Počela bum pisati za kazalište pa kad krepam možda tekstove upotrebi neki Teatar u propadanju.
Mada mislim da je ovo što ću pokušat prepričat jedno činjenje koje je neprepričljivo, i pišem samo bisere koje sam memorirala. Ujedno, mislila sam da je maksimum glupiranja pri kartanju već opisano u blogu -poker na oblačenje na nudističkoj plaži- ali eto, nije.

Jan (Bibin sin šarmer s pokrićem, maloljetan): Seka, ti dijeliš.

Seka: Fort ja dijelim

Biba: Nije istina, ja stalno dijelim.

Jan: Ali zbiljam ti dijeliš, Seka. Ustvari stalno ja dijelim al se ne žalim.

Ustanovimo da stalno svi dijelimo i da smo svi troje žrtve jedne kartaške igre koja se popularno zove bela.

Odigramo, Jan obično nema zvanja ispod 200, negdi pri kraju runde pita on mene kak ja imam u ruki kartu viška. Bacila u talon jednu kartu mesto dve. Dam mu da zvleče jednu iz ruke i igramo dalje. Kaj ko misli o kome nije bitno, kaj sad vikati auzmeš, čemu?!

Ne znam kaj bi zvala. Veli Jan kad ne znaš kaj bi zvala, zoveš pika. I zovem pika i kad sam digla one 4, pitam jel može nekaj drugo, jer da me on nagovaral. Oni uglas: Moooože! Zovem to drugo i opadnem, normalno. (Ima Život nekih zakonitosti.)

Zbrajamo, ja imam 13. Vičem neću 13, to je baksuz; veli Biba dobro, bumo ti napisali 14. I piše 14.

Malo malo pa ja dijelim. Pri kraju runde veli Jan Bibi – mama, pa ovo je već bilo u igri. Otkud sad ovo? Mama, pa ti igraš sa svojim štihovima. Zanemarujemo tu sitnicu i igramo s ostatkom.

Ja se bunim kaj nemam papir i olovku da zapisujem za blog. Nudiju rješenje al nalazim razlog da ne pišem (lijenost do boga, trodnevni godišnji nakon 5 godina, hallooooo???!).

Neko x-to dijeljenje, nema jedne karte. Zaljepile su se od ruku ljepljivih od soka. To se riješilo listanjem i ponovnim zamazažavanjem (ili tak nekaj) karata, ovaj put od stola. Jer mi smo svi oprali ruke ali nismo stol, pa smo pazili da ne ubijemo mrave kaj su se keljili na sok i tak je to trajalo ko cela partija. Biba ustanovi da ima dvadeset zvanja, ali imamo i Jan i ja. Odlučimo da svima pripišemo dvadeset, jel godišnji ili nije. Usput smo izbjegli da mi se piše 13.

Veli Biba da je ona imala zadnji štih. Ja šutim, mada znam da je moj bil zadnji i pribrojim si 10, a Jan je i tak zval 250 (tolko samo on može zvati) pa mu je tak svejedno.

Treba zbrojiti igru, al ko više zna zbrajati? Dva mobitela ne pomažu, ja na svoj ne vidim, a Biba ima neki svemirski pa nemre naći kalkulator. Veli mi Biba - gle sad ovo: I čita Janu brojeve i on zračuna napamet brzinom munje. Reko kaj nije lakše pisati. Veli – ne, to me dekoncentrira. I veli zna zbrajat al kao ne zna oduzimat. Odlično! TO bu bankar! Uostalom ja ne znam logaritmirat, pa kaj.

Aj dobro, svega sam vidla već, nemrem se više svemu čuditi.

Biba loše stoji s bodovima, veli ajde da si ja dopišem 50, onak bez veze, bez dijeljenja.
Jasno, piši, nema frke. Ne, veli Jan, nastala bu nova kolona. Samo tam di ti je dvoznamenkasti prolaz si ispred napiši jedan. Svi oduševljeni jer je jedan manje od 50. Genijalno!

Joj, veli Biba, a zakaj ja tebi Jan nisam jednu rundu opće napisala kolko si imal. Gledaju koja runda, ne znamo jel pal il prošel, jer fort ima zvanje, veli Biba nema veze, sad bumo svima napisali po 44. Može? Moooože!

Moram zvati, a karte za ubit se. Zovem na solo sedmicu (pazi igra se u troje) i dobim dečka i hitim u talon, da me ne zbunjuje. Naravno da sam pala. Što popratim teksom: Pak sam pala ko pička.
Razvije se tema zakaj se veli pala ko pička. Kak je Jan ipak maloljetnik, neću prenijeti što su sve dvije zrele žene i majke (dobro, jedna zrela a jedna stara) skalkulirale na temu pasti ko pička.

Jan ne trza, prođe dijeljenje, veli: Mama, ak je Seka maloprije pala ko pička, ti si sad prošla ko kurac.

Dobro, sine, hvala ti, ti si moja ljubičica, ti si dijelio.

Kartamo, Jan stalno zna kaj imam u ruci, reko označil si karte. Naravno da nije, nego koristi mozak.
Jan treba zvati, viče auzmeš. Mislim niko ne trza jer smo do sad već kartali tak da bi nas pravi belaši streljali. Reko – a zakaj auzmeš? Tumači mi da su karte slabe (7-ice i 8-ice i to, sve skup neki mali zbroj sviju 6 pa ispod nečega, jeeeeee kak sam ovo lepo rekla!!!). Pitam: Oš se menjat za karte? Neće. Veli - nema veze. I opere nas sa 80 razlike, ukupno.

Hm, veli Jan kak sad ovo, grunta ko kaj ima, ajde veli, mama, pokaži mi svoje karte. Ona mu spremno pokaže, kak ne bi svom sineku karte pokazala. A ja ljubomorna. Reko nemre to tak, i ja onda oću pokazati svoje karte! A ak je tak, onda nek dete vidi i kaj je u talonu, nesme se decu danas držati u neznanju. Kad je sve videl, otkartali mi, nije bitan pobjednik. A teško naslutit.

Nakon 101 partije oni zaprepašteno ustanoviju da sam ja jednu dobila i gledaju me očekujući reakciju. Reko kaj sad???!! Pa veliju - pa viš dobila si jednu partiju.

Je kaj bumo se sad vređali, sutra vam pružam priliku za revanš!

Nije neka teška drama al me se dojmilo.

Povremeno sretnem ponekog vršnjaka/inju, tu smo s godinama, ni ne znaš di si kog upoznal, s kim si u školu plazil i tak; često ne znaš ni kak se on ili ona zove, ali ako je situacija – pa bok kak si, ak se sjećaš da ima decu – kak su deca i tak.

Pa smo se srele danas, jedva je prepoznam, njena kosa prerasla pramenove (koji joj inače fantastično stoje) i nabila neke mafijaške džozle, malo se zaokružila. Prilazi mi sigurnim da ne velim prepoznavajućim korakom i veli - kae Seka, stigla sam te s kilama pa se sad više ne poznamo?
Daj nemoj me zezat, skini te džozle, kaj pričaš, a čuj sad si mi taaa-man, ha, smo prešli stotku? Gle, nemamo jaku konkurenciju, ha? A kak si ti to uspjela, otkri mi tajnu.

Smije se. Veli a kad ti puno njupaš – sigurno onda kad imaš briga. I tu mi razvijemo 1001 priču o tome kako opravdati odvratne kile, i bla bla, sve nešto i neko drugi kriv i tak, veli nisu joj pomogli ni umjetni zubi da manje jede i to.

Pa – kak su deca?

Veli jeee, paaaak dugo se ondak nismo srele, ja sam ti se maknula.
Ma kom si se maknula?
Pa, Seka, deci.

I ispriča kak se stariji sin oženio, u ovoj krizi im je bilo puno iznajmljivati stan, došlo i dete i oni svi u njenom dvosobnom stanu i veli – čuj, nije to – to, ja sam ti sebi iznajmila garsonjeru. Blizu posla mi je, manja mi je plaća, sad je plaća nekak ko tvoja, možda stotku viša (nemam pojma kad sam se njoj hvalila visinom svojih mjesečnih -primanja da dobiš rogove-) al, veli, meni je čist dost (bilo bi i meni da nedajbok nemam decu). Objasni kolko to sve i kak, pokaže slike klinke od godinu i pol - i tak. Kad je pričala kak ju unuka zove, naravno da sam se setila i njenog imena.
Kak je vreme mutavo, tak sam za divno čudo i ja mutava. Smješkam se i gledam ju. Ona digne ton (i obrve): Kaj, sad buš me i ti pohračkala??!

Snađem se nabrzaka: Haloooo, Štefica, kaj ti je, zakaj bi te pohračkala? I kaj znači – i ja??? Ti si se iz svog stana maknula da deci ostaviš mir. Pa to je predivno. Ne smatram da sam loša mama ali nisam sigurna da bih ja napravila isto.

Gleda me malo onak, sumnjičavo, veli – kaj ti to zbiljam misliš? Reko ne, zezam te, tak dugo dok se ne rasplačeš il mi ne zvizneš šljagu. Pa normalno da tak mislim, a ak neko misli suprotno, kaj te boli batak. To je njihov problem, pa imamo već dost godina da smo to mogle naučiti.

Nemrem ulaziti u vjerojatno nezgodne detalje, nit je ona namjeravala ispričati ih, ali mogla je reći draga djeco, imate dve plaće, imate jedno dete, pa izvolte, stan je moj, a kad mene više nebu, stan je vaš. Žena se maknula, takvo je sad kod njih stanje, sjećam se da je s oba sina uvijek bila zadovoljna i da su joj bili izuzetno dobri. Pa se nadam da bu tak i ostalo. Niko zapravo ne zna kakav bu u starosti, kažu da tada ono najgore izlazi na površinu, kak ono – postajemo zločesti? - a djeca onda možda i prestanu mariti za nas, i tak maltene završiš na ulici, ne znam.

Srest ću ju sigurno opet i nadam se da bu i dalje tak dobre volje, možda samo s novom frizurom. Veli, 35 godina je bila u tom stanu i njen je, a sad se maknula da ovi imaju svoj mir, ili kak da se to nazove. Pa – lepo. Je li pametno? Riskira li previše? Ko zna. Il bu opet izašlo na vidjelo kaj je rekla moja Melanija: Roditelji su najgluplja stvorenja na svijetu.

Prošetala Štefica jučer po Bundeku, vlovila boju, poslikala cveće i čist zadovoljna zaspala. Veli, malo mi još treba da se naviknem na novi stan...

Jako nam se pohabala ona rečenica – Samo da je zdravlja.... Ali:

Osvanemo Sanja i ja ujutro na poslu, odma zaključimo da je dan za posrati. Veli ona - kasni jer je imala situaciju. Reko a ja kao nisam imala situaciju, ja putujem ZET-om na posel. Imam situaciju dvaput dnevno! Kaj me Sančo zajebaješ!

Komp nikak da se uspostavi, nema pošte po kojoj možemo postupiti, odnosno raditi, e, šit totalka.
Nemreš ni sim ni tam, zovemo informatičare, pitaj boga di su, svud sve zaštekalo. Čak i Fatima (automat za kavu) ne radi, mislim koma!

Veli Sanjaizsvihpostova ma gle stara me zval u pet (pet) ujutro dakle jel si ti moš zamisliti u 5 ( 5) ujutro, da nek joj dođem račune složiti, da je opet dobila i da se jako brine jer da je dobila i prošli mesec i da nju sigurno neko špijunira i prati a i tuži. To su sigurno sve neke opomene i nek ja dođem dok joj nisu sve poiskapčali. Joj nikak nemre zapamtiti odnosno zaboravlja da računi dolaziju svaki mjesec, joj Seka ja bum ti naskroz prolupala.

Dakle kaj je bilo:

Daklem, ja osvanula kod stare jutros, a kaj ja znam kolko je bilo ćuki, uglavnom slažem račune i dolazi moj teček Vlado, razmeš, ona naručila da joj kruh donese sirotica njoj je zlo, joj to se da dvoriti, sva si je fensi , a dućan u zgradi, drito ispod nje, ona na prvom katu, ma mislim, a ne da nije ni zapamtila nego nije niti zaboravila! Al njoj je zlo otkad se rodila i sve mora bit kak ona veli....

Joj Seka, a moja stara i tetak ti se ovak razgovaraju, jebometrambaj od ZET-a, ak ti lažem, točno ovaj: I priča Sanja, oči joj pune suza. A i meni. Dok nisam proplakala od smeha (al suze su suze, kaj ima veze!!!) a rikala sam tak da je neko pokucal i pital jel tu nekom zlo. Alzo ovak:

Sanjina stara je se zove Slavica kaj sam ja odma prevela u Glorija, nemre to tak, Slavica, jelte, oće biti fensi onda nemre biti Slavica. E a tetak je Vlado pa sam rekla da može Vljadimir Putin, al nekak ni sjelo, pa ostal Vladek. On je muž od Glorijine sestre Pepe.
Glorija se novije preziva Alchajmer, a striček Vlado se preziva Alzheimer, tak da se čist dobro razmeju.

Došel šogor Vladek šogi Gloriji jer je naručila kruh da joj donese dok ide 'z štacuna: Sel se on u kuhinju, piju kavicu i pušiju, Sanja slaže račune. Vladek vrećku iz dućana obesil na slobodni stolac na naslon, ko svaku pristojnu i dobro odgojenu vrećku jelte.

Gloria: Čuj, Vladek, a kaj si to kupil?

Vladek: Pa kupil sam viš, ček ne sećam se baš, aha, viš, viš, alzo tijesto, paradajz u tubi, ak nije majoneza, ne, črleno je, alzo paradajz, je, i kruh.

Glorija: A zakaj si kruha kupil?

Vlado: Glorija, pa si mi ga naručila da ti njega donesem, da ti fali.

Glorija: Čuj, prostak jedan!
(Stara od Sanje veli Sanja strašno voli špilat damu a do 27. godine se uspjela 4 put udat i triput razvesti, a u 4. braku je rodila Sanju kaj joj ova nikak nemre oprostit.)

Vlado: Glorija pa kruha si naručila.

Glorija: Je, aha, ondak dobro. A s kojom namjerom?

Vlado: Pa si rekla da ti kruha kupim.

Glorija: Ahaaaaaa, a to si ti meni kupil, joj da ti dam nofce, to onaj kaj uvek kupujemo, a kaj košta?

Vlado: Joj Glorija, pa kaj ja znam kolko košta taj kruh kaj svaki dan kupujemo tek 20 godina.

Glorija: Čuj Vlado, ja mislim da tebe malo pamet ostavlja, pa kaj košta taj kruh, kak bum ti nofce vrnula?

Vlado: Pa jebemumiša, Glorija, a koji to kruh?

Glorija: Ko je kaj pak opče govoril o kruhu, čuj a kaj će ti tijesto??

Vlado: Tijesto? Nemam pojma, valjda mi je Pepa (sestra od Glorije) rekla da kupim.

Glorija: Čuj, a ko je Pepa?

Vlado: Kaj to nije tvoja sestra kaj sam se jemput oženil ž njom?

Glorija: Aha, a kaj će ti paradajz?

Vlado: Glorija tebe vijuge ostavljaju, pa paradajz se jede s tijestom.

Glorija: Čuj, a kaj s tim kruhom?

Vlado: Glorija, sam ti rekel da je to kruh za tebe i da košta 6 kuna, kaj si već zaboravila?

Glorija ide tražit geltašn..

Glorija: Čuj Vlado, a kam sam ja krenula?

Vlado: Čuj uz pardonček, morti si krenula u toalet?

Glorija: Kam?

Vlado: Pa na WC.

Glorija: Čuj kaj bumo se sad i vređali pa nisam ja neka pijandura da sad moram ići pišati, pa sam bila jučer /kolko pamti, jučer, a ko zna/.

Vlado: Je dobro, kaj. Idem ja Glorija, da mi se Pepa ne srdi.

Glorija: Čuj Vlado, a jesmo si mi popili kavicu?

Vlado: Gleč nemam pojma, al ak ima skuhane, može još (???) jedna, joj gle šalice su na stolu. Kaj to od jučer?

Glorija: Nemam pojma, daj pošnjofaj.

Vlado: Ova vleče malo na rakijicu, al nema veze, joj, Jezušmarija, Glorija, pa od kad ti pušiš?

Glorija: Kaj od kad ja kaj?

Vlado: Glorija, pa ti pušiš.

Glorija: Joj gleč, zbiljam, ja mislim friško, negdi od gimnazije, znači cirka 60 godina. Čuj a ti, ti isto pušiš?

Vlado: Ček da pogledam u džepove, gle i ja pušim, ali sam sad zel beli Malboro, taj je jeftiniji od Jorka, sigurno, a i slabiji, čuj treba si zdravlje malo pripaziti za stare dane, razmeš, pa nisam ja u nekim godinama, kaj, 75 to su najlepše godine, jeltak.

Glorija: 75? Pa si ti stariji od mene 2 let?

Vlado: Ma daj, kaj zbiljam. No dobro, Pa je, Pepa je imala 25 kad smo se ženili, a u braku smo 12, plus kaj ja imam 75, pa 6 kn za kruh, pa temperatura vani u hladu 34 danas, je, točno, da, dva leta je razlika, jer je Pepa od tebe starija 2560 godina, pa viš, viš, zanimljivo.

Glorija: I kak deca, Štef?

Vlado: Koji Štef, ja sam Vlado.

Glorija: Joj kak si sitničavi, dobro kak deca?

Vlado: Koja deca?

Glorija: Čuj Vlado, kaj ti i moja sestra Štefa (Pepa za pažljive čitače) imate dece?

Vlado: Je, imamo al ne znam kolko, mislim da se sad nekaj rodilo, al to ti nije moje dete, znaš.

Glorija: Čuj pa sestru mi vređaš?! Pa ja nemrem verovat kaj čujem!?

Vlado: Ma Glorija ne, gleč, ja mislim da mi imamo kćer /nije više bitna kćer nego unuka, al njemu to nije bitno, op. prepričavača/ kaj je sad rodila treće dete, pa je, onda je na frtalj pa još na pol ipak moje (ovo se medicinski zove lucida poluintervala:2).

Vlado: Čuj Glorija, a kaj se ova tvoja Sanjica, ovo je Sanja, kaj ne? Se ona udala?

Glorija: Je, pred tri godine. I brzo su dete naručili, već za godinu i pol. Unuka mi sad ima 25 godina.

Vlado: Joj krasno, krasno, viš kak vreme brzo ide, si videla.

Glorija: Čuj, Vladek, a kaj onaj kruh tam u vrećici?

Lovu za gablec nam je država već davno oduzela, al mi se pravimo da nije.
Kupila Sanjaizsvihpostova nekidan gablec nama dvema, kao, jele bumo dijetalno. Mi smo fort na dijeti, dok ne dođemo doma. Tam na poslu se prežvakavaju neki sumnjivi integralni dvopeki, bez okusa, mirisa i boje, a posle 11 su tak fini da samo hvalimo onu drugu kak fino kuha, ovisi ko je dvopek kupil. Kava se pije s 3 šećera i s mlekom. Pa kad ju pitaš kakvu oće, veli ona – kaj kakvu kavu, oću sve, s lukom, lepinjom, kaj me zezaš, od te kave se ne debljam, jer je organizam kuiš na takvu kavu nafčil.

Kak nam je dost više dvopeka, Sanja se raspištoljila: U Konzumu na uglu Praške i Tesline kupila nekaj kaj se zove povrće s ražnja. Ili žara? No dobro. I otvorim ja tu kutiju od stiropola kak veli narod a kaj me odma udri u centar za gramatiku, vidim nema mesa, ajd, dobro, al ima dlaka. Izvadim dlaku da Sanjaizsvihpostova ne vodi, ona se pravi ko da nije vidla, vidla je, ona vidi sve, ona vidi i kaj bu sutra samo još to ne kuži. E. I njarka kak to niš ne valja, fakat nit je slano nit je kiselo nije ni ikakvo, kaj to krastavac pa paprika pa krastavac, sve neka jeftinjara i vjerovale smo i ona E.coli, no glad ne pita, al dobro, i gljive u tragovima. E onda sam našla drugu dlaku. Dugačka dlaka, vlečem ju iz te smjese, prešla dužina visinu monitora, veli Sanja - Seka jebotebog (sad meni bog mater kaj ona lasi kupuje) baci to, gle fakat nije fora tolke dlake (aha, vidla je prvu, kaj sam rekla). Niš, opet mislim, kaj, žene se tam znojiju, (ja gladnaaa) pa nemaju rubac na glavi i to, al najviše mi žal Sanje, tak je to s ljubavlju donesla. Al brate kad sam našla treću dlaku, pokažem joj, reko ko zna kolko sam ih pojela viš da nemam džozle na kljuki, kaj je ovo bilo na podu pa su pomele u te kutije, boktenemarad!

Da je trebalo to ići vratiti, reklamirati, trebalo je.

Ajd sad ti piši o dlakama u jelu kad junior nemre na mobu složit neku j. igricu! Ajde!

Kaj je bila tema, e, dakleM: Sve to treba vratit kad te prevariju. Al čoveku se nekak ne da. Međutim, kad sam kupila treću litru pokvarenog jogurta, a nakon izvjesnih neugodnih probavnih smetnji popraćenim čudovišnim zvukovima vlastite utrobe, išla sam reklamirati. Jogurt. I - ne da mi ženska (to nije Konzum, to je nekaj finije) novi jogurt, nikak. Reko ma nema veze, daj jogurt, samo svježi jogurt. Ne da jogurt i ne da jogurt, baš. Da je sav jogurt s istim datumom. Aha, dobro, ne daš jogurt, daj lovu mesto jogurta. Al čudno mi bilo da mi nije dala jogurt, velim, inače rađe daju jogurt, nevoljko daju lovu natrag, i bez računa... A jogurt.

Danas pitam - kaj nema jogurta??? Da nema. Odonda kad sam ja reklamirala. Al samo sam ja, da niko nije reklamiral osim mene. A dobro, ali onih 100 litara kaj svaki dan dobivaju ipak više ne dobivaju, jer kao Konzum ili Interšpar ili Hipo-Alpe-Dunav-Jadran ima popust na jogurtu pa je konkurencija opaka, ne opće pa niko nije reklamiral i nisu kužili da su fulali šihtu.

Mislim da me Sanja od danas definitivno voli. Bum ju sutra pitala da to potvrdim.
Naime: Išla nekom krepanderu na pogreb, kao da se rashladi, jelte. A i ljudi su neki, ide lik umret usred ljeta (moja se stara ne računa!), samo da muči narod po toj vrućini, e, i to na Krepatorij u 10.15 ujutro jasno. A kak je odlazak na pogreb jučer najavila, reko bu riknula od gladi i žeđi, a nikad neće jesti prije 11, pa sam se pokazala, ono, donesla kuhano jaje za gablec. Iz ljubavi i silne nesebičnosti. A i zbog šparunga - da jaje ne oduzima nepotrebnu hladnoću u frižideru. Kak Sanjina flašica za vodu više ne znaš koju je primarnu funkciju imala, jel nutra bil lak za nokte, ulje za motor ili sirova nafta, nitroglicerin ili kola, korektor za tipfelere, piš za mikrobiološku urinokulturu, pokvareni jogurt, Domestos ili boja za kosu, kupim svakoj frišku flašicu vode i metnem u duboko. Ajme, kad je jutro vidla ledaru na stolu, tak je bila sva fit, šik, fensi i kozmo. Pa mislim, jedan mrtvac za danas dost, nek se ženska pomogne tam na Krepatoriju.

Pišem li ja nešto pojačano ovih dana o svom frižideru? Klanjam kod frižidera, donesla sam pred fetiš frižider stolnjak od pok. tatine tete Kate, ručni rad. A koji je moja genijalna kćer skrojila da metne u zahod kad povremeno navali voda iz kotlića, božem'prosti/imajkabož'a, a domaće platno, a teta Kata valjda dve godine vezla stoljnjak, ogroman, i frandžice zaheklala sastrane, veli moja kćer, kaj klinac, viš da se ofucal, viš da neki konci visiju. Isuse?

Alzo, veli Sanja da bu ona bu sutra kupila gablec, ipak, idem sad kupit nekaj za gric, jer kak je počelo, donesla bu celu periku na posel i onda kaj!???

ZET, ne zet.
Alzo daklem, ujutro u busu 607 ili koji već, skužim na nemam kartu, imam tri štancane (ovo je delikatni moment), al na mobu imam 5 kn. Ma super. Naravno u Sigetu ulazi pažljivo obrijani još pažljivije počešljani, speglani, sav si je fensi i kozmo, lik, svojih 35 let, prepotentno prilazi onoj naranđastoj kutiji, štanca, odma busom prošiša panika. Ko normalan uopće štanca kartu za dve stanice, pa bus, a trambaji ne voziju? Ma niko. A jutro, a već ona odurna vlaga s asfalta, vrućina, daj čovječe, umri i pusti me da riknem u miru. Nakon tebe, jasno, što omogućava ev. prežvljavanje.

I hop, prvog komada dve glave nižeg, dobro jutro, ja sam čuo, sad ste poslali poruku na 8585. Pa provjeri i prigovara. Ona šapće: ali ja sad IMAM kartu. Gospođo, to ste trebali kao legitimni (pazi jebote ha, legitimni, kaj, lege artis!!!) putnik učiniti van vozila, dakle na autobusKoj stanici.
Ali, veli ona, idem samo dve stanice, pa evo imam kartu.
Gospođo (rejting mu raste sav si je fensi) gospođo, ne, ne, ovo nije po pravilima (sve ponavlja).

U međuvremenu ljuckih govana ko inače. Jedna kaj ju opće nije pital niš riva mu pod nos onu potvrdu da je ZET nesposoban, ko da mi to ne znamo, da joj ZET uz sva njena nastojanja ipak nije izradil pokaz, jelte, i da lege artis ima kartu, ali joj nisu napravili, poglečte, gospon kontrolor, poglečte, duplo sam starija od nje, vite, a imam kartu. A ona se šverca, ste vidli, ne kužim ja to. On to s prezirom konstatira i pusti ju van, al se tak nakenjal na vrata da u onoj gužvi mi nemremo van, a i vrata su bila brže zaprta nego otpta. Vleče onu prvu bez karte odnosno s kartom, zavisi kak ko na to gleda, jadnu ženu prema prvim vratima.

Ja pucam po pol, i ja držim štancanu kartu (to mi je dvaput prošlo) gledam di bum našla žrtvu, vidim visoku ženu do sebe i velim – oprostite, jel vi mislite kaj i ja? Normalno da mislim kaj i vi, veli žena, jedva sam čekala da neko progovori, čujte ja se nikad ne furam ni s tramvajem ni z busom, kaj to uvek tak?

Nije, velim, samo kad nemate kartu.

Ali, veli, nemam kartu.

Aha, a mislite da ja imam.

Raja se već okreće i bojažljivo gleda, došla druga stanica, niš ovaj feršo ne otvara vrata. Neki dilkan poludel, razvalil vrata, neki uspijeli zaći vun.

Međutim: kak sam do zadnje stanice (okretište šestice) imala jednu stanicu, reko kaj sad, ko ima blog pod nazivom ZET i to? Sekasmith. Pa bumo si naplatili vožnju. Jednim postom, kaj!

Otpeljal je žensku tam na početak busa i broji joj.
Ja se setim Bibe, divne žene divne obrijane kose na 0,5 cm, živih očiju i malo preveč blesičučih belih zubih, ona bi njemu odma rastumačila da je kreten i da ona ima kartu i kaj sad? Je al nismo svi uvjerljivi ko ona, odvratno je samouvjerena i mada mi je jedina prijateljica, ja ju mrzim.

(Gledam ovu moju sobu, sad bu skoro 22. 7., trebalo bi opet krečiti, al nema, ćerce u inozemstvu, niš)

Di smo stali? E i tak on jebe mačku mater, patološki uživa pederčina kak muči ženu. A ja ju razmem. Kad si slab, slab si. Nekad nisi raspoložen za svađu. A nekad te kontrolor zaobiđe, točno osjećaju u zraku da si opasan, a to je tak.

Davi, davi, žena sve manja i sve tiša, niko ne diše u busu.

Iza ferše ima jedno sjedalo. Zauzeto. Sedi neki grmalj tak 5 banki, obrijane glave, malo poogroman, ono, gledam ta široka pleća, gledam kak okreće glavu gleda kroz prozor, gleda kontrolora i tak to, reko nije baš pri živcima. Zapravo da sam imala kartu već bih ja stala ženi u obranu, ovak, opet smo u konačnici sebični. A nažalost nebu kontrolor isto reagiral na ovog ogromnog i mene.
Sad mi je žal. Sve!
E, čovječe, kad je plećati riknul, ptice su vani zašutile.
Pa kaj zajebavaš ženu jel viš da ima kartu?!

Gospodine, molim vas, ne miješajte se, ja radim svoj posao.

Ti radiš svoj posel, pol busa ti kartu nema i fala bogu da nema, otkud si se dotepel, kaj piše tam na zvezdici, ko je omogućil izgradnju novih tramvaja i busova, zagrepčanci, i sad ženu zajebavaš a ima kartu, daj ju pusti, muka mi je od tebe.

Ne da se kontrolor, nema tu, neće si kvarit zurku. Malo jedan maše malo drugi, di ko kaj treba štancati di bus stoji hvala tramvaj, znam, automat, ZET, remiza, Savski most pasmater 607, stanica broj od do, kolko voze, gužva, posel, simo levo desno levo tamo amo baš tam, istok i to, karta, trafike karta bus, 10 kn mobitel.... Ali kontrolor fakat malo preveč mahal, nije trebal, radila je klima u busu.

Bate kad se plećati dignul, malosam se ohladila, i baš mi disanje nije bilo nekaj, e, nadvil se nad njim. Ovaj održava nivo. Stariji kolega već piči prema srednjim (jednim od srednjih) vratima, koja se konačno otvaraju. Spašava feršo kaj se spasit da. I bla bla i ovaj njemu bla bla, čovječe kad je grmalj gurnul za mišku kontrolora, ispal je van, jako je zatetural, ne znam kak nije opal. Naravno pametni šofer je otprl vrata sinkronizirano s udarcem putnika u mišku kontrolora, kontrolor izletava, mlada žena bježi, ne osjeća da bi ju svako od nas htel zagrlit i utješit, di ćeš, piči prema Avnev Mulu (to se novije tak veli) spuštene glave i jadna.

Kontrolor vani stoji i viče, ajde, ajde, izađi van, sad bum ti muriju pozval, ajde, ak si frajer.
Ma viče ovaj zovi kog hočeš, ma veze ti nemaš, kaj ti znaš o Hrvackoj, di si mi pak ti bil '91.???!

Ja pak mislim - koji si pak ti frajer, kontrola. Nemreš ljude kinjiti, znaš kak se živi. Oni kaj nemaju za bus, imaju za auto, daj, nisi zver, kaj se iživljavaš na slabijima. Zašto ljudi uvijek gaziju slabijega, ako nisi slabiji, a ono te nastoje učinit, to je danas ustvari bilo u planu za blog, al tak je ispalo ovo važnije.

A sad fino, ajmo kontrola, mislim, daj se makni sa stanice, uđi u drugi bus da se mogu dalje švercat.

Prilazi mi jedna ženska (kom bu ak ne meni) veli čujte gospođo, jestel vi odavde, ja mislim daje mnogo 8 kn zakartu, šta kaš? Ja ti radim na Rebru, znaš, nijesam doktor'ca, jat'gore čistim, e, al puno je, mislim 8 kuna, jelte, a nismo ti imali ni tople vode ovih dana, tu znaš u Sopotu, tu vamja stan'jem, e, ma pustli nešta juče udva pa malo učetri. Tu u Sopotu, a tamo na Rebru, tamo ti je jad i od hrane i sve, znaš.

A reko kaj bute, to je tak, al bar imamo vode, jelte.

Ode bus, mi polako svi pehaka prema šestici, normalno da tam svi štancali kartu, ja nisam, zbiljam nisam imala, i ostane ti jedna grda slika, ne da patim ali stvarno, zakaj to ljudi tako.

Onda, zagrepčanci i dragi nisamjaodavde, kae, svi s kartama jelte u trambaju, paaaaa, e! Pa sretan put, narode, osobito ako idete na posao pa još redovna plaća. Znam ja da imate kartu, al ipak, što dalje od kontrole.

Pol 9 ujutro, žut planet se zainatil i piči po Zagrebgrade, divnimoj. I sneg okopnil, ni za lek ga nema. Ali nađeš malo leda ak se baš potrudiš, a, da!

Kak je lepo kad si sam doma.
Niko niš ne pita, niko niš ne kritizira, niko niš ne zahteva, varijanta 1.: niko ne pita – mamaaaa, a kak se veli na njemačkom: daj, hrana, čoksa, manje, više, hoću još, daj, daj još, daj i za sladoled...
Ili: varijanta 2.: Kaj pak trebaš viš da sam na netu, stara imaš pljugu, kaj baš sad moraš te račune, gle ove k. penkale opet ne pišeju, joj kak je net spori, joj na faksu pak štrajkaju, buraz daj odi u sobu dosadan si ko proljev....

Ma kad nema nikog, jednostavno: niko niš!

Ali, vrag ne spi: Skužim da mi frižider čudno pjeva, zgasim mu električne radnje, natočim sokec, ubacim tri leda u obliku školjkice i guckam si sokec i osjećam se ko na moru. Još se usput i hladim.
Mrakača! Pobacam ostatke hrane kaj je junior skril po vuglecima stroja - da ne bi ja vidla da nije pojel, a to zgleda ovak: Neki prastari škrajac od bureka s mesom na koji bi se još samo muha polakomila Onda komad zdenka sira u trokutu, samo mali komadić jednog trokuta - onog ljutitog i srditog tak jako da ti se prvo dimi na uha, dok jedeš, a posle još od negdi. Je našla sam i peršin koji inače stroji u dubokom. Pa nešto što sliči mrkvi, al je tak friško da sam od tog iz zajebancije vuzl zvezala. Pokvareno vrhnje, uredno zatvoreno pa nisam ni kužila da ga je sinek samo načel. Mislim si čekaj, buš me čul da se vratiš od staroga. Stari se ubil od truda, trudove bu dobil, zel je dete na tri dana, veli puno jede. Zanimljivo po ne znam koji put, to dete izgleda samo kod oca puno jede, evo kod mene se hrana baca, nema ko pojesti, pa evo upravo sam nabrojala.

E frižider se nikad brže ni otopil. Vratim sir zdenka, friški, ne ostatak, tri litre soka i neko mleko sumnjive kakvoće a koje bum provjerila ujutro uz kavu. U duboko sam vratila neki komad nečega i tri runde pripremljenog grincajga za juhu, upalim frižider i uživam, bok moj dragi, kak je to lepo kad moš na miru frižider otopit. I guckat sokec s ledom u obliku školjkica i opće, čini ti se ko da si na moru.

Nisam znala kolko mesta ima u frižideru. Sad kad sam pokupila led koji je padal sa frižiderskih stranica zavidnom brzinom, vidim ima prostora ko u priči, i mislim kak bi taj frižider trebalo s nečim napuniti.

Recimo flašama s vodom pa ih posle rasporedit po sobi da hladiju atmosferu.

Jutros u redu pred trafikom tam blizu trambajske stanice tam gdi tramvaj ne vozi, Novi Zagreb, normalno jelte, a di to trambaj nebinevozil, nek ne u Novom Zagrebu, haloooo?
Ko iz onog vica o prodavanju kuvertih i markih, prastarom, predobrom.…
Usput - noćas su pokrali celu šihtu sladoleda i zvlekli svu struju mulci iz onog ormara s pijačom. Valjda jer je bezalkoholna, oće to.

Puno je viceva nastalo iz životnih situacija, paz'sad: Jutros pred trafikom u 10 do 7, na sabajle. Na lešo! Ma kaj! - natašte!

Kupac: (stari purger, podrijetlo mislim; cca 4 banke, nije baš da si je lasi opral, al zato mu je čupa do ramena, a ni se baš ni naspaval ni/ili skroz otreznil) - Veli on prodavačici: Bokdaj!

Prodavačica /Zapadna Slavonija, uredna, na ćubi desno ispal herpes, preuredno namazan nekom -blesiče se na entu- maščobom, vidi i krtica iz parka 10 metrih dalje/: - Molim?

Kupac: Ma, dobro jutro.

Prodavačica: Dobro jutro.

Kupac: Molim vas ovaj 3 x 8 (drži u rukama 24sata).

Prodavačica: Molim?

Kupac: Pa ovo! – (Pokazuje prodavačici novine)

Prodavačica: Aha, još nešto, molim?

Kupac: Je. Stošu, prosim lepo.

Prodavačica: Molim?

Kupac: Stošu, staru, tvrdi pakung.

Prodavačica: Molim?

Kupac: Ma stošu, filter, cigarete, ono 160, stošu, staru, tvrdu. (Poluglasno: a jebooote!)

Prodavačica: Aha, izvolite.

Kupac: I jel imate fajrcajg?

Prodavačica: MOOOOLIIIM???

Kupac: Pa fajrcajg, kak ono, upaljač, ono, na plin, ma joj.

Prodavačica: Aha, ima, koji hoćete?

Kupac: Ma nije važno, dajte.

Prodavačica: Izvolite.

Kupac: Kaj bu dost 3 banke za to sve?

Prodavačica: Čega tri???

Kupac: Ovo nofcih kaj držim, kaj, bu to dost?

Prodavačica: Ma da, svakako, hvala lijepo.

Kupac: Hvala, 'đenja! (Polutiho: Pas mater više niko ne zna hrvatski)


heheheheheheheheheheheh

Kaj volim kad mi se zbriše tekst, a što mi se upravo dogodilo, tekst napisan u mahu (kaj mahu, tri avijonska maha; na mojoj mahali). Niš me tak ne veseli, ajd, recimo - zgoreno mleko me donekle obraduje do ludila.

Dakle, moja prijateljica Bugenvilija je objavila super fotku Gdje spavaju leptiri. Odlična slika, Bugi pozdravljam te, al nisam mogla ostaviti komentar, zaintrigiral me naslov naprasno. Kak sam više tip od slova nego slike, odma me to pocjetio naziv na izvjesnu totalno imbecilnu emisiju koja je prije nekoliko stoljeća emitirana prije početka glavnog dnevnika, a koji je u to davno doba još počinjal u 8 navečer.

Tad, u 8 navečer smo mi klinci već svi bili vriti, jer se celi dan jurcalo po dvorištu, drukčije su se deca igrala i družila nego danas.
Tim gore jer je sad u 8 navečer, pred dnevnik - trebalo pol ćuke šutit dok se stari boril za svoja radnička prava: da u miru pogleda dnevnik.

S radničkom plaćom si nije mogel kupovati Večernji list (Jutarnjeg nije bilo još, a ni 24sata) pa je htel pogledat vijesti, još se sjećam i melodije i zemaljske kugle u crnobelojtehnici.
Aj ti sad to u malom stanu imaj mira pol ćuke, sa ženom koja fort izvodi cirkus iz svega, uz dvoje djece kojoj se više dopada mamin cirkus nego izvješće gdi je drug Tito i drugarica Jovanka.

Alzo, tako ta emisija za decu, drito pred dnevnik - “Laku noć, deco!”; a koja se emitovala iz Beograda, a vodila ju je Milena Dravić. Ona, Milena, još traje. Emisija srećom - ne.
Pa je Milena otpjevala: "Jedna zvezda, maaala, mala, na jastuk mi tiiho pala" - pa onda odma potom priča, Milena, ne zvezda: "Pitala me: Gde spavaju kenguri? Deco, kenguri spavaju na drveću".

Tu je Smith family ponorila svaki na svoj način. Ko zamrznuta slika, još sad nas vidim. Stari nabrijan - da koje su to gluposti. Stara, jer je znala da stari ne bu ispravljal krivi navod, nego ko uvijek, ona. Buraz jer se kesil mojoj glupoj faci, on je već kužil gdi je kvaka al obavezno mi je rekel da nek zatvorim usta, da bu mi muha uletila!

Pa prvo - kaj je kengur - batećuk. Aha, klokan. A zakaj oni veliju kengur...? Dobro.
Aha, klokani daklem čoriju na drveću? Jel to neka podvrsta, supkultura, vjersko opredjeljenje, jesu glupo građeni ili su ti klokani zreli za Vrapče?

Možebitno se očekivalo da ova psihološki podrobno razrađena emisija navede roditelje na pedagoški pristup deci - da im rastumačiju da kenguri/klokani NE čoriju na nekom čudnom drvetu usred Australije. Da se teta Milena šalila, ničim izazvana. I da su ju još dobro platili za to. (Je, to može biti dobar izazov.) Uglavnom: navedenom idijockom tvrdnjom o čorkaveli klokana na visokoj flori se automacki rušil autoritet JRT-a. Nabrijanom ocu koji čeka TV dnevnik nikak nije pasalo da dete NE vjeruje roditelju da kenguri spavaju niže od krošnje drveća. A umornom detetu se kao baš čapri o klokanima u gluho doba noći. Totalna zbunjola, aj ti sad znaj kome vjerovat, a interneta ni da bi!?
A u zlo doba, u 8 navečer!

Tak bi došlo do žešćeg međugeneracijskog sukoba koji bi ponekad završil dlanom po riti, a uz poznatu krilaticu iz tog vremena: Plači, plači, manje buš pišala. Ili - Najbolje je decu stući prije spavanja, onda u suzama lakše zaspiju.

Opake odgojne mjere potpomognute naglim tehničko-tehnološkim razvitkom.

Kasnije sam, puno kasnije, zamjerala kenguricama/klokanicama kaj rađaju tak male bebe i utrpaju ih u tobolac, a ne gnjaviju se celi dan u mukama i onda 3,5 kile teško dete nose iz bolnice na rukama. Dobro, evo vidim razvil bu se i pjesnički duh.

Niš mi se ne dopadaju ti klokani. Skačeju ko po federima, kak buš ih uslikal, i sam moraš skakati?

Zbiljam, majketi, gdi spavaju klokani?