... kruže po netu, kruže na poslu, u društvu, ma svud, sve rjeđe al nađe se, pa u tramvaju, pa oni kaj se pretplatiš pa ti šalju na mobač, stari - “s bradom”, novi, glupi, inteligentni, neki za gruntanje, neki glupi da ni nisu vic, dugi ko priča, kratki, al jedno je nedvojbeno: Mrzim slušati dvaput isti vic, pa ubi me. Obožavam one totalno krepilne viceve o policajcima, plavušama, ili Čaku Norisu, kaj u svakom času moš i sam izmisliti. Bila sam dipli imprest kad je moj tada 5-godišnji sin htel parirati sestri koja svaki dan ima od nekud novi vic, pa je rekel: Zakaj plafvuša vozfi tfraktovr? - A mi gledamo, velimo – a zakaaaj? On siromak misli, misli, i veli – Nekam ide!!!
Naravno da je bila smešna njegova presretna faca kaj se setil, a vic i ne mora biti vic, glavno da je o plavuši. Još smo se toj faci i smijali a on si je bil sav fensi i kozmo.
Bijesna kćer od frendice ulazi u sobu i veli: Na Zavodu za zapošljavanje u Zvonimirovoj samo Čak Noris može dobit posel! - to je vjerojatno već staro al tad je bilo original i bilo je dobro.
S obzirom na okruženje i osobni interes, većinu viceva znam, povremeno me oduševi jedna famozna žena s kojom ću – ako postoji drugi život, sigurno biti prijateljica od djetinjstva. Ta ti nebu dvaput prodala istu foru, al pretrpi ak je već tvoj vic čula. Stiglo maloprije:
Prodavač u jednoj trgovini namještaja prije kratkog vremena završio je tečaj "Kako izbjeći konflikte".
U trgovinu ulazi kupac i gleda namještaj.
Namještaj je visoke kvalitete ali i visokih cijena.
U jednom trenutku kupac ga upita bi li mogao kupiti polovicu jednog masivnog, radnog stola.
Prodavač mu odgovori da mora upitati šefa pa se uputi u šefov ured, a da nije primjetio kako za njim ide i kupac.
Otvori vrata šefovog ureda i kaze: - Imam jednog idiota u trgovini koji želi kupiti pola stola!
U tom trenutku primjeti zabezeknuti izraz na šefovom licu, koji je iza prodavačevih leđa ugledao kupca. Prodavač se okrene i mrtav hladan nadoda: - A imam ovdje i jednog izuzetnog gospodina koji bi želio kupiti drugu polovicu!
Nakon sto je situacija prebrođena, šef se okrene prema prodavaču i kaže:
- Stvarno svaka čast, nisam mislio da se ne možete izvući iz jedne takve nezgodne situacije. Kako se zovete, odakle ste?
- Zovem se Igor, iz Rijeke sam, grada velikih nogometasa i velikih kurvi!
- Zaista?! Moja žena je iz Rijeke.
Prodavač bez promjene u licu upita:
- Ma dajte, a za koji klub igra??
Onda postoje i loši pričači viceva (ja sam jamačno najgora) a postoje talenti, pa i neki treći: Moj stari je pričal viceve tak monotono i dugo da smo se svi smijali već svi živčani i da je rekel bilo kaj na kraju bilo bi smešno, umrli smo od nestrpljenja.
Jedno davno ljetovanje – sjedimo na taraci neke birtije, dakle prije parstogodina, moja prijateljica Silva, njen hofirant i ja. Oni eksaju vekije, ja ih sporo pratim gemištima, opušteno popodne, čekamo Zagrebačke transporte da dofuraju Srebrnog, iz jednog prijašnjeg posta. Pričaju se vicevi, a ovaj lik ko da je zmislil pričanje viceva kao takvo, nikad više takvog nekog nisam srela.
Nije to što slijedi vic, al je godinama kružilo. Dakle: Važeća valuta su još bili dinari, jugoslavenski. Silvin kavalir stalno išel nutra i plaćal piće da ne bismo mi, kao mi smo tamo gošće, nije red, ženske da plate i tak sto razloga. Dolazi konačno ipak konobar, bosančeros, umoran, nabrijan, vruće mu je, odradil dve smjene, ma viš na njemu da mu je samo otić doma bacit se na krevet i zaspat u uniformi sve do jutra. Pita može l' da naplati, dolazi smjena. Veli mu naš vicomat: Mooožeee, prijatelju! I tako on izračuna:
“Vakuooo: Dviiiije veklije, dvaaa gamlišta, dvaaaacet 'iljada.”
Kak i čim je to izgovoril, osim nekih kaj su popadali pod obližnje stolove, od donekle ostajućeprisebnih je dobil priličan tringelt. Prepričavalo se to zbiljam godinama, ma nije tad maltene bilo ni turista, a kamo li radne snage od bilo kud nego domaće.
Kulminacija tog dana je bio moj zadnji pokušaj da ispričam vic. Totalni fjasko. Kulturno su se nasmiješili. Naš vicomat da spasi stvar, a čovjek je doista bio fin, veli, cure, čujte ovaj: I prepriča taj isti vic. Plakali smo od smijeha s glavnom na prekriženim rukama na stolu. Raja je po terasi počela približavati stolove.
Bil je onda jedan zagorec, tu fini domaći čovek, u Zagrebu, a koji je prepričaval – al tak stare viceve da zgubiš volju za životom. Ali kako! Neviđeno. Pa kad je došel nespreman, veli Seka daj neki vic. Ja mu velim, onak kak znam, sasvim upropašten. Još me moral pitati za dijelove koji su falili jer pol tog izostavim. Reko nebu niš od tog. Veli on: čekaj ti samo.
On na kraju balade ustane, veli tišina neandertalci, ide vic. I ispriča taj vic i smiju se svi, psuju mu majku, ti nisi normalan, tvoj svaki vic pali!
Ko se najviše smije – ja. Naime: Pričao je viceve onako šarmantno i laganini, ko da je to doktoriral. Pa još: Kak je imal saobraćajku u kojoj je gadno nastradal, uglavnom - nema prstenjak leve ruke, grdo, do pol dlana, a priča taj neki vic i treba nabrojati 5 faza - nečega, pa broji desnom rukom po prstima leve ruke počevši od palca, i nabroji on do pet. Meni je skoro za zbiljač pozlilo od suzdržavanja, imam visoki tlak, opasno je: Ali: svi se smiju vicu, a ja dodatno i njegovom brojanju, kaj da velim, sretnik da samo prst nema, šaka je tu, ruka, al kak je on došel do prstenjaka, jebate, pa se zagledal ko da prvi put vidi da ga nema, i broji on dalje, je pa kaj bu sad, nebu zato kaj nema prst – ne ispričal vic! Blažena majka kaj ga je rodila.
I na kraju, zakaj je Kain ubio Abela, jer mu je pričal stare viceve.
Post je objavljen 17.11.2011. u 20:35 sati.