ZET, ne zet.
Alzo daklem, ujutro u busu 607 ili koji već, skužim na nemam kartu, imam tri štancane (ovo je delikatni moment), al na mobu imam 5 kn. Ma super. Naravno u Sigetu ulazi pažljivo obrijani još pažljivije počešljani, speglani, sav si je fensi i kozmo, lik, svojih 35 let, prepotentno prilazi onoj naranđastoj kutiji, štanca, odma busom prošiša panika. Ko normalan uopće štanca kartu za dve stanice, pa bus, a trambaji ne voziju? Ma niko. A jutro, a već ona odurna vlaga s asfalta, vrućina, daj čovječe, umri i pusti me da riknem u miru. Nakon tebe, jasno, što omogućava ev. prežvljavanje.

I hop, prvog komada dve glave nižeg, dobro jutro, ja sam čuo, sad ste poslali poruku na 8585. Pa provjeri i prigovara. Ona šapće: ali ja sad IMAM kartu. Gospođo, to ste trebali kao legitimni (pazi jebote ha, legitimni, kaj, lege artis!!!) putnik učiniti van vozila, dakle na autobusKoj stanici.
Ali, veli ona, idem samo dve stanice, pa evo imam kartu.
Gospođo (rejting mu raste sav si je fensi) gospođo, ne, ne, ovo nije po pravilima (sve ponavlja).

U međuvremenu ljuckih govana ko inače. Jedna kaj ju opće nije pital niš riva mu pod nos onu potvrdu da je ZET nesposoban, ko da mi to ne znamo, da joj ZET uz sva njena nastojanja ipak nije izradil pokaz, jelte, i da lege artis ima kartu, ali joj nisu napravili, poglečte, gospon kontrolor, poglečte, duplo sam starija od nje, vite, a imam kartu. A ona se šverca, ste vidli, ne kužim ja to. On to s prezirom konstatira i pusti ju van, al se tak nakenjal na vrata da u onoj gužvi mi nemremo van, a i vrata su bila brže zaprta nego otpta. Vleče onu prvu bez karte odnosno s kartom, zavisi kak ko na to gleda, jadnu ženu prema prvim vratima.

Ja pucam po pol, i ja držim štancanu kartu (to mi je dvaput prošlo) gledam di bum našla žrtvu, vidim visoku ženu do sebe i velim – oprostite, jel vi mislite kaj i ja? Normalno da mislim kaj i vi, veli žena, jedva sam čekala da neko progovori, čujte ja se nikad ne furam ni s tramvajem ni z busom, kaj to uvek tak?

Nije, velim, samo kad nemate kartu.

Ali, veli, nemam kartu.

Aha, a mislite da ja imam.

Raja se već okreće i bojažljivo gleda, došla druga stanica, niš ovaj feršo ne otvara vrata. Neki dilkan poludel, razvalil vrata, neki uspijeli zaći vun.

Međutim: kak sam do zadnje stanice (okretište šestice) imala jednu stanicu, reko kaj sad, ko ima blog pod nazivom ZET i to? Sekasmith. Pa bumo si naplatili vožnju. Jednim postom, kaj!

Otpeljal je žensku tam na početak busa i broji joj.
Ja se setim Bibe, divne žene divne obrijane kose na 0,5 cm, živih očiju i malo preveč blesičučih belih zubih, ona bi njemu odma rastumačila da je kreten i da ona ima kartu i kaj sad? Je al nismo svi uvjerljivi ko ona, odvratno je samouvjerena i mada mi je jedina prijateljica, ja ju mrzim.

(Gledam ovu moju sobu, sad bu skoro 22. 7., trebalo bi opet krečiti, al nema, ćerce u inozemstvu, niš)

Di smo stali? E i tak on jebe mačku mater, patološki uživa pederčina kak muči ženu. A ja ju razmem. Kad si slab, slab si. Nekad nisi raspoložen za svađu. A nekad te kontrolor zaobiđe, točno osjećaju u zraku da si opasan, a to je tak.

Davi, davi, žena sve manja i sve tiša, niko ne diše u busu.

Iza ferše ima jedno sjedalo. Zauzeto. Sedi neki grmalj tak 5 banki, obrijane glave, malo poogroman, ono, gledam ta široka pleća, gledam kak okreće glavu gleda kroz prozor, gleda kontrolora i tak to, reko nije baš pri živcima. Zapravo da sam imala kartu već bih ja stala ženi u obranu, ovak, opet smo u konačnici sebični. A nažalost nebu kontrolor isto reagiral na ovog ogromnog i mene.
Sad mi je žal. Sve!
E, čovječe, kad je plećati riknul, ptice su vani zašutile.
Pa kaj zajebavaš ženu jel viš da ima kartu?!

Gospodine, molim vas, ne miješajte se, ja radim svoj posao.

Ti radiš svoj posel, pol busa ti kartu nema i fala bogu da nema, otkud si se dotepel, kaj piše tam na zvezdici, ko je omogućil izgradnju novih tramvaja i busova, zagrepčanci, i sad ženu zajebavaš a ima kartu, daj ju pusti, muka mi je od tebe.

Ne da se kontrolor, nema tu, neće si kvarit zurku. Malo jedan maše malo drugi, di ko kaj treba štancati di bus stoji hvala tramvaj, znam, automat, ZET, remiza, Savski most pasmater 607, stanica broj od do, kolko voze, gužva, posel, simo levo desno levo tamo amo baš tam, istok i to, karta, trafike karta bus, 10 kn mobitel.... Ali kontrolor fakat malo preveč mahal, nije trebal, radila je klima u busu.

Bate kad se plećati dignul, malosam se ohladila, i baš mi disanje nije bilo nekaj, e, nadvil se nad njim. Ovaj održava nivo. Stariji kolega već piči prema srednjim (jednim od srednjih) vratima, koja se konačno otvaraju. Spašava feršo kaj se spasit da. I bla bla i ovaj njemu bla bla, čovječe kad je grmalj gurnul za mišku kontrolora, ispal je van, jako je zatetural, ne znam kak nije opal. Naravno pametni šofer je otprl vrata sinkronizirano s udarcem putnika u mišku kontrolora, kontrolor izletava, mlada žena bježi, ne osjeća da bi ju svako od nas htel zagrlit i utješit, di ćeš, piči prema Avnev Mulu (to se novije tak veli) spuštene glave i jadna.

Kontrolor vani stoji i viče, ajde, ajde, izađi van, sad bum ti muriju pozval, ajde, ak si frajer.
Ma viče ovaj zovi kog hočeš, ma veze ti nemaš, kaj ti znaš o Hrvackoj, di si mi pak ti bil '91.???!

Ja pak mislim - koji si pak ti frajer, kontrola. Nemreš ljude kinjiti, znaš kak se živi. Oni kaj nemaju za bus, imaju za auto, daj, nisi zver, kaj se iživljavaš na slabijima. Zašto ljudi uvijek gaziju slabijega, ako nisi slabiji, a ono te nastoje učinit, to je danas ustvari bilo u planu za blog, al tak je ispalo ovo važnije.

A sad fino, ajmo kontrola, mislim, daj se makni sa stanice, uđi u drugi bus da se mogu dalje švercat.

Prilazi mi jedna ženska (kom bu ak ne meni) veli čujte gospođo, jestel vi odavde, ja mislim daje mnogo 8 kn zakartu, šta kaš? Ja ti radim na Rebru, znaš, nijesam doktor'ca, jat'gore čistim, e, al puno je, mislim 8 kuna, jelte, a nismo ti imali ni tople vode ovih dana, tu znaš u Sopotu, tu vamja stan'jem, e, ma pustli nešta juče udva pa malo učetri. Tu u Sopotu, a tamo na Rebru, tamo ti je jad i od hrane i sve, znaš.

A reko kaj bute, to je tak, al bar imamo vode, jelte.

Ode bus, mi polako svi pehaka prema šestici, normalno da tam svi štancali kartu, ja nisam, zbiljam nisam imala, i ostane ti jedna grda slika, ne da patim ali stvarno, zakaj to ljudi tako.

Onda, zagrepčanci i dragi nisamjaodavde, kae, svi s kartama jelte u trambaju, paaaaa, e! Pa sretan put, narode, osobito ako idete na posao pa još redovna plaća. Znam ja da imate kartu, al ipak, što dalje od kontrole.