Nije neka teška drama al me se dojmilo.
Povremeno sretnem ponekog vršnjaka/inju, tu smo s godinama, ni ne znaš di si kog upoznal, s kim si u školu plazil i tak; često ne znaš ni kak se on ili ona zove, ali ako je situacija – pa bok kak si, ak se sjećaš da ima decu – kak su deca i tak.
Pa smo se srele danas, jedva je prepoznam, njena kosa prerasla pramenove (koji joj inače fantastično stoje) i nabila neke mafijaške džozle, malo se zaokružila. Prilazi mi sigurnim da ne velim prepoznavajućim korakom i veli - kae Seka, stigla sam te s kilama pa se sad više ne poznamo?
Daj nemoj me zezat, skini te džozle, kaj pričaš, a čuj sad si mi taaa-man, ha, smo prešli stotku? Gle, nemamo jaku konkurenciju, ha? A kak si ti to uspjela, otkri mi tajnu.
Smije se. Veli a kad ti puno njupaš – sigurno onda kad imaš briga. I tu mi razvijemo 1001 priču o tome kako opravdati odvratne kile, i bla bla, sve nešto i neko drugi kriv i tak, veli nisu joj pomogli ni umjetni zubi da manje jede i to.
Pa – kak su deca?
Veli jeee, paaaak dugo se ondak nismo srele, ja sam ti se maknula.
Ma kom si se maknula?
Pa, Seka, deci.
I ispriča kak se stariji sin oženio, u ovoj krizi im je bilo puno iznajmljivati stan, došlo i dete i oni svi u njenom dvosobnom stanu i veli – čuj, nije to – to, ja sam ti sebi iznajmila garsonjeru. Blizu posla mi je, manja mi je plaća, sad je plaća nekak ko tvoja, možda stotku viša (nemam pojma kad sam se njoj hvalila visinom svojih mjesečnih -primanja da dobiš rogove-) al, veli, meni je čist dost (bilo bi i meni da nedajbok nemam decu). Objasni kolko to sve i kak, pokaže slike klinke od godinu i pol - i tak. Kad je pričala kak ju unuka zove, naravno da sam se setila i njenog imena.
Kak je vreme mutavo, tak sam za divno čudo i ja mutava. Smješkam se i gledam ju. Ona digne ton (i obrve): Kaj, sad buš me i ti pohračkala??!
Snađem se nabrzaka: Haloooo, Štefica, kaj ti je, zakaj bi te pohračkala? I kaj znači – i ja??? Ti si se iz svog stana maknula da deci ostaviš mir. Pa to je predivno. Ne smatram da sam loša mama ali nisam sigurna da bih ja napravila isto.
Gleda me malo onak, sumnjičavo, veli – kaj ti to zbiljam misliš? Reko ne, zezam te, tak dugo dok se ne rasplačeš il mi ne zvizneš šljagu. Pa normalno da tak mislim, a ak neko misli suprotno, kaj te boli batak. To je njihov problem, pa imamo već dost godina da smo to mogle naučiti.
Nemrem ulaziti u vjerojatno nezgodne detalje, nit je ona namjeravala ispričati ih, ali mogla je reći draga djeco, imate dve plaće, imate jedno dete, pa izvolte, stan je moj, a kad mene više nebu, stan je vaš. Žena se maknula, takvo je sad kod njih stanje, sjećam se da je s oba sina uvijek bila zadovoljna i da su joj bili izuzetno dobri. Pa se nadam da bu tak i ostalo. Niko zapravo ne zna kakav bu u starosti, kažu da tada ono najgore izlazi na površinu, kak ono – postajemo zločesti? - a djeca onda možda i prestanu mariti za nas, i tak maltene završiš na ulici, ne znam.
Srest ću ju sigurno opet i nadam se da bu i dalje tak dobre volje, možda samo s novom frizurom. Veli, 35 godina je bila u tom stanu i njen je, a sad se maknula da ovi imaju svoj mir, ili kak da se to nazove. Pa – lepo. Je li pametno? Riskira li previše? Ko zna. Il bu opet izašlo na vidjelo kaj je rekla moja Melanija: Roditelji su najgluplja stvorenja na svijetu.
Prošetala Štefica jučer po Bundeku, vlovila boju, poslikala cveće i čist zadovoljna zaspala. Veli, malo mi još treba da se naviknem na novi stan...
Post je objavljen 29.07.2011. u 19:22 sati.