E ljudi koji usrani dan, ovo nema nigdi.
Od svih ideja kaj sam htela baciti uz ovu divota sliku, uz istu pišem ovaj nemili događaj, e, da - ak se nekom slika ne sviđa, brišem komentar, prosim lepo. E daklem, snašla me sudba kleta.
Ujutro se pod normalno švercam, kontrolori spavaju, mislim ja.
A misliti, veliju neki, je drek znati. Ne slažem se al nekad i je tak.
I laprdam sva hepi kaj sam uspjela dobiti u tramvaju sense (=sedni se, tak je rekel moj sin dok još nije ni govoril) i čujem ide kontrola, raja tipka na mobače, ja velim kćeri – sad ću ja, kaj, nemrem naći mob. Imam tri neštambiljane karte, al mob je u prepunoj torbi i na krivom mjestu. Nisam našla alzo moju Njokliju 3310, a već me po gradu poznaju po tom modelu.
Dođe lik do nas, ima siromak 50 kila, podočnjaki do pupka, ja mu pružam tri karte, on poludi. Pa kaj mi to dajete. Reko – a čujte, pokušavam se zvleči. Pa zakaj, pita. Pa reko zato kaj su sve nove, glečte, ispod čekića, noćašnje. Ali, veli on, pa niste poništili kartu. Pa nisam, velim, skupo je, al glečte, tri sam vam dala. Gospođo, vi ste neozbiljni, pa kak pa šta, pa kaj sad.

Normalno da sam neozbiljna jebotećuk, kad čujem kontrola ide, nemrem naći mob, kćer ne kuži da nisam našla mob jer bi ona otipkala 8585 na svoj mob, za njen pokaz smo se svi nahodali.
A tramvajko-feršo drži trambaj na raskrižju, čeka kakti ulaz u Branimirovu (šestica) i pušta sve na kotačima iz svih smjerova, a samo da nas ovaj opljačka. Stajali smo valjda 10 minuta. Niš, skrene nesretni tramvaj, e kad je otvoril vrata, od 200 ljudi u prikolici 180 ih je zašlo van, a čudim se, samo ja kartu nisam imala.
I da, i veli kontrolor – pa zakaj niste štacali?! Ljuti se čovek načisto. Podočnjaki mu sve deblji i niži. Velim ja čujte pa nisam, kaj mi ne bi oprostili, zgledate simpa čovek.
Gospođooooo, veli i kaj sad, dajte osobnu. Reko ne dam.
On pozeleni, vidim bu mu zlo, zelena i moja kćer, reko ajde.
Kak nemam geltašn, neg sve kartice držim u jednom plastičnom koferčeku (za eventualne lopove, op. aut.), nemrem naći osobnu. E ne pretjerujem, nemrem ju naći, ono zdravstvena, Getro, sindikalna, telefonska, neka punomoćna od studentice, Knjižnice Grada Zagreba, druga punomoć, Sanjina kartica za DM, flaster veliki, račun za pitajbogakaj, dopunsko zdravstveno, zdravstvena od klinca, nema osobne, kontrolor se trese. Ima u jedna slika starog Zagreba, crno-bijela, al nema osobne. Oću mu dat službenu iskaznicu, neće, još viče, aha, imate i to, a nemate pokaz, a dobivate za prevoz. Reko gospon, bute dobili osobnu, nemojte se uzrujavati. Kak se nebum uzrujaval, znate da morate imati kartu, ona meni tri neštampane daje.
Reko ste mi ih vratili?
Jesam, gospođo, vi ste užasno neozbiljni, jel znate kolka je kazna?
Reko znam, ak niste povisili, 200 kuna. Aha. A karta košta – kolko?
A prije 20 minuta je koštala 8 kn. Čujte gospon, za 10 kuna ja skuham deci i sebi ručak.
Ma dajte (pokazuje interes za recept, al nesme zgubiti dignitet). Piše kaznu, gleda ružnu sliku na iskaznici, gleda mene, misli ni se niš polepšala, piše, pišeeee, kuži da su mu svi izašli iz tramvaja.

Izvolite. Hvala. Molim. (za osobnu)
Izvolite. Hvala. Molim. (za kaznu).
Je, velim gospon, a di mi je karta? On sad za zbiljam bijesan. Veli vratil sam vam. Reko nije to, kaj mi uz kaznu nebute dali dnevnu kartu da se vozim celi dan, ja sam čula da to tak ide.
Isuse, viče on, jel vama gospođo dobro?!
Reko kak mi ne bi bilo dobro, drapnuli ste mi kaznu, a ja šparam i nisam štancala kartu jer za 10 kn ja ručak skuham, a vožnja vam košta 8!!!!
Aha, veli on u namjeri da sad i on izađe - a za 200 kn ste mogli kupiti pol odojka!

Spušta se s prve štenge stare šestice, a ja vičem: gospon dragi, ja nesmem jesti odojka, vite da sam bucasta, a imam i masnoće u krvi.
Pogleda me drito u oči, smije se, mahne glavom levo-desno, ko – e jesi luda, popušila 200 kuna za čije babe zdravlje, luda ženo.
Sanja se jako nasrdila, dala mi podrobne informacije kako idući puta, i sutra bu veli pisala žalbu, da to tak nemre, to tak nije dobro.
A ja sam joj obećala ćevape s lukom.
Dapače, s pojačanom dozom luka, jer sam u žurbi zgrabila u Konzumu i pošteno platila onu gusto pletenu vreću s 5 kila luka, misleći da je krumpir pa sad hodam naokolo i svima poznatima dajem po glavicu luka, kao to protiv gripe. Mojoj deci je to jako smešno, meni nešto manje.

Definitivno moram psihićki otić, mada nisam sigurna da bu mi ovo sve poverovala, tolko je toga već čula.