Ne znan odakle da krenen. Biće zbrda zdola, al u redu. Ovako, iman jednog prijatelja koji je takoreć šupak. Kul je ovako, dopašće ti se na prvu i kontaćeš kako je kralj, kako ga boli kurac i kako je svoj, sve to već. I fakat je istina, fakat je kralj, fakat ga boli kurac i fakat je svoj i ne jebe ništa dva posto. Al ima jedna caka koju ćeš skontat kad se kreneš družit s njin a to je - da ne jebe ni tebe. Da ga i za te baš boli kurac. To je moj takoreć najbolji prijatelj, iako mi nije najbolji prijatelj, daleko od toga da je. Dok pišen ovo, sidi priko puta mene sa slušalican, i upravo je ima jedan od standardno iritantnih momenata koju su za dat mu komentar tipa - glup si, il tako nešto, koji su onako, sitni momenti za posebno o tome reagirat, al koji su odraz karaktera i koji imaju itekako veze sa većim momentima zbog kojih san mu i da epitet koji san mu da - šupak. Na stranu to što frajer misli da ima pravo da na sve lipi komentare kako mu se ćefne, što koluta očima kad rekneš neku zajebanciju koja mu se učini glupa - učini, jer i nije baš da nešto ima pravo na neku apsolutno objektivnu prosudbu, ko što to nema i niko drugi. Na stranu što je nekulturan, što će ti se ofirno nasmijat u facu, neku ozbiljnu temu će te slušat i prasnit se smijat nečemu što nema s tin veze, jer općenito i nije baš sređen, na stranu to, sve bi to moglo bit i malo simpatično ovako na prvu, da ne skontaš o čemu se tu zapravo radi, a eto, i nije da je toliko iznenađujuć zaključak koji mi je sad lega, koliko je možda prosto stvar da mi je bilo teško odustat od moje ideje njega, od mojih želja od njega, pa mi je valjda tribalo da i mene za nj krene bolit kurac pa da mogu skontat kakav je. A to je da je zapravo, duboko, duboko i jako egocentričan.
Epitet najboljeg prijatelja je zaslužija time što je vjerovatno moj prvi prijatelj. Kad kažen prvi to znači otprilike odkad iman sjećanja. Iz istog smo sela i moji i njegovi su dobri tako da smo se rano počeli družit. Počeli smo se rano i jebat, ranije nego većina drugih ljudi i jebali smo se ovako, dvi godine otprilike je trajalo, bili smo niža osnovna škola, ne mogu se sad sjetit koji razred al ugl do 4. razreda smo bili. Pa eto, to bi kao nešto značilo, valjda bi to nešto tribalo značit. Bi li? Mali problem je što je on onako dobar jel, dobro se je s njin zajebavat, zna provalit, ima specifične situacije, lud je i sve to... Al je jebiga šupak. Sve pada u vodu s tin šupak. Kroz život je on u par navrata poprilično parazitira na meni. Prvu godinu u Sarajevu smo bili skupa, dilili smo sve pare, s tin da su moji meni slali oko 700 a njemu njegovi oko 500 misečno. Al ok, to je nebitno, to jeste i nije, al bi s nekin drugin moglo bit nebitno. Živili smo u jednon periodu s cimericon koja je bila još tanja s parama nego on pa smo joj obojica davali pare za ovo za ono, sve smo pare trošili zajedno, oblačili smo istu robu, prava idila od ljubavi. Naravno, fino je to, bili smo nezreli tek došli negdi živit dalje kako triba, na kraju krajeva ne kajen se. Al naravno da nikad tako više s nikin neću živit, poučen baš tim iskustvom. Pod prvo što su me oboje tretirali onako usput. Nisan nešto posebno bija dobar tu godinu dana, svakakav san bija. I anksiozan, i nesređen, općenito u nekoj svojoj dubiozi... Osjeća san se popriličn ko u onoj pjesmi Comfortaby numb, takav san bija. Baš san takav bija. A niko to nije ni primjećiva nešto posebno nit je koga brigalo, možda san i dobro glumija. K., naša cimerica me je u par navrata potpuno bezosjećajno doživljavala ko bankomat i tako se je i ponašala, takva je u to vrime više manje bila i s roditeljima, zapravo bila je razmažena i bezobbrazna, poprilično, a budimo realni bija san i ja jer je bezobrazno prema mojima da san ljudima tako ladno dava njiove pare, al reko, bija san nezrija, a i ona je bila, neću to zamjerit. I tako, A., moj cimer, bi npr, jedan misec je to tako bilo, živili smo skoro čitav misec od mojih para, nekih dva tjedna do 20 dana, i onda on dobije oko 200 maraka i za jednu večer potroši skoro sve, ostavi sebi sutra za cigare i bureka. Tako, ladno. Eto, takav je opis tog suživota. Nakon toga se ježin od ideje nekih hipi komuna, ikakvog oblika takvog komunizma.
Ispada da seren po drugima, a triba bi srat po sebi. Al nije ni da iman puno srat, kažen otvoreno da mi je to tada odgovaralo. Želija san takav odnos s ljudima, ta neka potpuna prisnost, djeljenje svega. Ima to svoju romantičnu stranu i i tada ju je imalo. Al i tada san primjećiva ove stvarri o kojima pišen samo ih nisan baš puno bija osvješćiva. Bija san previše u neredu da bi se moga tada i našta fokusirat, prali su me strahovi da ću poludit, da ću završit na tabletama, što se je i obistinilo haha. Bija san poprilično lud tada. Ima san napade panike i generalno san živija onako kako san se iznutra osjeća. Te godine san prvi put počeja i govorit o svojin problemima i to baš njemu. Bilo mi je teško, sićan se, sićan se točno prvi put kad san to počeja govorit. Ima san jednog prijatelja, s kojin san se družija kojeg san romantično doživljava ko neki šamanski duhovni autoritet (da bi poslje skonta da je nesređeniji od mene), neću reć, bilo nan je fino. Pričali bi o zavjerama, kapitalizmu, nacionalizmu, transformaciji svijesti, čakrama meditaciji drogama i svemu. Bilo je fino. Njemu san govorija onako, više u šiframa al koliko se sićan s vrimenon i pomalo otvoreno o stvarima koje me jebu. A. san prvom reka ono baš, clean straight, sićan se kako san sidija na stolici uza zid u jednom kraju sobe, A. je sidija kraj vrata i gleda me, zapravo, bilo je slično ko na psihoterapiji poslje kad san kreno. Jedva san govorija, toliko mi je bilo teško. Toliko strašno, nezamislivo teško, priznat da san slab. Da me jebe. Da iman probleme. Sićan se kako san si paranoisa, kako san, kad smo tek došli poprilično često, što san tada ima običaj, onako 'priča sam sa sobon', to jest zamišlja situacije di radin nešto moćno i neke osobe od kojih bi ima potvrdu bi me gledale kako san kul i tako, divile mi se. E, nego, usputna opaska za to kako pogrešne naučne pretpostavke koje se plasiraju kao činjenice mogu jebat ljude i kako znanosti, ko i ničemu drugom, ne triba potpuno virovat. Sićan se kako san čita i kako san se morija time što se 'nervne ćelije ne mogu obnavljat'. Sićan se kako san konta da iđen u kurac, bija u strašnoj panici da ću poludit nekad, a uz to mi je u tom periodu taman sestra imala nervni slom i bila je preloša poslje. Tako, i da poslje nekad pročitan da to uopće nije točno, da se neuroni obnavljaju dok si živ. Mislin ta ideja sama po sebi je poprilično glupa, da se neuroni ne mogu obnovit ljudi koji polude nikad ne bi mogli doć sebi, a dođu, i skinu se s tableta tako da o toj logici ne triba raspravljat, al bez obzira, možda ja nisan ni upućen al eto, na kraju ispade da je 'dokazano' da se neuroni obnavljaju. Dokazano je pod navodnike jer je i prije bilo 'dokazano' da se ne obnavljaju.
K. je za moje probleme više manje bolija kurac, nije ona imala, i nema ni sad, neki senzibilitet da baš razumi neke sjebane stvari, onako, od sebe je jači karakter pa možda i zato, neman pojma, iako mi više malo i djeluje da je to i nezrelost i da je to neki njen egocentrizam, al moguće da to zaključujen samo jer me to nervira i jer me je ona nervirala. Zapravo se s njon nisan nikad osjeća dobro kad smo živili, sićan se poslje, kad smo bili izbačeni iz stana i ja i A. opet završili sami, kako je bila neka velika kuknjava jer više nismo skupa, a meni bilo drago što nismo. Nikad sa njon zapravo nisan moga normalno komunicirat. No, naravno, to je i do mene. I ista stvar mi se dešava sad, nakon eto, pređenog kruga, vraćan se na početak drukčiji, možda spremniji, možda gluplji... Svakako, gadin se sam sebi i ne mogu se toliko da je to za nevirovat. Teško bi moga opisat koliko se sebi gadin i koliko se mrzin zbog toga što san slab. Nego, prije jedno dvi godine, il su tri, nije bitno, živli smo ja i A. opet skupa. Njega nije bilo u Sarajevu dvi godine jer se je nakon moje prve godine faksa vratija home sweet home, i opet je doša radit. Tako. Dobija je dobar posa, ussra ga odma i dobija otkaz i ubrzo osta bez para. Ponaša se je krajnje arogantno i bahato, živilo nas je četvro, troje iz istog sela što smo eto kao, najbolji prijatelji iz sela, i još jedna naša prijateljica iz grada koju znamo od srednje. I tako, em je bija bahat, arogantan, em je bija i šupak, jasno. Posudija je od svakoga pare, i ajde i to bi moglo bit ok, tražija je posa, ako mu oprostimo malu činjenicu da je usra odličan posa jer u dva tjedna triput nije otiša jer se je napija i jer mu je eto, dobrinja sa socijalnog bila daleko. Na stranu sad i što, kadd skontan mi baš i nije jasno kako je moga posudit pare a tražit posa isključivo u svojoj struci a ne ono, šta izleti, da bar more o sebi. I tako, kako i nije ima para nije ništa kupova, ija je moju ranu, i zapravu svačiju, nosa je moju robu iako san se nervira zbog toga i govorija mu da to ne radi. Na kraju san mu pustija jer san eto, jebiga skonta da nema para i da mu triba nekakva roba a nema svoje dovoljno. Valjda je nije ima dovoljno, zapravo ni neman pojma jel ima il nije, samo san mu to pustija i eto. Al ajd, da je on bija normalan cimer sve bi to bilo fino, nego realno, imaš arognatno, razmaženo derište koje koristi sve tvoje a ponaša se ko da ti od njega posuđuješ pare a ne on od tebe. To je bija problem, njegov stav, a ne sama ta činjenica oko para iako je i ona bila postala dobro problematična jer su počeli prolazit već miseci a on konstantno nije ima para, bija je u dugu, živija je na naš račun i mi smo bili kloc zbog njega. I naravno, da ne spominjemo kako mu nije možda palo na pamet da oblači neke moje bezveznije majice, nego bi uzeja baš one najbolje koje bi i ja nosija.
I ajd, domalo doša je on i do para, nekako se je s toga prišlo, s njegovih arognatnih komentara baš i ne al eto. U međuvremenu san ja maka, ima san homoseksualnu paniku jer su me likovi privlačili seksualno, oša san u kurac i na kraju se vratija kući i završija na tabletan. On je bija tu, ima san u nj neko povjerenje, nešto, valjda zbog svega toga i jer san ja vjerovatno njemu osoba s kojon je najbliži. Par puta kad san ima paniku san mu govorija da me grli da se smirin i djelovalo je. Al naravno, to je sranje i to se tako ne rješava, pa san tako u panici i ludilu dvaput otiša na inekciju apaurina, oba puta san ga zva da iđe sa mnon. Bija je tu, eto, i to nekako veže ta faza, iako realno, tu je stvar jer je meni on bija bitan i blizak nego da je to neki poseban čin, mislin više manje svak bi to uradija da je bija na njegovom mistu. Iako eto, komentirali smo bili kako možda ne bi svak moga bit skuliran kakav je on bija, možda, moguće. Al kako god, i drugi ljudi bi dali sve od sebe sigurno. I da se sad situacija ponovi, njega ne bi zva. Trenutno u Sarajevu se viđan s ljudima od kojih neke znan i svega par miseci, tipa P., eto trenutnog mi cimera, trenutnog još danas jer sutra selin u novi stan. I prije bi njega zva, čini mi se, da iđe sa mnon da mi se desi da buden tako loš nego A. Toliko o ljubavi i empatiji. Meni je pa u očima naprosto, svega se tu skupilo, moje slabosti svakako, također, tu nema govora, al ono, sasvim je jasno. Jasno je jebiga, frajera boli kurac za te, jebe mu se za ljude i to je to. Njegov se život sastoji od njega. Njegov se svemir vrti oko njega, generalno, maksimalno je fokusiran na sebe. Otprilike u životu ga zanimaju načini na koje more sebi udovoljavat i to je to. Njegova vizija savršenog života je da završi s bogatin frajeron koji ga dobro jebe, da nosi sve bjelo i skupo, da spavaju u vili ili pak dvorcu (modernom), u ogromnoj sobi i ogromnoj vili naravno, sa svim mogućim luskuzom, tipa poput privatnog helikoptera, dakle o tom levelu luksuza se radi. I da radi partije, drogira se i orgija. Na stranu što, mnogi su probali takav život i ne iđe in baš i jasno je što i ne iđe, jer je takav život plod želja jednog egocentrika, i priroda stvari je u tome da se privaziđe egocentrizam a ne da mu se udovoljava. A sad na stranu hedonizam kao hedonizam, u pojmovniku jedne normalne neegocentrične osobe. Ima on svoju zajebanu priču iz djetinjstva koju neću otkrit, jer ne smin rizikovat. Ima zajebanu situaciju s roditeljima, onako, mislin realno situacija kad je ispričaš prva reakcija je ugl, jel on iđe psihologu. To je bila prva reakcija moje bivše psihologinje. Al A. ne iđe psihologu, A. je rješija svoje komplekse, svoju nesigurnost zapravo, svoj neki unutarnji stav koji bi iša otprilike vako: Niko nikoga ne voli, nikoga za me nema, zato ću sam bit fokusiran apsolutno na se i to je to; kompenzirat time što će mislit samo na se, kad mu dođe neka malo emocionalno nestabilnija faza, kakvu je ima, da mu se odjednon plače i pucaju ga emocije a ne zna zašto, plakaće, i tako. Al da će mislit o tome - neće. Da će mislit o sebi - neće. Da će mislit o tebi - neće. Ako ti triba nešto, onako, bolje nemoj ga to pitat. Voliće on tebe vako u momentu, kad mu nadođe, onako, isto ko mačka kad joj nadođe pa se malo maza, al ako ti triba da on nešto uradi, i sad ne nešto ono da se lomi, mori, nego onako neka sitnica zbog koje on eto možda na svoj slobodan dan mora ustat malo ranije i izdvojit sat vrimena, neš to dobit. Al naravno ne znači to da njega boli kurac. Ne misli on o tome što to neće uradit, u to budi siguran. A da ne spominjen da sad, kad san se skida sa tableta i prikinija s curon taman, san više ljubavi i podrške osjeća od ovog prijatelja iz sela mi u par rečenica što smo na fejsu razminili, nego od A. sad vamo. Zapravo san osjeća da mu malo i smetan i da ga boli kurac.
I tako, di san ja sad? Pisa san ovaj post i o sebi poprilično... Jer mi triba da kažen stvari... Te stvari koje me more. Oduljiću. Postoji taj problem s menon koji je otprilike da se maksimalno nisan u stanju nekome konfrontirat i zauzet za se. Kad neko ima taki mali ispad, tipa njegovo kolutanje očima od maloprin, ne znan kako reagirat. Uglavnon se suspregnen i ušutin i poslje buden dugo, dugo kivan. Onako, eto npr sad ga malo kuliran, kad mi nešto krene govorit što je malo počeja otprilike ne kažen ništa il kažen nešto bezveze. Eto, to je neki maksimum, a to je više neka moja obrana samog sebe nego da ću mu vratit il da ću ga stavit di mu je misto. To praktično ne uradin nikad, ne mogu, ne znan kako. Mrzin se zbog toga. Onako, sad kako san se skinija s tableta i malo doša sebi,, razbija san taj neki izobličeni balon u koji san bija formira svoju ličnost. Vidin se jasno. Al teško je i ne znan kako. Mrzin se. Eto, jasno je, jasno i po tom problemu da mi se kurac ne mere dignit od nervoze koja me opere kad se krenen barit onako, to jest kad se krenen jebat, dok se barin dobro je. Ne uvik al dovoljno često da je jasno da postoji problem. Zbog nekih razloga mi je teško zauzet se za se, zauzet stav odrasle osobe. Nisan siguran ko koliko se dite osjećan unutra, mislin da je ko petogodišnnjak. Toliko san u stanju se zauzet za se, ko petogodišnjak. Teško mi je općenito postavit se odraslo i uopće imat ikakvu odgovornost. Strogo bižin od odgovornosti i konfrontacije, pasivno san agresivan. Ali ne radin nikakve pasivno agresivne stvari jer nisan glup i jer znan da je to glupo, a i jer se bojin i takve konfrontacije. Šutin i trpin. I tako, ima nekoliko nakupilo se da me nerviralo sve po stanu, i jedan cimer, jedan drugi je ima nekih par arogantnih komentara koji su mi prešli granicu, i u jednom momentu san se samo uvatija kako san mu mahinalno poša reć nešto da ga spustin, i samo san se uvatija u tome i prikinija se. I tada san osta, ko i občino, dugo zadubljen, zategnut, u grču nad ton situacijon. Što si nisan dopustija? Šta bi bilo da jesan? Što nisan jeben mu boga, triba san? Majmun glupi, skontaću idući put šta ću odgovorit. Onda vrćenje hipotetskih situacija po glavi, kako reagirat. Odma grč, instant, na ideju da mi more opet nešto reć a da ja ne reagiran. Ima par dana sritnen u gradu lika koji mi je pisa na fejs da će me pribit jer san mu curi ostavlja neke komentare na zid i dopisiva se s njon. Mislija san mu se ja s curon bija i pokupit kad smo se upoznali, nisan zna da ima momka al zapravo me treba ne zanima, nit me je tada zanimala osim te prvotne ideje od koje san i sam odusta. I tako, prošlo pun kurac od tog našeg razgovora, šta jest jest odgovorija san mu ja fino u razgovoru, nisan mu osta baš dužan, iako ni tada nisan siguran da san mu reka baš kako ga spada, jer to nikad i ne uradin. I on vidin, gleda, okrenu se baš za menon u prolazu i pogleda me. I meni trta. Šta uradit? Kako odgovorit? Kako to rješit? Odma nervoza i praktično, večer se vrti oko tog događaja. Lik se vraća, vako drži curu zagrljenu smješka se, konta da meni sad to šuk, a meni se jebe živo za njegovu curu, kad san skonta da s njin more bit skonta san odma da je seljanka, jer, moreš ti bit super kul urbana treba al jarane kad ti s tin likon, i to nakon toga što mi se je javija s ton seljačkon pričon, moreš bit, onda buraz ti nisi bolja od jega ništa. A ja izgubljen. Gledan i ja njega i smješkan se, nešto san i pivon bija poša malo ono pokret da mu nazdravljan, smješkajuć se. Neman pojma, situacija je bila zbunjena al problem je, što osjećan grč i strah pri ideji da ga baš ismijen. Jer zapravo, ja iman taj problem da ja ne mogu se zauzet dominantno. Npr da ga baš ono pogledan na fazon koliko je jadan. Jer jest, fakat je to jadno maksimalno. Ne kažen ja da zapravo to želin mislin jebe mi se za frajera, al ne mogu. Problem je što ne mogu.
I tako, nakon te situcije s cimeron i nakon A. koji me opet mori, isto ko da san opet propa u tu crnu rupu u kojoj san bija na prvoj godini faksa. Izoliran san. Sam san. Ne postojin u komunikaciji s ljudima, naprosto, kako god da bilo, to savršeno opisiva onaj stih iz Comfortabyl numb: This is not how I am. U običnom razgovoru s prijateljima san u grču. U grču i maksimalno se donji osjećan. Osjećan se ko da ovisin o svakoj njiovoj riči. U bilo koju stvar koju krenen pričat ne virujen, osjećan konstantan nivo nervoze u razgovoru i ne mogu uopće bit prirodan. Nakon dužeg druženja krene me zamarat uopće ikakav razgovor i iman potribu da se osamin i povučen. Loš san. A i kad san sam, nisan dobar. Ostane isti nivo anksioznosti, iako eto kroz par dana san to malo iskulira i posložija, al vidin, sasvim jasno, da san se vratija na prvu godinu faksa. Na stvari koje nisan rješija. Na bazični konflikt koji se je bija metastazira i poija me. Iščupa san se, razbija san lažno formiranu ličnost i sad san go i sam. I ne mogu dalje, ne znan kako, naprosto ne mogu priko voga. Mori me. Vraća mi se psihologu, a neman para, a i dojadili su mi psiholozi, dosta mi ih je. Oću da mogu, eto, oću da mogu. Ja bi mogo da mogu. Oću da priđen to suočavanje s nemogućin, kako je jednon Isabel iz Cargo tria rekla da svaća taj stih 'Ja bi mogo da mogu'. A ne znan kako, eto, ne znan. I mrzin se. Nije stvar toliko bitna, valjda bude odmor kad skontaš da stvari u životu nisu bitne, da ni život nije tako, nepremostivo bitan, al eto, oću više da to rješin. A fakat, fakat ne znan kako eto, iman blokadu jaku, neki nivo nervoze u sebi kad se triban tako drznit i gotovo. Iako reću iskreno bolji san po tom pitanju dosta nego prije, mislin nema šanse da ću ja sad dopustit da me neko gazi a pogotovo da me iskorištava, mislin kad se sagledan prije, bija san idiot za ne virovat. Al i dalje ne mogu iskulirat te momente kad mi neko priđe granicu, ne mogu ga vratit, ne mogu pobjedit. Ne mogu nikako i ne znan šta da radin. Ne mogu se jebat normalno zbog toga al ajde jebat, bolan... Počnen se osjećat nadrealno... Neku večer san se opet boja napadaja panike, apaurina, vraćanja kući opet... Iman neke ponude, dobre ponude za stand up, nisan siguran da mogu išta radit, nisan siguran da mogu išta kad je taj kompleks u meni upaljen skroz i čitavog me konzumira, ne mogu priko njega, ne mogu ništa od njega. Moran to nekako rješit, baš moran, kivan san živčani me to i ljuti punin. Opet vidin, onako, egocentrično se fokusiran na se, pomalo zamišljan tako te situacije di mi se ljudi dive, da dobijen potvrdu, al ništa intenzivno. Glava mi je loša, iman osjećaj oko očiju da su suve i vruće. Baš anksioznost jaka. Pomalo mi se ni ništa ne da. Gadi mi se više ovo sve, gadi mi se ovaj očaj, a ja san očaj, ja san taj očaj. A ne rješava ništa ni da se sebi gadin. Valjda kroz vrime se stvar triba rješit, nekako mora, valjda mora, potrudiću se ja i da to rješin, kako sad neman snage da to u sebi prilomin, il me situacije uvate nespremnog... Al nema tu spremnosti, uvik si nepsreman kad se radi o pomicanju svojih granica. To je i ponata učenja, to da u momentu se snađeš, to da gradiš svoj put, to da ga ne mereš isplanirat ni uradit nasamo u glavi, nego ga moraš zgazit. Zgazit u nepoznato, u strah, u paniku i probit led. Eto, ne znan. Ne znan kad ću bit u stanju to uradit. Završiću post. Selin se sutra u novi stan, ovaj put s dvi prijateljice. Biće dobro. Samo da dođe internet, ko zna kad ćemo ga dočekat.
|
