Počela bum pisati za kazalište pa kad krepam možda tekstove upotrebi neki Teatar u propadanju.
Mada mislim da je ovo što ću pokušat prepričat jedno činjenje koje je neprepričljivo, i pišem samo bisere koje sam memorirala. Ujedno, mislila sam da je maksimum glupiranja pri kartanju već opisano u blogu -poker na oblačenje na nudističkoj plaži- ali eto, nije.

Jan (Bibin sin šarmer s pokrićem, maloljetan): Seka, ti dijeliš.

Seka: Fort ja dijelim

Biba: Nije istina, ja stalno dijelim.

Jan: Ali zbiljam ti dijeliš, Seka. Ustvari stalno ja dijelim al se ne žalim.

Ustanovimo da stalno svi dijelimo i da smo svi troje žrtve jedne kartaške igre koja se popularno zove bela.

Odigramo, Jan obično nema zvanja ispod 200, negdi pri kraju runde pita on mene kak ja imam u ruki kartu viška. Bacila u talon jednu kartu mesto dve. Dam mu da zvleče jednu iz ruke i igramo dalje. Kaj ko misli o kome nije bitno, kaj sad vikati auzmeš, čemu?!

Ne znam kaj bi zvala. Veli Jan kad ne znaš kaj bi zvala, zoveš pika. I zovem pika i kad sam digla one 4, pitam jel može nekaj drugo, jer da me on nagovaral. Oni uglas: Moooože! Zovem to drugo i opadnem, normalno. (Ima Život nekih zakonitosti.)

Zbrajamo, ja imam 13. Vičem neću 13, to je baksuz; veli Biba dobro, bumo ti napisali 14. I piše 14.

Malo malo pa ja dijelim. Pri kraju runde veli Jan Bibi – mama, pa ovo je već bilo u igri. Otkud sad ovo? Mama, pa ti igraš sa svojim štihovima. Zanemarujemo tu sitnicu i igramo s ostatkom.

Ja se bunim kaj nemam papir i olovku da zapisujem za blog. Nudiju rješenje al nalazim razlog da ne pišem (lijenost do boga, trodnevni godišnji nakon 5 godina, hallooooo???!).

Neko x-to dijeljenje, nema jedne karte. Zaljepile su se od ruku ljepljivih od soka. To se riješilo listanjem i ponovnim zamazažavanjem (ili tak nekaj) karata, ovaj put od stola. Jer mi smo svi oprali ruke ali nismo stol, pa smo pazili da ne ubijemo mrave kaj su se keljili na sok i tak je to trajalo ko cela partija. Biba ustanovi da ima dvadeset zvanja, ali imamo i Jan i ja. Odlučimo da svima pripišemo dvadeset, jel godišnji ili nije. Usput smo izbjegli da mi se piše 13.

Veli Biba da je ona imala zadnji štih. Ja šutim, mada znam da je moj bil zadnji i pribrojim si 10, a Jan je i tak zval 250 (tolko samo on može zvati) pa mu je tak svejedno.

Treba zbrojiti igru, al ko više zna zbrajati? Dva mobitela ne pomažu, ja na svoj ne vidim, a Biba ima neki svemirski pa nemre naći kalkulator. Veli mi Biba - gle sad ovo: I čita Janu brojeve i on zračuna napamet brzinom munje. Reko kaj nije lakše pisati. Veli – ne, to me dekoncentrira. I veli zna zbrajat al kao ne zna oduzimat. Odlično! TO bu bankar! Uostalom ja ne znam logaritmirat, pa kaj.

Aj dobro, svega sam vidla već, nemrem se više svemu čuditi.

Biba loše stoji s bodovima, veli ajde da si ja dopišem 50, onak bez veze, bez dijeljenja.
Jasno, piši, nema frke. Ne, veli Jan, nastala bu nova kolona. Samo tam di ti je dvoznamenkasti prolaz si ispred napiši jedan. Svi oduševljeni jer je jedan manje od 50. Genijalno!

Joj, veli Biba, a zakaj ja tebi Jan nisam jednu rundu opće napisala kolko si imal. Gledaju koja runda, ne znamo jel pal il prošel, jer fort ima zvanje, veli Biba nema veze, sad bumo svima napisali po 44. Može? Moooože!

Moram zvati, a karte za ubit se. Zovem na solo sedmicu (pazi igra se u troje) i dobim dečka i hitim u talon, da me ne zbunjuje. Naravno da sam pala. Što popratim teksom: Pak sam pala ko pička.
Razvije se tema zakaj se veli pala ko pička. Kak je Jan ipak maloljetnik, neću prenijeti što su sve dvije zrele žene i majke (dobro, jedna zrela a jedna stara) skalkulirale na temu pasti ko pička.

Jan ne trza, prođe dijeljenje, veli: Mama, ak je Seka maloprije pala ko pička, ti si sad prošla ko kurac.

Dobro, sine, hvala ti, ti si moja ljubičica, ti si dijelio.

Kartamo, Jan stalno zna kaj imam u ruci, reko označil si karte. Naravno da nije, nego koristi mozak.
Jan treba zvati, viče auzmeš. Mislim niko ne trza jer smo do sad već kartali tak da bi nas pravi belaši streljali. Reko – a zakaj auzmeš? Tumači mi da su karte slabe (7-ice i 8-ice i to, sve skup neki mali zbroj sviju 6 pa ispod nečega, jeeeeee kak sam ovo lepo rekla!!!). Pitam: Oš se menjat za karte? Neće. Veli - nema veze. I opere nas sa 80 razlike, ukupno.

Hm, veli Jan kak sad ovo, grunta ko kaj ima, ajde veli, mama, pokaži mi svoje karte. Ona mu spremno pokaže, kak ne bi svom sineku karte pokazala. A ja ljubomorna. Reko nemre to tak, i ja onda oću pokazati svoje karte! A ak je tak, onda nek dete vidi i kaj je u talonu, nesme se decu danas držati u neznanju. Kad je sve videl, otkartali mi, nije bitan pobjednik. A teško naslutit.

Nakon 101 partije oni zaprepašteno ustanoviju da sam ja jednu dobila i gledaju me očekujući reakciju. Reko kaj sad???!! Pa veliju - pa viš dobila si jednu partiju.

Je kaj bumo se sad vređali, sutra vam pružam priliku za revanš!