Neki ga hvale, drugi žale, treći kažu e moj brale, taj je (bio) kvaran kao šupalj zub.
Naravno radi se o našem gradonačelniku, lako je za skužiti.
Nisam se baš ubila samstalno nekaj zaključiti, ali ove kontradiktorne informacije kojima nas obasipaju, jel bi to meni neko bil voljan rastumačiti kaj se zapravo događa i zakaj ga neki hvale a drugi prozivaju i vređaju.
Mislim ono s inteligencijom od 0,50, to mu je bilo glupo, ali zakaj bi on to moral znati, mom detetu je prva zmerena inteligencija bila 57, što znači da ne bu hodal, pričal i ne bu se zmenom svadil (teški zajeb na svu sreću, mada bih da ovo zadnje nije bilo tak ugusto u kulminaciji puberteta), a jer je po tome mjerenju bil potpuni idiot (idiot je medicinski izraz da ne bi bilo!). Jer se tad mjerila inteligencija od 50 naviše. A danas piše u novinama da se mjeri od 70 na dalje. Jebiga, kaj nemre od nule, ja to ne kužim, s tolkom matišom nas dave kroz osnovnjak i srednju školu, a onda se počinje od 70. Drek.
Al to s vrtićem, ak ne lažem plaćala sam 240 kn bez obzira kaj smo bili nezaposleni i nismo ni režije plaćali. Valjda mi je dete zato onak i prebila teta Dijana u vrtiću Trnsko, ona ista kaj veli – djecoooo, nestalno nam je kave, recite roditeljima da nam doneeesuuu. Kaj su tak slabo plaćene, to je još jedna socijalna nepravda, to bi isto Milan mogel malo srediti, kavu za tete u vrtiću. Pa buju roditelji nosili nekaj drugo za mito.
Nju nikak ne dovodim u vezu s Milanom. Naime ak trebaju ostvarit vezu, kaj se to mene tiče jelte.
Ajme da neko ovolko može trljekat.

Ustvari:
Već 3 godine spremam priču o tome kak sam ja svoje dete upisala u vrtić, imam i svu prepisku i pisma, to su jedini papiri za koje pouzdano znam di su i nebuju se zgubili jer je to fakat – to je bio privatni rat. Nikad se nisam u životu za nekaj tak žestoko borila, a bez pomoći i ikakvog savjeta. Čak su bili zadivljeni i oni koji su me znali kao nikakvog borca i slabe inicijative.
Radil je inat Blizanca. Inat je inače turcizam, hrvacki se veli truc, a što su njemci zeli od nas, ke ne.

Nakon kratke jezikoslovne edukacije, a budući da ovaj vikend nisam bila na kavi s mojim prijateljom Borisom koji zna sve, bit ću zahvalna a i obaviještena jeltak, ak mi ko objasni. Ili neću, jelte, nikad se ne zna. Kaj je daklem alzo s tim vrtićima, majkumu kak je tim roditeljima, pa to je za ponoreti!?

U Selskoj u Zagrebu, tam kod onog podvožnjaka, desno kad ideš od Ilice, je zgrada br. 30, pa valjda od a do n. Trokatnica. Prek velkog dvorišta, tada ograđenog željeznom ogradom i visokim vratima koja su se povremeno zaključavala (ne znam zakaj jer nikad niko tam niš ni drpil, a ne znam i kaj bi da je i htel) s druge strane, nanizal se red prizemnih stančića s nekim potkrovljem u kojem su bili drugi isto tak mali stanovi, koji su do zadnjeg smrdili na vlagu, koma. Sve fini ljudi tam živeli, zagorci, domaći ljudi. Poneki su bili i pismeni, neš veroval.
Levo su bile šupe, a desno autoradionica gospona ne sećam se prezimena.

Moj prijatelj Ferdo, godinu dana mlađi i ja, bili smo najbolji prijatelji. Jer smo bili jedini te generacije. Moj brat, Boris, Dragec i Željko su bili žešće stariji, od 5 do 8 godina i tretirali su nas s puno prezira. Ferdo je nekaj malo dobil na rejtingu kad mu je mama Ruža rodila sestru. Nisam bila ljubomorna jer se s njom i tak nije moglo igrati. Bila mi je zanimljivija njegova baka koja bi povremeno u dvorištu vlovila koju svoju kokoš, zaklala ju i onda ju je čerupala. Namestila je glavu iz metalne kante tak nekak prema meni i sa smehom rekla: Pogleč Seka kak te kokoš gledi. Još mi je njen glas negdi u glavi. Ja sam bila genijalno dete i rekla sam da me koka ne gleda jer je mrtva al starijima je i dalje sve to bilo užasno smešno. Sve do iduće kokoši, pa sve ponovno.
Do pl. Hajdinjak femili živeli su Beraneki. Levo. Desno se više ne sećam ali ober tog stana desno je bil jedan Damir koji se uglavnom s nama nije igral, oni su bili jako nobl . Samo ga je ponekad njegova mama grlato pozvala ak je ipak zišel vun, a koji poziv je zvučal: Dooooaoooomir, doma hodi. Idemo k vujcu (uvek se nekam moralo prejti, a bilo je dobro da to mi, prostačko susectvo, znamo. Mi nigdar nikam hodili nisme). A kak je taj poziv dobro zvučal, bolje da nemam snimljeno.

Ferdo je živel s bakom i mamom i tatom, sad i sestrom, imali su jednu sobu, takva su bila sva ta tri stana u nizu. U stanček se ulazilo kroz nekaj kaj je bilo i dnevna soba i pol spavaće i kuhinja, negdi je valjda bila i neka toaleta, nisam to nikad istražila, dvorište je bilo veliko a ja sam piškit išla doma. Rađe bi to bila obavila negdi iza drveća, bil je avenue mall u Selskoj 30/a-n od jedno 4 agacije, jedne šljive, nekog drveća ne znam koje pasmine, a i po par metrih složenih drva. Ta drva su pilari dolazili tak važno piliti pred zimu da smo celi dan zujali u njih kak oni to delaju onak fajn pripiti, još onak mala sam bila fort u strahu da bu nekom ruka otišla pod pilu. Još danas ne volim gledat kad mi salamu režu u dućanu.

Alzo cela ta strana dvorišta se mrzila s našom stranom a gdi je stanoval gospon Prohaska koji je urnebesna priča za sebe, sa ženom, i cuckom koji se uvek zval Ledo, čak i onaj kaj me ugrizel. Pa gospođa Bašić, Kobali, Strineke, Pajići i tak, i Smithovi jasno.

Tak i decu nisu podnosili, onu – ot prek, to su sve norci balavi. Što nikome nije smetalo da donese kakvu canjku za zakrpati mojoj mami koja je sve to delala gratis, veli kak bu naplatila takvoj sirotinji.


Gospon Beranek je pozdravljal samo moju staru i staroga, jer je stari bil faca et d tajm, delal je u NIK-u ko trgovački putnik što je tolko odudaralo od njegovog karaktera da to nemrem ni sa čim usporediti. Gospon Beranek, gospon koji je uglavnom stimuliran domaćom rakijom i odličnim zagorskim vinom često bil malo nekak uneređen, kaj nas nije zanimalo, je jedan dan došel do moje mame koja je sedila vani na stolcu i šivala. Obično bi s njom sedila neka suseda i opanjkavala ove vizavi, i delala goblen ili samo tak sedila i jadala se, al sad je bila sama. I, sav nekak razočaran je rekel: Gospođa Smith, pa ste videli kak nam se Beba zdebljala, joj kak to zgledi, fuuj, za Majku Božu, kaj se tak jede puno, čujte mi nismo tak bogati, em bi se šparati trebalo. Fuj kak se zdebljala. Ubrzo je shvatil kaj je i došel sa istim svojim štapom znerviran i z knedlom v grlu i rekel: Gospođa Smith, Beba ni debela, trudna je, kurva jedna! Pa fačuka bumo imali, sramota za nas i celu našu felu! Flička jedna, vite kak nas je sve osramotila!

Mama Smith je uvijek bila rame za plakanje i žena za lepu reč reči pa mu je rekla: Ali gospon Beranek, pa ona je vaše dete. Kak to pričate. Zaposlena je, bu ona dete već podigla, ona je tak jedna divna žena, zakaj brinete. Pa bute deda, bute zavolili dete, malo dete uvijek nekaj lepoga donese, nemojte tak.
Donekle ga je smirila, pa je otšepesal doma po novu rundu koju je negdi skril dok mu je žena psovala, onak jadna suha i ispijena, s rupcem na glavi, sve po spisku da njemu i njegovoj rakiji. I ona se požalila mami Smith i rekla da je njena Beba jedna obična apšinterica. Tu smo Ferdo i ja naučili dost reči: kurva, drolja, flundra, apšinterica, flička, kamenjarka, smucara i niš nismo razmeli ali, kad se to dete rodilo, to je bil lom. Kužili smo da nekaj ne štima. A dete je bilo jedno predivno plavooko milo stvorenje, plavokoso, nedužno. Mama joj se nakon 4 godine rastala na neki grdi način od dragoga, nije mu ni rekla da je trudna, ali je vrlo hrabro odlučila roditi svoje dete, Jezušmarijaundjozef, pa to je bilo negdi 1959., strahota, sramota, čist šljamasto. Curica se zvala Jasna i zvali su ju prvo Naca. Pa Jaca. Molim ne mešati s drugim poznatim imenima.





Prek teške veze (zahvaljujem, to je najljepši i ujedno jedini poklon za 2012. godinu) alzo dobila sam ovu fotku. To je Selska o kojoj pišem, naravno nije bilo garaže, tog čudnog drveća überall, bio je samo red drveća s desne strane i je, maloj deci 1959. otprilike, to je zgledalo strašno veliko. Nije bilo zgradurina iza, jednostavno to je bila periferija. Ona gdi se veš vešal na štrik i podboltal s dugim kolcima. Sve skup je viđenje sa samog ulaza u dvorište. Jaca je stanovala skroz levo u prizemlju.


Jaca rasla uz puno mamine ljubavi, ali čuj, bez tate. Sramota. Htela se s nama i igrati, ali Ferdo ni smel kad je osramotila njihovu stranu dvorišta, a onda ja nisam smela da ne zgubim prijatelja i tak. Uglavnom, polovicu dvorišta su uglavnom markirala naslagana drva za ogrjev od gospođe Dražić s drugog kata, koja su tam stajala valjda dok nisu strunula. Ferdo i ja smo bili uvjereni da ih teta Dražić tam drži da se mi imamo di igrati skrivača. Tak da Jaca ni smela prelaziti iza drva, da ju mama ima na oku, opasnost vreba iza, vukovi, medvedi, ko zna.

Ne znam di smo mi bili, uglavnom stara sedi i šiva “na ruke”, hendla ili kak se to zove, jasno, nije bilo modernih mašina. I ide Jaca prema njoj, stoji i gleda ju, priča mama Smith. I kak je maloj vječno curil nos (mama joj je radila, ni celi dan mogla paziti da se dete ne prehladi, a ovi ju i tak nisu nikad prihvatili doma i to je tak nekak sve bilo jadno). Uvijek su joj curile zelene bale pa ih je lizala (to mi se navek gadilo, a nije bila ni nešto čista, jadna mala). I stara odloži stvari, pruži joj ruke, i pozove k sebi. Veli mala ju gleda, plavokosa frčkava, plavooka, ko iz priče; dođe, stara ju digla na krilo izvadi svoj rupček (tak čiste i speglane rupčeke je samo moja stara mogla imati, mrzila sam ih do gimnazije) i obriše detetu nos, priča joj nekaj, i vidi onak, negdi, i čuje, ide mama Beba, uspaničeno i zove si dete. Veli kad je vidla da mama Smith drži dete i mazi ju i nosić joj briše, samo se na peti okrenula i vratila.

Ni to dvorišče bilo tak velko, bilo je zapravo mamu Bebu strah da joj neko dete ne mlatara ili da ni na cestu otišla, uglavnom to je scena za pamćenje.

Ali: Jaca je navršila neke 4 godine, kad se pojavil, batećuk: Jedan visoki, skupo oblečeni gospon, došel s autom, prošel dvorište u tri koraka, cilj mu je bil doći do Jace i njene mame, kad bolje razmislim mi smo ti koji su slinili, ajd mi mali, ali oni iza zastora i to; a on je prošel ko da nas nema. Ajd i to bi prošlo. Ali - ali: Jaca mu se smješila onak celom facom, a on bi ju podignul, izljubil, bacal ju u zrak, grlil, nazival svojom curicom. Da ne velim da je svaki put dobila više slatkiša neg mi celu godinu, haloooo?!

Ferdo i ja to od svojih očeva nikad nismo doživili. Svako iz svog razloga nije bil doma većinu vremena, bili su drugačiji, jedan na putu, drugi u birtiji, i tako da ne dužim. Kad je bil doma moj tata je htel svoj mir, a valjda i njegov da si odspava nakon druženja s pajdašima i to. Kaj treba dodat da smo bili jalni do boli?

A fačuka, Jacu i njenu Bokmigreheprostil, takvu! - mamu, jelte, je jedan dan, ubrzo nakon tih susreta, nakon što je starcima ušel pod kožu i malo im i standard popravil, taj isti visoki gospon otpeljal. Kad su dolazili u posjete, moja mama samo kaj nije, pričala je u smehu, skidala šnitove za kiklje za svoje mušterije, to se zvala elegancija. A ona mala fort u nekim rozim opravama i lakastim cipelama, čuj, šokantno!

Susectvo začkomilo. Po tiho je bilo: Ste vidli gospa Smith, kak je ona flička dobro prošla, kak se dobro udala na kraju. I malu je štel zeti, a vanbračno dete. Ko zna kak ga je vlovila, je lepa al ni ona baš bogata ima doduše i srednju školu, al čujte, dobro je prošla, kaj ne?

Mi smo se odselili prije nego sam krenula u školu i kad mi je mama to sve pričala imala sam grižnju savjesti. Dugo sam furala priču da se nisam htela s Jacom igrati jer su joj šmrkli cureli z nosa. A nikad nisam priznala, evo činim to posle pol stoljeća, boktenemarad, da sam joj tak bila zavidna na mladoj lepoj mami (nije moja bila loša, al me rodila s 34, već sam trebala bit u srednjoj školi s tak starom mamom – usput, ja sam svog mulca rodila s 39) a onaj “novi tata”, ono je za Ferdu i mene bila prikaza iz sna, onak ponosno onak lepi hodal prek dvorišta s tim detetom na ruki. A ni bilo njegovo, kuiš.

A zbiljam opće joj ni bil tata!!! I posle se još načulo da je nekakvi inžinjer, baš si je, ke ne gospođa Smith, nekei bolšega mogel najti, ne neku s vanbračnim detetom.

Čini se da sam nakon ooodličnog Priručnika za loše majke, koju sam dobila iz čiste Ljubavi i zlobe od Bibejagode, naišla na još jednu knjigu koja će odgovarati mom sramotnom statusu samohrane majke. Danas se Sanjaizsvihpostova razvalila, a drži u ruci listić s konobarskog bloka, reko kae, sve se nema a jede se po birtijama, a popis malo duži vidim?! A kaj je smešno, si ostala prati suđe posle, ajde, ajde, kaj si jela, priznaj! Ko na dijeti smo, tu furaš nama za gablec dvopeke 30 posto gratis, a, dijeta!? Veli ne, tu sam si zapisala spiku iz jedne knjige kaj čitam, (al mi nije rekla od kud joj blokić!) setila sam se na tebe kao majke i tvog sina: Veli majka sinu: Za dobrobit čovječanstva, nadam se da si neplodan. Hahahahah – veli Sanjaizsvihpostova.
Ja ustvari furam drugu psovku, kad me nasrdiju želim im svima po troje djece (posle moje smrti!) a kćeri svo troje odjednom, trojčeke, ali apsolutno tek kad se već debelo ohladim tam zakopana.

Momentalno sam si obrisala prašinu s Ane Karenjine, jer se sva ohladim kad ju vidim, pa s obzirom na vanjsku temperaturu dobro je, kad već nemam klimu. Razmišljam da do nje stavim Malog princa i Galeba J. Livingstona, al ne pašeju si po koricama, a ak prvo ugledam ujutro Malog princa, moglo bi mi pozliti, to bum kad bum hitno trebala bolovanje zbog nečeg.

Pitam daklem Sanjuizsvihpostova kak se knjiga zove i upucam naslov knjige u najnoviji model Nokije 3310, jer bi papirić zgubila.
Oću rezervirat knjigu u Savskom Gaju ili gaju, kak se piše, i po sjećanju nazovem i dobim krivi broj, jasno, ali žena je očito bila sretna kaj ju je opće neko nazval, prepoznajem ja takva stanja. Ne sranja, mada može i tako.

Onda oću zvati Informacije da čujem broj, naravno tam su ukinuli informaciju koji je broj Informacija, pa zovem prema sjećanju. Zauzeto. Kaj bum davila, zovem centralu u firmi i oću se ubit, nema Dragice, Dragicu neko menja. Al žena famozna, sva fensi i kozmo, čak nudi da bu mi ona nazvala, reko ova je prek SC-a tu došla, ovo nije neka kaj tu radi, preljubazno to, niš to meni nije jasno. Reko ne fala, bum ja, i tak, odite vi na pauzu, joj veli ona meni - fala kak ste ljubazni. Ne znam, batećuk, ta vrućina stvarno djeluje na ljude.
Kak sam odma, ali odma! zaboravila kolko jedinica a kolko osmica, neću ponavljat, da ne širim lažne informacije o Informacijama. Ali dobim Informacije.
I dobim neku kojoj je očito toplije neg meni.
Dobar dan.
Dobar dan, pjevam ja, lepo vas prosim broj knjižnice u Savskom gaju.
A gdi je to, pita žemska.
Reko pa u Savskom gaju.
Gdi je to mjesto?
Kak di je to, pa tu kod nas.... Naselje, mislim kaj....
Ali u kom gradu?
(Isuse, otkud je ova, pa valjda kad okreneš informacije u Zagrebu, dobiš zagrebačke informacije, niš, ja se isprsim općim znanjem i velim – pa u Novom Zagrebu).
Nema, veli žena.
Reko gospođo, sto godina tam hodam, mora biti.
Žao mi je, nema.
Hm, a da pogledate pod Gradske knjižnice ili Knjižnice Grada Zagreba ili tak.
Nema.
Nema, velite, no dobro. Hvala puno (mislim si jebote sveti Horacije i Panteleon a može i sveti Ilija gromovnik).
Hvala vama kaj ste zvali. (I popušili par impulsa a informaciju niste dobiliiiiii, la, la, la, la, laaaaa!!!!)

Kad sam jutros u 5 ćuki kuhala ručak, napisala deci da se ne svadiju, da kilu i pol banana princ ne mora pojesti odma posle ručka nego nek rasporedi do večeri, a kćeri da od dve kutije pljuga ostavi jednu pljugu meni ujutro za uz kavu. Usput, ostavila sam i telefon na stolu, jer znam da ne čuju ak telefon zvoni u sobi, a gdje smo ga smjestili jer su susjedi znali stajati pred vratima na odmorištu i slušati kaj lajem, dok jedan dan nisam otvorila vrata, onak nabrzaka i ostavila ih otvorena i pričam dalje. Da se ljudi ne muče. Pa još po toj vrućini. Isuse, ovakve susede samo ja imam. Jednom je jedna nabila uho na vrata, moj bivši mi to sav šokiran priča, reko kaj si glup, kaj nisi vrata otvoril, malo bi se doduše zanesla onak naslonjena s z uhom na vrata, kei ne, al fino si ju mogel pozvat nutra, i tak je čula samo tekst – "Mujkanović, oš kakao?" (to ja nudila sinu malo jače piće od vode). Daklem di smo stali, telefon u kuh'nji, zovem kćer, ona mi da broj, nazovem knjižicu.
Dobar dan, veli žena, knjižnica Savski gaj.
Dobar dan, Sekasmith na telefonu, joj vi ste novi, a recite, kak vam je s ekipom u Gaju?
Joj odlične su sve cure, jako sam sretna.
Evo fino, super. Samo prije neg vas pitam za knjigu da vam velim da knjižnica ne postoji, tak su mi rekli na Informacijama i dakle mi dve sad opće ne razgovaramo, a u vezi navedenog ni nemate ni knjigu koju tražim, al ipak pogledajte ak vam nije teško.
Ha, ha, ha, velite nema nas, odlično, a recite prosim koju to knjigu nemamo, da pogledam prvo na komp?
Uplata tulipana.
(muk)
Joj, ne, pardon, urota tulipana.
Je, samo malo, tražim, čujte...
Jooooj, sad sam si džozle stavila, čujte s tim naslovima, dakle Urota tupana.
Je, ha, ha, ha, ha, kakav je naslov može i tulipana, baš dobro, evo idem ja onda pogledat nepostojeću knjigu, jel vraćena, kaj bi hteli malo pričekati, imate vremena?
Kak ne bi imala vremena, pa ja vas ni ne zovem, očito ne postoji ni vreme, joj glečte, ovak bumo došle i do Ajnštajna, ha, ha, niš, bum ja pričekala.
Čekala sam malo duže, jedno 30 sekundi, čujem žena trči, ajd reko super, fakat je nova.
Je imamo nema problema evo baš mi je drago vidim da ju dost tražiju imamo ljetno radno vrijeme dakle radimo do 14 sati danas ako vam ne paše sutra radimo popodne mogu vam čuvati knjigu do sutra do 8 sati znam kak je gadno vruće za hodati po tom vremenu evo bit će mi drago da dođete očito ste naš stalni član lepo prosim prezime još jedamput hvala lijepo joj divota evo i kartica vam je gotova koju ste još lani trebali preuzeti nema veze hvala puno kaj ste se javili doviđenja hvala evo knjigica čeka...
Hvala i vama, vidimo se.
Reko tu nekaj ne štima, ovi mora da imaju stimulaciju na nove knjige i ljubaznost.
Knjigica je doma, pa kad pročitam Upletu talibana ili kak se već zove, bum obavijestila zainteresirano obćinstvo, bateled (koja dobra ljetna psovka, ha?) kak je danas ugodnih 40, čitala bum ju u tramvaju, klimatiziranom, s palcem leve ruke na slanju poruke ZG 8585. Viš, taj sam broj zapamtila.

Da sam malo spretnija s kompom možda se ne bih bunila kaj se menja blog kao blog.
Da sam malo mlađa ne bih bila malo starija pa mi ne bi smetalo kaj se blog mijenja.
Da mi ovih dana ničim izazvani već treći put nisu promijenili (ne znam tko i čime izazvan, svakako ne trčanjem po srednjoškolskom izgralištu po ovoj vrućini) koncept pošte, za ponoret mi je, ne bih bila razočarana i novim izgledom bloga.
Da koza ima dugi rep sve bi muhe potukla.

Kad je prvi bloger koji je malo drukčije, recimo, pročital nešto moje, odlučio zatvoriti blog, mene je skoro šlak strefil, uputila sam protestnu notu, a neš ti Škorpiju, oni kad odluče. Pa mi nije bilo jasno. Pa mi je sad jasno. Pa je prešel na FB i to više nego uspješno, ali viš ja još nisam za višu fazu. O tviteru i dalje ni ne mislim, kad bu svi na tome, ja bum na marihu..., pardon, ja bum igrala pasijans i fri sel. Ili bum na Miroševcu. U Miru. Hm. Miroševac. Miro Ševac. Koja licemjerna laž. No di smo stali. Al najvjerojatnije bum skupljala flaše po kantama za smeće. Dok me sve jača konkurencija ne zatuče negdi za uglom. Nema veze, imam očito jasnu i snažnu viziju vlastite budućnosti.

Nešto smo se pripretili da bumo prestali blogirati. Mislim da nebu odustajanja u tom broju koji je pripretil, ali da bu se smanjil broj blogera, bude, a možda ni to nije loše.

Kad već kritiziram, mada nisam htjela da to tak zvuči, još: prvo: nemre se svima ugoditi. Drugo, ide se na novo, što ne mora uvijek biti dobro. Treće: nesretno je okvalificirati (sad bi ovo trebalo napraviti kao trajni glagol, hm, okvalififificiravavavati? Kvalificirati? blogove na kul i olmost kul i friške i kak oš, kad se o ukusima ne raspravlja još od starih rimljana (da, da, naravno, zbog toga su izumrli), i upravo kaj imam dosadan (što je opet relativno) blog bez slika i ukrasa, stekla sam krasna poznanstva, jer, vele ne mešam jabuke i kruške. To je jako čudno jer dapače, narežem i onu ćelavu breskvu i polijem z jogurtom, al da, to doma u kuhinji. Da kaj sam htela reći. Da to kaj sam samo pisala (je li ovo prošlo vreme?) privuče pažnju onih kaj žele samo čitati. Pa ste/smo u startu slični. Pa se start vremenom, kao i sa spomenutim blogerom (Škovacera, da neko ne pukne od radoznalosti) pretvori i u prijateljstvo, evo i mi se svako tolko i čujemo i dugo pričamo, a to kaj Split i Zagreb nisu baš u ZET-ovoj domeni (Allahu ekber!), a bit će, mladi smo, skup nemamo ni 200 godina.

Pitala sam se otkud one fore – oš komentirat i ideš strelicom na Komentari, a ta riječ Komentari, se – zbriše! Ideš DŽurDŽA! Jak mi je štos, misla sam da me Bugi blokirala! Pa svi pometali ono za kilometražu odnosno broj posjetilaca. Pa otkud svi, iz kojih zemalja, malo pa će neko staviti i Mars, našli neki tamo vodu. Da su dali Zagorcima da traže, našli bi i vino, a to bi garantiralo život na Marsu i smanjilo troškove daljnjeg istraživanja. Rekla sam i Blogu tamo među inima: Nek se to sve šareni, i nek bude onih koje jedva razmem, nešto što poštujem ali nikad ne čitam (poeziju, od poezije priznajem samo Ježevu kućicu, Jamu i Gavrana), nek je nauke, ja pišem ko da pričam. Doduše ne pišem tom brzinom. I još neki pišu. A neki samo slikaju (zna se ko!!! - ustvari se ne zna ko, ali se zna koji blog). Našla sam ja to sve kak to upucati, ali ne zanima me, ak se oću takmičiti, svakako neću to na ovom terenu, opet, svakom na izbor ko šokcu post, kak je rekla pokojna šokica gospođa Rezika.

Fenomenalni su – kako sad izbjeći kritiku, oni koji maltene opišu kako speći jaje. Mislim kak se neko time oduševljava, ono, novost dana! A komentara oduševljene mase, sve si pomisliš jesi li normalan, zakaj se i ti ne raduješ nečemu kaj je neko napisal a kaj se zna od prije stoljeća sedmog, ne kužim.

Imam ja mog prijatelja genijalca, taj zna sve, ali, veli njegova kćer, čuj, moj ti stari nije za niš nego za biti profesor i predavač. On kad peče jaja, Nadalina mu nije ravna. Mjeri žlicom količinu ulja. Koje zagrijava, srećom ne postoji i mjerač temperature ulja (bar ne kod njih doma). Svako jaje razbije u posebnu zdelicu, da ne bi bilo staro. Količina soli se pažljivo odmjerava i to uvijek istim nožem da ne zezne količinu. Čuj. Dok on speče jaja, ja si naručim pizzu ili odem u grad nekaj pojesti. A jednog dana bu postavil točnu teoriju o nastanku sveta, sveobuhvatnu, neoborivu i jedinstvenu. Tolko o tome, jelte, dakle fenomenalni su mi recepti o ovom ili onom, na primjer o pečenju jaja, pravljenju limunade i slično, to me čak i ne srdi, nekak mi je žal ljudi, ali ako njih to raduje, pa neka. Kak narezati paradajz na salatu, bože moj svi su otkrili kuhanje kao takvo. A dobro, niko me ne sili to čitat.

Ocjena bloga: Nikako ne mislim da sam uvijek olmost kul bloger, jer se do u tančine izneseni događaj dana - istina o učenju rwatzke himne od prije 2 godine nemre usporediti s opisom nedavnog gableca iz Konzuma, ali i tu treba razmeti stvari, preveč je to mase za čitati, ko bi to obavljal. Mada moram reći da ima u kul blogovima nekoliko sasvim beznačajnih stvari koje čak ni ja, koja uvijek imam kaj za reći, nisam mogla ni utješno komentirat.
Sad me smotal jedan smotani noćni leptir. Ja sam ostala smotana a on je ostal mrtav i soba smrdi na nekakvi Raid, bljak. Oće to u 4 u noći. E već je i 5!

Daklem blog bu ostal u novom izdanju, nema opće frke, mada vidim da nas je puno protiv. Izgubila bum kontakt koji sam započela s par finih ljudi, postojeći u Bukmarksu buju nadam se ostali i išli bumo dalje, a u pošti već imam one koji više ne pišu i s kojima se uglavnom čujem i povremeno viđam. U svakom slučaju blogeraju sam zahvalna, u neko vrijeme mi je unaprijedio društveni a i pismeni život. Bilo je i uvreda, normalno, koje su me gadno pogodile (moram priznati da sam vratila, očito starim i postajem zločesta, a ujedno nisam sigurna da su dotični kromanjonci to opće shvatili) ali bože moj, to je taaaako.

Batećuk ovi leptiri noćni su gadno otporni, a i Raid bazdi, osim toga sam jedva obrisala ekran dok sam ganjala zver, ovaj leptir je došel s celom familijom, batećuk.
Zadnjeg sam tresnula leptira s praznom dozom Raida i sad mi je fleka na modemu. Joj kak smrdi, sve mislim da zapalim jednu radi provjetravanja, majketi možda krepam do ujutro, a nisam oporuku napisala. Niš, bum pisala do jutra dok se deca ne zbudiju. Dakle negdi oko 14.30. Ak ne krepam. Fuj. E, pitam se kak bi reagirala marva leteća na parfem iz Turske.

Ha? Si videl, tema za blog. Valjda bi si noćni (crni) leptir (ko se sjeća pjesme, la, la, la, la, laaaa, a svi kao mladi, a?!) alzo još bi si fensi postali, ko i ja kad je mala dofurala parfem iz Izmira, ti boga. Pardon, parfem, ne koloniziranu vodu! Molim fino! Pa kad mi je pričala kak ga je kupila, veli ona tam Turčinu, čuj dobro, fala za čaj, ne neću kebapa više, neću višeeeee jestiii, halo, slušaj me!: bum nekaj kupila, nemoj više skakati oko mene, gle, daj ono tejkitizi, oću nekaj šmensi za staru. Čuj nemre to tak, oću zbiljam nekaj malo skupljega, to je za moju anne u Hrvatistanu, kaj si ti normalni, to mora biti nekaaaaj!
Joj, priča dete: kad je čul da si samohrana anne, a još imaš i sina, boktenemarad: Veli pošpricali su se s tolko parfema za probu da je na kraju uzela ovaj jer je imal lepu jutenu vrećicu za pakung, mesto kutije. U silnim mirisima ni Raid ne bi prepoznala. Pa ju je ta vrećica podsećala na kuruzu. Ne, parfem ne miriši na kuruzu, pardonček, mislim, to je parfem i koštal je tak puno da me sram reći. Al mogu napisati (120 kn je ogromna cifra za njihove pojmove parfema, i nemoj da mi neko negativno komentira, ma osim toga ko bu ovo više i snašel u novom blogu!). Tak, je, a i vrećica je lepa, još i nju čuvam, možda jednom napunim kuruzom, iz zajebancije. Uglavnom dobila je popust na kraju, dakle platila je 120 kn, dalje se ni htel cjenkat, ipak je to dućan, ne pazar, a opet - jer sam ja ipak anne iz Hrvatistana, i samohrana majka, a kćer jelte pa to tako, a o sinu da se i ne govori, još mu nije rekla ni kolko mama ima godina i tak, pa je.

Evo tolko. Ko da se pozdravljam od bloga, u jednom drugom malom razočarenjčeku sam već htela odustat, al mi je rekel jedan dragi bivši bloger: A kaj bum ja onda čital za vreme gableca? Kraj tvojih silnih digresija, treba tebe pratit, ni to lako, kraj tvog bloga provodim aktivni odmor. Ajde, piši dalje, nemoj sad tu nešto.

Pa bumo vidli – su rekli slepi: Al ak bumo vidli, nebumo niš dobili.

E sad zbiljam leptiri iz celog Nju Zagreb Tauna su se nakeljili na moj komp, normalno kad svi pošteni ljudi spavaju, u parku nema svetla i samo ja svetlim s ovim ekranom, oca im jeb, pardonček, pa kak nem psovala, zaletil mi se pod džozle, mislim fakat sad je kraj ljubavi mojoj! Sad idem gledat televiziju jer sumnjam da bum ovo mogla upucati na svoj vlastiti blog. Oyasumi.

Nagovorim Sanjuizsvihpostova i njenu kćer Sandru da s mojom kćeri i zmenom odeju u ZOO. Svi pričaju, joj kak je guba, obnovljeno, inspektorij, insektorij, kak već, otvoren, pa sve imaju i tak, joj obnovili maksimalno.

Plaćam upad. Provalim blagajnici sve fore koje svakodnevno čuje, te popust na našu ukupnu težinu, te kolegica i ja stare i djetinjaste, popust, ha? Niš. Ne? Pa glečte prijateljica mi je munjara, a ni deca nam nisu baš nekaj, popust? Ne? Di se može preplivati? Kod medveda? Ne? Kaj, nema belog medveda, dobro bumo smeđega pofarbali u bijelo, ha, može popust? Jel onaj na ulazu kartodrapec dobro vidi, jel se da zavest, on kao gleda moju Sanju (nju svi muški gledaju i obožavaju a neki bi i još, mislim pozvali na kavu i tak) a nas tri okolo, ha? Bar jednu da pusti? Ništa. Glečte, opće nema puno ljudi, niko nebu čul? Gospođo, pa tak ste simpatični, ha, ono, popust, niš? Gospođo, samo mi nekaj recite: Jel danas iko prošel da ni tražil popust? Nije, hahahaha, aha, dobro. A recite, jesam ja rekla nekaj kaj drugi nisu? - Veli žena, vi ste jedini hteli medveda pofarbati. Ajde, dobro, niste vi krivi, a ni farbu nemamo, evo vam 120 kuna, kaj se više ne deliju one razglednice sa slikama životinja? Isuse, veli žena, pa kad ste vi zadnji put bili u Zoološkom vrtu? A reko jesam, jesam, eto prije pol stoljeća otprilike, a ak bum ne daj bože živa, opet bum nakon 50 godina došla, ovo plaćanje ulaza me financijski dotuklo.

Uglavnom, nakon 120 kn, kaj je Sanja odma preračunala u ćevape s puno luka, njena kćer u blagodati potrebne na dobrom tulumu, moja u broj kutija bijelog malbora a ja u pizza-cut, uđemo u ZOO, pa im smrdiju štakori. Nutrije. Je, velim, a da imaš bundu do poda od nutrijinog krzna ne bi ti se gadilo. Da fuj.

Pa se Sandra skor rasplakala kak su lavovi zatvoreni, pa reko pusti ih i promatraj efekat od tog, neće. A zatvorene i sve te pume, tigrovi i to, medvedi, najviše kod Lava. Velim daj pusti kod lava (dok spava) nek stara uđe u kavez, ona je Lavica, bar im nebu dosadno. Kakav apetit Sanjaizsvihpostova ima, još bu ona pojela lava. Kaj tuguješ pa reko ovo je ZOO, kaj, moraju lavovi biti zatvoreni, niš, nula bodova, depresija na pomolu.

Sanji su se posle pak dopali majmuni, veli odma se prepoznala, ima neki mali ščimpanza kaj je skakal okolo, delal majmuna iz sebe, odma su se skužili, reko čuj baš ste si slični, onak vrckasti. Sanja oduševljena, pa ga zove: mic-mic, reko idemo dalje, doma ima cucka već 20 godina, kak njega tek zove kad majmunu viče mic.

Mojoj kćeri je to sve išlo na živce, da one patke, da bi to trebalo reš speći i kaj ti vrapci kradeju hranu i tak. Ja sam izbezumljeno stala kod papiga i obaveštavam obćinstvo da mi je ovo zbiljam zadnji posjet ZOO-u, vidla sam samo jednu bijelu papigu koja me gledala, iščohala si levo krilo i bulju, još jednom me pogledala i odgegala u hladovinu. Obožavam ptice, papige pogotovo, ništa, razmišljala sam o povratu nofcih. Ni papigice tigrice, ni fišerice, ni kaka-tu, ni Paulie, niš nisam vidla, sve u hladovini, drek!
Vidli smo posle dva-tri pauka, moja kćer je rekla da tu treba Garfielda dofurat sa već sfrkanim Večernjakom da ih pomlati, onda smo vidli neke žohare božem'prosti i zmije. Neka mala zgodna siva zmija ričo u kutu, joj kak je slatka, velim, al nije ni za torbu napravit od nje. Kad neka stara zagrebačka dama, (dama ko i moja pokojna prababa) cca 299 godina – ajde gospođo, probajte.

Mislim zbiljam volim životinje, pa čak i neke ljude, al ko je tebi kaj rekel, ak nemaš smisla za humor batećuk (je, vidli smo i ćuka), ostani doma i maltretiraj tog muža kaj je bar 30 godina mlađi od tebe, nije te sigurno oženil zbog ljepote, ne to nikako, a ni urođenog ti šarma i smisla za humor. Nazvat ću danas ZOO i pitati je li se zmijur'na uvredila i živi li još itko, nakon nevere s tom babom. Svađat se mogu i u ZET-ovom tramvaju, kaj sam plaćala ulaz u ZOO! Uglavnom objasnila sam gospođi da volim velke torbe i da bum čekala da zmija zraste.

Onda nisam iz tog svega onak obeshrabrena, uzrujana, demoralizirala me baba totalka, a bila sam i raščupana, uplakana i očajna, zdvojna, znojna i usmrđena (je, i krokače smo vidli) znala izaći iz te smrdljive građevine gdi se još moralo i šutiti (koma) i nazvala sam ove tri kokoši da dođu po mene, veli Sanja ona neće jer tam smrdi. Pa me kćer zvlekla, veli ne bi - al nema love za kavu.

Sanjaizsvihpostova ko Sanjaizsvihpostova, ne zna otići u birtiju i reći – dajte Seki kavu bez mleka, ak naplaćujete šećer može i bez šećera, ovim kokošima po kuglu sladoleda a meni najmanju kolu na svetu. Neee, sve švepsovi i kava sa svime (ona veli – kak kupuješ ćevape – sa svime, tak i kavu – sa svime, i s lukom!) i spizdi 103 kn, ja sam na glavu opala, reko kolko bi tu tek bilo – i oću nastavit - a ona: NEEEEEE!!!!, nebuš mi sad to pretvarala u pizza-cut, a vas dve čkomite (deca). Al Seka ovo ti je zadnji put da me najebeš da idem gledat zveri. Prvo nisam niš vidla, a ono kaj sam vidla, dopal mi se samo Timon (joj kak je slatki).

I tak zabezeknute kaj kuglica sladoleda košta 7 kn, ostalo više ni ne pamtim, čak je i kelnerica šapnula – joj meni je isto višeput tak neugodno, ali eto (očito neka studentica na privremenom radu u ZOO-u) sedimo i slušamo Sanjuizsvihpostova, ona uvijek ima nekaj za reći. Kad je kooonačno nastala tišina, ja se dignem i velim malo dramatičnije: Isusatiboga, pogleč, pobegla crna pantera!!!

Sandra taj čas u nesvest opala, moja kćer prezrivo gleda u kom smijeru bi to moglo biti, a usput zirka i u moju facu, pozna si mamu. Sanja panično gleda di bi si dete mogla sakriti od pantere i kolko je ta pobjeglica velka i analogno (to mi je ostalo od TV) tome opasna. I pokažem društvu da slobodno šeta primjerak mačjeg roda, po mojoj procjeni star 2-3 mjeseca, skroz crni jelte, ali domaći mačji primjerak, pa nije red, ali ipak je ovo ZOO. Majka navedene pantere je očito imala nekog sumnjičavog ili kak, sumnjivog ljubavnika jer se: nakon crne pantere pojavil tigar (mačka s crtama) a posle toga neki oker mačak pa smo zaključili da bi to mogel biti ris. Eto, eto, zbog toga sam ja platila upad u ZOO 120 kn, da vidim tri domaće mačke i vidim ona dva lava napravljena od cImenta i PItona, tam na ulazu, na kojima su svi živi uvijek snimali svoju decu samo moji starci nisu nama dali dok smo bili mali. Jer da je to nepristojno.
Zadnji put sam išla u Zoološki vrt. Više neću! Nijednu papigu osim one kaj zgleda kaj patka, i ta mi je još zbrisala, ništa, nula bodova, je, na kraju je naživcirani lav zarikal i opće nije zvučalo domaći, ono, mijau. I tak.

Kad smo odlazili onda je neki početnički bend ili je bar tak zvučal, sviral Beatlese a ove kokoši nisu htele ostati malo slušati i sve skup.
Ustvari, najbolje je bilo od svega vidit decu u onim dvema gajbama di vani piše Homo sapiens.

Kćer je imala 8 godina, junior godinu i pol. Bile su vrućine za poludit, noćima nisamo spavale. On je spaval noću, jer je celi dan jurio 300/h i iscrpil se. A danju - paziš da ne opadne kroz prozor, pa s terase, pa niz štenge, da nekam ne zbriše, ne volim se ni sjetiti. Taman se zalaufa ja bi malo pridremala, al čekaju i pelene za pranje i tako, opće sranje od pelena nadalje.
U jadnoj kući, maltene improviziranoj, u Blatu na Korčuli, na Veloj Strani, imal si dojam da si ili Suncu ili Bogu jako blizu. Bogu nešto manje. Noću su letili bombarderi prek Jadrana i Korčule, pita dete kaj to, reko turisti dolaziju. Da nekak imaju čudan zvuk. Reko puno turista voziju. Pa kak mama, rat je, reko eto, to se zove Lepa moja hrvacka.
Celo to ljeto cijele dane smo se mučili na toj -jedva terasici- tatek je u Zagrebu skrivao svoju personu da ga ne mobiliziraju u HV, veli za kog da ja poginem. No to je druga priča.
Mi tu negdje nigdje takoreći, s 10 kn dnevno za trošenje kao uživamo na moru. Jedino prijevozno sredstvo bracekova kolica. Ma super. I bivši i ja nezaposleni, živjeli smo od bakine jadne penzije, kak, to se nemre opisati.

U 3 u noći smo išle jesti cušpajz od tikvica s paradajzom i jednim krumpirom, krumpir za dijete. Umjesto mesa. Danju smo samo pile vodu, kišnicu koju sam vukla u dvijema metalnim kantama iz susjedne, Zorkine kuće. Junior i tak nije htel jesti niš, jedan jogurt u dva dana, srce pukni. Kad sad mislim, bate, još da je htel jesti, pa bili bi svi pokojni. Odvratno koji crnjak.

Prek dana smo se polevale s vodom iz cisterne, a najgori su dakako bili dani kad nismo radi mene išli na more, doslovce, to je takav period, ko zna ko ne još bolje.

Jedan dan u šetnji mala poludila od žeđi, zamolim jednu ženu koja je izašla veš vešati čašu vode. Da nema vode. Reko fino a za veš ste imali, neka, hvala vam gospođo, to sve taj Bog odozgor gleda, i tak vam tu u selu brenči crkva u 6 ujutro da mrtve budi; da djetetu čašu vode ne možete dati, hvala vam ka sestri. Popizdila ona, kao shvatila – veli da tu stalno neki žicaju (sere, moš mislit - puno Blato turista celi rat! - pa da je misla da i mi tako (laže ko svinja al nema veze) doslovce nas uvukla u kuću (bi joj sad ušla, al kad se radi o detetu, a mala je već plakala) i ponudi nas, i kava meni i maloj kompot od višnji (koji sam posle ja pojela, kaj dete zna kaj je kompot od višnji), mali je dobil neku igračku, koju je moral ostavit, urlao na odlasku, kaj on kuži. I nismo ga puštali iz kolica, onih sporckih, da kuću ne zruši. Došo i gospođin sin, priča da je u obrani otoka i tako sve fino, hvala puno, doviđenja i tako. Kasnije se sretnemo na pjaci, okreću oboje glavu od nas. Kak sam to ispričala bivšem, poslije Oluje kad je došel po nas (da ne ispadne me ne pozdravi neko pa da me odma nije povalio), još me izgrdil da kaj ja imam čak tri sekunde gledati u čoveka, kaj nisam kužila da me nebu pozdravil, da kurva jedna i tako. Ništa to meni nije jasno, još ni danas. Oni još – još, primitivci, ali on, a za njega ne postoji nego: Hvala Živote što je Bivši.

Kad se moglo, danju smo plazili na more, uglavnom nam je mladi šofer brko naplaćival dvije a ne tri karte za prevoz busom, nekad nam nije ni naplatil, svaki šofer ima završen faks, sve oni kužiju. Kad mi je krajem ljeta Frau Stockhammer nakon jednog valjda komatozno očajnog pisma da smo zbiljam gladni, poslala 80 DM kupila sam brki šoferu 20 dkg kave i rekla – to za gospođu, jer momentalno imam i nek ste zdravi i dugovječni, ne znate što ste mi učinili s tim prijevozom. Čovek sam kaj ni u nesvest opal, a eto ima i takvih. A kaj mi je napravil: najbliža plaža od nas bila je na Prigradici, 5 km cufus. Spust s Vele Strane još dodatni kilometar. Ajd nizbrdo, al kad se vraćaš...

Sve to na Blatu na Korčuli. Kad jedan dan fura bus neki mali debeli feršo, kupil si je za gablec kruh metar i pol dugačak, unutra neke čajne ili slično, kila sira, veli mala: mama, kaj bu on to SVE pojel, pa ni čudo da je tak debeli. Uđem zadnja posle raje, klinci vani, pitam sotto voce možemo li s dvije karte do Prigradice, klinjo ima godinu i pol, pa ako može. A debeli se, ali baš onak seljački, živčano jebatećuk, izdere: Vas je troje, izvolite platiti tri karte. Ništa, zahvalim sva jadna. Neke je fural badava, vidla sam a i kasnije mi je pričala jedna furešta ko i ja, ali mi smo furešti i ko te jebe, lepo sam glasno viknul, čula si.
I pičimo pehaka na Prigradicu, upeko zvizdan, prođe nas taj isti bus, uobražavam si ili je malo zastao kad je vidio kako idemo pješice, mali u kolicima, mala se drži za kolica, a hlada po cesti od Blata do Prigradice ni H. Lepa moja Hrvacka.

Htjela sam se učlaniti u knjižnicu da čitam kad nemrem već spavati od vrućine. Za domaće 20 kn, za furešte 50. Lepa moja Hrvacka.

I tak taj isti dan, kad smo na pol puta do Prigradice, veli mala – mama ja znam da moramo čuvati vodu (nosila sam neku plastičnjaču od litre i pol kišnice sa sobom) pa bum zdržala do Prigradice. Skoro se ubijem, reko nemoj patiti, pi vode, tam bumo molili u birtiji da nam natoče. A ona brine da bum ja žedna. A meni zbiljam za ubit se, ne za vodu pit. Ne znam do kad ću tu ostat, niko me ne doživljava, nema telefona, o mobu se nije ni mislilo, ona kuća na vrhu ničega, goli kamen i ta jedna zla baba jedino živo oko nas, noću hodala s baterijom i obasjavala, radoznala kaj delamo na terasi u 3 u noći (da ponovim tikvice.....), ma, tuga i samoća, pa da si sam, nego to dvoje dece svašta ovo veliko pita, a mali, o bože...

Doplazili mi do te nesretne Prigradice koja je poznata samo kaj tam onaj suhi ima kuću i to ne on nego žena mu (Stavros). Ubijam se po onom kamenju, loš je ulaz u vodu, mi nekako sastrane, sve nam stari ručnici, vidi se badekostimi božesačuvaj, osjeti se sirotinja, ko da smo kužni. Svi došli s nekim bijesnim makinama, kaj je najgore, sve zagrebačka spika, al mi sve više i više sastrane, kak da velim, ako se mi ne pomaknemo, neko dođe pomakne naš ručnik ili garderobu, a ja luda već od jada i svega, ma očajno, nemam energije. Ona voda se popila, mala ide, jedva ju nagovorim, u birtiju po čašu vode. Vrati se u suzama, striček joj ne da. Lepa moja Hrvacka. Nemre dete čašu vode dobit, furešta! Tak valjda još i danas. E petarda mi je proradila jurila kroz sve žile i završio valjda plamen u očima, mater ti jebem, detetu vode ne daš!, kad sam ušla u birtiju, dobar dan, molim vas čašu vode za ovo dijete. Frajer mlad, kuži, a kužim i ja da se usro, posle kad smo išli doma opće nije bilo frke, natočil nam litru i pol one plastičnjače.

I tak sedim na toj groznoj plaži koju su uništili (zasuli 1/3 predivne plaže (s lošim ulazom u more) nekom šutom, to je neko dobru lovu dobio) kad iz birtije (birtija je odmah iznad plaže, samo nas dijeli uska cesta i to dost prometna) silazi neki zagrepčanec, fura tri mrzle žuje, ja slinim (ne na frajera) i oduševljeno viče:

NAŠI SU UŠLI U KNIN! Sad sam čul na radiju u birtiji!

A meni pala i ona petarda sa srca i raznorazno kamenje i sjetim se da sam sama u stanu, sav namještaj su dva kreveta iz 1948., u stanu na katu, drveni pod, bez ormara, bez vode osim te cisterne iz Zorkine kuće sastrane), malom prokuhavam platnene pelene, oko nas žive duše osim zločeste Mare koja kad je umrla, selo slavilo da umrla vištica ća bi boga u bogu ubila (relata refero!). Imali nešto struje za skuhat tikvice bez mesa, s krumpirom za dijete. I sa lovom od 10 kn dnevno, djeca bi sladoled, jelo se prepečeni kruh na ulju, a ručak – zna se.
A je, i jesmo, krali smo grožđe, umro neki sused kaj je imal brajdu poviše tog puta, pa smokve i kupine i tako, improvizirali. Srvajvl.

Al mi se nada javila da bumo preživjeli.

Ali naši su ušli u Knin! Sad će sve biti bolje i sve će oživjeti.

Pa slušamo neki pokojni radio, sve se narod veseli, imamo rwacku.

Pita moja studentica danas, čuj kakav je opet ovo praznik, mama? Jel to ono s Prigradice – Naši su ušli u Knin?

Jeste kćeri, to je taj dan, 5. 8.

Izludiše brate mili većinu rwackog naroda te skraćenice. Pročitaš vijesti a klinca nisi razmel.
Odmah izdvajam skraćenicu SUVAG. Jer dok sam prije parstogodina polagala vozački, pitala instruktora, vozeći ulicom, ako se ne varam tad se zvala Ulica Anke Butorac, sadašnja Ljudevita Posavskog – kaj je to SUVAG, veli on: Ne znam, to je nekaj u vezi s medicinom, al sve nekako moja Seko, svi s poštovanjem spominju, ajde, tpu – tpu – tpu, zlu netrebalo, ajd furaj prva moguća lijevo, pazi znak i taaako, eeeee vid' kretena, maj'k'ti, jelnevidi mladu žemsku zavolanom, seronja nijedan, osvoj'o prvenstvo prolaza (otvara prozor i viče - kretenujedanjebemtisestru) moj imenjak instruktor, nema takvog! Pa nastavlja, priča svojoj ženi koja sedi otraga s detetom: Jes vidla Ljubica, kreten, ja sam tebi fino reko da Seka zna vozit'. Jes' se ti meni uplašila, Seko, daj ženo (furamo mu ženu na posel a malu u vrtić) daj našoj Seki kiki bombon, nek se smiri. Malena tatina curica (veli kćeri) ti sjedni tamo srećo tatina, da tebi tata bombon, moramo tetu naučit vozit, pala mi na vozačkom na Dan vozača, sve zbog ovih kretena, jesi vidla, ljubi te tata, viđel milo moje, kako striček vozi. Peder, kažem ti, oko tatino.

http://www.suvag.hr/hrv/page.php?cID=novosti&eID=pjesma
- za oni koji žele čuti. A onda, koja skraćenica još u rwackoj ima himnu, ajde, koja?!?!

Pa sam kasnije jako dobro shvatila kaj je SUVAG a jelte znamo i da je to Sistem Univerzalnog Verbotonalnog Slušanja Guberina.
Petar Guberina, takvog jednom majka rađa, al to je obrađeno u jednom postu, da ne duljim. Hvala mu u ime nebrojeno puno majki (a valjda i očeva, ja nemam to iskustvo).

Nego me jutros zasulo s nekim skraćenicama. Piše VNS. Ma ko si sad ti, batećuk, Voljno Napravljena Sablast, nije. Vrlo Naška Smokva, ma daj, aj dobro, znamo, militantno.
Pa onda HDS, pa SLJS, ŠKLJMRŽ u osnivanju, pa DLSD, pa LSD, pa neki HZD, vele skraćeno 'adeze. Piše negdi adeze pokro pemzijonere koji nemaju šta jesti. A sve skraćeno a pokro pemzionere, vrag ne spi!
Onda piše GSK, koja je to sad politička stranka, Grašak Iz Skopja? Al šalju račune redovno, nema frke. Taj grašak sve krupniji, oću reći cijena pričuve samo raste, brate!

Među narodom sve popularnija skraćenica je OVR, a što znači vjerojatno – Ovaj Vražji Račun; uglavnom vezano za skraćenicu PBZ (Plati Brate, Zadnjetije). A oće i onaj ERSTE, a znači : E, Režem, Sve Ti Egzistencijaodeump3.

Veli mi Zorka Violina nekidan da je zvala ZABU. Reko koju žabu Zorka, nemoj brate još i ti, drž se ti violine i kljave, nemoj, ljubim te. Ma kaj ti je Seka, si prošvindlala, ZABA ono, znaš. Aha, znači nije žaba, al sigurno je nešto ZABAvno, no dobro, i kaj veliju. Veli ne veliju niš, automat. (A ja vezenemam, niš ja ne znam.) Ja to više nemrem pratiti. ZABA je Zagrebački Automat Bljezgarija Ajmemenimajkomoja.

A učili su nas kaj je AVNOJ, pa SKOJ pa AFŽ, pa FNRJ, pa SFRJ, pa SSSR. Moj tata je bio najsretniji kad su napravili omjer. SSSR : 16, al ko može zapamtiti svih 16 dijelova SSSR-a. Ili 15? Ko to pamti više. Povijest mi nije jača strana i pročitala sam na netu sve o SSSR-u, kolko je, recimo, visoka najviša planina u Moldaviji i tako svašta sam naučila, al kolko je država bilo u sastavu, to je valjda VT. Ne Vidi Tita, nego Vojna Tajna.

I, kaj: Taman ukinuli SSSR, uveli SSSH!

Pa PDV. Podmitili Da Vladaju, to sto posto to znači, pazi kaj ti velim.

Onda imaš SMS a što bi trebalo biti ŠMS. Šort mesiđ sent, jelte, ima i PMS (Pazi, Mlatnem te Sjekirom) ima i PTSP, to ja imam nakon 20 godina braka, a od braka, rekla mi šrinkica. U mom slučaju to je Pa Tulum za Sve, najgore Prošlo).
Postoji i ONO. Mislim postojalo je. Kak sam već par desetljeća jelte odrasla, to više nisam rekla odi u ONO tj. onu stvar, nego sam po potrebi poslala u pizdu materinu, recimo kad mi klamerica opadne na nogu, a ja u japankama. ONO je u socijalizmu bilo nešto zgodno a vezano za NNNI. Prvo sam misla da neko muca, da to treba biti NIII, al to više zvuči ko pjesma, pa to, Nemoj Nalijevat, Nemaviše, Iskapili.

DSZ (Da Sam je Zalovil) je vjerojatno rođak od DNK (Da Nije Komšijino).

Sad se nosi INA, koja će ubrzo postati TINA (Tanka INA). Ima i FINA. Filmska Industrija Naših Amatera. A INA postala MOL. A mol je pak nekad bio lukobran di smo si hofirali i s kog smo skakali u more, ništa to meni nije jasno. I tak.

ZMS je u trudničkoj knjižici označavalo pojam zadnjeg ciklusa, da ti doktorica veli kad si dete napravila ko da ti ne znaš bolje od nje, al dobro, a sad su to Zimske Mediteranske – Schta!? Pisalo na teletekstu al ja nisam skužila, zato se tu i jadam i žalim sada.

Pa upišem ekonomiju, kad tamo lupi: dostava FOB.
Nikad ja čula. Mislim neka fobija, ono ubila sam se dok sam skužila da je to dostava droge čist fraj, ono za šaljidalje.

Pa piše PAN PEK. Pan je onaj fakin kaj se pokaziva po šumama, a može biti i Pazi Ante NovaNarudžba. A PEK je skraćenica od Pero dajdEr Krafnu!

Trebalo bi uvesti skraćenicu BSISR, a možda i postoji (Brak Sklopljen I Sretno Rastavljen).

Pa tamo neki ESFOR pa mu ukinuli E, ispo SFOR, to bi moglo biti S Forom, ali nije ni bila neka naročita fora.

UNION? U Ništa I Opet Ništa.

Čekaj, kaj mu je to TV? Televizija? Tele Vizija. Onda doš kod mesara, onog kaj malo hofira mojoj kćeri šalju si neke poglede i smješkove a mislim i da si trepćeju dok ja nofce brojim. Samo kad kupujem TV (Teleću Vratinu).Viš, onom kaj blitvu prodaje na Branimircu, i raštiku, s njim si niš ne hofira, ništa, oće to, jasno, blitva, nek tele namigiva, to je hrana za telad, i tak.

Onaj HZZO nas ubi namrtvo.Hrvacki Zajebancki Zavod OdiuONO.
HZZMIIO što neodoljivo podsjeća na šmizo, šmizla, nekako čist uvredljivo. Po zvučnosti.

Pa imaš MORH, što podsjeća na Morž. To je lepo i može se vidit u ZOO vrtu di sam bila nekidan sa Sanjomizsvihpostova i setila mi se mame a zvučalo je SOUPM. Seka odi u, znamo kaj je PM. I tak. A sve zbog cijena, ne ni ulaznica, nego kave i sladoleda, kooooma.

Postoji i ŽDO, mislim da to svi vole, podsjeća na -ŠTOOOOOO??????? - E, to je tajna onih kaj su učili engleski u 4. gimnaziji (prije Krista) kod prof. Stojčevića, a taj...!!! Još svi imamo noćne more od njega, pokoj mu duši, jest nas naučil engleski ali brate metode su bile hitlerovske.

Dobro, ima i DORH, to je slično DORF, a njemački znači selo. Onako, fina riječ, osvježava, zvuči zeleno, miriši. Pesimiste svakako podsjeća na CVOK, Cestovni Vodacka Kancelar, piše na guglu, možda ne po sluhu kolko kad misliš, Cucki Vole Oglodati Kosti, ili Crkveni Velikodostojnici O Kristu. Pa nekako nije baš da ti sjedne.

Šta oni FBI? Frula tu, Brate, Igraj.

JAT je svojedobno značil Joke About Time što me jednom u Londonu i spasilo jer, kak bi rekel onaj Dalmoš – uteka mi avion. Mislim uteka bi mi eroplan ali je JAT kasnia u polasku uru vrimena pa sam spizdila zadnje funte u DFS, djuti fri šopu tj. Daj, Fasuj Sterlinge!

KLM se zna da znači Kiss me, Love me, Marry me.
Šta ja znam, onaj britanski - BOAC ili kak, Better On A Camil, i tako, dok doživljavaš turbolencije, svašta ti padne na glavu osim one maske s kisikom.

Ali, braco: ZET!!!! To je skraćenica! To dolazi od -ZET i kako preživjeti vožnju- ima jedan blog.
A kad ti u trambaju dođe nabrijani kontrolor, pa ti ulupaš u mob ZG-8585, to ZG, za neupućene, znači: Zašto, Gradonačelniče!?

Ali zbuni to – ZET, jer postoji i riječ zet. Kćerin muž. Učim kćer da ako i nađe životnog partnera, nek se ne udaje. Kako djeca, znamo već jelte, slušaju roditelje, još bu mi dofurala nekog Turčina, pa kak bum ja onda rekla : nereye, benim zet???
Mislim nemamo u rwackom jeziku izraz za kćerinog muža nego nam i to Turci ostavili, majketi! Zet, eto tako.
Mašala!

Pa ono selo na Cresu, zove se DomaZET, ispada da su u selu s 3 kuće i 2 štale uveli tramvaj i autobus ZET-a.
Šta ZET. Zelje Eno u Trambaju. Zelandska Električna Tambura; i tako sve iselilo u Amerika i Nueva Ziland.

Na vratima WC (skraćenica od Willie faCilitates) sam imala naljepljenu, ispisanu nalifperom, prvu opomenu od milicajca, tam negdi 70-ih. U zaglavlju stoji SUP (ne, ne, nije bjeloglavi SUP, usput užasnuta sam kaj je ona starija od mene, što je vrlo rijedak slučaj, a zgleda 5 put bolje nego ja – pitam se zašto, hm...).
E sad se zna ko je sup, a mi imamo MUP. Alzo daklem. MUP. Mutež u praznom ili kaj to već znači. Rekla mi je Sanjaizsvihpostova nek pazim kaj laprdam na blogu jer da joj Remetinec nije baš usput da me posjećuje kad ide doma u Dubravu. Al ja to skroz nenamjerno, ne snalazim se brate, same skraćenice.

Biba mi je otkrila kaj znači A.C.A.B.
To nije hrvacki i to kod nas ne vredi kao takvo. To je kao Ol Kaps Ar Bastrdc.
I tak.