Pitaju me dobri ljudi jel Sanja još depilira noge i ima li u svezi toga kaj novoga. Nema. Samo kaj ne depilira noge dok je onaj blesavi cucak blizu.

Danas inače supersnalažljiva i spretna Sanja ne uspijeva presnimiti tekst s diktafona na komp.

Informatičari su rekli da nek reciklira (ili tak nekaj) sistem svaki put, a šef informatičara je rekel da kaj se mi ženske stano bunimo i da svaka žena zna gurati. Mislim pravi gospodin. On je inače gospon od metar 52 pa na taj način glumi veličinu. Odlično bi pasal u Kukuriku bilo šta, može i koalu, koaliciju, wte. Pjetlić očerupani, hoda ko da bu narasel 30 cm i smanjil komplekse inferiornosti. I na nama lječi komplekse. O informatici inače zna malo manje nego ja, a ja ne znam niš!

Sanja se kontrolira jer ju nadređeni čeka da mu vrati diktafon.

- Seka, ajde, pomoli se, možda to upali ti se tak nikad ne moliš.

- Normalno da se ne molim kad sam heretik, ja samo još vjerujem u (neke) ljude.

- Onda psuj!

Oberštrumfirer se cereka i čeka da počnem psovati.

- Daj Sanja pa nemrem pred gospodinom.

- Ajde - veli prisutni gospodin - samo vi dajte, čuo sam ja već svašta u životu.

- Hm, ajde, recimo: Jesenti bigulicu.

Oni uglas: - Nemre tak, to nije psovka!!!! To ne bi prošlo ni pod molitvu!

- Niš, veli gospon oberlajtung, danas sam čuo jednu navodno dalmatinsku psovku: Da ti jebem juhu od Isusovih kostiju. A sad, idem ja van a vi psujte i presnimite to s diktafona.

Sanja vrišti od smeha, ja crvenim, nemrem sebi doći. Tak nekaj ni ja ne bi rekla. Poslat u materinu mi je sasvim dost, ili u krasan (ne znam zakaj se veli u krasan, da bu ljepša psovka???)

Ni vrata još ni zatvoril za sobom, Sanja veli:

- Kak je ono rekel? Jebate, kakva je to juha, to bi bil čisti post, Isus je bil mršav pa, hm - ko Isus. Niš od toga, bumo se zadržale na starobalkanskim, ipak smo mi već stare.

Tekst se presnimil taj čas.

Vraća se gospon u sobu, veli - Ste presnimili? Jeste, aaaa recite, na koju psovku je upalil? Na onu novu, he, he, he, znal sam!

Sređujemo dojmove jer ona sve prepričava dragome koji ju zove 200.134d9d..po0pppp0000. put danas, kad uletava Jasna:

- Moj muž je idiot!

- Kaj Jasna, kod tebe nema niš novoga?

- Ima, do sad je bil kreten, sad je idiot. Seka, blago tebi kaj si se rastala.

- A ja?? - viče Sanja.

- Je, al ti imaš dragoga. I on je kreten!

- Kak znaš? - pita Sanja.

- Joj, Seka, blago tebi.

- Ma nemoj, pa ni to teško, razvedeš se i gotovo. A kaj je bilo s tvojim mužićem?

- Otišel je na bankomat i bankomat mu je progutal karticu.

- Pa ni on progutal karticu nego bankomat, onda je bankomat kreten.

- Ma slušaj, onda je od jada i bijesa otišel spavati. Ko od jada i bijesa legne u krevet i spava celu noć? Niko normalan. Ja mu idem naći osobnu i skužim da mu je istekla pred mjesec dana. Kreten!

Greška je delati u administraciji, stalno obraćaš pažnju na datume, nemreš to očekivati od građevnskog djelatnika. Oni znaju samo produžavati rokove za mjesec dana, jelte.

- Pa jel ima pasoš?

- Ima! Al ja moram ići s njim u banku da objasni da mu je karticu prožvakal bankomat, njega je sram.

- Niš, Jasna, nego kak ti stojiš s vjerom, ti vjera brani psovanje?

- Koja vjera, jebatećuk, mater mu i mužu glupom, a zakaj pitaš?

I tak je Jasna saznala za novu psovku, bumo sutra čule kak u banci reagiraju na istu.

Priča je takva kakva je, mene se dojmio način na koji je ispričana, one priče koje se slušaju i ostavljaju te bez teksta, onako životne:

Zahvalnost što ju je Ivan oženil a ona je imala vanbračno dijete, Janja je pretvorila u takvu žrtvu sebe same, da bi joj sigurno bilo bolje da je ostala sama s tim djetetom i pričekala nekog s malo nježnijom naravi. Ustvari ponekad se pitam treba li uopće taj famozni partner koji se čeka celi život, vidim da mi neke sasvim dobro behandlamo bez - još i muške problematike, a i djeca su drukčija kad nemaju nametnuta dva različita stava, naredbe, mišljenja, savjeta.

Dobro: Janja: požrtvovna, pametna, školovana, ali se ne sjećam da je imala neko djetinjstvo za ugodno sjećanje i to. Pa je ko većina mladih, pa još vanbračnih majki, misla – stiže utočište, udajem se. Djetetu otac, meni muž i partner.

Taj nebiološki tata je zbiljam bil dobar tata. Ali je bio očajan ljubavnik. Takvih priča ima puno previše i o tome se valjda zato rijetko govori. Ali ovaj tata je bio toliko očajno loš ljubavnik da je Janja, rodivši još dvoje djece kasnije, nakon 40 godina braka rekla – toliko sam želila nježnosti, pa bar u krevetu, a on bi me zgrabio za dojku, znala sam biti i plava, odradio svoje, a ja sam uvijek bila spremna to obaviti jer sam smatrala da je to moja bračna dužnost i za drugo jednostavno nisam znala.

To prvo, jer se nikad nije spominjalo kao da nije zajedničko, dijete, je odnio rat, to je prestrašna priča koja je rezultirala malo pojačanim uzimanjem lijekova, pa alkohola, pa lijekova i alkohola i tako se zagrezlo. Ovo drugo dvoje djece je organiziralo (izraz odgovara, puno ljudi uleti u brak da pobegne od doma) svoje obitelji, razmnožilo i sve se nekako udaljilo, fizički i emocionalno.

Pa smo Janja i ja sjedile jedne večeri – tamo negdje vani u tišini u nekom materijalnom bogatstvu koje se rušilo neodržavano, od nemara, od alkohola, od tuge, i ukratko:

Nisam Ivanu zamjerila kaj je bil loš ljubavnik, velim ti da nisam drugo ni znala jer ni onaj biološki otac mog prvog deteta nije bio bolji, iskreno, od prve sam ostala trudna i tak - čim je saznal da sam trudna zbrisal je. Ne volim ga se ni setiti i nije mi važan, al tak me je savjest još više grizla, misla sam da sam kurva i da zato moram ispaštati. Znaš kolko sad godina imam, a u ono vreme je to bilo prestrašno.
(Nisam se složila s njom, ali joj to jasno nisam rekla. Naime, moja mama, koja je po godinama i njoj mogla biti mama – je s mojim tatom ostala trudna prije braka i rekla je starome, /pazi, 1947./, da ju ne mora ženiti, al da bu ona rodila. To je tak, bojiš se zlih jezika i silne sramote ili - ne.)

A, nastavlja Janja, Ivan, evo, još smo skup i viš kak ovisimo jedan o drugome (kako ovise jedan o drugome ne želim opće ispričati jer je alkohol činio svoje i prvo kad bi došel doma uglavnom bi je gađal u glavu prvim što je dohvatio, a ona ga je smirila mirnim razgovorom, ovdje je važna baš njena stručnost da takve u fazi pred delirijom smiri, njen alkoholizam je još bio u fazi depra zbog alkohola, alkohol zbog depre, kolko ja to kužim). No dobro, nije mu zamjerila valjda ni to, ni potrgana rebra, prestrašni prijelom ruke, tako, svašta, jer – on je prihvatio nju i njeno vanbračno dijete, i ona mora vraćati, eto.

Jednom su se zbog nečeg morali razići na dva dana, što uključuje i jednu noć.

Vjeruj mi, priča Janja, ta noć vrijedi cijeli moj život. Nisam ništa planirala, ni On nije ništa planirao, došao je te večeri, kak nam je inače znal povremeno dolaziti. Kak da ti velim, tu, nigdje, bogu iza leđa, sami, nije ni znao da je Ivan otputovao na taj dan-dva, bili smo svaki na svoj način sami u životu, osamljeni, tužni, ja sam se zjadala i rasplakala, naslonila se na njega i tak. Znaš kad te neko samo zagrli. Pa je pala pusa, mislila sam stalo bu na jednoj pusi, a ta pusa je bila prvi lepi poljubac u mom životu, i dalje sve što se u krevetu lijepoga dogodilo u mom životu. Zakleli smo se ujutro na svoju decu da nikom nikad nećemo reći što je bilo, i nikad nitko neće znati ni tko je on. Sigurno me neće izdati. Pričala sam to samo svojoj prijateljici i evo sad tebi, i tak te vidim sad i nikad se više nebumo videle (tak je i bilo), al nekak to opet proživljavam dok ti pričam kao nešto jedino lepo u mom životu. Tu nježnost, pa spoznaju da se možeš voliti cijelu noć, da žena može doživjeti orgazam, pa to ležanje na ramenu, eto, zbog toga se moj život isplatio, nemoj me krivo shvatiti, volim svoju decu beskonačno ali ovo je jedino gdje sam ja nekaj dobila, nekaj zbiljam samo moje. Celi život sam se davala, delala dva posla da tu decu podignem, dežurstva, smjene, i Ivan i ja, namučili smo se, rat je sve odnesel a i alkohol, svjesna sam ja toga, nemoj mislit.

Naravno da sam shvatila tko je taj veliki ljubavnik, iz jedne geste, ono kad vidiš nekaj kaj opće ne očekuješ, ne želiš vidjeti, ma nije te ni briga, ali tak je ispalo. Inače, taj muškarac od te noći je isto duboko nesretan u svom životu, ali na drugi način, zbog drugih razloga i ljudi.
A mislim, je li ta jedna noć nježnosti nagrada i je li dovoljna da ublaži njihove patnje. Ili je kazna: Kazna kad pomisliš - pa nježnost postoji, kud je baš mene zaobišla.

1. U Odranskom Obrežu se jučer održal već, jelte, tradicionalni Prvi tursko-hrvatski piknik prijateljstva.

2. Kad je generacija 80 i neke krenula u školu imali su pjesmicu u čitanki za hrvatski jezik:

Ide, ide jedan jež.
Ide jež u Obrež.
Ide ide jedan jež,
Ide jež u Obrež.

(WTF????)

Na informacijama u školi sam pitala onu jezovitu razrednicu Sanju Hinek jel to slagal neki samouki Kinezić Joy u SUVAG-ovom vrtiću, da nije, rekla je.

Daklem, Obrež.

Obrež je negdi dalje od Velike Gorice. Kćer od frendova stanuje u Gorici, reko, kae, možeš Maja furati tri cure na taj piknik, niš, Majin auto trknuo neki, nema veze. A možebitno je pregazila ježa pa dok nabavi nove gume.

Gledamo kad ide bus iz Gorice za Obrež. U 8 ujutro i u 1 popodne, a piknik počinje u 11. Nemreš tak kasniti, nisu to samo rwati.

Reko kaj bu se tam radilo ak se ide busom, od pol 9 do 11, ajmo pitat ta/puta/i službu.

Kameo taksi, jer mi se onaj radio tahi tak zgadil da bi pehaka rađe otišla:

- Dobar dan.
- Dobar dan.
- Molim vas, možete mi reći koliko bi koštala vožnja od Evenju mola do Odranskog Obreža?
- Gospođo, ovaj čas ne znam, je li vam hitno, to je vožnja van grada pa ne znam, molim da se ne ljutite, hoćete pričekat ili vas mogu povratno nazvati – i ponovi telefonski broj.
- Je prosim lepo ak me možete nazvati, je taj je broj, hvalaaaaa....

Za 5 minuta zvoni telefon.

- Dobar dan, Cameo taxi, jeste vi pitali za vožnju A.M. – O.O.
- Jesam.
- Gospođo, otprilike 65 kuna, znate to je vožnja van grada.
- Joj puno hvala, ne, nije za danas, sutra, u subotu.
- Molim vas da ipak nazovete jedno pola sata prije da budemo sigurni da će biti slobodnog taksija.
- Hvala, odlično.

Zovem taxi službu u Velikoj Gorici, neki broj sa 6 počinje, bacila sam papirić s brojem, a sad mi se ne troši 4 impulsa za informacije.
Javi se ljubazni dispečer, prebaci nekom turopoljnom prigorcu sa zagorskim naglaskom koji mi objasni da kaj sam ja normalna, da je to daaaaleeekooo (maltene – pripizdina), da tam ni bus ne vozi (!), a, veli - čujte, 70 kuna, samo više. Dobro.

Konkluzija ili McZakljutschak:
Od Avenue Malla do Odranskog Obreža taxi košta 65 kuna.
Od Velike Gorice do Odranskog Obreža taxi košta 70 kuna.

Da se naježiš!

Prvi vlakić je došel iz Belgije.

Drveni, s različitim dijelovima koji su se mogli natovariti na vagone, kao balvani šatra, pa onda nekaj kaj se našpranjilo na dva držača, neke pločice s dve rupice. A lepo to u boji i tak, i danas još imamo dva vagona, malo su na šrek ili hendek ali još su tu. To zovu didaktički vlak.

Pa su dolazili plastičnjaci. Svakakvi i kratkotrajni, junior je uvijek moral znati kaj je unutar plastike, uglavnom je bila plastika, normalno, ista ko i ova izvana.

Pa neka lokomotiva iz kinderjaja.

Pa se ja konačno i nekim čudom bjelosvjeckim, zaposlila. Došo Božić, nije da smo vjernici, al Božić je. I, u Jurišićevoj, u nekom dućanu koji (normalno) više ne postoji, vidim u izlogu vlak na beterije, neki stranjski, onak starinski, crni, s crvenim polugama za kotače i zlatnim dimnjacima, pa to, uletavam u dućan, al uletava i jedna u bundi do poda. I ja dobar dan prodavačicama, al i ona onak s visoka dobar dan - jer je prvo pogledala gleda li ju ko u Jurišićevoj, pa onda ušla, i ona prodavačicama dakle onak kao nek im bude – dooobar dan, ke ne, mislim ste vi opče vidle da sam ja ušla, molim fino ko je ova rospija u muškoj vintjakni, zanemarite ju ahhh, prostakuša (ta prostakuša u muškoj vinterici sam ja). Kad prodavačice, joooj dooo-bbbb-aarr-ddd-annn, zmucale se, pale na skupu bundu koja je ušla i brate, ludnica - i oko nje. Ja prostakuša uredno čekam mislim - babe se poznaju. Veli ona unutar bunde: Je prosim fino (prezriv pogled na mene) onaj vlakić bute mi dali iz izloga, za mog unuka, čujte ak je i zadnji, cena opče ni upitna. Mislim si pizda ti materina, meni je kao bitna, oćemo ono - ko da više!!!?? Dam celu plaću, a ti nebuš tolko dala, ziher!
A nije vlakić, lažem, onakva lokomotiva kakva je na Glavnom kolodvoru, ako je još uvijek.

Kak sam još uvijek bila u braku, onak jadna i stisnuta, ipak izustim – čujte ja sam ipak bila prva..... I oću odustat.
Eto, gospođa u bundi je ipak bila toliko kulturna i s puno prezira mi je prepustila kupovinu starinskog vlakića, sve se nadajući il da bu mi preskup, ili - da ih negdi ima još - odmjerivši me još jednom (ne zbiljam joj nisam jalna na bundi, ja to ne bih nosila poslije demnostracija Against Fur s Lukom Omanom na čelu i mojom kćeri u pratnji).
Babe se ispričavaju, joj gospođo, ali ne, vi gospođa u bundi je prva pitala. Ja tu popizdim i velim: Čujte, ja sam zbiljam prva ušla, ali ste se vi prvo obratili gospođi. A to kaj sam lošije obučena i kaj si gospođa detetu može kupiti gdi i kaj hoće (krenule mi suze od jada - prokleta neimaština!), ne morate mi prodati taj vlak, al da znate da nisam nepismena a ni mutava i ovo vam nebu reklama!

Nije na blogu al bi trebalo biti, što sam postizala pisanim obraćanjem, Recc. s povratnicom, drito u glavu, onomad, odma' ministru. Svim ministrima kaj sam trebala. Apsolutno se najelegantniji pokazal ondašnji ministar zdravstva Željko Reiner.
Oću ja potom, a jadna na celi svet - van. Ne, ova s budnom je još nekaj rekla šotovoče - i odeeee.

Žene me uredno posluže, malo posramljene, malo uvređene, al ipak misle ajde bumo prodali pa nije bitno. Sve nekak pokenjano ispalo. A vlak je koštal oko 100 kuna. 1998. to je bilo puno love. Kad nas je 4 živjelo od 2.500 kn. Nismo imali punjač za baterije pa su baterije ubrzo prešišale cijenu vlaka koji se sam okretal kad je došel do zapreke i fućkal je i dimil se i svetlil i svašta tako dok ga junior nije rastavil na proste faktore i mislim da negdi još postoji ona crvena poluga koja je povezivala kotače.

Onda je sestra otišla s gimnazijom u Italiju i kupila vlakić, drveni, sa crvenim kotačima i kukicama crvenima, razmeš, a slova koja su bila vagončeki - je složila tak da tvore bracekovo ime. Isti onakvi kak ima Alexx na početku svog bloga (sa svojim imenom).
Onda je bracek počel čarati po njemu s penkalom, crtati ulaze izlaze i svaštanešto i onda sam mu to oduzela jer je to uspomena, a na kaj je vrlo burno reagiral Božo Konj, a jer je konjusina. On o vlakovima zna samo da ih je sa svojih 63 kg i metar 75 visine, a sve to - konjske snage, moral uzdržavati nezaposlenu ženu i troje dece i istovarival je vlakove na Ranžirnom kolodvoru. Tako to rade pravi očevi makar bili i poctanari i k tomu konji. Da, da kaj detetu oduzimam igračku, koja sam ja majka. Pa je, onda može i vešmašinu rastaviti (što zamalo i je! Kad je išel pišati u 2 po noći, sinek se setil menjat tam "onaj kotač na vešmašini" i stiskal gumbe, užas, al to nije sad tema). Glavno mu je bilo da epur si muove.

Dok je junior navršil 15 godina, pogledani su svi filmovi o vlakićima, osobito onaj Tomica vlak ak se ne varam ili kak se već zval, još ga se vidi tuitamo al svi vrlo dobro znamo da vlakići prestaju interesirati muškiće kad uđeju u pubertet. U vlakovnom zanosu kupim 15-godišnjaku lokomotivu od prozirne plastike, a unutra mehanizacija od šarene plastike, pa kad se lokomotiva navine i šiba po parketu, to se nutra okrećeju ti kuglageri i prenosni kotači il kaj već - i strašno je zanimljivo. On je međutim rekel: kaj si ti normalna, ja bum se igral s vlakićima a imam 15 godina? Onda sam to poklonila jednoj ženskoj kaj prodaje mleko na Branimircu, a rekla je da ima sineka od 3 godine – i kasnije – da je oduševljen.

Tehvida (slovenika iz viceva o Bosancima) je jednom rekla: Seeeka, što vi bona u Zagrebu kažete vlak umjesto voz. Koji kurac to – vlak? Šta radi taj vaš rvacki vlak? Bogati, Seka! Voz treba da se kaže, jer voz – vozi bona, a šta radi vlak? Vleče?

Bravo, Tehvida čedo, vlak vleče. A voz, seljačino, voz je voz sijena, i to je mjera, a vlak vozi seljačine ko što si ti, izbosne u Lošinj, iz Prijedora grada, u selo Mali Lošinj, jes ti normalna, ba!?

Joj Seka jes'ti neka fina žemska - veli Tehvida - jebavosamte, al ti se nikad ono pravo ne naljutiš, ti nekako to lijepo rastumačiš, aj nek ti bude, veliš vlak, a Seka? Znaš šta, jeboteled. Samo mi nije jasno nikako, kako ti s onim tvojim, on neki zajeban tip, matereti.

Jašta Tehnida, vala, i ja tebe volim.

Vani 150 u hladu. Stupnjeva. Celzija.
- Mama, kaj je za ručak? Isuse, mama, jesi se ti počešljala danas? Aha, jesi, mislim zgledaš ko da si se počešljala s petardama. Kaj je onda za ručak?
- Sir.
- Kak – sir?
- Sir: Mediteran, Zdenka namazni, Zdenka klasik, Zdenka namazni s ludarama, trapist, svježi sir, sir, znaš kaj je sir. Ima mleka, jogurta, vrhnja... Sira, putra, vrhnja, mleka....
- Dobro, dobro, kužim, danas nećeš kuhati. A kaj ima uz sir?
- Sir.
- Aha, znači nema ni juhe. Sigurno? A oš bacit belu?
- Ajde. Ti dijeliš. Di je taj viski (sok od jabuke). Odma litra, idemooo.

Za pet minuta:
- Čuj, brat je nekak tihi, sigurno opet nekaj rastavlja (prošli tjedan je rastavil ono za analog, ko fol brisal je prašinu (on bi brisal prašinu isto kak ja želim plesati balet ili trčati maraton) i sad mi je slika tak, mogu si samo zamisliti kaj gledam, a i zvuk pucketa). Idem vidit kaj dela mulec, veli kćer, budući da je apsolvirala sir.
- Brat, kaj delaš? Za ručak je sir. Al sigurno bu složila i paštetu, vidla sam jetrica od picekih.
- Dobro. E, gledam veslanje. To je dobar sport za ruke.
- Je, i za noge.
- Ne, zbiljam, za ruke je dobro, kaj nije?
- Ne, za trepavice je dobro!!!!
- A di oni to vježbaju?
- U zahodu!
- Daj ne zajebavaj! A jel oni to moraju vježbati?
- Ma ne, gledaju na televiziji i tak se naučiju i odma ideju na Olimpijadu!
- Zajebavaš me.
- Ne, kaj bi, za zbiljač, i ti se moš prijaviti.

Za pet minuta:
- Mama, on nije normalni, sobu si nismo posaugali već mjesec dana, a on se legel na pod i dela trbušnjake i to nepravilno (veliko dijete se intenzivno bavilo sportom, prije neg je skužila čemu služi duhan). E, mama, on usput pokušava i uteg dizati!
Umjesto da pitam zakaj nisu saugali (kad god pitam, jučer su, jer pokupe ono kaj se vidi, s onim malim saugerom na baterije), ja ovak:
- Isuse, koji uteg diže, pa s čim ak radi trbušnjake? Majmune, jesi posaugal prije neg si se legel na pod, Isuse, kakva ti je majca, ti si ponorel.

-U ovoj se kući ne cijeni više niš! Smeće sam odnesel! (s prvog kata u smećonarnicu).
(Ajmeee, doprinosa za obiteljsku zajednicuuuu!....)

- Ha, ha, jesi, buraz, osim kaj je kost od piceka drito na tepihu u precoblju, bu ti se za ten'sicu zakeljila kad ideš van. Buš pijukat počel. Doduše, nakon današnjeg ručka od sira sa sirom mogel bi početi i mukati, koje si ti tele, kak ti kost opadne na tepih?
- A di je trebala opasti kad nemamo pločice u precoblju, zato nisam ni čul kad je opala. (Ono kaj ja ne kužim je kak je opala iz zvuzlane vrećice, i to samo kost, al nemrem ja to sve pratiti).

Idem nekaj skuhati, na primjer šopsku salatu. Sa sirom. Bez kosti.

Mislim moj život bez te dece bi fakat bil usran. Ko bi me zabavljal. Možda bi otišla u Njemačku ili Belgiju, di sam pozvana, a možda bi i svake godine išla 10 dana na more!!! Možda se ne bih oblačila kod Milkice na placu, još na kredit. I taaako.

Sad sam išla puniti moj fensi mob Nokiju 3310 i nemrem uštekati u dupljak šteker u zidu, dignem odma dreku koji idiot je ištekaval i opanački okrenul šteker u štekeru jer mi nemre sad ući utikač u utičnicu od moba jer su oni pimpeki na užem dijelu i smeta mu debeli dio od onog za antenu iz druge sobe. Isuse, dakle sve prethodno u ovoj rečenici nije šteker nego utičnica, uostalom ko više zna kaj je kaj. I zovem upooomoć, dolazi kćer (ona je zadužena za sastavljanje tehnike a on je samozvani rastavljač i uništavač). Pa je prespojila (jer sam ja glupa i stara i ne bih to znala) šteker od svega – TV-a, kompa i telefona, u gornju utičnicu, a prema mojim uputama (ak to napravim ja, nebu uspjelo, samopouzdanje mi je u podrumu!) - i slika mi je na TV-u je nakon mjesec dana mučenja opet dobra. Svi programi. Ništ meni to nije jasno. Uglavnom mob se puni. Dolazi junior i po ne znam koji put čujem isfurano legendarno objašnjenje, naučeno od sestre:

Mama, to se saaamo!

Ispal je sam od sebe, kuiš, ta žnora, kuiš i ja sam samo uštekal, niš ja nisam diral.

Ma jebote kod nas se sve samo pokvari. Sam je šteker ispal iz utičnice iz koje ga čupamo udvoje. I onda ga je dobra duša od mog sina utaknula opanački. I sjebala duša i sliku na tv-ju i telefon je nekak bil zdrkani, ma!

Je, djeca su blagoslov božji. Joooj!!!

Svaki put kad se vrati od bivšeg, sin mi nešto ošugavljen.
Vidim navečer da mu je kapak na levom oku malo crven, reko ajde, bu do jutra ok. A ak je tatina ljubavnica trudna ovo je ječmenac, ajd to se ne dira. Hm. Kad - šipak. Ujutro je na to oko jedva gledal, na čubi mu se spuhala gljiva herpes (simplex vulgaris materialis lege artis), u ustima afta a da se herpes može tak raširit po faci, nisam vjerovala, na ušnoj resici, halooo? Naravno dok smo se spremili doktoru, mislim on dok se spremil, nek ga doktor pričeka, kaj sad, ne? - on je to sve pogrebel, pa kak mu ten još nije čisti jelte, doktor je to shvatil ko – nije to herpes. Niš ja to ne razmem.
Kod doktora panika: Veli doktor (sjedi prek puta njega):
- Moram ti pogledati kapak.
- Ne dam!
- Ali moram ti pogledati, neće te boliti...
- Kaj me neće boliti, već me i ovak boli.
- Ali gle, samo ću pogledati da ti nije nešto ispod kapka.
- Pogledajte ovak.
- Ovak ti kapak vidim izvana, a ne od ispod.
- To vam je dovoljno.
- Meni je dovoljno, ali nije dovoljno za postavljanje dijagnoze. (hehehehe op. aut.)
- To vam i tak nije niš.
(Kaj nije niš, budalo, kaj se meni plazi doktoru, majmune nijedan, mislim si ja jelte).
- Gle, ne znamo je li nešto ili nije dok ne vidim. Ako ne daš meni, ajde ti blago okreni kapak.
- Neću.
- Moramo to pogledati, oko je osjetljivo...
- Je to tak i moja stara žlabra celo jutro - da se može i oslepiti i tak... (Mislim si bum ti odžlabrala kad dođem doma, isuse, imala sam jedno dete kaj sam navalila da oću još jedno!???)
- Eto vidiš, mama je u pravu, ajde da vidim.
- Ne dam, bu me bolilo, a i moglo bi mi i oko ispasti!
(Mom sinu fort nekaj ispada. Kad se počel samostalno prati onda mu se upalil miško što smo riješili s dva ispiranja otopinom hipermangana, a kad sam ga pitala zakaj si ne opere celog miška, veli ak povučem kožicu do kraja, bu mi otpala kuglica, Isuse ak se onda nisam rascijepala ko cjepanica u dijelove, nebum nikad).
Doktor mu smiruje ruke, jer se ovaj brani. Kad se ipak primiril, doktor ide rukom prema oku, ops, već ga ovaj blokira.
Nastupam ja i oću mu držat ruke, doktor me ni ne pogleda, samo mi ne baš nježno makne ruku i dalje fiksira dete. Opet sve isto:
- Moram ti pogledati kapak ispod.
- Ne dam!
- Neće te boliti puno više nego sad. Vjeruj mi.
- Vjerujem, al bu me jako bolilo, ja znam!
Da ne duljim, 15 minuta ga je nagovaral da mu pogleda kapak. I uspio je, i zbiljam ga nije razvlačil, mali posle dagle, nije mu jasno. Niš, dobili smo kapi i mast, a to urlikanje navečer kad se oko trebalo namastiti, to nije za ljude.
A pripreme?! Poravnat već poravnatu posteljinu, maknut medu i jastuk, uzeti niži jastuk, skinut šlape, spružit se ko mrtvac i pripremit ruke za samoobranu. Zovem kćer da mu drži noge, ona viče da ko nas jebe. Kad je skužil da ja zbiljam hoću ubacit mast iz male tube, onda - da je tuba sumnjivo mala, da ta mast peče (?!) da bu sigurno očoravil, da je doktor premlad da bi nekaj o medicini znal, da ga ja ne volim, vidi mama muhu (da skrene pažnju), da je apotekarka sigurno dala krivu mast, da sam loša majka i okrutna i da sam ga tukla kad je bil mali, da je srel profesoricu iz kemije i dala me pozdraviti, da kaj bum sutra kuhala..... Definitivno: Mast je sigurno opaka i užasno peče! Veli sestra, je, u tak maloj tubi je sigurno kalodont! A kad smo mu uspjeli iscijediti malo te nježne masnoće iz tube, onda je rekel da je hladno, da mu je mutan pogled, simtetamte i da sad iz protesta ide spavati. Allahu ekber. Zato se i maže navečer! Tak tri dana a pet dana se trebalo oko mazati. Pa se mulac posle vraćal kasno, kad je znal da ja čorim, samo da mu ne mastim oko, ali zajeb, sestra može čekati! Isključil i mob, nemrem ga dobiti.
Možda se ne prikazujem kao neka majka al ja ne funkcioniram nakon 10 navečer, ma kolko to smešno zvučalo. Padnem u nesvest bar na kratko, ak me ne bude susedova deca, spavam do jutra, mislim sasvim neprirodno, kaj ne? Nikad nisam bila noćni tip, opće se čudim da su me ikad zvali na tulume. Ma, da čekam nastojećki, ja bum zaspala. Priznajem da nisam ustala, čula sam nešto kao:
- Majmune znaš da je stara umorna, maži si to sam, oš da ti ja? - Neću!
Pa onda: - Ajde bracek, namaži si, stara je rekla sutra svakom po kilu sladoleda, ha? - Neću!
Pa još: - Koji si ti konj, kaj bi da si žensko i rađat moraš! Vi muškarci ste svi pederi! - Neću!
I još: - Ajde, buraz, ni ti to niš, pa tak ideš spavati, pa nemreš s takvim okom komada naći. - Neću!
A ima i dalje: - Kretenčino nepodojena, pa ne stavljaš si sumpornu kiselinu! Ma, ko te jebe! - Neću!
Pa jel mastio il nije, al već nakon prvog mazanja mu je bilo bolje.

Jučer se vratil opet od staroga i veli: Moram ti nekaj reći, sve je već gotovo i nemoj se uzrujavati, nemoj vikati ni psovati i nije stari niš kriv.
- Kaj kurac nije kriv, konj stari, sto posto se tebi nekaj dogodilo, majmun jedan, on s tobom ko s ovcom!
- Rekel sam ti da je sve u redu. Gle, oš me slušat?
- Ajde.
- Gle, sedim u autu i čekam da stari nekaj tam dogovori s jednim Dragecom, i osjetim da me nekaj jako zapeklo.
Da skratim priču, mog sina jedinca je u dupe strefil stršljen. Normalno, kad se po ovakvoj vrućini furaju traperice, s remenom i onda se potegnu na dole dok sedaš i dođe stršljen i pikne te u guzicu. Veli nije jako urlal (sin, ne stršljen), a ja imam sliku: Nije jako, samo ko da mu živom kožu deru. Onda je stršljen odletil nekak u cik-cak stilu, a tata je hitno sina dofural doma da ne bi moral s njim doktoru ići. A srećom ni to tak blizu, nekih sat vremena vožnje, tak da je reakcija bila ovakva: mjesto upika (jezikoslovna kovanica mog sina) je pocrvenilo, bolila ga je kičma između lopatica i natekel mu mali prst na levoj ruci. Međutim, drugi dan se prst prikazal ko safalada a guzica se osipala, cela polutka. Zovem sestru kod onog istog doktora i brzo ga prime, da bi se ustanovilo da ne treba ono trovalentno nešto cjepivo jer je jedan upik bil dosta, eno pun frižider leda, da bu si on led stavljal. Onda je rekel da bi bilo dobro da ode u Dijonu i kupi sladoled i hladi prst u sladoledu.
I bi sladoled.

Ustvari biše ili bijahu dva jer je juniorka rekla da bu i ona sebi našla jednu, pčelicu barem, da ju pikne i da i ona oće sladoled. Hteli su i meni kupiti, jer ja plaćam, ne? a i jer mi se na podlakticu tak lepo zakeljil krpelj velki ko kuća i suhi ko fleka. I bube poludile od vrućine. Odeš u birtiju i uz limunadu dobiš gratis krpeljčinu s drveta, made in Croatia.
Gle slogan: Nek vas pika i ždere vam krv - hrvacko!

Uglavnom kućna apoteka nam se napunila, ima Klaritina i to, a deca jako brinu da ja imam svoju ekipu ljekova za tlak, jer ak riknem, ko bu im kupoval sladoled kad ih nekaj upikne.

Kad smo već kod vrtića, a sve se vrti oko vrtića, čini mi se da bih rađe išla u vritić a ne u neki vrtić.
Koji se u to vreme zval obdanište.

Junior je išel u vrtić Trnsko što je duga zapetljana priča i posle je završil u SUVAG-ovom vrtiću, što je predivan roman.

Prvi vrtić moje kćeri bil je u Velom Lošinju. Kak smo bili furešti, dete nije bilo ni tam omiljeno. Uvijek sama i izolirana, nikakav kontakt s tetama: Jednom mladom navek pred špiglom a drugom militantno nastrojenom zbog koje se sve kaj se moglo, upisivalo u vrtić u Malom Lošinju. Posle sam čula da joj je jedan od sinova u nekim sumnjivim okolnostima umro na odsluženju vojnog roka 1985. pa je zato tak ne – tužna - nego – bijesna i ogorčena i svašta. Al to nisu deca kriva! a i nije volila žensku decu. Super. Dakle, mala nije tražila na zahod i ukenjala se u gaće. Imala je 3 godine. Kad sam došla po nju prvo sam se dobro na nju izvikala, jer su mene tak učili, a tak i treba, kaj ne? Kolko mi je sad žal, nemrem objasnit. A onda sam pitala da od njih 2 na 7 komada dece niko nije mogel dete za ruku i doma dofurat. 5 minuta pješice do nas (nismo imali telefon). Nakon što ju je jedan bilmez ištipal po ruci do krvi, onak s noktima, a tete opet nisu reagirale (nisam ni nosila neki mito ko svi ostali) ispisala sam ju. U Mali Lošinj nije primljena iz nacionalnih razloga, primali su se neki drugi klinci, a ne neka hrvacka deca pa još iz Zagreba, haloooo?
Posle je juniorka je išla u vrtić Trnsko išla 9 dana. Rekla je da ju teta maNtretira. Što je značilo da su morali raditi neke vježbe koje se njoj nisu dopale. Te tete su bile dobre, ali hladne: Odradim svoje i idem doma. Kad je 10-i dan oflekavila, rekla sam bivšem: Nede nikam. Da ide. Nede! Ide! Nede, da je ne znam kaj. Pogleč dete je fleke dobilo, oš da rikne tam?! Njoj sam rastumačila da se ne bu socijalizirala (njoj je bilo najvažnije znati kaj to znači, eh!) i da bu joj teže u školi. Kak sam se uspjela oduprijeti bivšem, mislim samo zato kaj sam prošla i sama jade u vrtiću kao mala. A čim je bilo da se nede u vrtić, fleke su se povukle.

Moj vrtić tam pedest i neke, je zgledal ovak: Tete su bile do jedne! partizanke i bile su zaposlene po ratnim zaslugama ko odgojiteljice - jer su znale komandirati. Čudim se da nisu bile i naoružane. Pa barem bičem. Ja sam svaki dan u vrtiću zakurila na 39 onda su javili staroj preko susede, tete Bašić koja je imala telefon samo jer je radila u PTT-u, da nek stara dođe po mene i tak sam došla doma a temperatura normalna. Niko nije kužil kaj je s tom temperaturom, sve se prišivalo dječjoj razmaženosti, nekad je radila i šiba, pa sam potom uglavnom sjedila za nekim okruglim roza stolom i slagala domino. Nemrem verovati, odonda počinje ono ljepljenje na mene. Udaljim se i igram se sama, SVI jebate oće slagati domino. Ja u drugi kut za drugi stol, SVI za menom. Onda sam samo sedila i čekala da prođe vreme. E, da, učili smo neke pjesmice tipa: Pioniri maleni, mi smo vojska prava, svakog dana rastemo ko zelena trava. Smrt fašizmu, a sloboda narodu, i mene će moja mati u brigadu dati. Kad sam to otpjevala u jednoj strašno pobožnoj kući, stari gospon se uozbiljil i gledal me onak – kaj ti to misliš ozbiljno???? A njegova žena se gušila od smeha. Tak da mi jako dugo baš niš nije bilo jasno, jebote brigade, kaj to uopće je??? Kasnije ni pod koju cijenu nisam htela da me učlaniju u KP, a posle još manje u bilo kaj!

Kak sam i dalje plakala, to me je prelepa visoka teta Marija otfurala pred jedan ogromni špigl (vjerujem da nije bil tak ogromni al je sve velko kad si ti mali čovek) i dala mi stakleni vrč za vodu da u njega skupljam suze. I ja sam se trudila, al suze su bile male, a vrč je imal debeli rub i bil mi je teški za držati. Uokolo je u polukrug stavila decu koja su mi se morala rugati. Jedan Zvonko mi se nije htel rugati pa je dobil šamarčinu i odonda sam mu do kraja vrtića bila na piku, jer sam ja kriva kaj je dobil po njonji. To se zovu vrtićke metode, jer je i mog juniora stukla teta Dijana u vrtiću Trnsko i to tak da ga je jednom rukom digla u zrak, a sa slobodnom rukom ga izdevetala. Naravno da sam odreagirala. I još i pisanim putem sam reagirala, i na kraju je sve propalo jer je bivši bil dobar (kratko, on ni sa kim nemre biti dobar) ravnateljičinim mužem, ovaj s ministrom, pa se to nekak zataškalo, joj pa nemojte, čujte mali je hiperaktivan, hiperaktivna ti mama bila i došla te mrtva posjetiti u noći kad te piči glavobolja. Da te posjetila. Glavoboljnog. I tebe i mog bivšeg.

U Selskoj je blizu vrtića bila škola di je išel brat i odakle me je brat nakon nastave fural doma (čega se opće ne želim ni prisjećati). Kad je škola bila ujutro. A kak je i on imal feferon u guzici, tak je jedan dan za kaznu ostal u reštu dve ćuke. Budući da su sva deca spavala a tete negdi pile kavu ili kaj su već radile, ja se otputim doma, gladna, bilo mi je dugo čekati. Često sam ga čekala po jedan sat, al ovo mi je bilo predugo. Nije to bilo ni tak daleko, nit je promet bio jak, i jako sam pazila prek ceste. S užasom sam se godinama prisjećala kak sam htela pomaziti neku mačku na cesti a ona mi je zbrisala. Eto, misla sam, ni mačka me ne voli.

Isuse, kad sam došla doma. Misla sam da bum pohvaljena radi samostalnosti. E stara je vikala da se sve treslo, a još kad je brat došel izbezumljen kaj me nema, pa ajde teti Bašić, pa zovi vrtić da je Seka doma.

Drugi dan, ko šlag na tortu, mi je teta Slavica, jedna grozna suha roksa u crnini i džozlama ko dno boce od kokakole, ono prijašnje, stakleno, zadigla suknju i stukla me po guzici. Da kaj sam jučer pobegla! (Moja stara nije pitala – a di ste vi bili za to vreme???) Ko me pital kaj sam radila dve ćuke sama ko duh. I te batine bih ja pretrpila, al mi je mama šivala gaće, da ušpara, i onda su te gaće bile “na peseke”, ostalo od neke pidžame, i postala sam glavni objekt zajebavanja.

Tak da sam luda za vrtićima i tetama i pun mi ih je kamion.

Zato je u Trnskom bila teta Tnedana (Snježana) koja je znala da junior već ide na logo vježbe u SUVAG, još ga tam nisu bili primili, pa mi je rekla: Gospođo Smith, jučer sam ga mazila po licu duže od 25 minuta i tiho mu pjevala (e ja sam prestala disati, ONA GA JE MAZILA I PJEVALA MU, KO JE OVA??? Ja sam mu mama, ja mu to ne radim!?) i nije uspio zaspati. Ovih dana će ih biti samo 18. Oćete mi donesti teku iz SUVAG-a da ja malo s njim radim kad nemre spavati, molim vas. (!?!?!?)

Kad je bil upisan u SUVAG-ov vrtić okuražila sam se i poklonila joj jedan mamin ručni rad, i to sam joj doma poslala jer ta nije htela ni kiki bombon uzeti, ma kakvi. A ta slikica je bila nekak tad moderna, ono danski design, a pti-poen, znam da je to radila stara s najjačim džozlama i još s povečalom za marke. Kaj sam joj mogla dati, za režije nismo imali. Posle smo se srele i htela me pojesti, da zakaj sam to napravila, reko kaj vas briga kak ja trošim svoj crni fond.
Draga moja teta Tnedana (Snježana, molim) koja me naučila: Kaj ste tak napeti, pa pustite ga, gospođo Smith, zaboga, pa jednom su mali!

Jednom smo mali pa nas treba mlatiti, siliti da pijemo čaj (ni u Engleskoj nisam htela piti čaj!) i šamarati, najbolje pred publikom i ponižavati pred špiglom, to su metode koje te kasnije očvrsnu tolko da se bojiš vlastite sjene. Ne vrijedi za sve – što te ne ubije ojača te. Sori, meni su od udaraca u djetinjstvu, a i onih kasnijih, a psihičkih, ostali ožiljci, a opće si ne uobražavam da sam jedina. Ne želim biti baka, ja sam svoje odradila, a ne želim gledati ni kak se moje unuče pati u vrtiću, pa bio taj vrtić i besplatan.

Danas je jedan pas krenuo na posao. Ili se tako činilo.
A danas je puno ljudi krenulo na posao i činilo im se da su psi. Da rade samo za kost i to ne masnu.

Jedan cucek je uredno za nekim došetal na stanicu trambaja i ušel u trambaj broj šest. Danas, vjutro okolo 5 do sedam. (Pazi kako sedaš.)
Imal je ogrlicu, bil je čisti, kolko se kužim u cucke, bil je malo star, tak moje godište preračunato u pseće. Ili obrnuto.
Valjda zato tak i suosjećam, ili mi se čini jer se osjećam ko pas?

Samo - pesa niko nije vređal, nije mu recimo suha zločesta šefica Renata na poslu rekla, ko meni, da imam oduran trbuh (Renata misli da ja doma nemam ni vagu ni špigl, a sve zato kaj sa svojom decom i primanjima draaaastično manjim od njenih i njenog muža, preživljavam bez njarkanja i ceketanja poput nje, batecucak, tak te ni pas ne bi ponizil).

I valjda zato kužim cucka jer bu cucku neko dobacil nekaj za jesti. A kao se sve nema, najel bu se i od friško odbačenih friških peciva, uredno pobacanih po pločniku.

Pa je taj pes, marke labrador, dobil i dušebrižnicu. Ko se i kak brine za zgubljenog čoveka u ovoj zemlji, zna se. Alzo daklem, žena s kraja one nove šestice kaj se fort kvari ali ima klimu, je došla skroz do vozača, pokucala z dugim noktom po staklu, ne ni po cucku/čoveku ni šoferu/cucku, i rekla: Čujte, imate za putnika jednog kvalitetnog pesa (i mnogo nekvalitetnih putnika koji se švercaju i smrde na znoj) prosim vas, javite negdi u centralu (koju centralu, onu koja mi je objasnila da u Zagrebu ne postoji Savski Gaj Knjižnica Gracka?) da imate pesa u vozilu, nek neko reagira, on se zgleda zgubil, nek ga neko udomi zabogamiloga, nek bu sretan siromak. Kak človeka.

Je tak i mi ljudi psi koji idemo na posel i taman zaradimo za pseću hranu. Samo kaj za istu lovu kupimo klopu deci, hranu za ljude, ali zato lajemo ko psi da ta deca preveč jedu i da kaj sad još i čokoladu očeju?! Kaj sam ono lajala?

Kad se vraćala dakle ta žena, lepa žena ni više mlada al feš baba kaj bi se reklo prije 50 godina, a i znam ju iz viđenja (ili iz parka za pse???) štela sam joj nešče lepega reči, al je tak pomahnitalo bežala nazaj da se nis usudila ni dihati, ne znam ja ko je tu pas a gdo človek, morti bi me po labrnji flisnula.

Sad molim fino ko je tu pas? Cucek je mam kužil da ga baba opanjkava i cinka vozaču i na idućoj stanici je vun zišel. S tim da je jedna nova putnica na dve (stare) noge na toj novoj stanici ušla u trambaj. A veće oči nemaju ni oni gladni siromačeki u Afriki, zujali su i ona i pes i samo zamenili mesta. Štela je nekaj nekoga pitati kad se konačno vlovila za štangu al nije znala jel treba lajati il govoriti – i – kome? batepas!

Onda je oslobođena straha jer je onaj na 4 noge zišel vun, jedna prožlabrala, možebitno i prolajala: blalbalblaljfdbljalf tak da cucki okele hodiju.

Htela sam joj reći: Jeste vidli gospođo, pasmater, znate kaj, ja mislim da je to zapravo bil kontrolor, samo zamaskirani.

Onda kak na lajanje niko ni reagiral a onda je ona nekaj režala sebi u bradu (dlakavu, tri dlake su se presijavale ti boga, kei prave pseče) i to i tak.

Onda su se svi psi ljudi ili ljudi psi psisisis pljujljudi i to sve se uskomešalo, nema veze kaj neko bazdi na znoj, luk od jutros vino od jučer i konjak od noćas i kajse nijeopral jedno 2 mjeseca, da kakvo je to stanje u državi, da je karta skupa i svi šverckomerc, da jadni pes, da ga treba zapraf ubiti da kakav je to način, da tu ima starih ljudi (ili starih pasa????) i sve u pseću mater i jeboti čovek kuju, da ne bi bilo pasmater, i onda sam ja opet vlovila onu svoju knjigu Umota Julijana iz nedavnog posta i mislim si:

Jesi pas il nisi, al si se švercal, a ja si šparam tih 8 kuna i kupila bum deci kilu grožđa, onaj stari kaj kod njega grožđe uvek kupujem, kaj je bez zubih (nema zube al ima kapicu) bumo se pospominjali o starim danima, bu mi rekel kak oooopće nisam debela, da sam taaaaman, a ja bum njemu rekla čujte gospon vi ste jedan tak fini pas (ne, ne pas, to sam se ufurala u pisanje) mislim tak gospon i to, a di ste vi bili kad sam ja imala 57 kila i 30 godina manje? Uvek na tu foru dobim dobre vage (ne svoje, to imam i utrostruko, voćkih!) i tak si sve mislim,...

Cucak se švercal, a niko ga niš ni pital ni ucenjival ni zajebaval. Ni – niš! Pa veliju – pseći život. I onda je izašel, da ne bi bilo koooo znaaa jelte kaaaaj..... Ni pas se neće više furati ZET-om!