Kćer je imala 8 godina, junior godinu i pol. Bile su vrućine za poludit, noćima nisamo spavale. On je spaval noću, jer je celi dan jurio 300/h i iscrpil se. A danju - paziš da ne opadne kroz prozor, pa s terase, pa niz štenge, da nekam ne zbriše, ne volim se ni sjetiti. Taman se zalaufa ja bi malo pridremala, al čekaju i pelene za pranje i tako, opće sranje od pelena nadalje.
U jadnoj kući, maltene improviziranoj, u Blatu na Korčuli, na Veloj Strani, imal si dojam da si ili Suncu ili Bogu jako blizu. Bogu nešto manje. Noću su letili bombarderi prek Jadrana i Korčule, pita dete kaj to, reko turisti dolaziju. Da nekak imaju čudan zvuk. Reko puno turista voziju. Pa kak mama, rat je, reko eto, to se zove Lepa moja hrvacka.
Celo to ljeto cijele dane smo se mučili na toj -jedva terasici- tatek je u Zagrebu skrivao svoju personu da ga ne mobiliziraju u HV, veli za kog da ja poginem. No to je druga priča.
Mi tu negdje nigdje takoreći, s 10 kn dnevno za trošenje kao uživamo na moru. Jedino prijevozno sredstvo bracekova kolica. Ma super. I bivši i ja nezaposleni, živjeli smo od bakine jadne penzije, kak, to se nemre opisati.
U 3 u noći smo išle jesti cušpajz od tikvica s paradajzom i jednim krumpirom, krumpir za dijete. Umjesto mesa. Danju smo samo pile vodu, kišnicu koju sam vukla u dvijema metalnim kantama iz susjedne, Zorkine kuće. Junior i tak nije htel jesti niš, jedan jogurt u dva dana, srce pukni. Kad sad mislim, bate, još da je htel jesti, pa bili bi svi pokojni. Odvratno koji crnjak.
Prek dana smo se polevale s vodom iz cisterne, a najgori su dakako bili dani kad nismo radi mene išli na more, doslovce, to je takav period, ko zna ko ne još bolje.
Jedan dan u šetnji mala poludila od žeđi, zamolim jednu ženu koja je izašla veš vešati čašu vode. Da nema vode. Reko fino a za veš ste imali, neka, hvala vam gospođo, to sve taj Bog odozgor gleda, i tak vam tu u selu brenči crkva u 6 ujutro da mrtve budi; da djetetu čašu vode ne možete dati, hvala vam ka sestri. Popizdila ona, kao shvatila – veli da tu stalno neki žicaju (sere, moš mislit - puno Blato turista celi rat! - pa da je misla da i mi tako (laže ko svinja al nema veze) doslovce nas uvukla u kuću (bi joj sad ušla, al kad se radi o detetu, a mala je već plakala) i ponudi nas, i kava meni i maloj kompot od višnji (koji sam posle ja pojela, kaj dete zna kaj je kompot od višnji), mali je dobil neku igračku, koju je moral ostavit, urlao na odlasku, kaj on kuži. I nismo ga puštali iz kolica, onih sporckih, da kuću ne zruši. Došo i gospođin sin, priča da je u obrani otoka i tako sve fino, hvala puno, doviđenja i tako. Kasnije se sretnemo na pjaci, okreću oboje glavu od nas. Kak sam to ispričala bivšem, poslije Oluje kad je došel po nas (da ne ispadne me ne pozdravi neko pa da me odma nije povalio), još me izgrdil da kaj ja imam čak tri sekunde gledati u čoveka, kaj nisam kužila da me nebu pozdravil, da kurva jedna i tako. Ništa to meni nije jasno, još ni danas. Oni još – još, primitivci, ali on, a za njega ne postoji nego: Hvala Živote što je Bivši.
Kad se moglo, danju smo plazili na more, uglavnom nam je mladi šofer brko naplaćival dvije a ne tri karte za prevoz busom, nekad nam nije ni naplatil, svaki šofer ima završen faks, sve oni kužiju. Kad mi je krajem ljeta Frau Stockhammer nakon jednog valjda komatozno očajnog pisma da smo zbiljam gladni, poslala 80 DM kupila sam brki šoferu 20 dkg kave i rekla – to za gospođu, jer momentalno imam i nek ste zdravi i dugovječni, ne znate što ste mi učinili s tim prijevozom. Čovek sam kaj ni u nesvest opal, a eto ima i takvih. A kaj mi je napravil: najbliža plaža od nas bila je na Prigradici, 5 km cufus. Spust s Vele Strane još dodatni kilometar. Ajd nizbrdo, al kad se vraćaš...
Sve to na Blatu na Korčuli. Kad jedan dan fura bus neki mali debeli feršo, kupil si je za gablec kruh metar i pol dugačak, unutra neke čajne ili slično, kila sira, veli mala: mama, kaj bu on to SVE pojel, pa ni čudo da je tak debeli. Uđem zadnja posle raje, klinci vani, pitam sotto voce možemo li s dvije karte do Prigradice, klinjo ima godinu i pol, pa ako može. A debeli se, ali baš onak seljački, živčano jebatećuk, izdere: Vas je troje, izvolite platiti tri karte. Ništa, zahvalim sva jadna. Neke je fural badava, vidla sam a i kasnije mi je pričala jedna furešta ko i ja, ali mi smo furešti i ko te jebe, lepo sam glasno viknul, čula si.
I pičimo pehaka na Prigradicu, upeko zvizdan, prođe nas taj isti bus, uobražavam si ili je malo zastao kad je vidio kako idemo pješice, mali u kolicima, mala se drži za kolica, a hlada po cesti od Blata do Prigradice ni H. Lepa moja Hrvacka.
Htjela sam se učlaniti u knjižnicu da čitam kad nemrem već spavati od vrućine. Za domaće 20 kn, za furešte 50. Lepa moja Hrvacka.
I tak taj isti dan, kad smo na pol puta do Prigradice, veli mala – mama ja znam da moramo čuvati vodu (nosila sam neku plastičnjaču od litre i pol kišnice sa sobom) pa bum zdržala do Prigradice. Skoro se ubijem, reko nemoj patiti, pi vode, tam bumo molili u birtiji da nam natoče. A ona brine da bum ja žedna. A meni zbiljam za ubit se, ne za vodu pit. Ne znam do kad ću tu ostat, niko me ne doživljava, nema telefona, o mobu se nije ni mislilo, ona kuća na vrhu ničega, goli kamen i ta jedna zla baba jedino živo oko nas, noću hodala s baterijom i obasjavala, radoznala kaj delamo na terasi u 3 u noći (da ponovim tikvice.....), ma, tuga i samoća, pa da si sam, nego to dvoje dece svašta ovo veliko pita, a mali, o bože...
Doplazili mi do te nesretne Prigradice koja je poznata samo kaj tam onaj suhi ima kuću i to ne on nego žena mu (Stavros). Ubijam se po onom kamenju, loš je ulaz u vodu, mi nekako sastrane, sve nam stari ručnici, vidi se badekostimi božesačuvaj, osjeti se sirotinja, ko da smo kužni. Svi došli s nekim bijesnim makinama, kaj je najgore, sve zagrebačka spika, al mi sve više i više sastrane, kak da velim, ako se mi ne pomaknemo, neko dođe pomakne naš ručnik ili garderobu, a ja luda već od jada i svega, ma očajno, nemam energije. Ona voda se popila, mala ide, jedva ju nagovorim, u birtiju po čašu vode. Vrati se u suzama, striček joj ne da. Lepa moja Hrvacka. Nemre dete čašu vode dobit, furešta! Tak valjda još i danas. E petarda mi je proradila jurila kroz sve žile i završio valjda plamen u očima, mater ti jebem, detetu vode ne daš!, kad sam ušla u birtiju, dobar dan, molim vas čašu vode za ovo dijete. Frajer mlad, kuži, a kužim i ja da se usro, posle kad smo išli doma opće nije bilo frke, natočil nam litru i pol one plastičnjače.
I tak sedim na toj groznoj plaži koju su uništili (zasuli 1/3 predivne plaže (s lošim ulazom u more) nekom šutom, to je neko dobru lovu dobio) kad iz birtije (birtija je odmah iznad plaže, samo nas dijeli uska cesta i to dost prometna) silazi neki zagrepčanec, fura tri mrzle žuje, ja slinim (ne na frajera) i oduševljeno viče:
NAŠI SU UŠLI U KNIN! Sad sam čul na radiju u birtiji!
A meni pala i ona petarda sa srca i raznorazno kamenje i sjetim se da sam sama u stanu, sav namještaj su dva kreveta iz 1948., u stanu na katu, drveni pod, bez ormara, bez vode osim te cisterne iz Zorkine kuće sastrane), malom prokuhavam platnene pelene, oko nas žive duše osim zločeste Mare koja kad je umrla, selo slavilo da umrla vištica ća bi boga u bogu ubila (relata refero!). Imali nešto struje za skuhat tikvice bez mesa, s krumpirom za dijete. I sa lovom od 10 kn dnevno, djeca bi sladoled, jelo se prepečeni kruh na ulju, a ručak – zna se.
A je, i jesmo, krali smo grožđe, umro neki sused kaj je imal brajdu poviše tog puta, pa smokve i kupine i tako, improvizirali. Srvajvl.
Al mi se nada javila da bumo preživjeli.
Ali naši su ušli u Knin! Sad će sve biti bolje i sve će oživjeti.
Pa slušamo neki pokojni radio, sve se narod veseli, imamo rwacku.
Pita moja studentica danas, čuj kakav je opet ovo praznik, mama? Jel to ono s Prigradice – Naši su ušli u Knin?
Jeste kćeri, to je taj dan, 5. 8.
Post je objavljen 05.08.2011. u 22:59 sati.