E ljudi koji usrani dan, ovo nema nigdi.
Od svih ideja kaj sam htela baciti uz ovu divota sliku, uz istu pišem ovaj nemili događaj, e, da - ak se nekom slika ne sviđa, brišem komentar, prosim lepo. E daklem, snašla me sudba kleta.
Ujutro se pod normalno švercam, kontrolori spavaju, mislim ja.
A misliti, veliju neki, je drek znati. Ne slažem se al nekad i je tak.
I laprdam sva hepi kaj sam uspjela dobiti u tramvaju sense (=sedni se, tak je rekel moj sin dok još nije ni govoril) i čujem ide kontrola, raja tipka na mobače, ja velim kćeri – sad ću ja, kaj, nemrem naći mob. Imam tri neštambiljane karte, al mob je u prepunoj torbi i na krivom mjestu. Nisam našla alzo moju Njokliju 3310, a već me po gradu poznaju po tom modelu.
Dođe lik do nas, ima siromak 50 kila, podočnjaki do pupka, ja mu pružam tri karte, on poludi. Pa kaj mi to dajete. Reko – a čujte, pokušavam se zvleči. Pa zakaj, pita. Pa reko zato kaj su sve nove, glečte, ispod čekića, noćašnje. Ali, veli on, pa niste poništili kartu. Pa nisam, velim, skupo je, al glečte, tri sam vam dala. Gospođo, vi ste neozbiljni, pa kak pa šta, pa kaj sad.

Normalno da sam neozbiljna jebotećuk, kad čujem kontrola ide, nemrem naći mob, kćer ne kuži da nisam našla mob jer bi ona otipkala 8585 na svoj mob, za njen pokaz smo se svi nahodali.
A tramvajko-feršo drži trambaj na raskrižju, čeka kakti ulaz u Branimirovu (šestica) i pušta sve na kotačima iz svih smjerova, a samo da nas ovaj opljačka. Stajali smo valjda 10 minuta. Niš, skrene nesretni tramvaj, e kad je otvoril vrata, od 200 ljudi u prikolici 180 ih je zašlo van, a čudim se, samo ja kartu nisam imala.
I da, i veli kontrolor – pa zakaj niste štacali?! Ljuti se čovek načisto. Podočnjaki mu sve deblji i niži. Velim ja čujte pa nisam, kaj mi ne bi oprostili, zgledate simpa čovek.
Gospođooooo, veli i kaj sad, dajte osobnu. Reko ne dam.
On pozeleni, vidim bu mu zlo, zelena i moja kćer, reko ajde.
Kak nemam geltašn, neg sve kartice držim u jednom plastičnom koferčeku (za eventualne lopove, op. aut.), nemrem naći osobnu. E ne pretjerujem, nemrem ju naći, ono zdravstvena, Getro, sindikalna, telefonska, neka punomoćna od studentice, Knjižnice Grada Zagreba, druga punomoć, Sanjina kartica za DM, flaster veliki, račun za pitajbogakaj, dopunsko zdravstveno, zdravstvena od klinca, nema osobne, kontrolor se trese. Ima u jedna slika starog Zagreba, crno-bijela, al nema osobne. Oću mu dat službenu iskaznicu, neće, još viče, aha, imate i to, a nemate pokaz, a dobivate za prevoz. Reko gospon, bute dobili osobnu, nemojte se uzrujavati. Kak se nebum uzrujaval, znate da morate imati kartu, ona meni tri neštampane daje.
Reko ste mi ih vratili?
Jesam, gospođo, vi ste užasno neozbiljni, jel znate kolka je kazna?
Reko znam, ak niste povisili, 200 kuna. Aha. A karta košta – kolko?
A prije 20 minuta je koštala 8 kn. Čujte gospon, za 10 kuna ja skuham deci i sebi ručak.
Ma dajte (pokazuje interes za recept, al nesme zgubiti dignitet). Piše kaznu, gleda ružnu sliku na iskaznici, gleda mene, misli ni se niš polepšala, piše, pišeeee, kuži da su mu svi izašli iz tramvaja.

Izvolite. Hvala. Molim. (za osobnu)
Izvolite. Hvala. Molim. (za kaznu).
Je, velim gospon, a di mi je karta? On sad za zbiljam bijesan. Veli vratil sam vam. Reko nije to, kaj mi uz kaznu nebute dali dnevnu kartu da se vozim celi dan, ja sam čula da to tak ide.
Isuse, viče on, jel vama gospođo dobro?!
Reko kak mi ne bi bilo dobro, drapnuli ste mi kaznu, a ja šparam i nisam štancala kartu jer za 10 kn ja ručak skuham, a vožnja vam košta 8!!!!
Aha, veli on u namjeri da sad i on izađe - a za 200 kn ste mogli kupiti pol odojka!

Spušta se s prve štenge stare šestice, a ja vičem: gospon dragi, ja nesmem jesti odojka, vite da sam bucasta, a imam i masnoće u krvi.
Pogleda me drito u oči, smije se, mahne glavom levo-desno, ko – e jesi luda, popušila 200 kuna za čije babe zdravlje, luda ženo.
Sanja se jako nasrdila, dala mi podrobne informacije kako idući puta, i sutra bu veli pisala žalbu, da to tak nemre, to tak nije dobro.
A ja sam joj obećala ćevape s lukom.
Dapače, s pojačanom dozom luka, jer sam u žurbi zgrabila u Konzumu i pošteno platila onu gusto pletenu vreću s 5 kila luka, misleći da je krumpir pa sad hodam naokolo i svima poznatima dajem po glavicu luka, kao to protiv gripe. Mojoj deci je to jako smešno, meni nešto manje.

Definitivno moram psihićki otić, mada nisam sigurna da bu mi ovo sve poverovala, tolko je toga već čula.

Priča Sanjaizsvihpostova da su ju u sobi kod šefice ponudili kolačem, oprezno mi to saopćava, da mi ne bi bilo krivo. A meni su ponudili dan ranije, ja joj to opće nisam rekla, da ne bi njoj bilo krivo.

- Aha, velim sad ipak, da, i meni su jučer ponudili, odbila sam, a naravno da si i ti odbila, jel tak!???!

- Joooj, kaj! Nisam! Znaš kak ja volim jesti, mene se lako nagovori.

- A dobro, velim, kaj sad, aaaa - jesi dobila sraćku?

- Nisam, veli Sanjaizsvihpostova, al zbiljam su bili nekak stari, bate, kiseli.

- Glupačo! Daš se navleči da pojedeš "kiselkasti" kolač koji su tam spremili samo za tebe i mene, da ne hitiju, da se posle smiju na naš račun, o majketi, a nudili su jer im je prek vikenda ostal van frižidera, grijali ih na radijatoru! - to je opasno ne samo za creva nego i za mentalno zdravljel! Pa jebatećuk: kak nisi kužila nameštaljku?!
Al dobro (hladim situaciju) nema sad veze.

- Joj, ja ti tak, veli Sanjaizsvihpostova, a kak si ti odbila?

- Hrvacki! Uvijek odbijem! (Tj. već dvaput.) Ja na posel dolazim delat a ne jesti, viš da jedem samo naše gablece (Zdenka sir 3+1 gratis, ribe u konzervi na sniženju i dvopek na akciji, sve s rokom trajanja još 3 dana). Pa kaj nisi vidla da niko ne jede, a okolo kolača uvijek za birati, al koje niko ne nudi! Al da nikad ali nikad ne ponudiju. Kaj nisi čula ton šeficinog glasa, tonalitet ono skoro visoki C, živčani, jebe ju savjest, znaš da je svaki dan na misi u 6, a ni joj niko umro! Pere žena savjest, ne zna si mira naći pa si pere savjest u crkvi!

- Znaš ono kad ulaziš u sobu i taj čas zamre svaki razgovor, kaj misliš o kom se priča? O MOJOJ POKOJNOJ BABI! Ma ni otrov iz njene (šeficine) ruke ne bi uzela! A to, nisi vidla da sve ostale imaju glavu spuštenu nad papire ili bulje u komp!? Ti si zbiljam gladna, bum sutra donesla dve konzerve ribica u konzervi, pa konzervirane.



Ovo je moja baba Natalija 1895. godine negdje u Mađarskoj, ne sjećam se, nisam još bila u planu







A pričala sam joj da su sve babe došle izuzetno ranije i da su zapinjale s govorom kad su me vidle, jer moram proći kraj te važne sobe. A došla sam ranije, izuzetno ranije, nije furala 6-ica pa sam se tandrkala s 14 kroz celi grad. Da se ne guram po ZET-ovim prometalima, prometnula im se prometala u sedmoglave zmajeve što bljuju vatru, da im se prometnula!
I, pričam jelte, da su se potiho slavila tri rođendana. Znaš da smo nas dve izopčene!

- Kak znaš da se slavilo?- pita Sanjaizsvihpostova.

- Sanja, znaš da sam osjetljiva na Strelce, slavile su ročkas ta - ta – i ta! Tri dana za redom, moralo je ostat kolača! Čak i kraj tvoje prijateljice XY (nomina...)!!! Boktenemarad, imam nos! Nove očale imam, jesu socijalke al dioptrija je u redu. Uha me još služiju, imam 150 godina, što garantira iskustvo i izoštreni ženski instinkt za prepoznavanje primitivizma balkanskog nivoa, halooooo???

- Vještice, nisu nas zvale na rođendan.

- Sanja, sad ti moram sve reći. Mene su zvale na jedan. Ja nisam htela ići jer tebe nisu pozvale. A i inače, kad nas zovu? Pa šefica zove (ne u vezi kolača) samo kad treba uvaliti dodatni posao, pogleč si kalendar, svi poslovi idući tjedan nisu tvoji (radi vlastite sigurnosti – tj. da me ne hitiju s posla, nesmem o vrlo delikatnim detaljima koji bi imali izvrsnu prođu).

Istovremeno, Sanju su dvaput navlekle da ona NJIMA speče kolače, e ovo nije normalno – zato kaj je dobila dodatni posao. Ne, nije za prepričati jer ne da se kosi sa zdravim razumom, meni je to skroz uvrnuto, kosi se sa svim normama ponašanja, kućnim odgojem, religijom i atavizmom, pardon, ateizmom. Uvale ti dodatni posao i ko izraz zahvalnosti ti moraš njima speći kolač? Halo, mozak??? I to ju zajebe njena osoba od povjerenja, žena kojoj je ona svoju dušu ogolila, maltene srce na tanjuru servirala. Ma sve ja to kužim, imam i ja svoju priču o takvoj ljubavi di sam zvlekla trifrtalja rukave. Ma kak god Sanji sve velim, da ona sad sve prepriča neznamdi i neznamkome, nemre me više pogoditi ko nekad. Godine i starost imaju i tu neku dobru stranu, jebešmibivšegmuža ak lažem!

Nema sekiranja. Svud ti je ovak ili slično. Svud su kajle i podmetanja, svud su niski udarci, glupi šef se pravi pametan i izluđuje kvalificiranije i pismenije i kvalitetnije od sebe, razlike u plaćama su drastične, radnog vremena nema. Sanja, bum ja otišla u Panpek i kupila bum kolača da bu ti zlo, sve buš morala pojesti! Ak ti se bude dalo hodati, jer ja neću, bum ti dala stotku i odi do Vinceka, Panpek ima tak preslatke šamšnite da sam ih prošli put hitila u smeće. Skor sam se naselila u lavabo u hodniku, popila sam hektolitar vode šećerukockama mi je na uha izlazil, e! Šećer valjda pojeftinil.

Kaj ja ovisim o dva kolača (više i tak nemrem pojesti, nebi pošteni čovek rekel!), nek idu vrit i babe i kolači. Hm, ono – Prošla baba s kolačima, ta mi je već davno prošla.
Psujem si pokojne starce kaj su me odgajali, pa sam ja tak i svoju decu koja mene već živu psuju: Pozdravit susede, pomoći starcima prek ceste, mami s detetom dignut se u tramvaju (pa onda dvogodišnjak sedi sam a mama stoji, ko i ti s torbom s 20 kila knjiga), ponudit jelom prisutne, ako ih ima; Čarobne riječi izvoli hvala molim oprosti, pitam se, čemu to???? Gdi je to tu na Balkanu upotrebljivo???

Pa mi onda dođe 28-godišnjakinja i veli – kak se vi tak znate smijati, otkud to dolazi. Reko, draga moja, meni imponira da vi dolazite k nama u sobu na pauzu, kaj to nije dovoljan razlog za smijeh, vi svoju mladenačku priču, ja vama svoju davno prošlu mladenačku priču i uvijek je zaključak isti: Smijemo se do suza, vi nikad nemate maramice sa sobom pa trošite moje. Ko da ne znate kam idete! A sad fino odnesite te kolače našoj šefici iznad čijeg ste, usputbudirečeno, i poslovnog i kvalifikacijskog ranga, i ak bute ih još jednom delali kolače za njih, nemojte više dolaziti kod nas, samo strogo službeno.

Možda neko ima neku drugu priču...
O nekoj pečenki???

... kruže po netu, kruže na poslu, u društvu, ma svud, sve rjeđe al nađe se, pa u tramvaju, pa oni kaj se pretplatiš pa ti šalju na mobač, stari - “s bradom”, novi, glupi, inteligentni, neki za gruntanje, neki glupi da ni nisu vic, dugi ko priča, kratki, al jedno je nedvojbeno: Mrzim slušati dvaput isti vic, pa ubi me. Obožavam one totalno krepilne viceve o policajcima, plavušama, ili Čaku Norisu, kaj u svakom času moš i sam izmisliti. Bila sam dipli imprest kad je moj tada 5-godišnji sin htel parirati sestri koja svaki dan ima od nekud novi vic, pa je rekel: Zakaj plafvuša vozfi tfraktovr? - A mi gledamo, velimo – a zakaaaj? On siromak misli, misli, i veli – Nekam ide!!!
Naravno da je bila smešna njegova presretna faca kaj se setil, a vic i ne mora biti vic, glavno da je o plavuši. Još smo se toj faci i smijali a on si je bil sav fensi i kozmo.
Bijesna kćer od frendice ulazi u sobu i veli: Na Zavodu za zapošljavanje u Zvonimirovoj samo Čak Noris može dobit posel! - to je vjerojatno već staro al tad je bilo original i bilo je dobro.

S obzirom na okruženje i osobni interes, većinu viceva znam, povremeno me oduševi jedna famozna žena s kojom ću – ako postoji drugi život, sigurno biti prijateljica od djetinjstva. Ta ti nebu dvaput prodala istu foru, al pretrpi ak je već tvoj vic čula. Stiglo maloprije:

Prodavač u jednoj trgovini namještaja prije kratkog vremena završio je tečaj "Kako izbjeći konflikte".
U trgovinu ulazi kupac i gleda namještaj.
Namještaj je visoke kvalitete ali i visokih cijena.
U jednom trenutku kupac ga upita bi li mogao kupiti polovicu jednog masivnog, radnog stola.
Prodavač mu odgovori da mora upitati šefa pa se uputi u šefov ured, a da nije primjetio kako za njim ide i kupac.
Otvori vrata šefovog ureda i kaze: - Imam jednog idiota u trgovini koji želi kupiti pola stola!
U tom trenutku primjeti zabezeknuti izraz na šefovom licu, koji je iza prodavačevih leđa ugledao kupca. Prodavač se okrene i mrtav hladan nadoda: - A imam ovdje i jednog izuzetnog gospodina koji bi želio kupiti drugu polovicu!
Nakon sto je situacija prebrođena, šef se okrene prema prodavaču i kaže:
- Stvarno svaka čast, nisam mislio da se ne možete izvući iz jedne takve nezgodne situacije. Kako se zovete, odakle ste?
- Zovem se Igor, iz Rijeke sam, grada velikih nogometasa i velikih kurvi!
- Zaista?! Moja žena je iz Rijeke.
Prodavač bez promjene u licu upita:
- Ma dajte, a za koji klub igra??

Onda postoje i loši pričači viceva (ja sam jamačno najgora) a postoje talenti, pa i neki treći: Moj stari je pričal viceve tak monotono i dugo da smo se svi smijali već svi živčani i da je rekel bilo kaj na kraju bilo bi smešno, umrli smo od nestrpljenja.

Jedno davno ljetovanje – sjedimo na taraci neke birtije, dakle prije parstogodina, moja prijateljica Silva, njen hofirant i ja. Oni eksaju vekije, ja ih sporo pratim gemištima, opušteno popodne, čekamo Zagrebačke transporte da dofuraju Srebrnog, iz jednog prijašnjeg posta. Pričaju se vicevi, a ovaj lik ko da je zmislil pričanje viceva kao takvo, nikad više takvog nekog nisam srela.

Nije to što slijedi vic, al je godinama kružilo. Dakle: Važeća valuta su još bili dinari, jugoslavenski. Silvin kavalir stalno išel nutra i plaćal piće da ne bismo mi, kao mi smo tamo gošće, nije red, ženske da plate i tak sto razloga. Dolazi konačno ipak konobar, bosančeros, umoran, nabrijan, vruće mu je, odradil dve smjene, ma viš na njemu da mu je samo otić doma bacit se na krevet i zaspat u uniformi sve do jutra. Pita može l' da naplati, dolazi smjena. Veli mu naš vicomat: Mooožeee, prijatelju! I tako on izračuna:
“Vakuooo: Dviiiije veklije, dvaaa gamlišta, dvaaaacet 'iljada.”
Kak i čim je to izgovoril, osim nekih kaj su popadali pod obližnje stolove, od donekle ostajućeprisebnih je dobil priličan tringelt. Prepričavalo se to zbiljam godinama, ma nije tad maltene bilo ni turista, a kamo li radne snage od bilo kud nego domaće.
Kulminacija tog dana je bio moj zadnji pokušaj da ispričam vic. Totalni fjasko. Kulturno su se nasmiješili. Naš vicomat da spasi stvar, a čovjek je doista bio fin, veli, cure, čujte ovaj: I prepriča taj isti vic. Plakali smo od smijeha s glavnom na prekriženim rukama na stolu. Raja je po terasi počela približavati stolove.


Bil je onda jedan zagorec, tu fini domaći čovek, u Zagrebu, a koji je prepričaval – al tak stare viceve da zgubiš volju za životom. Ali kako! Neviđeno. Pa kad je došel nespreman, veli Seka daj neki vic. Ja mu velim, onak kak znam, sasvim upropašten. Još me moral pitati za dijelove koji su falili jer pol tog izostavim. Reko nebu niš od tog. Veli on: čekaj ti samo.
On na kraju balade ustane, veli tišina neandertalci, ide vic. I ispriča taj vic i smiju se svi, psuju mu majku, ti nisi normalan, tvoj svaki vic pali!
Ko se najviše smije – ja. Naime: Pričao je viceve onako šarmantno i laganini, ko da je to doktoriral. Pa još: Kak je imal saobraćajku u kojoj je gadno nastradal, uglavnom - nema prstenjak leve ruke, grdo, do pol dlana, a priča taj neki vic i treba nabrojati 5 faza - nečega, pa broji desnom rukom po prstima leve ruke počevši od palca, i nabroji on do pet. Meni je skoro za zbiljač pozlilo od suzdržavanja, imam visoki tlak, opasno je: Ali: svi se smiju vicu, a ja dodatno i njegovom brojanju, kaj da velim, sretnik da samo prst nema, šaka je tu, ruka, al kak je on došel do prstenjaka, jebate, pa se zagledal ko da prvi put vidi da ga nema, i broji on dalje, je pa kaj bu sad, nebu zato kaj nema prst – ne ispričal vic! Blažena majka kaj ga je rodila.

I na kraju, zakaj je Kain ubio Abela, jer mu je pričal stare viceve.

Vidla sam jučer na trambajstanici Milku Babović. Taman sam ju htela prestrašiti, evo sedmice. Milka je famozna žena, memorija pamćenja joj je nevjerojatna, setila se čak i mog bivšeg kad ju je onomad, ne tak davno, pardoniral na cesti, joj, da, gospon (taj i taj) vi ste dugo hrvali, zakaj ste prestali, bili ste 4. u Rusiji na prvenstvu Europe (te i te godine)...
Sad tražim nekaj gledljivo na TV, pa sam ipak se odlučila za knjigu (Markez, moja najdraža Ribica) i - čujem njen glas (Ples sa zvijezdama).
A ono kaj je nekad – svakakvo i tak i komentirano, je rečenica koju je provalila prenoseći umjetničko klizanje: (Evo moje Milke, vidim ju. A onomad je dakleM uspjela reći):
Ooooonnnaaa ima haaaljinnnu (pauza) boje potoka u kojem se ogledaju breze.
Halooo, Milči, koja je to boja?
Boja potoka u kojem se ogledaju breze, kaj kakva boja!?
Popizdila sam totalno kad je to izrekla, viš kak se vremena mijenjaju, sad mi je to (samo) jaaako šaljivo.
Dobra je Milka, nema tu kaj.