Spika na telefon:


Mama od Sanje, Glorija McAlzheimer: Sanja, ti meni ne dolaziš već godinama!

Sanja: Mama, bila sam prije sat vremena kod tebe i došla bum za vreme pauze il nakon posla.

Glorija: Ja nemam nofcih i neko mi je pokral račune.

Sanja: Mama, nofce fort skrivaš sad si najzadnje stavila 5 banki pod vešmašinu. Račune sam ti sve platila!

Mama: Je al nemam kaj jesti.

Sanja: Mama, pojela si puterštangicu s putrom (pitanje je glupo – a inače s čim se jede puterštangica? Sa štangicom /železnom/?), a u frižideru ti je skuhani ručak.

Mama: Je ti buš skoro u penziju pa buš onda stalno z menom.

Sanja: Mama, ja do penzije imam još 20 godina delati, al bum došla danas opet.

Mama: Dobro.

I tak se cela spika - od riječi do riječi - ponavlja tri puta. Kad počinje četvrti put, jer mama nema poooooojma da je sve to taj čas rečeno, e, onda se Sanji pune oči suzama žalosnicama, ja se suzdržavam i puniju mi se oči suzama smijalicama i kad konačno puknem, Sanja guta knedle i rikne u telefon: Čuj, tu je gužva, moram prekinuti.

Prekine. Ja se ispričavam, velim, izaberi Sanja, mogu s tobom plakati il se smijati, znam da ti je grdo, al trebaš to gledati s ove strane. Aj ne mrzi me, evo bum ti kupila čokoladicu (Sanja je podmitljiva kad se veli čokolada, nemoguće! Samo vikneš – čokolada! I odma sve pet)

Sanja: Seka, kak se to ponašaš, znaš kad se ti smiješ da bum se i ja počela smijati, čuj, kaj da radim s njom. Ak čuje da se smijem nasrdila se bu. Je da zaboravlja al ni glupa. (loša kombinacija)

I izvedemo igrokaz u cilju rješavanja problematike. Mjesta u domu nema, pogotovo bez mita. Sanja i ja ponekad jedva skupimo lovu za kavu kod Fatime (kavomat u firmi), al nam mašte ne manjka. A mama je bila već sa stvarima, ono, gotovo, da ju zaprime u dom, ali je rekla iznebuha - ja tu neću ostati! - i odeeeee doma. Pa ono, zgubila mesto, ma komplicirano je.

Zovemo po internom dogovoru, jedan taj koji dom ona oće: Jedan Dom za starije i nemoćne u Zagrebu. Ja sam u ulozi sekretarice. Predstavim firmu iz koje zovem, e, niko živ ne voli čuti naziv firme, odma misli – kaj sam kriv, i velim - molim gospođu tu i tu. U ime gospođe Sanje (koja ima dva prezimena i mada je to celi život mrzila, sad je to ispalo skroz fensi i šik i kozmo i tak). Dobijem preko sekretarice tu gospođu, velim – prosim vas lepo - samo čas (naglašavam zagrebačku spiku do ludila) i pružam Sanji telefon – velim – izvolite!.... Hvala lepo, veli Sanja, ne gledamo se u oči, jasno...

Sve dogovoreno u tri minute. Veli Sanja je dobro do sad, al sad se treba zrihtati i skupo obleči i doć tam jooooj, kak god mi je stara otkačena, pitala bu me da kak se tak skupo oblačim. Počinje akcija traženja garderobe kod cura koje su tak – malo jače. Moj mantil bu joj se vlekel po podu, a vindjaka mi ko da je bila u gerilskom ratu jedno pet puta. Al dobro, to ostavljam Sanji, reko mogu ti posudit 100 kn da si kupiš nekaj fensi skroz ono, da svi padnu na tjeme. Veli daj, ne bi ni jedan pošteni cicnhalter kupila za 100 kn.
Meni je to neobično, moj košta 13 kn i veliju da mi tak stoji da zgledam ko da ga nit ne nosim. Da.



Spika uživo:

Ja: Sanja batećuk kakva ti je to kosa, prvi put te vidim bez frizure?! Takva nebuš prošla u Domu na razgovoru!

Sanja: Pusti me Sekvoja, kad da odem frizeru viš da me stara davi, joj skroz je ponorela, sve zaboravlja, jučer me pitala jel još idem u istu osnovnu školu!!!! A ovo koljeno me tak jako boli već tri dana. Sad sam mrknula 2 Bayera. A veliš Seka da je to tak u menopauzi, kad bum tak jako stara, tak ko ti, bu mi prošlo jelda?

Ja: Bude, sigurno bude, viš da sam teža od tebe i starija i sve mi je super. Niš me ne boli. Ni oni zubi kaj su mi zvadili. Raste mi umnjak (malo me sram, al istina je), al to nema veze. Čuj, Sanja, ti bi ipak trebala otić frizeru, ili oš da te ja ošišam?

Sanja: Ti si luda, pa kak bum tek onda zgledala? (Ne vidim tu niš lošega, ja i sebe sama šišam. S maminim škarama za krojenje.) Viš da me ova unakazila, zgledam kaj kraljevska pudla.

Ja: Daj kaj ti je, zgledaš ko creska pramenka!

Sanja: Čuj, kaj je to neka vrsta kokoši? Tak se naime osećam. Al me zato koljeno više ne boli.

Ja: Glupačo, creska pramenka je vrsta ofce a živi na Cresu. Tak da se slobodno moš osećati ne ko kokoš nego ko ovca. Što je znatna razlika. A ak te koljeno ne boli, to znači da si danas oko dva popodne prešla iz faze menopauze u postmenopauzu i ja ti srdačno čestitam! Bolje biti u postmenopauzi nego u ludnici.

A gdi bu sigurno završila ak Gloriju skoro ne primiju u Dom. Usput, imam školsku kolegicu koja radi u Vrapču ko psihijatar i kad sam rekla u kojem je Sanja stanju, rekla je da Vrapče drži do svog renomea i da ne primaju baš svakog.

Šteta, a imaju i frizeraj u sklopu Bolnice.