Prvi vlakić je došel iz Belgije.

Drveni, s različitim dijelovima koji su se mogli natovariti na vagone, kao balvani šatra, pa onda nekaj kaj se našpranjilo na dva držača, neke pločice s dve rupice. A lepo to u boji i tak, i danas još imamo dva vagona, malo su na šrek ili hendek ali još su tu. To zovu didaktički vlak.

Pa su dolazili plastičnjaci. Svakakvi i kratkotrajni, junior je uvijek moral znati kaj je unutar plastike, uglavnom je bila plastika, normalno, ista ko i ova izvana.

Pa neka lokomotiva iz kinderjaja.

Pa se ja konačno i nekim čudom bjelosvjeckim, zaposlila. Došo Božić, nije da smo vjernici, al Božić je. I, u Jurišićevoj, u nekom dućanu koji (normalno) više ne postoji, vidim u izlogu vlak na beterije, neki stranjski, onak starinski, crni, s crvenim polugama za kotače i zlatnim dimnjacima, pa to, uletavam u dućan, al uletava i jedna u bundi do poda. I ja dobar dan prodavačicama, al i ona onak s visoka dobar dan - jer je prvo pogledala gleda li ju ko u Jurišićevoj, pa onda ušla, i ona prodavačicama dakle onak kao nek im bude – dooobar dan, ke ne, mislim ste vi opče vidle da sam ja ušla, molim fino ko je ova rospija u muškoj vintjakni, zanemarite ju ahhh, prostakuša (ta prostakuša u muškoj vinterici sam ja). Kad prodavačice, joooj dooo-bbbb-aarr-ddd-annn, zmucale se, pale na skupu bundu koja je ušla i brate, ludnica - i oko nje. Ja prostakuša uredno čekam mislim - babe se poznaju. Veli ona unutar bunde: Je prosim fino (prezriv pogled na mene) onaj vlakić bute mi dali iz izloga, za mog unuka, čujte ak je i zadnji, cena opče ni upitna. Mislim si pizda ti materina, meni je kao bitna, oćemo ono - ko da više!!!?? Dam celu plaću, a ti nebuš tolko dala, ziher!
A nije vlakić, lažem, onakva lokomotiva kakva je na Glavnom kolodvoru, ako je još uvijek.

Kak sam još uvijek bila u braku, onak jadna i stisnuta, ipak izustim – čujte ja sam ipak bila prva..... I oću odustat.
Eto, gospođa u bundi je ipak bila toliko kulturna i s puno prezira mi je prepustila kupovinu starinskog vlakića, sve se nadajući il da bu mi preskup, ili - da ih negdi ima još - odmjerivši me još jednom (ne zbiljam joj nisam jalna na bundi, ja to ne bih nosila poslije demnostracija Against Fur s Lukom Omanom na čelu i mojom kćeri u pratnji).
Babe se ispričavaju, joj gospođo, ali ne, vi gospođa u bundi je prva pitala. Ja tu popizdim i velim: Čujte, ja sam zbiljam prva ušla, ali ste se vi prvo obratili gospođi. A to kaj sam lošije obučena i kaj si gospođa detetu može kupiti gdi i kaj hoće (krenule mi suze od jada - prokleta neimaština!), ne morate mi prodati taj vlak, al da znate da nisam nepismena a ni mutava i ovo vam nebu reklama!

Nije na blogu al bi trebalo biti, što sam postizala pisanim obraćanjem, Recc. s povratnicom, drito u glavu, onomad, odma' ministru. Svim ministrima kaj sam trebala. Apsolutno se najelegantniji pokazal ondašnji ministar zdravstva Željko Reiner.
Oću ja potom, a jadna na celi svet - van. Ne, ova s budnom je još nekaj rekla šotovoče - i odeeee.

Žene me uredno posluže, malo posramljene, malo uvređene, al ipak misle ajde bumo prodali pa nije bitno. Sve nekak pokenjano ispalo. A vlak je koštal oko 100 kuna. 1998. to je bilo puno love. Kad nas je 4 živjelo od 2.500 kn. Nismo imali punjač za baterije pa su baterije ubrzo prešišale cijenu vlaka koji se sam okretal kad je došel do zapreke i fućkal je i dimil se i svetlil i svašta tako dok ga junior nije rastavil na proste faktore i mislim da negdi još postoji ona crvena poluga koja je povezivala kotače.

Onda je sestra otišla s gimnazijom u Italiju i kupila vlakić, drveni, sa crvenim kotačima i kukicama crvenima, razmeš, a slova koja su bila vagončeki - je složila tak da tvore bracekovo ime. Isti onakvi kak ima Alexx na početku svog bloga (sa svojim imenom).
Onda je bracek počel čarati po njemu s penkalom, crtati ulaze izlaze i svaštanešto i onda sam mu to oduzela jer je to uspomena, a na kaj je vrlo burno reagiral Božo Konj, a jer je konjusina. On o vlakovima zna samo da ih je sa svojih 63 kg i metar 75 visine, a sve to - konjske snage, moral uzdržavati nezaposlenu ženu i troje dece i istovarival je vlakove na Ranžirnom kolodvoru. Tako to rade pravi očevi makar bili i poctanari i k tomu konji. Da, da kaj detetu oduzimam igračku, koja sam ja majka. Pa je, onda može i vešmašinu rastaviti (što zamalo i je! Kad je išel pišati u 2 po noći, sinek se setil menjat tam "onaj kotač na vešmašini" i stiskal gumbe, užas, al to nije sad tema). Glavno mu je bilo da epur si muove.

Dok je junior navršil 15 godina, pogledani su svi filmovi o vlakićima, osobito onaj Tomica vlak ak se ne varam ili kak se već zval, još ga se vidi tuitamo al svi vrlo dobro znamo da vlakići prestaju interesirati muškiće kad uđeju u pubertet. U vlakovnom zanosu kupim 15-godišnjaku lokomotivu od prozirne plastike, a unutra mehanizacija od šarene plastike, pa kad se lokomotiva navine i šiba po parketu, to se nutra okrećeju ti kuglageri i prenosni kotači il kaj već - i strašno je zanimljivo. On je međutim rekel: kaj si ti normalna, ja bum se igral s vlakićima a imam 15 godina? Onda sam to poklonila jednoj ženskoj kaj prodaje mleko na Branimircu, a rekla je da ima sineka od 3 godine – i kasnije – da je oduševljen.

Tehvida (slovenika iz viceva o Bosancima) je jednom rekla: Seeeka, što vi bona u Zagrebu kažete vlak umjesto voz. Koji kurac to – vlak? Šta radi taj vaš rvacki vlak? Bogati, Seka! Voz treba da se kaže, jer voz – vozi bona, a šta radi vlak? Vleče?

Bravo, Tehvida čedo, vlak vleče. A voz, seljačino, voz je voz sijena, i to je mjera, a vlak vozi seljačine ko što si ti, izbosne u Lošinj, iz Prijedora grada, u selo Mali Lošinj, jes ti normalna, ba!?

Joj Seka jes'ti neka fina žemska - veli Tehvida - jebavosamte, al ti se nikad ono pravo ne naljutiš, ti nekako to lijepo rastumačiš, aj nek ti bude, veliš vlak, a Seka? Znaš šta, jeboteled. Samo mi nije jasno nikako, kako ti s onim tvojim, on neki zajeban tip, matereti.

Jašta Tehnida, vala, i ja tebe volim.