Kad smo već kod vrtića, a sve se vrti oko vrtića, čini mi se da bih rađe išla u vritić a ne u neki vrtić.
Koji se u to vreme zval obdanište.
Junior je išel u vrtić Trnsko što je duga zapetljana priča i posle je završil u SUVAG-ovom vrtiću, što je predivan roman.
Prvi vrtić moje kćeri bil je u Velom Lošinju. Kak smo bili furešti, dete nije bilo ni tam omiljeno. Uvijek sama i izolirana, nikakav kontakt s tetama: Jednom mladom navek pred špiglom a drugom militantno nastrojenom zbog koje se sve kaj se moglo, upisivalo u vrtić u Malom Lošinju. Posle sam čula da joj je jedan od sinova u nekim sumnjivim okolnostima umro na odsluženju vojnog roka 1985. pa je zato tak ne – tužna - nego – bijesna i ogorčena i svašta. Al to nisu deca kriva! a i nije volila žensku decu. Super. Dakle, mala nije tražila na zahod i ukenjala se u gaće. Imala je 3 godine. Kad sam došla po nju prvo sam se dobro na nju izvikala, jer su mene tak učili, a tak i treba, kaj ne? Kolko mi je sad žal, nemrem objasnit. A onda sam pitala da od njih 2 na 7 komada dece niko nije mogel dete za ruku i doma dofurat. 5 minuta pješice do nas (nismo imali telefon). Nakon što ju je jedan bilmez ištipal po ruci do krvi, onak s noktima, a tete opet nisu reagirale (nisam ni nosila neki mito ko svi ostali) ispisala sam ju. U Mali Lošinj nije primljena iz nacionalnih razloga, primali su se neki drugi klinci, a ne neka hrvacka deca pa još iz Zagreba, haloooo?
Posle je juniorka je išla u vrtić Trnsko išla 9 dana. Rekla je da ju teta maNtretira. Što je značilo da su morali raditi neke vježbe koje se njoj nisu dopale. Te tete su bile dobre, ali hladne: Odradim svoje i idem doma. Kad je 10-i dan oflekavila, rekla sam bivšem: Nede nikam. Da ide. Nede! Ide! Nede, da je ne znam kaj. Pogleč dete je fleke dobilo, oš da rikne tam?! Njoj sam rastumačila da se ne bu socijalizirala (njoj je bilo najvažnije znati kaj to znači, eh!) i da bu joj teže u školi. Kak sam se uspjela oduprijeti bivšem, mislim samo zato kaj sam prošla i sama jade u vrtiću kao mala. A čim je bilo da se nede u vrtić, fleke su se povukle.
Moj vrtić tam pedest i neke, je zgledal ovak: Tete su bile do jedne! partizanke i bile su zaposlene po ratnim zaslugama ko odgojiteljice - jer su znale komandirati. Čudim se da nisu bile i naoružane. Pa barem bičem. Ja sam svaki dan u vrtiću zakurila na 39 onda su javili staroj preko susede, tete Bašić koja je imala telefon samo jer je radila u PTT-u, da nek stara dođe po mene i tak sam došla doma a temperatura normalna. Niko nije kužil kaj je s tom temperaturom, sve se prišivalo dječjoj razmaženosti, nekad je radila i šiba, pa sam potom uglavnom sjedila za nekim okruglim roza stolom i slagala domino. Nemrem verovati, odonda počinje ono ljepljenje na mene. Udaljim se i igram se sama, SVI jebate oće slagati domino. Ja u drugi kut za drugi stol, SVI za menom. Onda sam samo sedila i čekala da prođe vreme. E, da, učili smo neke pjesmice tipa: Pioniri maleni, mi smo vojska prava, svakog dana rastemo ko zelena trava. Smrt fašizmu, a sloboda narodu, i mene će moja mati u brigadu dati. Kad sam to otpjevala u jednoj strašno pobožnoj kući, stari gospon se uozbiljil i gledal me onak – kaj ti to misliš ozbiljno???? A njegova žena se gušila od smeha. Tak da mi jako dugo baš niš nije bilo jasno, jebote brigade, kaj to uopće je??? Kasnije ni pod koju cijenu nisam htela da me učlaniju u KP, a posle još manje u bilo kaj!
Kak sam i dalje plakala, to me je prelepa visoka teta Marija otfurala pred jedan ogromni špigl (vjerujem da nije bil tak ogromni al je sve velko kad si ti mali čovek) i dala mi stakleni vrč za vodu da u njega skupljam suze. I ja sam se trudila, al suze su bile male, a vrč je imal debeli rub i bil mi je teški za držati. Uokolo je u polukrug stavila decu koja su mi se morala rugati. Jedan Zvonko mi se nije htel rugati pa je dobil šamarčinu i odonda sam mu do kraja vrtića bila na piku, jer sam ja kriva kaj je dobil po njonji. To se zovu vrtićke metode, jer je i mog juniora stukla teta Dijana u vrtiću Trnsko i to tak da ga je jednom rukom digla u zrak, a sa slobodnom rukom ga izdevetala. Naravno da sam odreagirala. I još i pisanim putem sam reagirala, i na kraju je sve propalo jer je bivši bil dobar (kratko, on ni sa kim nemre biti dobar) ravnateljičinim mužem, ovaj s ministrom, pa se to nekak zataškalo, joj pa nemojte, čujte mali je hiperaktivan, hiperaktivna ti mama bila i došla te mrtva posjetiti u noći kad te piči glavobolja. Da te posjetila. Glavoboljnog. I tebe i mog bivšeg.
U Selskoj je blizu vrtića bila škola di je išel brat i odakle me je brat nakon nastave fural doma (čega se opće ne želim ni prisjećati). Kad je škola bila ujutro. A kak je i on imal feferon u guzici, tak je jedan dan za kaznu ostal u reštu dve ćuke. Budući da su sva deca spavala a tete negdi pile kavu ili kaj su već radile, ja se otputim doma, gladna, bilo mi je dugo čekati. Često sam ga čekala po jedan sat, al ovo mi je bilo predugo. Nije to bilo ni tak daleko, nit je promet bio jak, i jako sam pazila prek ceste. S užasom sam se godinama prisjećala kak sam htela pomaziti neku mačku na cesti a ona mi je zbrisala. Eto, misla sam, ni mačka me ne voli.
Isuse, kad sam došla doma. Misla sam da bum pohvaljena radi samostalnosti. E stara je vikala da se sve treslo, a još kad je brat došel izbezumljen kaj me nema, pa ajde teti Bašić, pa zovi vrtić da je Seka doma.
Drugi dan, ko šlag na tortu, mi je teta Slavica, jedna grozna suha roksa u crnini i džozlama ko dno boce od kokakole, ono prijašnje, stakleno, zadigla suknju i stukla me po guzici. Da kaj sam jučer pobegla! (Moja stara nije pitala – a di ste vi bili za to vreme???) Ko me pital kaj sam radila dve ćuke sama ko duh. I te batine bih ja pretrpila, al mi je mama šivala gaće, da ušpara, i onda su te gaće bile “na peseke”, ostalo od neke pidžame, i postala sam glavni objekt zajebavanja.
Tak da sam luda za vrtićima i tetama i pun mi ih je kamion.
Zato je u Trnskom bila teta Tnedana (Snježana) koja je znala da junior već ide na logo vježbe u SUVAG, još ga tam nisu bili primili, pa mi je rekla: Gospođo Smith, jučer sam ga mazila po licu duže od 25 minuta i tiho mu pjevala (e ja sam prestala disati, ONA GA JE MAZILA I PJEVALA MU, KO JE OVA??? Ja sam mu mama, ja mu to ne radim!?) i nije uspio zaspati. Ovih dana će ih biti samo 18. Oćete mi donesti teku iz SUVAG-a da ja malo s njim radim kad nemre spavati, molim vas. (!?!?!?)
Kad je bil upisan u SUVAG-ov vrtić okuražila sam se i poklonila joj jedan mamin ručni rad, i to sam joj doma poslala jer ta nije htela ni kiki bombon uzeti, ma kakvi. A ta slikica je bila nekak tad moderna, ono danski design, a pti-poen, znam da je to radila stara s najjačim džozlama i još s povečalom za marke. Kaj sam joj mogla dati, za režije nismo imali. Posle smo se srele i htela me pojesti, da zakaj sam to napravila, reko kaj vas briga kak ja trošim svoj crni fond.
Draga moja teta Tnedana (Snježana, molim) koja me naučila: Kaj ste tak napeti, pa pustite ga, gospođo Smith, zaboga, pa jednom su mali!
Jednom smo mali pa nas treba mlatiti, siliti da pijemo čaj (ni u Engleskoj nisam htela piti čaj!) i šamarati, najbolje pred publikom i ponižavati pred špiglom, to su metode koje te kasnije očvrsnu tolko da se bojiš vlastite sjene. Ne vrijedi za sve – što te ne ubije ojača te. Sori, meni su od udaraca u djetinjstvu, a i onih kasnijih, a psihičkih, ostali ožiljci, a opće si ne uobražavam da sam jedina. Ne želim biti baka, ja sam svoje odradila, a ne želim gledati ni kak se moje unuče pati u vrtiću, pa bio taj vrtić i besplatan.
Post je objavljen 03.09.2011. u 17:46 sati.