara u zrak. S mjesta na kojem je Winston stajao, mogle su se pročitati, ispisane elegantnim reljefnim slovima na pročelju, tri partijske parole:

RAT JE MIR
SLOBODA JE ROPSTVO
NEZNANJE JE MOĆ

Govorilo se kako Ministarstvo istine ima tri tisuće soba iznad razizemlja i kako je jednako toliko razgranato i pod zemljom. Po Londonu su se razmjestile još samo tri druge zgrade slična oblika i veličine. Toliko su nadvisivale sve okolne građevine da su se s krova stanobloka Pobjede mogle sve četiri vidjeti istodobno. Bila su to sjedišta četiriju ministarstava, između kojih je podijeljen cijeli državni aparat. Ministarstvo istine, koje se bavilo vijestima, zabavom, obrazovanjem i umjetnostima; Ministarstvo mira koje se bavilo ratom; Ministarstvo ljubavi koje je održavalo red i zakon, i Ministarstvo bogatstva, koje je bilo odgovorno za ekonomske poslove. Na Novozboru njihovi su nazivi glasili: Minisis, Minipax, Miniljub i Minibog.

Među njima je Ministarstvo ljubavi bilo zaista strašno. Na njemu uopće nije bilo prozora. Winston nije nikada bio u Ministarstvu ljubavi, ni na pola kilometra od njega. U zgradu je bilo nemoguće ući osim po službenom poslu, a i onda samo probijajući se kroz labirint od spletova bodljikave žice, čeličnih vrata i mitraljeskih gnijezda. Čak su i ulice koje vode do njenih vanjskih barijera bile pune stražara gorilskih njuški, u crnim uniformama, naoružanih uzglobljenim pendrecima.

Winston se naglo okrenuo. Namjestio je crte lica u izraz spokojnog optimizma, kakav je bilo najpametnije držati na licu kad god se čovjek okrene telekranu. Prešao je sobu do sićušne kuhinjice. Napustivši Ministarstvo u ovo doba dana, žrtvovao je svoj ručak u kantini, a dobro je znao da u kuhinji nema nikakve hrane osim hrge crnoga kruha koji se mora čuvati za sutrašnji doručak. Uzeo je s police bocu bezbojne tekućine s običnom bijelom etiketom na kojoj je pisalo DŽIN POBJEDA. Džin je bazdio nekim bljutavim, uljnatim vonjem, kao kineska rakija od riže. Winston je nalio gotovo punu šalicu, pripremio živce na šok i strusio ga niz grlo kao gorki lijek.

Smjesta mu se lice zajapurilo i suze su mu navrle na oči. Piće je peklo kao dušična kiselina, a osim toga, dok bi ga čovjek gutao, imao bi dojam da ga je netko opalio gumenim pendrekom po potiljku. Trenutak kasnije, ipak, žarenje u želucu se smirilo i svijet mu se učinio veselijim. Izvadio je cigaretu iz zgužvanog paketića s natpisom CIGARETE POBJEDA i neoprezno je trenutak držao uspravno, pa je duhan iscurio na pod. Sa sljedećom je bio uspješniji. Vratio se u dnevnu sobu i sjeo za malen stolić koji je stajao lijevo od telekrana. Iz ladice stola izvadio je držalo, bočicu tinte i debelu praznu bilježnicu velikog formata, s crvenim hrptom i prošaranim koricama.

George Orwell, Tisuću devetsto osamdeset četvrta