Priča Sanjaizsvihpostova da su ju u sobi kod šefice ponudili kolačem, oprezno mi to saopćava, da mi ne bi bilo krivo. A meni su ponudili dan ranije, ja joj to opće nisam rekla, da ne bi njoj bilo krivo.

- Aha, velim sad ipak, da, i meni su jučer ponudili, odbila sam, a naravno da si i ti odbila, jel tak!???!

- Joooj, kaj! Nisam! Znaš kak ja volim jesti, mene se lako nagovori.

- A dobro, velim, kaj sad, aaaa - jesi dobila sraćku?

- Nisam, veli Sanjaizsvihpostova, al zbiljam su bili nekak stari, bate, kiseli.

- Glupačo! Daš se navleči da pojedeš "kiselkasti" kolač koji su tam spremili samo za tebe i mene, da ne hitiju, da se posle smiju na naš račun, o majketi, a nudili su jer im je prek vikenda ostal van frižidera, grijali ih na radijatoru! - to je opasno ne samo za creva nego i za mentalno zdravljel! Pa jebatećuk: kak nisi kužila nameštaljku?!
Al dobro (hladim situaciju) nema sad veze.

- Joj, ja ti tak, veli Sanjaizsvihpostova, a kak si ti odbila?

- Hrvacki! Uvijek odbijem! (Tj. već dvaput.) Ja na posel dolazim delat a ne jesti, viš da jedem samo naše gablece (Zdenka sir 3+1 gratis, ribe u konzervi na sniženju i dvopek na akciji, sve s rokom trajanja još 3 dana). Pa kaj nisi vidla da niko ne jede, a okolo kolača uvijek za birati, al koje niko ne nudi! Al da nikad ali nikad ne ponudiju. Kaj nisi čula ton šeficinog glasa, tonalitet ono skoro visoki C, živčani, jebe ju savjest, znaš da je svaki dan na misi u 6, a ni joj niko umro! Pere žena savjest, ne zna si mira naći pa si pere savjest u crkvi!

- Znaš ono kad ulaziš u sobu i taj čas zamre svaki razgovor, kaj misliš o kom se priča? O MOJOJ POKOJNOJ BABI! Ma ni otrov iz njene (šeficine) ruke ne bi uzela! A to, nisi vidla da sve ostale imaju glavu spuštenu nad papire ili bulje u komp!? Ti si zbiljam gladna, bum sutra donesla dve konzerve ribica u konzervi, pa konzervirane.



Ovo je moja baba Natalija 1895. godine negdje u Mađarskoj, ne sjećam se, nisam još bila u planu







A pričala sam joj da su sve babe došle izuzetno ranije i da su zapinjale s govorom kad su me vidle, jer moram proći kraj te važne sobe. A došla sam ranije, izuzetno ranije, nije furala 6-ica pa sam se tandrkala s 14 kroz celi grad. Da se ne guram po ZET-ovim prometalima, prometnula im se prometala u sedmoglave zmajeve što bljuju vatru, da im se prometnula!
I, pričam jelte, da su se potiho slavila tri rođendana. Znaš da smo nas dve izopčene!

- Kak znaš da se slavilo?- pita Sanjaizsvihpostova.

- Sanja, znaš da sam osjetljiva na Strelce, slavile su ročkas ta - ta – i ta! Tri dana za redom, moralo je ostat kolača! Čak i kraj tvoje prijateljice XY (nomina...)!!! Boktenemarad, imam nos! Nove očale imam, jesu socijalke al dioptrija je u redu. Uha me još služiju, imam 150 godina, što garantira iskustvo i izoštreni ženski instinkt za prepoznavanje primitivizma balkanskog nivoa, halooooo???

- Vještice, nisu nas zvale na rođendan.

- Sanja, sad ti moram sve reći. Mene su zvale na jedan. Ja nisam htela ići jer tebe nisu pozvale. A i inače, kad nas zovu? Pa šefica zove (ne u vezi kolača) samo kad treba uvaliti dodatni posao, pogleč si kalendar, svi poslovi idući tjedan nisu tvoji (radi vlastite sigurnosti – tj. da me ne hitiju s posla, nesmem o vrlo delikatnim detaljima koji bi imali izvrsnu prođu).

Istovremeno, Sanju su dvaput navlekle da ona NJIMA speče kolače, e ovo nije normalno – zato kaj je dobila dodatni posao. Ne, nije za prepričati jer ne da se kosi sa zdravim razumom, meni je to skroz uvrnuto, kosi se sa svim normama ponašanja, kućnim odgojem, religijom i atavizmom, pardon, ateizmom. Uvale ti dodatni posao i ko izraz zahvalnosti ti moraš njima speći kolač? Halo, mozak??? I to ju zajebe njena osoba od povjerenja, žena kojoj je ona svoju dušu ogolila, maltene srce na tanjuru servirala. Ma sve ja to kužim, imam i ja svoju priču o takvoj ljubavi di sam zvlekla trifrtalja rukave. Ma kak god Sanji sve velim, da ona sad sve prepriča neznamdi i neznamkome, nemre me više pogoditi ko nekad. Godine i starost imaju i tu neku dobru stranu, jebešmibivšegmuža ak lažem!

Nema sekiranja. Svud ti je ovak ili slično. Svud su kajle i podmetanja, svud su niski udarci, glupi šef se pravi pametan i izluđuje kvalificiranije i pismenije i kvalitetnije od sebe, razlike u plaćama su drastične, radnog vremena nema. Sanja, bum ja otišla u Panpek i kupila bum kolača da bu ti zlo, sve buš morala pojesti! Ak ti se bude dalo hodati, jer ja neću, bum ti dala stotku i odi do Vinceka, Panpek ima tak preslatke šamšnite da sam ih prošli put hitila u smeće. Skor sam se naselila u lavabo u hodniku, popila sam hektolitar vode šećerukockama mi je na uha izlazil, e! Šećer valjda pojeftinil.

Kaj ja ovisim o dva kolača (više i tak nemrem pojesti, nebi pošteni čovek rekel!), nek idu vrit i babe i kolači. Hm, ono – Prošla baba s kolačima, ta mi je već davno prošla.
Psujem si pokojne starce kaj su me odgajali, pa sam ja tak i svoju decu koja mene već živu psuju: Pozdravit susede, pomoći starcima prek ceste, mami s detetom dignut se u tramvaju (pa onda dvogodišnjak sedi sam a mama stoji, ko i ti s torbom s 20 kila knjiga), ponudit jelom prisutne, ako ih ima; Čarobne riječi izvoli hvala molim oprosti, pitam se, čemu to???? Gdi je to tu na Balkanu upotrebljivo???

Pa mi onda dođe 28-godišnjakinja i veli – kak se vi tak znate smijati, otkud to dolazi. Reko, draga moja, meni imponira da vi dolazite k nama u sobu na pauzu, kaj to nije dovoljan razlog za smijeh, vi svoju mladenačku priču, ja vama svoju davno prošlu mladenačku priču i uvijek je zaključak isti: Smijemo se do suza, vi nikad nemate maramice sa sobom pa trošite moje. Ko da ne znate kam idete! A sad fino odnesite te kolače našoj šefici iznad čijeg ste, usputbudirečeno, i poslovnog i kvalifikacijskog ranga, i ak bute ih još jednom delali kolače za njih, nemojte više dolaziti kod nas, samo strogo službeno.

Možda neko ima neku drugu priču...
O nekoj pečenki???