Vidla sam jučer na trambajstanici Milku Babović. Taman sam ju htela prestrašiti, evo sedmice. Milka je famozna žena, memorija pamćenja joj je nevjerojatna, setila se čak i mog bivšeg kad ju je onomad, ne tak davno, pardoniral na cesti, joj, da, gospon (taj i taj) vi ste dugo hrvali, zakaj ste prestali, bili ste 4. u Rusiji na prvenstvu Europe (te i te godine)...
Sad tražim nekaj gledljivo na TV, pa sam ipak se odlučila za knjigu (Markez, moja najdraža Ribica) i - čujem njen glas (Ples sa zvijezdama).
A ono kaj je nekad – svakakvo i tak i komentirano, je rečenica koju je provalila prenoseći umjetničko klizanje: (Evo moje Milke, vidim ju. A onomad je dakleM uspjela reći):
Ooooonnnaaa ima haaaljinnnu (pauza) boje potoka u kojem se ogledaju breze.
Halooo, Milči, koja je to boja?
Boja potoka u kojem se ogledaju breze, kaj kakva boja!?
Popizdila sam totalno kad je to izrekla, viš kak se vremena mijenjaju, sad mi je to (samo) jaaako šaljivo.
Dobra je Milka, nema tu kaj.
Post je objavljen 12.11.2011. u 21:29 sati.