U Selskoj u Zagrebu, tam kod onog podvožnjaka, desno kad ideš od Ilice, je zgrada br. 30, pa valjda od a do n. Trokatnica. Prek velkog dvorišta, tada ograđenog željeznom ogradom i visokim vratima koja su se povremeno zaključavala (ne znam zakaj jer nikad niko tam niš ni drpil, a ne znam i kaj bi da je i htel) s druge strane, nanizal se red prizemnih stančića s nekim potkrovljem u kojem su bili drugi isto tak mali stanovi, koji su do zadnjeg smrdili na vlagu, koma. Sve fini ljudi tam živeli, zagorci, domaći ljudi. Poneki su bili i pismeni, neš veroval.
Levo su bile šupe, a desno autoradionica gospona ne sećam se prezimena.
Moj prijatelj Ferdo, godinu dana mlađi i ja, bili smo najbolji prijatelji. Jer smo bili jedini te generacije. Moj brat, Boris, Dragec i Željko su bili žešće stariji, od 5 do 8 godina i tretirali su nas s puno prezira. Ferdo je nekaj malo dobil na rejtingu kad mu je mama Ruža rodila sestru. Nisam bila ljubomorna jer se s njom i tak nije moglo igrati. Bila mi je zanimljivija njegova baka koja bi povremeno u dvorištu vlovila koju svoju kokoš, zaklala ju i onda ju je čerupala. Namestila je glavu iz metalne kante tak nekak prema meni i sa smehom rekla: Pogleč Seka kak te kokoš gledi. Još mi je njen glas negdi u glavi. Ja sam bila genijalno dete i rekla sam da me koka ne gleda jer je mrtva al starijima je i dalje sve to bilo užasno smešno. Sve do iduće kokoši, pa sve ponovno.
Do pl. Hajdinjak femili živeli su Beraneki. Levo. Desno se više ne sećam ali ober tog stana desno je bil jedan Damir koji se uglavnom s nama nije igral, oni su bili jako nobl . Samo ga je ponekad njegova mama grlato pozvala ak je ipak zišel vun, a koji poziv je zvučal: Dooooaoooomir, doma hodi. Idemo k vujcu (uvek se nekam moralo prejti, a bilo je dobro da to mi, prostačko susectvo, znamo. Mi nigdar nikam hodili nisme). A kak je taj poziv dobro zvučal, bolje da nemam snimljeno.
Ferdo je živel s bakom i mamom i tatom, sad i sestrom, imali su jednu sobu, takva su bila sva ta tri stana u nizu. U stanček se ulazilo kroz nekaj kaj je bilo i dnevna soba i pol spavaće i kuhinja, negdi je valjda bila i neka toaleta, nisam to nikad istražila, dvorište je bilo veliko a ja sam piškit išla doma. Rađe bi to bila obavila negdi iza drveća, bil je avenue mall u Selskoj 30/a-n od jedno 4 agacije, jedne šljive, nekog drveća ne znam koje pasmine, a i po par metrih složenih drva. Ta drva su pilari dolazili tak važno piliti pred zimu da smo celi dan zujali u njih kak oni to delaju onak fajn pripiti, još onak mala sam bila fort u strahu da bu nekom ruka otišla pod pilu. Još danas ne volim gledat kad mi salamu režu u dućanu.
Alzo cela ta strana dvorišta se mrzila s našom stranom a gdi je stanoval gospon Prohaska koji je urnebesna priča za sebe, sa ženom, i cuckom koji se uvek zval Ledo, čak i onaj kaj me ugrizel. Pa gospođa Bašić, Kobali, Strineke, Pajići i tak, i Smithovi jasno.
Tak i decu nisu podnosili, onu – ot prek, to su sve norci balavi. Što nikome nije smetalo da donese kakvu canjku za zakrpati mojoj mami koja je sve to delala gratis, veli kak bu naplatila takvoj sirotinji.
Gospon Beranek je pozdravljal samo moju staru i staroga, jer je stari bil faca et d tajm, delal je u NIK-u ko trgovački putnik što je tolko odudaralo od njegovog karaktera da to nemrem ni sa čim usporediti. Gospon Beranek, gospon koji je uglavnom stimuliran domaćom rakijom i odličnim zagorskim vinom često bil malo nekak uneređen, kaj nas nije zanimalo, je jedan dan došel do moje mame koja je sedila vani na stolcu i šivala. Obično bi s njom sedila neka suseda i opanjkavala ove vizavi, i delala goblen ili samo tak sedila i jadala se, al sad je bila sama. I, sav nekak razočaran je rekel: Gospođa Smith, pa ste videli kak nam se Beba zdebljala, joj kak to zgledi, fuuj, za Majku Božu, kaj se tak jede puno, čujte mi nismo tak bogati, em bi se šparati trebalo. Fuj kak se zdebljala. Ubrzo je shvatil kaj je i došel sa istim svojim štapom znerviran i z knedlom v grlu i rekel: Gospođa Smith, Beba ni debela, trudna je, kurva jedna! Pa fačuka bumo imali, sramota za nas i celu našu felu! Flička jedna, vite kak nas je sve osramotila!
Mama Smith je uvijek bila rame za plakanje i žena za lepu reč reči pa mu je rekla: Ali gospon Beranek, pa ona je vaše dete. Kak to pričate. Zaposlena je, bu ona dete već podigla, ona je tak jedna divna žena, zakaj brinete. Pa bute deda, bute zavolili dete, malo dete uvijek nekaj lepoga donese, nemojte tak.
Donekle ga je smirila, pa je otšepesal doma po novu rundu koju je negdi skril dok mu je žena psovala, onak jadna suha i ispijena, s rupcem na glavi, sve po spisku da njemu i njegovoj rakiji. I ona se požalila mami Smith i rekla da je njena Beba jedna obična apšinterica. Tu smo Ferdo i ja naučili dost reči: kurva, drolja, flundra, apšinterica, flička, kamenjarka, smucara i niš nismo razmeli ali, kad se to dete rodilo, to je bil lom. Kužili smo da nekaj ne štima. A dete je bilo jedno predivno plavooko milo stvorenje, plavokoso, nedužno. Mama joj se nakon 4 godine rastala na neki grdi način od dragoga, nije mu ni rekla da je trudna, ali je vrlo hrabro odlučila roditi svoje dete, Jezušmarijaundjozef, pa to je bilo negdi 1959., strahota, sramota, čist šljamasto. Curica se zvala Jasna i zvali su ju prvo Naca. Pa Jaca. Molim ne mešati s drugim poznatim imenima.
Prek teške veze (zahvaljujem, to je najljepši i ujedno jedini poklon za 2012. godinu) alzo dobila sam ovu fotku. To je Selska o kojoj pišem, naravno nije bilo garaže, tog čudnog drveća überall, bio je samo red drveća s desne strane i je, maloj deci 1959. otprilike, to je zgledalo strašno veliko. Nije bilo zgradurina iza, jednostavno to je bila periferija. Ona gdi se veš vešal na štrik i podboltal s dugim kolcima. Sve skup je viđenje sa samog ulaza u dvorište. Jaca je stanovala skroz levo u prizemlju.
Jaca rasla uz puno mamine ljubavi, ali čuj, bez tate. Sramota. Htela se s nama i igrati, ali Ferdo ni smel kad je osramotila njihovu stranu dvorišta, a onda ja nisam smela da ne zgubim prijatelja i tak. Uglavnom, polovicu dvorišta su uglavnom markirala naslagana drva za ogrjev od gospođe Dražić s drugog kata, koja su tam stajala valjda dok nisu strunula. Ferdo i ja smo bili uvjereni da ih teta Dražić tam drži da se mi imamo di igrati skrivača. Tak da Jaca ni smela prelaziti iza drva, da ju mama ima na oku, opasnost vreba iza, vukovi, medvedi, ko zna.
Ne znam di smo mi bili, uglavnom stara sedi i šiva “na ruke”, hendla ili kak se to zove, jasno, nije bilo modernih mašina. I ide Jaca prema njoj, stoji i gleda ju, priča mama Smith. I kak je maloj vječno curil nos (mama joj je radila, ni celi dan mogla paziti da se dete ne prehladi, a ovi ju i tak nisu nikad prihvatili doma i to je tak nekak sve bilo jadno). Uvijek su joj curile zelene bale pa ih je lizala (to mi se navek gadilo, a nije bila ni nešto čista, jadna mala). I stara odloži stvari, pruži joj ruke, i pozove k sebi. Veli mala ju gleda, plavokosa frčkava, plavooka, ko iz priče; dođe, stara ju digla na krilo izvadi svoj rupček (tak čiste i speglane rupčeke je samo moja stara mogla imati, mrzila sam ih do gimnazije) i obriše detetu nos, priča joj nekaj, i vidi onak, negdi, i čuje, ide mama Beba, uspaničeno i zove si dete. Veli kad je vidla da mama Smith drži dete i mazi ju i nosić joj briše, samo se na peti okrenula i vratila.
Ni to dvorišče bilo tak velko, bilo je zapravo mamu Bebu strah da joj neko dete ne mlatara ili da ni na cestu otišla, uglavnom to je scena za pamćenje.
Ali: Jaca je navršila neke 4 godine, kad se pojavil, batećuk: Jedan visoki, skupo oblečeni gospon, došel s autom, prošel dvorište u tri koraka, cilj mu je bil doći do Jace i njene mame, kad bolje razmislim mi smo ti koji su slinili, ajd mi mali, ali oni iza zastora i to; a on je prošel ko da nas nema. Ajd i to bi prošlo. Ali - ali: Jaca mu se smješila onak celom facom, a on bi ju podignul, izljubil, bacal ju u zrak, grlil, nazival svojom curicom. Da ne velim da je svaki put dobila više slatkiša neg mi celu godinu, haloooo?!
Ferdo i ja to od svojih očeva nikad nismo doživili. Svako iz svog razloga nije bil doma većinu vremena, bili su drugačiji, jedan na putu, drugi u birtiji, i tako da ne dužim. Kad je bil doma moj tata je htel svoj mir, a valjda i njegov da si odspava nakon druženja s pajdašima i to. Kaj treba dodat da smo bili jalni do boli?
A fačuka, Jacu i njenu Bokmigreheprostil, takvu! - mamu, jelte, je jedan dan, ubrzo nakon tih susreta, nakon što je starcima ušel pod kožu i malo im i standard popravil, taj isti visoki gospon otpeljal. Kad su dolazili u posjete, moja mama samo kaj nije, pričala je u smehu, skidala šnitove za kiklje za svoje mušterije, to se zvala elegancija. A ona mala fort u nekim rozim opravama i lakastim cipelama, čuj, šokantno!
Susectvo začkomilo. Po tiho je bilo: Ste vidli gospa Smith, kak je ona flička dobro prošla, kak se dobro udala na kraju. I malu je štel zeti, a vanbračno dete. Ko zna kak ga je vlovila, je lepa al ni ona baš bogata ima doduše i srednju školu, al čujte, dobro je prošla, kaj ne?
Mi smo se odselili prije nego sam krenula u školu i kad mi je mama to sve pričala imala sam grižnju savjesti. Dugo sam furala priču da se nisam htela s Jacom igrati jer su joj šmrkli cureli z nosa. A nikad nisam priznala, evo činim to posle pol stoljeća, boktenemarad, da sam joj tak bila zavidna na mladoj lepoj mami (nije moja bila loša, al me rodila s 34, već sam trebala bit u srednjoj školi s tak starom mamom – usput, ja sam svog mulca rodila s 39) a onaj “novi tata”, ono je za Ferdu i mene bila prikaza iz sna, onak ponosno onak lepi hodal prek dvorišta s tim detetom na ruki. A ni bilo njegovo, kuiš.
A zbiljam opće joj ni bil tata!!! I posle se još načulo da je nekakvi inžinjer, baš si je, ke ne gospođa Smith, nekei bolšega mogel najti, ne neku s vanbračnim detetom.
Jedna druga, sasvim druga Jaca
27 kolovoz 2011komentiraj (7) * ispiši * #